Архива за Negotin

Дели Јован

Посету Дели Јовану, планини кутиозитетног геолошког састава, са које се прижају прелепи видици и спектакуларан залазак Сунца иза силуета Стола и Крша, овога пута смо замислили једноставно. Наравно, уз посету Рајачким и Рогљевским пимницама, Бледерији, Буковском манастиру и родној кући Стевана Стојановића Мокрањца.

Поглед на Велики крш и Борски Стол са Дели Јована

Петак, 12. октобар:

ПОЛАЗАК:  тачно у 17 h са паркинга крај нашег Клуба у устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15 минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо Дунавском магистралом до Милановца, а после Поречког залива, скрећемо ка Мосни и до 22 h стижемо у Неготин, где се смештамо у хотел „Инекс“.

Субота, 13. октобар:

Ујутро, у 6 h полазимо на успон. Комбијем се одвозимо до Стевањских ливада одакле почињемо лагани успон на Дели Јован гребенском путањом. Са врха се враћамо на исти место, одакле смо почели нашу пешачка партију, дугу 12 km.

У повратку посећујемо манастир Буково, из XV века, који негује винску традицију. Године 2009. су на површини од 2 ha засадили црну тамјанику и прву бербу имали 2012. Њихова вина „Филигран“, данас су већ позната. Касније, после одмора и родну кућу Стевана Мокрањца.

Манастир Буково, посвећен Светом Оцу Николају Чудотворцу, налази се 4 km западно од Буковски манастирНеготина, на путу Зајечар-Неготин, на благој падини Братујевачке косе. Име манастира Буково по предању потиче од околних „букових шума“ или птице „бука“, које су живеле овде у некадашњим ритовима. Писаних података о ктитору манастира нема, али постоји више предања која о томе говоре. По једном, манастир Буково је задужбина српског краља Милутина са краја XIII века, подигнут после победе над бугарским царем Сишманом. По другом предању, ктитор манастира Буково је Свети Никодим Тисмански који је живео у Тимочкој Крајини и изградио много цркава у XIV века. По трећем предању, ктитор манастира Буково је био неко из властеле источне Србије и потиче из XV века.

Током своје историје манастир Буково је више пута страдао и обнављан. Кнез Милош је после обнове 1837. године поклонио звона манастиру Буково, а 1839. године су подигнута два конака. Припрата на цркви манастира Буково је дозидана 1877. године. Уочи другог светског рата, 1940. године, на северној страни изнад улаза подигнут је звоник квадратне основе и чини саставни део улаза у манастирски комплекс. У оквиру порте манастира Буково налази се извор посвећен животворном источнику – Пресветој Богородици и бројна су се исцељења догодила од овог Источника.

У унутрашњости су два слоја фресака у манастиру Буково, од којих је најстарији слој представљен фрескама Светог Арханђела Михајла, фрагментима светих ратника у северној певници и фреском Пресвете Богородице окружене анђелима, на своду цркве из 1682. године у време Игумана Михаила Дечанца, уз ктиторство кнеза Симеуна из села Трњана. Живопис који данас постоји и захвата највећу површину потиче из 1902. године. Рад је живописца Милисава Марковића из Малог Извора. У манастиру Буково је знаменити српски књижевник Светолик Ранковић написао свој познати роман „Порушени идеали“.

Недеља, 14. октобар:

После доручка напуштамо хотел. Данас посећујемо винарско село Рајачке, или Рогљевске пимнице и водопад Бледерија.

Рајачке пимнице, као јединствен архитектонски комплекс винских подрума у Неготинском виногорју о којима први записи датирају из XIX века, представљају важан део српске баштине, а кандидат су за Листу светске културне баштине. Пимнице су насеља винских подрума у Неготинској крајини и омиљена су дестинација љубитеља вина на путу по Србији. Винова лоза се у том крају гаји још од римског доба, а у средњем веку, ова грана пољопривреде била је толико важна да су нека домаћинства имала чак сто хиљада чокота винове лозе. Почетком прошлог века крајинска вина су носила епитет најјачих у Европи, а медаље су освајала на изложбама у Лондону и Паризу. Произвођачи вина из виногорја које се данас простире на око хиљаду хектара, кажу да то вино не опија. Оно подстиче да се добро мисли, боље говори, а најбоље пева. Од аутохтоних сорти негује се багрина, зачинак, прокупац, вранац и смедеревка.
У неготинској крајини богату винарску историју имају села Рајац, Рогљево и Смедовац за која кажу да имају најмириснија црвена вина, настала из срећног споја добре земље, пуно сунца и надморске висине од 150 до 250 метара. У тим селима, или изван њих, али увек далеко од сваке врсте загађења, грађене су пимнице. Зидане су од камена или од брвана, зидова дебелих и до 60 центиметара. Подруми у којима се чувало вино делимично су Рајачке пимницеукопани у земљу, како би се одржавала константна температуре ваздуха. Били су правоугаоног облика и ту се могло сместити неколико бачви за пет хиљада литара вина, десетак буради запремине око 700 литара, још много мањих буради и винских справа. На спрату су просторије у којима су у време бербе боравили виноградари, а биле су и место за дегустацију вина и разна славља. Због породичних веза, често се у низу зидало по неколико пимница.
Кауповци на винском ручку :-)Рајачке пимнице су грађене од половине 18. века до 30-тих година прошлог века око трга, где је збијено 270 јединствених кућа за вино.Куће су ушорене и повезане кривудавим сокацима. Имају два наспрамна улаза или прозора кроз који се постављао дрвени олук – гурма за сипање грожђа у кацу. У пимницама се одвијао цео процес производње вина, па се зато и каже да су то куће у којима је одувек становало вино.
У селу Рогљево има око 150 пимница које су углавном грађене Мора да се проба :-)од меког, каменог пешчара. Свака изнад улаза има уклесану годину градње, па најстарија, камена, датира из 1861. године, док су пимнице брвнаре далеко старије.
Куће за вино сачуване су још у два села која су надомак Неготина, али је много више нестало. У то доба, свако домаћинство је имало вински подрум који је често био квалитетније грађен од куће за становање, јер је вино било важно и неизбежно у свим животним циклусима. До пре десетак година ови подруми су били доста запуштени, али са обнављањем виноградарске традиције и винског туризма у Србији, обнављају се и пимнице. Рајачке пимнице годишње посети око 15.000 знатижељника из разних крајева света.

водопад Бледерија

Бледеријски водопад, изузетна природна атракција налази се у близини села Река, на око 15 km од Кладова. Река Бледерија извире на 190 m надморске висине, и тече на југоисток. Вода, која се вертикално, са висине од око 7 m, после преливања преко бигрене пречаге, обрушава у облику водене завесе у бигрену каду, велики вир или мало језеро, je тиркизно зелене боје. Са стране великог водопада постоји још један мали, који током лета, када река смањује свој капацитет воде, нестаје али га увек има с пролећа, када је река богата водом и до више стотина метара у секунди. Изнад водопада, на око 2 km растојања са десне стране, налазе се извори субтермалне воде са температуром од 17º C.
Интересантан податак за овај крај је и то да је овуда пролазила пречица римског пута из Пореча, преко Мироча ка Дунаву и Кључу док Трајан није пробио пут кроз Казане. Осим тога, у селу Река постоји једина воденица у овом крају која још увек ради.

Како год, после предаха за Београд крећемо у 20 h, како бисмо пред Клубом били до 23 h.

ОПРЕМА: мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

5.500 дин

5.400 дин  – за чланове Клуба са плаћеном чланарином

(Планира се МАЛА група!)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и инфорамације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Зоран Стејић

064 453 83 04,   zokimen@serbianoutdoor.com

Дели Јован залазак Сунца, гледан са Дели Јована

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Капије тајни

У клисурама малених речица обале спајају високи камени мостови. Неки од њих су прави монументи, и леже скривени у тајанственим шумама источне Србије. Они су нема сведочанства далеке прошлости. Ови величанствени лукови – прерасти су заправо последње што остаје од пећина током њиховог постојања.

Природни камени мост

Природни камени мостови су изузетна природна реткост, а нигде у васцелом свету нема их колико у источној Србији. Налазе се скривени, далеко од очију пролазника и пут до њих је бајковит доживљај, који води кроз недирнуту природу, необичне митове о злим и добрим вилама и пределе одвајкада богате златом…

 

Позната је мудрост мајке природе да своје најлепше бисере љубоморно скрива, далеко од очију пролазника, дубоко у својим недрима. Управо зато, кањони и клисуре су уточиште многим реткостима и ризнице разноликих лепота, која се отварају само пасионираним поштоваоцима.

По евиденцији Међународног удружења љубитеља природних мостова, на целој Планети постоји око 470 природних, лучно извијених стена, при чему већину од њих чине тзв. „прозорци“, који уствари нису мостови, јер испод њих не постоји водоток. То су обични камени лукови, који су далеко бројнији од правих природних мостова – ПРЕРАСТИ, које су обликовале речице понорнице, током милиона година, својим ерозивним дејством на порозно крашко тло. Њих има много мање, али управо ти раритети једна су од главних одлика флувиокраса источне Србије.

           На једном малом, етнолошки и географски издвојеном делу територије Србије између Дунава, Велике Мораве и Тимока, простиру се предели најјужнијих обронака Карпата. Управо тај предео, нарочите рељефне орнаментике, са необично лепим клисурама и кањонима и изузетном, тачније – најучесталијом појавом подземних облика рељефа (пећине, јаме) по јединици површине на свету, одликује се и најбројнијом присутношћу прерасти на целој земљиној лопти. Нигде на свету, на тако малом простору не постоји толико (чак 13) ових изузетно ретких природних драгоцености.

Кажу да се на свим другим местима иде на планине, али у Источној Србији иде се у њих, упаво зато што њен динамичан рељеф садржи бројне драгоцености, скривених у једном другачијем окружењу, иначе најређе насељених делова земље, у којем су се задржали стари обичаји и пребиблијска веровања и сачували митови препричавањем с’ колена на колено. Сваки објекат природе овде је готово редовно део неке целовите тајне, а за саме прерасти, које царују таквим амбијентом, везана су од давнина многа фантазмагорична веровања мештана, што је важна карактеристика источне Србије.

Поглед на лучни свод, висине готово 40 метара, намеће питање – како су ови мостови настали? Обзиром да испод њих теку сасвим мале планинске речице, делује готово нестварно да су управо оне биле то длето којим је време, током дугих геолошких периода, исклесало ова тако вредна и ретка ремек дела.

Јован Цвијић је својевремено изнео теорију настанка природних мостова, обрушавањем пећинских таваница, илуструјући то примером вратњанских капија и скицом која приказује преображавање првобитне пећине у клисуру Вратне. Данас у тој клисури, на потезу од манастира до неких 3,5 km узводно, стоје три прерасти: Мала (прераст Мика), Велика (прераст Маре) и Сува прераст (прераст Сек). По тој предпоставци, клисура Вратне је милионима година раније била један велики пећински систем, чије су се таванице током геолошког старења обрушавале, тако да је настала клисура, којом данас протиче речица Вратна, у Цвијићево време звана Јабуковица, коју надкриљују три природна моста – последњи остаци пећине која је ту некада постојала, а чије трагове чувају ове прерасти у виду пећинских канала који прожимају њене масивне стубове. Мостове који су настали на овакав начин, геолози сврставају у тзв. саломне прерасти. Остале су настале или селективним понирањем речног тока кроз тло специфичног, разнородног састава (порозни кречњак и слојеви компактнијег материјала) – контактне прерасти; или кроз врат речног меандра – меандарске прерасти.

 

Прераст Шупља стена код Мајданпека је типичан пример контактне прерасти, јер је читава долина речице Ваља Прераст усечена у магматске стене, осим 1,3 km узводно, где је речно корито пресечено кречним појасом од стотинак метара. Управо ту, река је понирала, што је најпре довело до стварања понорске пећине, а касније и до формирања моста, кога можемо видети данас. Њене димензије су импресивне. То је иначе највиша прераст у нас (40 m), а њену грациозност употпуњава и узак отвор од свега 9,7 m. Она представља Etoile краса источне Србије и налази се 1,3 km узводно од ушћа у Шашку, усечена у виду величанственог лука у масивним титон-валендиским кречњацима, попут вилинског престола.

Трећа вратњанска капија – Сува прераст има интересантан положај. Овај масиван мост налази се на самом почетку клисуре реке Вратне на кречњачком гребену, који се као рт увлачи у укљештени меандар, тако да се са тог превиса пружа изванредан поглед на узводни и низводни део клисуре. Овај импозантан мост је типичан пример настајања прерасти понирањем речног тока у његовој кривини, тако да по свом настанку спада у меандарске прерасти.

По генези, истој групи припада и прераст у клисури Беле реке, код Рготског камена и ако је њено настајање нешто сложеније, као и облик (заостали јамски канал), на иначе врло неприступачном месту. Кроз њен коридор не протиче вода, осим на оном отвору, који је ближе самом кориту Беле реке, чијим понирањем је и настала. Усечена је у масивном кречњачку, а пропорције њених димензија 1:7, сврставају је у ред правих прерасти.

 

Карпато-балканске планине су веома разноликог литолошког састава и сложене тектонске структуре, и као такве представљају терен који нарочито погодује процесима који воде формирању природних мостова (речна ерозија и крашки процес). То можда наговештава одговор зашто их у источној Србији има толико.

Без обзира на сличност у настанку и морфолошком развоју, експерти се слажу да је сваки од ових мостова по нечему јединствен. Не ретко, у литератури се међу прерасти убрајају и пећине тунелског типа, тзв. пећуре (Сесалачка пећура, Велика пештера на Кашајни, пећура на Радованској реци, Равништарка), јер се сматрају прелазним облицима ка формирању мостова. Оне наиме, још увек не поседују аритметичке пропорције које одређују мост. Биће дакле потребни еони, током којих би им давно започети ерозивни процес, дао и ону круцијалну димензију, која ће их тако декларисати – висину. Јер, управо је то онај параметар, који разграничава тунеле и праве мостове. Сматра се да је за такву диференцијацију најзначајнији однос између висине и дужине канала, који најчешће износи 1:0,5 до 1:2,5. Неки аутори су мишљења да тај однос на изузетним примерима може да достигне и размеру 1:10. По тако постављеним оквирима, у источној Србији се налази шест изразитих прерасти, које њихове димензије чине правим мостовима. Али, и поред те чињенице, тек се на лицу места стиче права представа, на коју не могу утицати бројке.

            Тако, Рајска прераст на реци Замна, и поред пропорција које је сврставају у тунел који ће бити прави мост у далеком футуризму, када људска нога можда неће ни корачати Планетом, оставља у потпуности другачији утисак. То је раскошна камена композиција чију дужину, која је проглашава тунелом, потире импозантна висина; а вигледи на таваници представљају својеврсну филигранску орнаментику, којом је њен свод тако исцепан, да лаику намеће импресију као да се ради о троструком мосту. Пред њене посве инспиративне двери долази се након проласка уског кањонског процепа од неких 15-ак метара дужине, којом тече Медвеђа река, иза кога је лагуна где се улива Замна. Тај простор представља атријум ове јединствене резбарије, изложене како и приличи једном ремек делу.

Префикс „рајска“ у имену није случајан. За прерасти су везани многи митови из пребиблијских времена и фантазмагорична веровања мештана, по којима су то места где се сукобљавају силе добра и зла, предвођене својим вилама. Поред тога, у влаха, који иначе насељавају ове просторе, вода представља важан култ. Текућа, планинска вода има чистилачка, ослобађајућа својства, ако пролази „преко девет каменова“. Али, она која пролази испод прерасти сматра се симболички чистом и као таква се користи у магијским ритуалима. Прераст овде представља „свету границу“, која мења својства свему што туда пролази. По веровању влаха, камена капија испод које тече вода представља место где душе директно улазе у Рај, који ова древна култура представља као пасторалну слику планинског пропланка са великим дрветом и потоком у средини.

Посебан феномен, на који указује Паун Ес Дурлић, етнолог и негдашњи директор музеја у Мајданпеку представљају влве, које брину о времену, водећи облаке и управљају кишом од које зависи родност земље. Сваки крај има своје добре и зле влве. Оне обитавају крај самих прерасти и управљају кроз живе људе, који када дође час, остављају текући посао, падају у транс у коме, попут древних шамана, лете на небо.

За разлику од претходних, Осаничка прераст за пролазак захтева сагињање, али простор у коме је смештена, као и застор од бршљена, који прекрива њен улаз, даје јој специфичну ноту, по чему је многи посетиоци издвајају. И ако мала, она има правилно извијени лук, чију је унутрашњост фино углачала Осаница, што тече испод њега, у својој прелепој клисури, ка истоименом селу у дубини Хомоља.

Самар је по настанку контактна прераст. Својим готово правилним луком он наткриљује речицу Пераст дубоко у шумама на граници Хомољских планина и Јужног Кучаја. Овај мост образован је на активном раседу који попречно сече ову речну долину.  На месту садашње клисуре некада је постојао разгранат пећински систем од кога су заостале две хоризонталне пећине: једна у десном стубу саме прерасти, и друга, знатно већа, око 200 m узводно. Лагано уздизање узводног крила раседа условило је понирање речице и стварање прерасти, чему је погодовао један слој мермера у кречњачкој маси. Самар је заиста леп, витак лук – једино што је остало од пећине дуге 1800 m кроз чије је дворане и ходнике речица Пераст подземно протицала, пре него што се највећи део њене таванице урушио. Остала је клисура скривена у густој шуми и монументални споменик исклесан том чудесном, свемогућом руком Мајке Природе.

 

            Следећи путеве од прерасти до прерасти, пролазе се посве мистични предели из времена које превазилази митска сећања. Природни мостови по правилу леже скривени, необележени на картама. На путевима који воде њима, нема путоказа тако да их може видети само неко ко је то чврсто одлучио. То је путовање кроз лавиринт древних загонетки, које води преко разгранате мреже златоносних токова Пека и његових бројних горских притока; поред најлепше пећине на Балкану – Рајкове, чији ентеријер, пресвучен белим калцитом, бљешти попут штраса, одајући утисак дворца Ледене краљице; и крај места где је човечанство пре 7000 година искорачило из каменог у доба метала – Рудна глава. По запису Диадора са Сицилије, Јасон и древни Аргонаути су у потрази за златним руном забасали баш у ове крајеве и украли га змају, који по легенди и даље ту негде спава. Сусрет са њим не може бити известан, али традиција испирања самородног злата из речних алувијума је и данас витална делатност житеља ових крајева. А свим тим проткане су путање од прерасти до прерасти, и чини се да без свих тих легенди, митова, веровања, и историјских налаза, оне не би биле у потпуности оно што представљају на овим просторима, где их има више него игде у свету.

Гордана Атанасијевић