Архива за manastir

ЈEЖЕВАЦ који не познајете – кроз катакомбе до врха, па низ Козји грб! (од манастира Горњак до бање Ждрело)

Овај излет је права бомбона за краће и хладније дане: атрактивна и кратка траса, прелепи видиковци и на крају термални базен! Немате нарочиту кондицију, или сте већ били? Овога пута, Јежевац ће бити посве другачије искуство, те ако сте већ били, требали бисте и сада, јер ћемо ићи другачијим стазама. Ко воли авантуристички жанр, УЖИВАЋЕ! Наиме, са другарима из ПД „Горњак“ ћемо код манастира проћи тајне тунеле које је копала војска и за које можете чути много конспиративних верзија прича од мештана. А са врха ћемо се спустити окомитом стазом дуж Козјег грба право на Млаву!

ПД "Горњак" из Петровца ПД "Горњак" из Петровца ПД "Горњак" из Петровца

ПД „Горњак“ из Петровца су марљиво сређивали тај правац, а причу о тунелима ћемо чути из прве руке! 🙂

Горњачка клисура: лево вукан, десно Јежевац Манастир Горњак крај Млаве

Овде можете погледати кратак видео запис са једне од наших ранијих акција на Јежевцу 🙂

 Горњачка клисура означава улазак у Хомоље и усечена је између Вукана са десне и Јежевца са леве стране тока Млаве, која њоме протиче. У њеним литицама су остаци средњевековне Митрополије, извор “Четири луле”, и један много интригантнији, јер су му воде надалеко познате по лековитости за бубреге. Манастир посвећен Ваведењу је задужбина кнеза Лазара и грађен је у периоду од 1376-1380. године.  Кнез Милош Бринуо је и за обнову и одржавање Горњака, али по писању Вука Караџића, ту је похранио и неке драгоцености, међу којима и барјак цара Душана Силног… У кругу манастира је и капела посвећена Светом Николи.

 

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125) тачно у 7.00 h. Путујемо ауто путем, до Пожаревца, и даље преко Петровца до Капије Хомоља – Горњачке клисуре. Возило напуштамо крај манастира Горњак, кога посећујемо и одакле почиње стаза ка врху Јежевца. Обзиром на куриозитет трасе и природе терена, кретаћемо се лаганим темпом, јер, све ћемо стићи; циљ је искористити дан!

На почетку трасе увек се пролазе тајанствени отвори – тунели. Сада ћемо у њих завирити… Након Другог светског рата започети су велики војни радови у Горњачким планинама на изградњи фабрика оружја и других војних ефектива. Иако не постоји званична документација и докази, „прича се” да је у политичким превирањима година „информбироа“, главни пројектант и инжењер који је изводио радове на тим објектима пребегао у СССР па су због откривања локације потенцијалних војних циљева радови обустављени и како се касније испоставило све пресељено у Нови Травник (Босна).

  

Данас још увек стоје напуштени објекти у масиву планина и хиљаде квадратних метара ходника, хала и простора, „заборављени“ случајно. Као другде по бившој Југославији и Србији довитљиви предузетници повремено користе (улазне) делове ових простора за гајење шампињона.

Крајолик је диван, надајмо се да ће време употпунити доживљај. Манастие Горњак се налази крај Млаве, а до врха се крећемо кроз шуму.

Пред сам врх, излазимо на кршевиту подлогу, са фантастичним видиком! Наравно, задржаћемо се на врху довољно да одморимо, уживамо, сликамо… јер, чека нас јак спуст (уз свест да следи спа третман у „Ждрелу“ 🙂 )

Јежић на врху :-) Једне зиме...

Сам назив Козји грб говори доста о томе какав нас чека спуст. Али, обзиром да од врха до Млаве имамо 2 km, свака тензија је сувишна. Опремите се стрпљивошћу и успећемо! Цела траса је дуга 6,5  km, тако да је одлучујући фактор воља и решеност да се прође овим стазама, а не физичка кондиција.

са врха на Козји грб…

Возило нас чека крај моста на Млави и по силаску нас вози у бању Ждрело на уобичајену сеансу у термалним водама температуре 42 С. У ресторану ако желите, можете јести, а они који су у базену, могу ручати и крај базена. Цена групне улазнице је 400 динара, и са њом имате право и на сауну.

2014-01-14_24321525  

У 20.00 h смо сви у комбију и полазимо за Београд, где стижемо најкасније до 23.00 h.

Укупна дужина ове планиране трасе износи 6,5 km са успоном од 500 m и спустом од 660 m.

ОПРЕМА: гојзерице, камашне, мали ранац са водом и храном за успут; штапови за пешачење, чеона лампа, заш тита од ветра и евентуалних падавина, пресвлака.
За оне који желе у базен: купаћи и пешкир.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације
на састанцима клуба, сваке среде у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)изглед трасе на топо карти, према треку

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

За групу од 40 учесника износ котизације се умањује за 200 динара.

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ГОРИ МОРЕ, ТОПЕ СЕ ПЛАНИНЕ: Румија, Лисињ, водопади Цијевне!

Почетак октобра може бити и сјајан епилог лета, али и најбољи начин да се оно продужи оваквом медитеранском акцијом 🙂

Румија је најјужнија црногорска планина и највиша (1594 мнв) је у овом делу Црне горе. Представља природну границу између Јадранског мора на југозападу и Скадарског језера на североистоку, и из тог разлога се са њеног врха пружа феноменалан поглед све до Ловћена, Оријена, Дурмитора, Проклетија…. и наравно – Јадранско море и Скадарско језеро. А колико стаза може бити „тешка“, када је море још топло, а ми смештени крај њега? Осим пејсажа који нас очекује на врху, насловна фотографија показује и како се не треба обући за успон! 🙂

фото Немања Манчић

Четвртак, 4. октобар:

ПОЛАЗАК:  У 20 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Потребно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо Ибарском магистралом, кроз Кањон Мораче и Подгорицу. Пут је дуг (9 h) и направићемо паузу у Мачкату (Златибор).  У Шушањ стижемо у јутарњим сатима. Смештамо се у комфорне тро- и четворокреветне апартмане са купатилом и коришћењем кухиње виле „Марчић“, на обали мора.

Вила "Марчић" поглед са балкона

Петак, 5. октобар:

Након што се сместимо у собе, и краћег одмора, одлазимо до села Луње које се налази у подножју Лисиња (1353 мнв), које је наша полазна тачка за данашњи успон. Оно што је карактеристично за Лисињ је да се у односу на Румију налази ближе Јадранском мору, па је утолико са овог врха поглед на обалу и море величанственији. Сам успон није превише захтеван, и погодан је и за оне са мање искуства, али никако није за потцењивање. До врха нас дели око 4,5 km са око 600 m успона. Иде се пастирском стазом која у одређеним деловима са доста камења, те су гојзерице неопходне за овај успон. На самом почетку стазе (у селу Луње) постоји извор, и то је једино место на којем је могуће наточити питку воду. Након краћег пешачења кроз ретку шуму, излазимо на простране голети Лисиња, које су углавном изразито камените уз понеку ливаду и удолину. Карактеристично за овај део стазе је да ћемо проћи бројне зидове изграђене од набацаног камена, који ограђују мале травнате површине које су некада биле обрађиване. Не треба да вас изненади ако на путу до врха видимо крда коња који се слободно крећу Лисињем и његовим обронцима.

Поглед са врха Лисиња на Бар и Барску обалу, фото Немања Манчић Немања на Лисињу, показује Румију :-)

Сам врх је доста простран и безбедан, као и сама стаза до њега, нема експонираних и опасних делова. На врху ћемо наравно направити паузу за фотографисање, одмор, освежење и уживање у феноменалном погледу на обалу црногорског приморја од Аде Бојане, прео Улциња, Утјехе, Добрих Вода, Бара, Шушња, Сутомора…..
У повратку ка Шушњу можемо свратити у неки од хипермаркета („Воли“ и „Лаковић“) који су нам успут у набавку, након чега ће нам преостати још једино да се опустимо и уживамо на плажи. На спавање ћемо отићи раније јер нам следи изузетно напоран дан.

Субота, 6. октобар:

Устајемо у цик зоре како бисмо стигли да попијемо кафу, доручкујемо, спремимо се и кренемо што раније ка Старом Бару, који је полазна тачка за успон на Румију. Одатле до врха пешачимо око 11,5 km са преко 1400 m успона (!!!), тако да и ако технички није превише захтеван, за овај успон је неопходна одлична физичка кондиција. Осим тога, Румија је позната и по доста високој температури и влажности ваздуха, те је јако битно понети довољне количине воде са собом (минимум је 2 l, мада се препоручује и више). Успут постоје два извора, али су оба поприлично удаљена од самог врха.

Полазна тачка ка врху Румије од Старог Бара, фото Немања Манчић Од ове низбрдице креће континуиран успон, фото Немања Манчић

Полази се од тврђаве у Старом бару макадамским путем у процеп брда, затим уз поток (у ово доба године је по правилу пресушио) где нам предстоје први већи напори и стрмији успони до села Мали Микулићи. Овде се поново укључујемо на макадамски пут (стари пут за Улцињ) и  стаза постаје доста лаша за савладавање без неких већих успона. Овим путем настављамо до Доброг дола (на неких 9 km од Старог Бара), где правимо краћу паузу да се окупимо и одморимо јер одавде креће „озбиљан“ успон. До врха нам предстоји још свега око 2 km, али са висинском разликом од око 600 m (на табли која обележава скретање за врх пише 2,2 km и 2,5 сата).

 фото Немања Манчић фото Немања Манчић

Стаза је у почетку са блажим успоном, на тренутак улази у шумски појас где постаје стрмија, и на крају излази на веома стрм сипар. По сипару се крећемо опрезно, водећи рачуна да не оборимо неки камен на остале учеснике туре који су иза (тј. испод) нас. Након отприлике два сата излазимо на превој испод самог врха Румија, и одавде ће нам се по први пут указати величанствен поглед на Скадарско језеро и Проклетије иза њега. Ово место уједно означава и крај сипара и најтежег дела успона (мада нам предстоји још изразито стрмог успона).

И пуче! фото Немања Манчић

Ту ћемо се на кратко зауставити да се окупимо и „дођемо до даха“, али не предуго, јер до нашег циља имамо још мање од пола сата. И овај део је доста стрм, али није под сипаром, тако да је доста стабилнији и лакши за кретање. Последњих десетак метара пред излазак на врх су доста стрми и захтевају додатан напор и концентрацију, али чим изађемо на врх све ће бити заборављено – указаће нам се невероватан поглед на све стране!

Немањин селфи на врху Румије

Са једне стране поглед „пуца“ у недоглед на пучину Јадранског мора, са друге стране преко Скадарског језера и Проклетија, јужно низ гребен ка Улцињу и Улцињској солани, а северно преко безбројних врхова и гребена све до Ловћена и Оpијена. На врху се такође налази и Црква Свете Тројице, која је подигнута 2005. године.

Постоји легенда да се на врху Румије налазила црква коју су Турци порушили у XVI веку. Верује се да ће се ако Капела на врху, фото Немања Манчићжитељи околине Румије буду сваке године доносили камен, црква са неба сићи на врх.
У Бару постоји обичај да на дан Свете Тројице на Румију излазе припадници православне, католичке и исламске вероисповести носећи по један камен. На почетку колоне носи крст који је припадао Кнезу Владимиру (Свети Јован Владимир).  Кнез Владимир је живео у време неподељене хришћанске цркве, и због тога ужива поштовање и православних и католичких верника, док већина неалбанског становништва исламске вероисповести има хришћанске корене, па и они исказују поштовање према овом свецу.

Након паузе за фотографисање и одмор на врху, опрезно се спуштамо низ овај најопаснији део, водећи рачуна како о својој, тако и о безбедности других учесника акције. По силаску са сипара и овог најстрмијег дела, ако буде времена можемо обићи руски манастир Светог Сергија Радоњешког, који се налази у непосредној близини. Повратак до Старог Бара је истом стазом којом смо и дошли, а по силаску заинтересовани могу да обиђу и тврђаву у Старом Бару, а обавезно ћемо стати и код језерцета (са фотографије) да се расхладимо. Очекивано време повратка у Шушањ је у касним поподневним сатима, тако да ће вероватно бити времена за одмор на плажи уз брчкање у Јадранском мору.

фото Немања Манчић фото Немања Манчић

НАПОМЕНА: Овај успон је физички захтеван, висинска разлика од чак 1.400 m говори колико је тежак. Осим тога, један део стазе иде по терену по којем је кретање теже (сипар, корито реке, стене…), тако да никако није препоручљиво да полази неко ко нема одговарајућу кондицију и искуство.

Панорама са врха: лево је Јадранско море и Бар, а десно Скадарско језеро. У средини су бројни врхови, скоро до Ловћена - фото Немања Манчић

Недеља, 7. октобар:

Устајање, кафа, доручак, паковање за повратак… Али, овде се наше путовање још не завршава. Полазимо до 9:00 h ка Подгорици али скрећемо лево ка водопадима на Цијевни! Ту правимо паузу, довољну да уживамо у несвакидашњој лепоти водопада Цијевне, а ту је и ресторан „Нијагара“ (Ракића куће).

 

У наставку пута следи гранични прелаз, a по уласку у Србију, направићемо још једну паузу у ресторану „Језеро“, на обали Златарског језера.фото Немања Манчић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац за успоне, штапови, камашне, одећа слојевита, прилагођена временским приликама, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; лична документа, купаћи и одећа за посету манастиру. Храна и вода.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

70 € (за групу од 18 учесника) + 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

65 € (за групу од 28 учесника)+ 1.000 дин (900 дин, за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином)

Котизација обухвата: превоз и смештај у апартманима виле „Марчић“ у Шушњу, боравишна такса, путно и здравствено осигурање и трошкове организације.

Котизацијом није обухваћено: храна и индивидуални трошкови.

Број учесника је ограничен и не планира се велика група.

НАПОМЕНА: Путно и здравствено осигурање је обавезно јер смо ван Србије. Уколико поседујете сопствено, донесите на увид и биће вам одбијено од износа котизације (-200 дин).

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија). Приликом пријављивања, обавезно је достављање података, неопходних за организацију (име и презиме, контакт телефон, број личне карте, а за полису и ЈМБГ) и измирење аконтације у износу 40 €. По Правилнику, у случају одустајања, аконтација се враћа искључиво ако се обезбеди замена (од стране учесника, или Клуба ако постоји листа чекања).

Акцију реализују:

  Ненад Царевић              Немања Манчић

064 684 01 37               064 87 87 878

      nesa@serbianoutdoor.com                nemanja@serbianoutdoor.com

Румија у облацима, фото Немања Манчић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

СТАЗОМ ПЕТРУШКИХ МОНАХА – Мала Света Гора у клисури Црнице

Кањон реке Црнице налази се у атару села Забрега, 18 km од Параћина. У време пре Немањића ту су подигнути бројни манастири и цркве од којих су данас остали само трагови. Сматра се да су их основали хиландарски монаси, због чега овај крај називају и Малом Светом Гором. Над селом је некада доминирао град Петрус, од кога су остале само рушевине као сведоци давно прошлих времена, чијим трагом ћемо ходати, од Сисевца до Забреге.

Петрус

Тзв. „Стаза петрушких монаха почиње у селу Забрега  и даље се прати  маркација која води на узвишење са врло лепим погледом на долину Црнице и остатке манастира Намасија. За  45 минута хода стазицом низ падину силази се у кањон Црнице. Ову необичну долину, вредну поштовања и дивљења, и предивни стазу извезену по њој,  откривало нам је Удружење „Петрус“ из Забреге,  тако да вас и овог лета позивамо да доживите овај јединствен предео, прелепих крајолика.

Црница није много удаљена од главних путева. Ипак, у њеној краткој долини снева десетак манастира над којима бди један древни град. Она извире у снажном млазу испод огромне стене, на јужном делу Кучајских планина, код рударског насеља Сисевац. На извору је потпуно бела од кречњачких стена, по чему се некад звала Белица. Име су јој променили након масакра силног света који се окупио на сабору код Цркве, у доњем току реке. Крв је обојила белу реку, коју од тад зову Црница. Али, за разлику од Турака, старији мештани причају  да Немци током Другог светског рата, нису ниједанпут ушли у село, јер нису знали да постоји.

ПОЛАЗАК:  тачно у 6.00 h са паркинга са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15-так минута раније, како не бисмо каснили у поласку.

Путујемо аутопутем до Параћина, затим магистралним путем ка Зајечару и након краће вожње скрећемо ка Поповцу и Петрушкој области одакле почиње наше пешачење необично лепим пределом историјски гледано кроз средњовековну Србију…стазом мале Свете Горе у клисури реке Црнице.

Екипа РТС-а, као и многе друге телевизије, је врло заинтересована за културно-историјско наслеће и природне лепоте у сливу реке Црнице (емисија „Од злата јабука“). Удружења граћана „Петрус“ Забрега, КАУП Београд и КАУП Ресавица неуморно раде на промоцији ових бисера. Уз већ постојећу „Стазу петрушких монаха“ ускоро ће бити представљена и нова стаза која ће пролазити кроз ове пределе и спојити Забрегу и Ресавицу. Велику захвалност дугујемо члановима УГ „Петрус“ из Забреге што су нас позвали да учествујемо у овом дивном пројекту. Oвде можете видети како изгледа „Стаза петрушких монаха“ са детаљним описима свих манастира.

То је стаза којом су некада, пре седам векова ходали чувари православља, монаси петрушке области.

Траса стазе полази из Поповца (Холцим копови) колским путем и након 10-так минута долазимо до реке Црнице коју прелазимо онижим гвозденим висећим мостом, улазимо у шумицу, пролазимо остатке мале средњовековне Цркве Краса и након десетак минута долазимо до места где прелазимо реку газећи је до испод колена што је свакој групи до сада био велики ужитак. Ако је водостај низак могуће је и да се не смочимо. Лепом шумском стазом долазимо до манастира Петруша и остатака Цркве Света Огњена Марија, по жељи одлазимо до лековитог извора хладне воде у самој реци. Потом се шумском стазом пењемо до остатака древног града Петруса (наилазимо на остатке керамичких комадића старих више стотина година) и Крстате Стене (кота 345 m) из које расте чудновата вишња из камена. Након паузе на прелепом видиковцу, спуштамо се до манастира Светог Јована Главосека и речице Црнице где правимо одмор за уживање у амбијенту са погледом на пећину испод Крстасте стене на северној падини Чокића брда. У спусту, при крају шуме имамо освештани извор пијаће воде. Пешачење настављамо до села Забрега и Цркве Свете Петке.

Први део стазе је дугачак око 9 km, са малом висинском разликом. Наш превоз нас чека у центру села Забрега, и они који желе да остатак дана проведу на термалном базену (температура воде око 36,6 С) у близини ресторана Поточара пут ће наставити ка насељу Сисевац, уз успутни обилазак манастира Раваница. У селу Забрега можемо купити домаће интегрално брашно млевено на старински начин у воденицама поточарама као и гајену пастрмку из рибњака за понети .

04

Група која жели наставак пешачења и авантуре у прелепој природи и при том поседује солидну кондицију, наставља необележеном стазом до манастира Намасија (успут прелазимо лепи висећи мост), затим шумском стазом до видиковца Камен Ђулине испод пећине Масни Камен, поред цркве Светог Ђорђа, затим Цркве Свете Недеље од које се у непосредној близини поново прелази – гази река и хода блажим успоном до остатака манастира Свети Арханђели и даље стазом према Сисевцу до манасира Светог Сисоја. Овај изванредни наставак је у дужини од 8,5 km. Стижемо на заслужени одмор у Сисевцу где можемо обићи манастир Светог Сисоја, затим извор реке Црнице, купати се у термоминералном базену ресторана Поточара и уживати у посматрању пастмки у рибњацима. У непосредној близини је и језеро са уређеном пешачком стазом, што је лепа опција за оне који евентуално не желе на базен.

За Београд полазимо из Сисевца у 19 h, преко Раванице и Сења, до аутопута, уз успутну паузу на некој од пумпи и стижемо најкасније до 22 h. Понети са собом купаћи костим (опрему за купање уколико желите да се купате на термоминералним базенима) .

Манастир Сисојевац, на самом извору Црнице, подигао је 1380. године духовник кнеза Лазара, Сисоје Синајит. Опустео је крајем XVII века, а обновљен 1978. Поред манастира, на извору Црнице сада су рибњак и мотел.

Низводно од Сисојевца река Црница улази у кањон у коме се налази десетак манастиришта, чије је остатке обрасла вегетација. Код села Забрега река прави велику кривину и излази из кањона крај остатака манастира Намасија или Манасињца. Беше то значајан манастир са одбрамбеним зидинама и јаком кулом. Црква, посвећена светом Николи конзервирана је и обновљена у једном малом делу. Низводно од манастира су воденице, рибњак и мост преко реке.

Село Забрега је подигнуто на десној обали Црнице, са занимљивим старим очуваним кућама и новим које су међусобно повезане правим мостовима.

После Забреге, Црница поново улази у кањон и на њеној левој обали сневају остатци храма светог Јована Главосека. Подаци о овој Цркви су врло оскудни и познато је само да је обновљена 1520. године. У близини је стаза која води десном обалом, навише ка стотинак метара високом узвишењу, до моћне стена на заравњеном платоу и велике пећина испод њега. Призор који се на платоу указује вредан је пешачења. На платоу, ког Црница са три стране окружује дубоким кањоном, почива огроман камени мегалит, о чијем настанку говори легенда. По предању, камен је донела деспотица Јерина у својој кецељи у средиште свог дворца. На самој ивици амбиса се налазе рушевине куле, па се претпоставља да су то остаци града Петруса – највећег утврђеног града у средњем Поморављу, по коме се цео овај крај звао Петрушка област. Од града се стаза стрмо спушта наниже ка реци. А на самој обали, приљубљена уз стену и покривена густом вегетацијом, крије се Црква посвећена Благој Марији Петрушкој. Сабор и кланица у којој су Турци побили народ, кад је рек

а зацрнила своје име, догодио се крај ове светиње.

Господар Петруса, жупан Вукосав, је подигао још једну богомољу ближе Грзи, крај села Лешје на падини планине Баба, где нећемо овог пута ићи. Ова манастирска црква, посвећена Пресветој Богородици грађена је по угледу на руске манастире и као таква се потпуно разликује од свих српских манастира. Поред Цркве се налазе три чувена извора на које је долазила краљица Наталија да пије воду,  и једно необично стабло: врба из које расте дуд крај манастира. Мештани верују да је напитак од тог лишћа добар за нероткиње. Поред Цркве се налази и кула Орловића Павла, која је чувала улаз са Честобродице у Поморавље.

За Крстату стену, мештани воле да кажу да је послужила као инспирација Ђури Јакшићу за песму “Отаџбина“. Међутим, како је у време када је ту песму написао, Ђура живео и радио у Подгорцу и  Сумраковцу, тако да је надахнуће за „Отаџбину“ добио посматрајући Ртањ. Од наших домаћина ћете чути још легенди о овом иначе прелепом крају.

Можда сте скептични у вези базена, али у њему су благотворне термалне воде, а ко жели, може поћи кући са свежим пастрмкама. Цена карте за базен – 300 дин; стандардни мени (пастрмка, помфрит, лепиња) – 550 дин; салата – 100 дин; пиће – 120 до 200 дин; кафа – 80 дин.

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Купаћи костим, пешкир, фактор заштите.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дина  –  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба

Акцију реализује Неша Царевић

  nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

 

Кањон Јерме и кањон Топлодолске реке

Овa акцијa обухватa два изузетна природна бисера, која сваком остају у неизбрисивом сећању и тежњом да се наново доживе!

Кањон Топлодолске реке се налази у подножју Старе планине у југоисточној Србији удаљен је око 30 km од Пирота. И колико год да је лепоте немогуће поредити,  многи би се заклели да је најатрактивнији и најлепши у Србији. Усечен у стрме литице, на појединим местима високе и до 300 m, њега одликује изузетно извајано корито од црвеног пешчара, што доминира општим утиском и чини га јединственим.

 Такође на југоистоку Србије, река Јерма извире на Власинској висоравни,  тече кроз Србију и Бугарску, а улива се у Нишаву недалеко од Пирота. Њен 74 km  дуг ток обилује несвакидашњим лепотама и споменицима. На једном месту се могу видети најужи кањонски усек у Европи, пећине, кречњачке фигуре, што овај предео чини миљеником поклоника природних вредности, задивљујућих пејсажних лепота.

планинске красоте

Ту је и Специјални резерват природе Венерина падина, легендарна пећина Ветрена дупка чију је драму описао Др Јован Петровић у својој књизи „Гробови под каменим небом“, манастири које вреди посетити, планинске красоте и кањони импресивно извајаних литица. Део тога можете прочитати у репортажи „Заборављени рај“, која је инспирисана управо овим пределом.

 манастир Поганово Цедилка - кањон Блаташнице Венерина влас adiantum capillus-veneris

Субота, 25. август:

ПОЛАЗАК: у 6.00 h са паркинга поред Дома здравља „Вождовац“ (крај просторија нашег Клуба, Устаничка 125). Пред нама  дуг пут и имаћемо успутне паузе.

По доласку у село Темска посетићемо манастир Светог Ђорђа, одатле се возимо још 10-так километара до места одакле ћемо ући у кањон Топодолске реке. Карактеристичне планинске реке, која својом клисурастом долином, чистом водом, разноврсним пределима кроз које тече, представља посебан бисер Старе планине. Облачимо одећу и обућу погодну за пролазак кањоном.

 

Топлодолску реку прелазимо дуж 3-4 km, све до њеног ушћа у Темштицу, коритом од црвеног пешчара.  Видети њене букове, водопаде, брзаке, купати се у вировима тиркизно плаве боје је заиста филмски доживљај! У овим лепотама уживаћемо све док нам буде пријало и док се сунце не приближи хоризонту. У најлепшем и најдубљем делу кањона једино се може пливањем проћи кањон. Због своје лепоте и црвених стена, називају га и српски колорадо. За ходање кроз кањон неопходна је обућа погодна за то (патике, чврсте сандале).

фото: Иван Ранђеловић фото: Миодраг Пенчић

По изласку из кањона, пресвлачимо се у суву одећу и обућу, а пут настављамо ка селу Поганово, где се смештамо у етно домаћинству са могућношћу исхране у њему или у сопствене шаторе.

Ћирин мост Путем уз кањон Јерме

Недеља, 26. август:

Устајање по сопственом биоритму, припрема за пешачку туру. Доручак је у 7.30 h. Полазак возилом до одредишта у 8.00 h, Влашкој планини. До њеног највишег врха Паница 1.443 мнв могу се попети сви којима не представља проблем константан успон од 750 мнв а дужина стазе је 4,5 km, до изласка на њену зараван. До врха, који је мало више на заравни, још око 100 мнв и 2 km пешачења, ићићемо само ако будемо имали времена да то обавимо.

Влашка планина се налази у југоисточној Србији, недалеко од Пирота и пружа се правцем северозапад-југоисток у дужини од 6 km. Припада балканским планинама, по структури је кречњачка, а њен највиши врх Паница (1.443 m) је смештен у њеном северозападном делу. Сам врх формирају два заравњена врха спојена благим превојем, приближно истих висина.

На њеним југоисточним обронцима смештена је Звоничка Бања. Од вегетације на њој преовлађују ливаде са ретким шумама (махом ниског и закржљалог граба и храста), осим у северозападном делу у коме се јавља јака букова шума.

Планина је назив добила по селу Власи, које је добило назив по множини речи влах које може означавати сточара, или етничку заједницу романских староседелаца на Балканском полуострву.

Враћамо се истим путем према возилу. Иза нас је остало око 13 km. По силаску прелазимо 2,5 km асфалтираним локалним путем, аутобусом или пешачењем, по сопственој жељи и могућностима, кроз најатрактивнији део кањона Јерме до манастира Светог Јована Богослова. Манастир подно Гребена и Влашке планине, на улазу у кањон, изгледа једнако тако импресивно и тајновито, као и литице над њим.

  

На левој обали реке Јерме, недалеко од села Поганово, налази се манастир посвећен Светом Јовану Богославу. Народна традиција постанак овог манастира везује за светог цара Константина и његову мајку Јелену. Прота Теодор Титов помиње стари запис на пергаменту, према коме су Срби подигли овај манастир пре 1130 године, а на Проскомидији је насликана једна стара икона, на којој су уписана имена српских владара из најстаријих времена. Ипак, новија историјографија открила је прецизније податке о времену настанка манастира.

Манастир је подигнут 1395. године, као задужбина српског племића Константина Дејановића Драгаша и његове супруге Јелене, чија се имена налазе на округлим каменовима са источне стране храма. Константин Дејановић био је сестрић цара Душана и велможа који је управљао деловима данашње Македоније, југоистичне Србије и југозападне Бугарске. Након његове смрти у бици на Ровинама 1395. године, изградњу манастира је наставила његова кћи Јелена, супруга византијског цара Манојла II Палеолога. Храм је живописан тек 1499. године, руком непознатих зографа, који би по уметничком стилу могли бити из северне Грчке. Храм је грађен као триконхос сажете основе, са седмостраним тамбуром куполе. Над припратом је спратна јединица, а над њом четворострана кула звонара. Начином преласка из квадратне основе у прстен куполе Црква показује специфична конструктивна решења. Ћелијастим зидањем и ломљеним каменом и опеком остварена је декоративност, док је секударна пластика веома скромна, нетипична за грађевине моравског стила.

Црква је имала изузетну двострану икону са представом чуда у Латомском манастиру са једне стране и ликовима светог Јована Богослова и Пресвете Богородице са друге. Ова икона настала је крајем XIV века и била је дар византијске царице Јелене, у знак сећања на оца Константина. Ова икона је заједно са иконостасом велике уметничке вредности, која потиче из 1622. године украден ос стране бугарске окупаторске војске однешен у Софију. Данас се чува у националном музеју у Софији.

Због саме локације манастира и тешке приступачности, манастир никада није пустошен. До 1927. године, није постојао ни један проходни пут до манастира, јер је кањон реке Јерме у потпуности био непроходан. Захваљујући овоме, манастир је у потпуности задржао аутентичан изглед. 1876. године, манастир је доживео велику обнову, када је испред улазних врата храма дозидан трем. Конзерваторски и рестауторски радови на Цркви, конацима и мутваку извођени су 1966. и 1974. године. 21. септембра 1949. године, манастир је стављен под заштиту Државе, под редним бројем СК 222, као Културно добро од великог значаја, а од 1979. године налази се на листи светске културне баштине.

Преко пута манастира Поганово је некадашња станица Ћире, а сада ресторан занимљивог садржаја… Полазимо за Београд, путујемо правећи кратке успутне паузае  и стижемо до поноћи.

Јерма

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, штапови, камашне, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, купаћи костим, заштитни фактор, пешкир, пресвлака.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

5.000 дин

4.900  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове, смештај у етно домаћинству са доручком (у вишекреветним собама са купатилом). Ако неко жели и вечеру први дан, доплата је 400 динара.

Због карактера акције и природе терена, не планира се велика група. Приликом пријављивања измирује се аконтација од 2.500 динара.

 

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“).

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

Поглед на кањон Јерме и село Власи

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Стазама ресавских рудара

Део КАУП фамилије, из Ресавице, осмислио је серијал акција под насловом „Блага Јужног Кучаја“, са циљем да тако представи све природне, културно-историјске, индустријске, а самим тим и  туристучке потенцијле Јужног Кучаја. Акције су осмишљене тако да  обухватају баш све поменуте потенцијале које нам пружају ове изузетне планине. Прелепа природа овог дела огромног масива Јужног Кучаја, биће само оквир за богату причу.

Данас мало ко зна да су управо у овом малом рударском насељу које је покренуло индустрију у Србији, настали и незаборавни хитови „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“ које је Дарко Краљић компоновао баш у Сењском Руднику у чијем се музеју чува клавир на коме су настале. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људу у Сењском Руднику, пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, у овом малом месту богате историје, године 1980.  отворен је Музеј. Сење је место у коме и даље ради најстарији рудник у Србији који је отворен још давне 1853. године.

Видећемо манастире Раваницу и Сисојевац, културну целину Сењски Рудник, меморијални споменик природе Мијајлова јама, прелеп а мало познат водопад Доњи Бигар и све чари Сисевца као туристичко рекреативног места.

ПОЛАЗАК   у 6.00 h са паркинга испред дома здравља „Шумице“. Потребно је доћи 15-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо ауто путем до Ћуприје и даље ка Сењу и манастиру Раваница…

„Пошто беше сазидана само неколико година пред катастрофу на Косову, она је после трегедије косовске могла изгледати као надгробни споменик славе и величине српске, као маузолеум, подигнут над сахрањеном слободом и самосталношћу државе српске.“ – рекао је за Раваницу др Владимир Петковић.

Градња Раванице је започела 1375. године а завршена осликавањем храма 1381. године. Када је саграђена представљала је први српски храм после Хиландара који је био опасан зидинама и кулама са пиргом. Задужбина је кнеза Лазара који је градио да му буде склониште за живота а и после смрти и центар православља и народне културе. У лепоти манастира велики кнез је уживао свега осам година, а онда је изабрао јуначку смрт на Косову 28.6.1389. године у сукобу са турцима. Две године после смрти кнез је проглашен за светитеља, а тело му је пренето из Приштине у Раваницу где је почивало тристотине година. Турци су је неколико пута пљачкали и пустошили, палили конаке и рушили утврђења, али црква посвећена Вазнесењу Господњем ниједном није срушена. Током XIV и XV века преживљавала је тешке дане све док 1690. године када је морала бити потпуно напуштена. Монаси су заједно са четрдесет хиљада породица предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем кренули у велику сеобу ка Будиму. Са собом су, као највећу светињу носили мошти светог кнеза Лазара, које ће почивати све до 1697. године у малој цркви крај Дунава у Сентандреји, одакле су пренете у тада пуст манастир Врдник. Мошти светог кнеза пренете су у Београд 1942. године, а 1988. мошти крећу ка манастиру Раваница да би се тек после шесто година од погибије кнеза и јубилеја косовске битке 1389. године биле враћене у Раваницу на месту које је Свети кнез и одабрао за свој маузолеј, где се и данас чувају. Но, велелепни комплекс би вероватно скроз био изгубљен да није било Јеромонаха Стефана, који се после сеобе вратио и обновио манастир где је и основао школу у којој су учили свештеници. По својим стилским, архитектонским и ликовним особеностима манастир Раваница је родоначелник новог стила уметности Моравске школе. Због свих карактеристика, овај споменик је кроз векове био и остао духовни источник српског народа. Заштићен је као споменик културе од изузетног значаја.  Треба свакако поменути и Синаите Св. Ромула Раваничког, који је живео у пећини у близини манастира а после упокојења је сахрањен у припрати манастира, и Св. Сисоја који су побегли са синајске горе и свој мир пронашли у кучајским планинама. Они су заслужни за изградњу великог броја цркава и манастира на ободима Кучаја а најпознатији је манастир Сисојевац.

Након посете Раваници, одвозимо се до рударског насеља Сењски рудник – места одакле је почела индустријализација Србије. О његовом настанку, историји рударења и перспективи у будућности, сазнаћете више више од водича у Mузеју угљарства.

Сењски Рудник представља најстарији рударски комплекс у Србији, оформљен у периоду измеђ 1853-1860 године, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, по коме је овај рударски коп првобитно и носио назив Александровац. Угаљ је тада представљао најмоћнији енергент. Развој индустрије у Србији креће паралелно са почетком експлоатације угља. У Крагујевцу се исте 1853. године отвара Тополивница, као прва индустријска целина у овом делу Европе. Воловским колима допремљен угаљ из Сењског Рудника, покреће производњу топова за развој војне индустрије. Овај пројекат је представљао најважнији национални интерес. Од тада је започело интензивирање индустријализације и логично је било да уследи читав низ успешно реализованих  пројеката. Сењски Рудник је 1892. године спојен пругом уског колосека, са главном железничком артеријом југоисточне Европе, пругом нормалног колосека Београд-Ниш. Железница Србије постаје једна од најважнијих конзумената сировина из овог рудника, поред војне фабрике. Временом је рудник постао изузетно важан центар и стециште бројних рударских породица из разних крајева Балкана, које су на овај узани простор пренели све одлике својих ентитета, што данас представља можда и највећу вредност Сењског Рудника. Културна вредност Сењског Рудника лежи у чињеници да је ово комплетно очуван културни предео ране индустријализације, са остацима раних структура угљенокопа са најстаријом структуром, поткопом из 1853. године, и у свету јединственом парном машином извозног лифта из 1872. године.

У музеју Сењског рудника, чува се клавир на коме је Дарко Краљић створио песме „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људу у Сењском Руднику , пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, 1980. године ово мало место са богатом историјом добија свој Музеј. Ту и даље ради најстарији рудник у Србији који је отворен још давне 1853. године.

Дарко Јовић, председник КАУП-Ресавица, испред локомотиве старе преко 100 година

Права је реткост затећи овако чисте визуелно-естетске изразе ране индустријализације што Сењски Рудник и дефинише културним пределом. Естетска вредност Сењског Рудника је појачана затвореном клисуром и са друге стране величанственим зеленилом букових шума које га окружују, што на одређени начин амортизује рударску свакодневицу, чинећи ову средину хуманијом. За разлику од индустријског наслеђа које је у туризмолошком смислу тек у зачетку, у непосредном окружењу налази се мноштво утврђених туристичких тачака, средњовековних манастира, пећина и водопада.

Сењски Рудник свакако има шта да понуди посетиоцима. Поседује огроман едукативни потенцијал за усавршавање знања из области очувања културно-историјског и природњачког наслеђа. Осим тога, богато природно наслеђе и топографија суседних рударских насеља, обликују јединствен културни предео у овом делу Европе. Све наведене вредности сврставају Сењски Рудник  у породицу истородних херитолошко-индустријски највреднијих локалитета Европе. Читава идеја рехабилитације Сењског Рудника и стављање у нову привредну функцију, јесте да ова средина, па и рударски копови постану доступни јавности. Александров поткоп је планиран за својеврсну туристичку атракцију Сењског Рудника. Замишљена је поставка која би  се протезала читавом дужином подземног тунела, око 520 m, а наставила би се изласком на вертикални излаз где би се транспорт до површине вршио лифтом који покреће већ поменута парна машина. Вертикално окно је дугачко око 150 m и вожња лифтом би такође представљала праву атракцију. Поред  парне машине произведене у Грацу 1872. године која је под заштитом, као културни споменик у Сењском Руднику заштићени су и објекти Александров поткоп (1853), зграда бившег магацина (1930.) од 1980. године претворена у музеј и зграда машинске радионице (1922). У оквиру пројекта „Сењски Рудник град музеј“ у плану је рконструкција и санација још десетак објеката и једне улице како би се стекли услови за идентификацију Сењског Рудника као локалитета са огромним потенцијалима за номиновање на UNESCO листу, као вредност светског индустријског наслеђа.

По обиласку знаменитости Сењског Рудника превозом одлазимо до наше полазне тачке и оног најлепшег дела, а то је пешачење кроз Јужни Кучај. Пролазимо кроз још једну од знаменитости  Кучаја а то је војни полигон „Пасуљанске ливаде“, који представља један од највећих полигона за артиљеријску обуку у Европи. Пролазећи кроз чаробне пределе ове планине, на петом километру од почетка пешачења налази се меморијални споменик природе Мијајлова јама. По причи, име је добила по пастиру Мијајлу кога је ован гурнуо док је свирао на ивици јаме. Нестао је у понору, а вода је кажу, изнела његову фрулу доле негде, код Сисевца.

 Пасуљанске ливаде

Јама је заштићена као  меморијални споменик природе 1978. године и једини је спелеолошки објекат са тим видом заштите у Србији. Ревизијом из 2004. и 2005. године потврђен јој је раније додељени степен заштите. Налази се на западном ободу планине Јужни Кучај на надморској висини од 710 m. По типу је прост фосилни вертикални понорски спелеолошки објекат за дужином истражених канала од 192,5 m и укупном дужином канала од 297 m. Вертикални део јаме је дубине од 127 m са просечном ширином вертикалног гротла од 25 m који се при дну сужава. Карактеришу је естетске одлике и приче везана за други светски рат.

Мијајлова јама Мијајлова јама

На око 1 km са око 150 m спуста од Мијајлове јаме крије се још увек неафирмисани водопад Доњи Бигар. Налази се на југозападним ободима Јужног Кучаја. Извор потока који је саградио водопад је на 615 m надморске висине на око 100 m од саме бигрене наслаге високе око 12 m, чија је још карактеристика и то да је врх водопада тачно на коти 550 m надморске висине. Вода има велики проценат калцијум и магнезијумкарбонат чијим таложењем је настао не само водопад него и цео плато који је формиран између извора потока и водопада. Поток Доњи Бигар се за свој ток од око 1 km спусти до коте од 480 m надморске висине. Велика висинска разлика између извора и ушћа у већ формирану Јабланичку реку узрокује већи број мањих водопада и каскада.

Доњи Бигар

Поток Доњи Бигар са још неколико мањих потока и извора формира Јабланичку реку, која је уз Јеремитски поток и јако крашко врело, које извире из пећине у Сисевцу, твори реку Црницу. Сисевац представља крајњу тачку наше акције и налази се на 6 km од водопада Доњи Бигар стазом која води уз Јаблабничку реку што ће свакако пријати у летњим месецима. Од водопада до Сисевца води више стаза па се у зависности од временских услова и жеља учесника акције може искористити било која варијанта. Е, а тек по доласку у Сисевац ћете схватити какво благо крије Јужни Кучај. Сисевац представља право туристичко место са пуно садржаја као што су: вештачко језеро са пуно цвећа; извор реке Црнице са пећином; старо рударско насеље са старим рударским окнима; базен за термоминералном водом температуре 36,6 степени; уређено излетиште; највећи рибњак у Србији за узгој пастрмке коју можете пробати у ресторану; прелепе природне целине  као и други културно-историјски споменик на нашој акцији Манастир Сисојевац.

Манастир Светог Сисоја  је подигнут на темељима старе светиње у XIV веку, а подигао га је један од „седам синаита“ Св. Сисоје. Налази се у близини реке Црнице са црквом посвећенов Преображењу Господњем. Данас је то територија општине Параћин, а раније је била петрушка област на далеко позната по великом броју цркава и манастира који су настали у XIV и XV веку и по древном утврђење граду Петрусу. За преподобног Сисоја Синаита, који се сматра оснивачем манастира, круже разне приче легенде и предања а знају се и неке историјске чињенице. Био је проигуман манастира Хиландар, близак кнезу Лазару, па многи сматрају да је био и његов духовник. Живео је у селу Сисевац као ученик преподобног Ромула Раваничког. Сахрањен је у цркви манастира, а изнад гроба је фреска у којој у десној руци придржава модел цркве, као ктитор. Треба поменути да се поред Св. Сисоја на ктиторској фресци налази још један лик за који се сматра да је деспот Стефан Лазаревић који је свакако указивао помоћ овом манастиру. Манастир је, заједно са црквом која је неколико векова била без крова, 1993. године обновњен и данас ради као метох манастира Раваница. На Биљани петак, уочи Ђурђевдана, народ долази у цркву да запали свеће и помоли се за душе страдалих мученика и здравље живих и помоли се преподобном Сисоју и свима који су допринели да на овом месту и данас постоји још један духовни центар у овом крају. Исто тако је било и за време ропства под турцима који су једног Ђурђевдана изненада упали у манастирску порту и поубијали велики број људи који су се тог дана окупили на служби божјој. Убијене су бацили у оближњу реку Белицу, коју народ због ове несреће и много жртава које је ова река однела, од тад па све до данас зове Црница. Кружи и легенда о двема сестрама које нису хтеле да дозволе турцима да им укаљају част већ су се дале у бег. Две сестре, тек заручене, покушале су да пређу на другу страну реке, узеле су се за руку и скочиле у реку. Једна девојка је побегла низ реку, изнемогла застала је на једној стени, кад је турчин пришао ближе и ухватио се за њу, она је скочила са стене повлачећи за собом и турчина. Стену са које се девојка бацила у воду данас зовемо девојачка стена. У непосредној близини Сисевца у клисури реке Раванице постоје и два моста који се данас називају две сестре.

Дужина трасе износи око 13 km и није технички/кондиционо захтевна, тако да је приступачна свим категоријама љубитеља природе. У Београд стижемо до 22-30 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, гојзерице, штапови за пешачење; одећа слојевита, одговарајућа временским приликама. У ранцу увек треба имати заштиту од ветра или евентуалних падавина и пресвлаку. Ко жели касније у базен, нека понесе купаћи и  пешкир.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дин

За групу од 40 учесника, цена се умањује за 200 дин

Улазница за Музеј износи 200 дин, а за базен (ко хоће) 300 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић
064 684 01 37
nesa@serbianoutdoor.com

Раваница "Петријин венац" врело Црнице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Национални парк Уна – рафтинг

Име су јој дали Римљани, као јединој тако лепој. Даме које се зову Уна – не плаћају улазницу за Национални парк! Врелина лета просто намеће идеју о одласку на Штрбачки бук и свакако ће пријати не само као освежење, јер тога имамо и код нас, много ближе, већ и очима да упијемо несвакидашње лепоте јединствене Уне 🙂

 

Видећете зашто је Рафтинг на Уни много више од самог рафтинга – открићете непоновљиву чар њене нетакнуте природе, кристално чисте смаргаднозелене воде, игре светлости спектакуларних брзака, слапова каскада и водопада, необично извајаних  седрених структура, брзаци, слапови, каскаде, водопади што заједно са кањонима чини јединствену природну лепоту, али и идеалне услове за рафтинг. Због свега тога, не само да нећете остати равнодушни, него ће вам овај доживљај учинити викенд незаборавним! Уна то је чаролија, то је бајка, то је симфонија, непоновљив доживљај…она је ЈЕДНА и ЈЕДИНА!

 

Прошло је много векова од како је својом јединственом лепотом, бројним слаповима и смарагдним, кристално чистим водама зачарала Римљане, до маја 2008., када је стављена под заштиту као Национални парк.

НП Уна простире се долином горњег тока реке Уне, као и долином њене десне притоке Унца, све до речице Крке на западу. Ово подручје представља јединствену природну целину у овом делу Европе, врло вредну за очување како због узузетно атрактивног амбијента, тако и ради укупне рељефне и биолошке разноликости. На сваком кораку су видљиви напори да се ово природно богатство сачува и уреди за посете. Приступ водопадима Штрбачки и Миланчев бук је уређен и омогућен је безбедан приступ свим љубитељима природе. Постављене су дрвене стазе са заштитном оградом, чиме је омогућен атрактивнији поглед на слапове.

Петак, 29. јун:

ПОЛАЗАК:  тачно у 16.30 h са паркинга испред нашег клуба (Устаничка 125 ц, Коњарник) крећемо пут Босне. Потребно је доћи 15-ак минута раније како би смо кренули на време.

Возимо се аутопутем преко Хрватске, настављамо према Бања Луци, па затим преко Мањаче према НП Уна. Обзиром да је пут дуг и чекају нас два преласка границе, успут ћемо правити паузе према потреби. Долазак и смештај у камп који је тик уз реку (једини у НП), иза поноћи.

Овај простор је и у културно-историјском смислу подручје са богатим Уна у Мартин Бродунаслеђем. Посебан положај на транзитном правцу према мору довео га је у прошлости под утицаје многих култура, па отуд и бројна археолошка налазишта, остаци средњовековних тврђава и сакралних објеката различитих вера и култура. Специфичност Уне је изразита дужина њеног «седротворног» тока, са читавим низом пратећих феномена (седрених пећина, острва, када и слапова), те с различитим облицима котлина (слапови УнцаМартин Брод, Кулен Вакуф, Клиса, Лохово) и клисура кањонског типа, узводно и низводно од Мартин Брода те низводно од Штрбачког бука.

За реку Унац карактеристичан је њен облик крашког тока, посебно у њеном доњем делу, на којем на пролазу кроз кањонски део више пута понире и извире, на крају на Црном врелу, које по својим карактеристикама и лепоти спада у посебан природни феномен.

Субота, 30. јун:

Јутарња кафа и доручак на најлепшем могућем месту, уз шум воде и невероватну свежину коју могу да осете срећници које ујутро овде затекну! На тренутак ћемо доживети ту несвакидашњу лепоту и разумети зашто сви они који једном виде Уну, поново јој се враћају!

Штрбачки Бук Штрбачки Бук

Око 10 h, задужујемо опрему (неопренско одело, чизме, сигуроносни прслук, кацигу), уписујемо се у списак, испијемо пиће добродошлице. Са собом носимо само оно што ћемо користити на реци ( купаћи костим).

Ове године смо се одлучили да у понуди буду две етапе рафтинга:

  • Штрбачки бук – Лохово (група А)
  • Костела – Грмуша (група Б)

Возимо се сви кроз парк према Штрбачком буку одакле креће једна од рафтинг етапа. Непосредно пре бука, улазимо у чамце и упознајемо се са техником веслања и правилу понашања током рафтинга, пратимо инструкције скипера. Код Штрбачког бука, сви излазимо из чамаца, пролазимо поред бука, обезбеђеним стазама за посетиоце и подно бука чекамо своје чамце. За то време скипери спуштају опрему низ бук и то је посебна атракција овог рафтинга. Време до почетка рафтинга проводимо у разгледању бука и фотографисању. Након тога групе се

раздвајају.

Група А: улази у чамце подно Штрбачког бука и наставља са рафтингом.

Око 11.00 h почиње рафтинг у трајању од 4 часа.

Група Б:  која иде на рафтинг Грмуша – Костела, наставља даље возилом према стартној тачки.

Овај део реке Уне је занимљив и атрактиван, примерен за почетнике и оне који иду први пут. Дужина етапе је 13 километара, трајање вожње од 2,5-3 сата. Са паузама, зависно од водостаја укупно време трајања 4,5 сати, тежина воде 2-3°. Рафтинг етапа Костела – Грмуша идеална је за породичне излете са децом. А брзаци и мањи слапови пружају одговарајући авантуристички осећај.

Сезона рафтинга на Уни траје од марта до октобра. Тежина спуста у првом делу је IV – V степена, а додатна атракција за посетиоце су скокови скипера са Штрбачког бука (18 m висине). Ми ћемо проћи мирнију варијанту кроз горњи кањон Уне, од Штрбачког Бука до Лохова (тежина спуста I – II степена). Температура воде се креће од 13 до 17 степени С.

Водопад Штрбачки бук је заправо група слапова у непосредној близини. Највећи од њих је висок око 24 m. Овде се Уна свом својом силином обрушава низ њега, стварајући заглушујући хук и импресиван облак распршених капљица воде, које ношене ветром представљају право освежење у топлим летњим данима. Низводно од Штрбачког бука, у дужини од 15 km, постоји више узастопних слапова и брзака који овај део Уне чине најатрактивнијим за многобројне љубитеље рафтинга. Својом лепотом и грандиозношћу Штрбачки бук је одабран за почетну станицу најатрактивније етапе за Рафтинг Уном.

Учесницима није потребно веслачко искуство или вештина. За само неколико минута ће, под вођством искусних скипера, постати део уиграног веслачког тима који јури кроз пенушаве букове и каскаде.  Рафтинг водичи су искусни кајакаши-скипери, врсни познаваоци дивљих вода, а нарочито реке Уне. Уз њих ћете на атрактиван и необичан начин доживети лепоту реке и њених кањона. Река Уна је једна од најлепших и најчистијих река света. Нетакнута природа долине реке Уне и њени смарагдни брзаци су очаравајући!

 

Након завршетка рафтинга, групе се спајају у Лохову, следи враћање опреме, туширање, пресвлачење, освежење и ручак. Касно поподне се одвозимо возилом до центра Бихаћа, следи слободно време за обилазак града. У 21.00 сви се враћамо у камп на ноћење.

Недеља, 1. јули:

До 8.30 h устајање, јутарња кафа, паковање ствари и смештање у возило. Возимо се око 3 сата до Бања Луке. Возило остаје на паркингу код градске тврђаве, одакле пешке одлазимо у шетњу поред тврђаве и Врбаса, где правимо паузу за освежење, можемо  имати ручак – у изворном месту где се спрема прави Бањалучки ћевап!

Одатле нам је и полазно место за вожњу ДАЈАК чамцем, уколико временски услови дозвољавају и буде заинтересованих. Вожња овим чамцима кошта 15 €, односно 5 € по особи, обзиром да један чамац прима три особе.

Бања Лука Бања Лука

При повратку, посећујемо  манастир траписта, овај монашки ред је најпознатији по производњи чувеног сира.

Потом настављамо према  Београду где стижемо до поноћи (са успутним паузама, наравно).

ОПРЕМА:   пешкир, купаћи костим, суву одећу и обућу коју ћете обући после авантуре. На реци је добро имати неку врсту заштите од сунца. Ако желите фотографисати, користите апарате отпорне на воду (водоотпорне). Не носити драгоцености (накит, сатови и сл), а уколико носите наочаре причврстите их траком.

скокови скипера

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

50 € + 1000 дин

50 € + 900 дин за чанове клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове, боравишне таксе.

Котизацијом није обухваћено:

  • 2 ноћења у кампу: у сопственим шаторима, (10 €), у двокреветним бунгаловима, (20 €), у апартманима са сопственим купатилом (40 €),
  • цена рафтинга 43 € (превоз до старта, неопрен одело, обућа, прслук, кацига, весло, осигурање и услуга скипера),
  • улазнице за НП Уна
  • оброци током путовања
  • доручак у кампу 3 €
  • ручак након рафтинга 7 €

Путно и здраствено осигурање је обавезно. Ако га већ немате, можете га најповољније обезбедити преко нас, када се будете пријављивали.

Рок за пријављивање је до 10. јуна.

НАПОМЕНА:

  • смештај у кампу подразумева употребу заједничких туш кабина и тоалета у склопу кампа.
  • Уз пријаву обавезно је доставе податаке (број путне исправе и датума рођења, за оне који узимају осигурање)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  средом од 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Приликом пријављивања обавезно је измирење аконтације у износу од 30 € и целокупан износ за ноћења, а остатак 10 дана пред пут.

По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена.

Акцију реализује Стоја Богојевић:

061 170 29 55,  stoja@serbianoutdoor.com

„…Била је то Уна. Отац се смије, мисли да сам се препао па ме придржава и говори ми да се не бојим, да је ћуприја тврда, а ја се не бојим: само лебдим, сав просјан том Уном, тим невидљивим чудом, за које бих једино знао рећи, љепота, љепота, мало ми очију да гледам, мало ми плућа да дишем.“ Скендер Куленовић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Светлост овчарско-кабларске клисуре

Зашто „Светлост“? Једноставно зато што је овај предео изузетно полупаран због јединственог сплета природних лепота и споменичких вредности, чиме вековима привлачи пажњу. Њено основно обележје чини рељеф, упечатљиви масиви Овчара и Каблара, по којима је и добила име. Западна Морава између њих твори изразите, тзв. укљештене меандре. Мало је која клисура тако украшена, и још приде обогаћена лековитим, термалним изворима као ова.  Али, ниједна  у нас не крије у себи толики број углавном очуваних средњевековних манастира, по чему је, као и по уметничкој вредности, ова група манастира одмах иза Фрушкогорске. Овчарско-кабларска клисура је дуго остала изван животних токова. Тек оснивањем монашких заједница овај простор почиње да се користи, а доцнијим ретким истраживањима, то је постао примарни мотив посете.

Ова акција посвећена је управо томе и зато смо изабрали лагану стазу, без успона на врхове, како бисмо се посветили знамењима која су такође њени значајни атрибути. У техничком смислу, то значи да акција није кондиционо захтевна и као таква је приступачна свима. Пролазимо трасу која повезује четири манастира, пећину-капелу Кађеницу и бигрене слапове на Моравици. За оне који нису толики штребери, ту је и базен у Овчар бањи 🙂

 

Међу најстарије материјале о овом пределу, спадају путописи Евлије Челебије из 1662-ге године, где се између осталог наводи:

“… У близини овог насеља у планинама богатим дрвећем, налазе се купке села Бање. Још у доба хришћанских краљева на овој лековитој води подигнуте су величанствене високе куполе, велики басен, многобројни хладњаци, халвати и свлачионице. Ту се годишње у доба лубеница сакупи 40-50 хиљада душа, одржавају панођури, тргује. То је величанствено излетиште и место за уживање. Како је вода тих бања јако топла, то се води купке додаје нешто хладне воде.”

А Каниц Феликс бележи следеће:

“… И Србија има свој Монферато и свој Атлас. Само он није ни као први који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који је “планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Овчара и Каблара леже на обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 6.30 h. Путујемо Ибарском магистралом до Овчарко кабларске клисуре. Ту напуштамо возило и одатле почињемо пешачење стазом  од манастира Преображење, стазом дугом 13 km са висинском разликом од око 750 m.

Овај манастир се првобитно налазио са друге (леве) стране Западне Мораве али је срушен 1910. због градње железнице Чачак-Вишеград. У оњему се живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Био и остао поштован као велика светиња.

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење овог манастира. Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са молитвом и од молитве, монашки скромно.

Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар. Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. »Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор прихода.«

Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана Мељеникова 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске. Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару). Под управом Манастира Преображење су и две необичне светиње у непосредној близини, Црква Савиње и Кађеница.

Пут до манастира Сретење води нас 2 km уз Короњски до. ка врху планине Овчар на 800 метара надморске висине и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

По писаним подацима овај манастир се први пут помиње у манастиру Јовању 1571. године, а спомиње се и његово рушење 1623. године, што његово настајање и постојање датује за претходни временски период. Предање вели да је са врха Овчара бачена круна(корона) па се гледало где ће да падне, ту ће се градити црква. По том догађају се и брдо изнад самог манастира зове Короњско брдо. Манастирска црква је обновљена трудом монаха Никифора Максимовића, који је после обнове манастира Преображења, 1818. године почео обнову манастира Сретење, тада је обновљена црква, конак, бедеми. По жељи Кнеза Милоша, ради великих заслуга је произведен за архимандрита манастира Сретење, а касније је хиротонисан за Епископа Ужичког, Нићифора Максимовића. Упокојио се 1853. године и сахрањен је у сретењској цркви.

Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. године рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Олтарска фреска приказује свештеника коме је Анђео везао руке јер је недостојан и неспреман да служи Свету Литургију.

Наредна 2,5 km настављамо преко Сретенске косе према манастиру Свете Тројице, угњежђеном на шумовитој падинини Овчара, у атару села Дучаловићи, на територији општине Лучани и представља споменик културе од великог значаја. За оближња села он је  парохијска црква, а по лепоти се битно издваја од осталих манастира.

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у XIII веку. Поуздано се зна да су га градили калуђери манастира Сретење. О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Ст. Караџић у својим делима у XIV  веку. Први пише о терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао, плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је „тврђи“ од Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није „моловата“ – виде се голи зидови. Око цркве је десетак конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по „својој нурији“ (парохији).

Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У запуштеној унутрашњости није било ничега. Више пута је напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута бомбардован од стране Немаца. Манастир се коначно обнавља 1979. године и слави Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице,педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу. У њему је иконостас који је урадио Никола Марковић 1868. године и две вредне фреске из XVII века. Света Литургија се служи сваке суботе, недеље и празником са почетком у 8 часова.

Спуштамо се изнад тока Тројичког потока до Моравице у Овчар бањи и одлазимо  до места чаробне лепоте, које се ретко посећује – бигрене каскаде Моравице, илити Бањски поток са бројним слаповима и водопадом! Од манастира до Бањског потока дели нас 2,5 km, углавном спуста.

фото: Милош КараклићДо следеће одреднице дели нас километар. Спуштамо се до Мораве, прелазимо с друге стране моста, и посећујемо манастир Благовештење. Он се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања и убраја се у споменике културе од великог значаја. Иначе, да је монашки живот ових предела и даље врло динамичан сведоче новији догађаји, као они у манастирима Стјеник на Јелици, Вазнесење на Овчару, па и у овом. Чућете о томе на лицу места…

Црква има основу у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.

Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. Године:  „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110. тј. 1602. године.

Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.

Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.

Предстоји нам још 2 km хода до Кађенице. Ова пећина је костурница и капела скривена у голој сивој стени виса Секира у Овчарско-кабларској клисури и потресан споменик цене којом је плаћана слобода Србије. У њој су Турци угушили димом збег од неколико стотина деце, жена и стараца у време Хаџи Проданове буне. Турци су открили збег и на улаз пећине нагомилали грмље и сламу и запалили ватру тако да се народ у пећини угушио. Пошто се народ угушио димом (кадом) од овог догађаја пећина је добила име Кађеница. Кости убијених у пећини су лежале тако до 1936. године када су на залагање тадашњег владике жичког Николаја Велимировића, сахрањене у два камена саркофага. Прилаз пећини је уређен пред почетак Другог светског рата. Поновно уређење пећине и приступа до ње је извршено 1991. године.

Године 2004. историчари Делфина Рајић и Милош Тимотијевић из Народног музеја у Чачку, после опсежних истраживања, објавили су поуздане податке о трагедији: Турци су открили збег, али не и тајни улаз у пећину. Ни обећањима, ни претњама нису успели да измаме нејач скривену у хладној стени. Острвљене Османлије су зато сакупиле мокруфото: Владимир Мијаиловић сламу и лишће и потпалили их пред процепима кроз које је у пећину улазио ваздух, покушавајући да димом истерају збег напоље. Нико није изашао. Жене нису желеле да буду осрамоћене пред децом, ни да им деца буду турско робље. У име части одабрале су смрт од тровања димом. На стени се и данас издалека виде црни трагови те ломаче, по чему је и названа – Кађеница. Никада није тачно утврђено колико људи је настрадало. Данас се процењује да се у велику дворану могло сместити од 500 до 600 људи. Анализа костију утврдила је да се међу настрадалима налазио велики број деце старости од једне до две године живота, деце старијих узраста и особа старијих од 70 година. Кости угушених опојане су још у 19. веку, али се то с временом заборавило, мада је ту традицију 1875. године забележио Јован Мишковић у свом опису Рудничког округа – забележили су Делфина Рајић и Милош Тимотијевић.

Враћамо се у Овчар бању и у 19.30 h полазимо за Београд, где стижемо до 22.30 h. Ову акцију одликује скромна кондициона захтевност, што је чини приступачном и за почетнике.

ОПРЕМА:   гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, камашне, штапови за ходање, одећа прилагођена времену, слојевита, заштита од ветра и евентуалних падавина, а ко жели и неопходан прибор за базен.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 дин

1.600 дин за чланове Клуба са уплаћеном чланарином

За групу од 40 учесника котизација се умањује за 200 динара.

НАПОМЕНА: котизацијом није обухваћена исхрана; храну можете понети за све време током боравка.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује Ненад Јовановић

065 99 22 782

nenad@serbianoutdoor.com

Поглед са Овчара

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Бисери Хомоља: ВРАЊ (манастир Витовница, Мијуцића пећина и водопади)

Мислим да нема оног ко није чуо за мисао – Какве су ти мисли, такав ти је живот – нашег великог духовника, оца Тадеја, настојатеља манастира  Витовница, где је и полазна тачка нашег пешачења.  Одатле,  кроз простране и бујне шуме Треста корачамо ка једном од престоних хомољских гребена – врху Велики Врањ. Како смо  уживали ранијих година на овој акцији, можете видети у овом фото албуму.

са врха Велики Врањ...

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време). Путујемо ауто путем до Пожаревца, а даље према Петровцу на Млави до манастира Витовница.

Манастир се налази на обали Витовнице, на излазу из њене клисура Скоп, између Фаце, Урлаје и Суморовца. До данас нису сачувани докази који би нам указали на време изградње манастира, али несумњиво је он, после Тршке цркве, најстарији у Браничевском округу. Двојезични натпис (на старосрбском и јерменском) на камену узиданом у северни зид, говори о цркви светих апостола Петра и Јакова, коју је 1218 године подигао Владо, син Бабугов.

Име манастира се у средњем веку јавља као Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница, Витовница. Ако је име добио по реци, онда у корену леже речи именица „витл“ која означава точак који вода окреће (напр. воденица са два витла), што упућује на воденице или ваљарице којих је било на овој брзој планинској реци. Међутим, име се може извести и из глагола  „витати“ – обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу („виталница“), или на сам манастир који се у средњем веку назива „виталиште инока“, тј. обитавалиште монаха, а то је

Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: „Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити.“ Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.исто што и реч „обитељ“, како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима.

Отац Тадеј се родио 1914. године у имућној и образованој породици Штрбуловић у селу Витовница. Након завршене основне школе, родитељи га одводе у манастир Горњак. Касније је рукоположен, био игуман Пећке патријаршије, Тумана, Светогорац, али је последње године живота провео као игуман Витовнице, служећи вери и свом народу, оставивши за собом вредне и племените мисли.

Након посете манастиру Витовница, упутићемо се узводно кроз Трест ка Пајкином извору, после кога скрећемо лево на Врањ. Осим пред сам врх, крећемо се колским путем, пролазећи изворе.

Сам призор који се пружа са Врања, бесмислено је описивати…Јер, то је један од оних врхова са кога се тешко одлази.

Сасвим природно, да ћемо се ту задржати, уживати у призору, фотографисати… Искористите максимално боравак на овом врху !

 каменити врх пространа ливада

Са Врања се спуштамо преко једне предивне широке ливаде ка Мијуцића пећини и водопадима крај старе напуштене воденице, а потом куж Крепољинске реке ка нашем возилу.

Мијуцића водопад ту постаје јасно зашто су воденице биле инспирација у старим песмама

Описана траса дуга је 18 km сa 570 m успона (који је постепен) и ево њеног приказа на карти:

приказ трасе на карти

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина. Ако се будемо спустили до 17 h,  свратићемо у аквапарк Ждрело, тако да треба понети купаћи, пешкир и пресвлаку. Ако не, будите сигурни да утисци неће мањкати!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дин за чланове Клуба

Велико возило НЕ може да приђе месту где силазимо, путујемо искључиво комбијем.

Акцију реализује Зоран Стејић

064 453 83 04

zokimen@serbianoutdoor.com

 ...са прелепом орнаментиком врх!

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Сусрет неба и земље – празнични дани на Медитерану

Сретење је празник сусрета Бога и човека, неба и земље, а уједно и прилика да се празнично време испуни свепрожимајућим утисцима. Ми смо одлучили да вас поведемо на Медитеран, до краљевства мимозе које слави њено цветање, али у епском тону који ће дати прелазак величанствених Црногорских планина и престоним Цетињем, и у духу спокоја какав може да дарује манастир Василија Острошког у коме проводимо једну ноћ.

Зимска пучина Јадрана, нежне, мирисне цвасти; звуци карневала и звона, море, планине, камен и стих и мирис Медитерана, обећавају ведра сећања. Стазе су лагане и кратке, тако да може учествовати свако, без обзира на физичку кондицију.

Цетиње Море и мимозе Манастир Светог Василија Острошког

Сретење је празник сусрета Бога и човека, неба и земље, догађај када се старцу Симеону названом Богопримац испунила жеља и обећање Духа Светога да неће напустити овај свет док не види Бога у телу, обећаног Спаситеља. Тако се и догодило. У четрдесети дан по Рођењу Христовом, Богородица и Јосиф  по обичају јеврејском  донеше  дете у храм. Узевши Христа на руке и препознавши у њему сина Божијег, Симеон је заблгодарио Богу на испуњењу свога обећања.

Кроз историју, наш народ је бројне значајне догађаје из прошлости повезивао са догађајима из Христовог живота, па се тако на Сретење слави Дан државности Србије, у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије — Сретењски устав. Уједно, то је и Дан уставности Србије, као и дан сећања на почетак Српске револуције. Дан државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године. Овај датум је најбитнији у политичком, културном и историјском календару Србије.

Ми смо одлучили да ово прелепо путовање започнемо посетом манастиру Острог и сусрету са Богом и Светитељем у тајновитим острошким врлетима.

  

Среда, 14. фебруар:

ПОЛАЗАК   са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 ц, тачно у 21:00 h. Ноћно путовање ка Подгорици, са успутним паузама.

Четвртак, 15. фебруар:

И Подгорицу стижемо у рано преподне и поред паузе за доручак, посетићемо предиван Саборни храм Христовог Васкрсења, чија је изградња започета 9. августа 1993. године. Освећен је 7. октобра 2013. године и представља доминантну реперну тачку у простору града  Подгорице, као објекат који тежи ка вечној или ванвременској логосној архитектури.  Изведен је у народној традицији и обрађен природним аутохтоним материјалима црногорског крша. За овај храм кажу да подсећа на Византијску раскош и док се Подгоричани њиме веома поносе, свештеници верују да ће „људе звона дозвати“.

Након посете Саборном Храму, пут настављамо ка Никшићу до, вероватно најпосећенијег манастира на Балкану – Острог. Смештен је у окомитој стени са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је херцеговачки митрополит Василије у XVII веку. Касније је канонизован. Он је Светац Чудотворац. Тело му почива у ћивоту у пећинској цркви, где бројни верници долазе на поклоњење и молитву, тражећи исцељење и спас. Отац Сергије (економ манастира) каже да људе привлачи исцељујућа благодат Божија и да нико ту случајно није дошао. А братство манастира уредно документује чудесна исцељења.

 

Сам манастир је обновљен 1923—1926. године, после пожара, којег су биле поштеђене пећинске црквице. Оне представљају главну споменичку вредност. Манастир Острог састоји се из Горњег и Доњег манастира. У Горњем манастиру, посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, налази се испосница у којој је последњих пет година свог живота живео Свети Василије Острошки. Та мала испосница, која сада чува његове мошти, делује топло. Породилиште људске среће и Божанске утехе. Ми ћемо ту коначити.

Постоји старо веровање да посету Манастиру не ваља дуго планирати, нити се о томе хвалити около, тј. причати. То је место на које се долази са вером и молитвом, а одлази са миром и срећом. И да, ништа одатле немојте понети – ни цвет, ни камен; чућете зашто…

Петак, 16. фебруар:

После доручка, пут настављамо ка мору и посећујемо духовни и културно уметнички центар Црне Горе, њену вековну престоницу – Цетиње. Смештен је на југу Црне Горе,  између Боке Которске, Скадарског језера и Јадранског мора. у истоименом крашком пољу, подно планине Ловћен, на надморској висини од 670 m са око 13.000 житеља. Име је добило по реци Цетини која је вероватно у XVII веку напустила површински ток и нестала у неком од бројних понора. Насеље се у историјским изворима први пут помиње 1440. године, а око 1450. године, на Цетињу је подигнута црква, позната под именом Влашка црква. Настанак данашњег Цетиња веже се XV век и владара Зете Ивана Црнојевића.

 

Мало је дан да би се виделе све историјске знаменитости овог прелепог града. Због своје аутентичне архитектуре и великог броја историјских грађевина, реликвија, манастира, цркава и музеја, назван је  „град-музеј“. Ми ћемо посетити Цетињски манастир, јер је то најзначајнији споменик града под Ловћеном и место у коме се одвијала и решавала судбина црногорског народа.

Цетињски манастир је посвећен рођењу Богородице. Сазидао га је 1484. године Иван Црнојевић и тада је постао седиште Зетске епархије. После 1493. владике ове епархије звали су се „црногорски и приморски“. Манастир је срушен до темеља 1692. од стране Турака, а обновио га је владика Данило, на месту недалеко од првобитне локације. Том приликом у нови манастир је уграђено камење из старог, а пренета је и плоча са грбом Црнојевића и посветом Ивана Црнојевића. Године 1712. манастир је био спаљен од босанског везира Ахмет паше, а обновио га је око 1743. црногорски митрополит Сава Петровић Његош. Махмуд-паша Бушатлија га је спалио 1785. године а обновио га је Петар I Петровић Његош. Владимир Броневски почетком XIX века манастирску цркву помиње као петокуполну, а данас нема такав изглед. Више пута је дограђиван, а садашњи изглед датира из 1927. године. У манастиру се налази Црква Рођења Богородице у којој се налазе мошти Светог Петра Цетињског.  У манастиру се чувају: рука Светог Јована Крститеља, мошти Светог Петра Цетињског (Петра I Петровића Његоша), честица Часног крста Господњег, епитрахељ Светог Саве (Растка Немањића) из XIII века, оснивача Српске православне цркве, круна српског краља Стефана Дечанског из династије Немањића из XIV века, која је била истоветно и круна црногорског краља Николе I Петровића којом је крунисан 1910. године, штап првог црногорског владара Ивана I Црнојевића из XV века
разноразни стари црквени барјаци (међу њима и сумњиве аутентичности Бошка Југовића) I Цетињски летопис.

Пут настављамо ка Превлаци и Острву цвећа. Уствари, ми ћемо посетити острво Превлака Светог архангела Михаила или Острво цвећа како су га звали у време старе Југославије. То је једно мало острвце недалеко од аеродрома Тиват које је једним краћим мостом повезано са копном. На њему се налази истоимени манастир посвећен Светом архангелу Михаилу у коме се налазе мошти Светих мученика Превлачких. Ту је било седиште Зетске епископије коју је основао Свети Сава, а о богатом историјском  животу сведоче археолошка налазишта на том подручју.

Оно што оставља утисак јесте мирис моштију Светих мученика Превлачких, монаха који су средином XV отровани по налогу  Млечана (Римокатолика) како би се смањио утицај Православне цркве у циљу покатоличења Срба у Боки и приморју. Након Другог светског рата по налогу Комунистичке партије, Превлака постаје ексклузивно летовалиште са хотелом и бунгаловима за војна лица и њихове породице. Мења назив у Острво цвећа и то остаје све до пропасти Југославије, а у новом веку враћа му се изворни назив и долази до обнове манастира и монашког живота. На лицу места ћемо чути врло интересантне приче везане за овај важан манастир.

Након посете острву, стижемо у Котор где ћемо посетити стари град и лаганом шетњом уз обалу од неких 5 km стижемо до Доброте на чијем нас крају чека возило. Одатле настављамо вожњу до Херцег Hовог где ћемо бити смештени у удобне собе са купатилима.

Овај диван приморски град, на улазу у Боку Которску, подно планине Орјен је сваког фебруара врло жив, јер се цветање мимозе слави карневалима, поворкама мажореткиња и бројним концертима, тако да ћемо лепо и са лакоћом испунити мало слободног времена (у време нашег доласка догађа се „Велика фешта на шкверу“ 🙂

Субота, 17. фебруар:

И док за данашњи дан програм домаћина града организује дечји карневал, ми ћемо након доручка и јутарње кафе поћи у лагану шетњу обалом до манастира Савина. Назван је по Светом Сави, а смештен на најлепшем узвишењу Бококоторског залива са кога се пружа прелеп поглед. Он је сведок једног времена јер је Његош ту боравио, порисуствовао службама и написао своје славно дело „Горски вијенац“.  У порти манастира је 2008. године одиграна представа „Горски вијенац“. Овај манастир није само дика и понос сваког Бокеља, већ и значајан историјски споменик. Није задужбина владара и грађен је неколико стотина година, залагањем калуђера и добротвора у хармоничну целину која се састоји од три цркве, конака и гробља где почивају они који су помогли подизање храма.

Након посете манастиру полазимо на пешачку партију до Тајног брда изнад града одакле се пружа прелеп поглед на залив са дужином трасе од 9 km и надморском висином од 490 m. Захваљујући планинарима из ПК „Субра“, овај важан локалитет више није тајна, јер су га очистили и означили Кнефецовим црвено белим круговима.

или ћемо се определити за лакшу туру шетње поред мора и кружном туром шумским путем изнад града одакле се такође пружа леп поглед на залив у дужини око 8 km и мањим успоном. Све у зависности од расположења и договора.

Недеља, 18. фебруар:

Полазак за Београд је предвиђен у јутарњим часовима, након доручка. Путујемо преко Требиња, чиме практично затварамо причу о овом предивном пределу, богате историје и чаробне природе. У Требињу ћемо направити и паузу, ради разгледања града. Ту је рођен Јован Дучић (15. фебруара 1874.), снимана серија „Рањени орао“…

Требиње је град на самом југу Херцеговине у најјужнијем делу Републике Српске, под  планином Леотар, на ободу Требињског поља, у долини некада највеће европске реке понорнице Требишњице, која протиче кроз град. Име града потиче или од латинске ријечи трибунус (tribunus militum је заповедник једне веће или више мањих јединица римске војске) или од словенске ријечи треб, што значи жртва (жртвовати). За Требиње се каже да је „град сунца и платана“ и један је од најлепших градова.

Најстарији становници Требиња били су Илири, а у VII веку п. н. е. се досељавају и Грци. Спомен њиховог присуства остао је у топонимима. Римљани долазе у требињски крај у III веку п. н. е. Од њиховог доласка овај крај је познат под називом Травунија. Долазак Словена се веже за VI век. У раном словенском периоду се зна за више обласних господара који су владали подручјем. Након што је бугарски цар Симеон Велики збацио са власти Захарија Прибислављевића, владар Травуније Михајло Вишевић се окренуо савезу са краљем Хрватске Томиславом. После његове смрти Травунија је опет била дио Чаславове Србије.
Године 1168. Травунију је преузео Стефан Немања. Под влашћу Немањића ће и остати све до краја династије. Касније је Требиње до доласка Турака било и у саставу босанске државе Твртка I, а након њега се смењују многи обласни господари.
Турска владавина трајала је од 1466. па све до 1878, када их смењују Аустроугари. Српска војска је у Требиње ушла 11. новембра 1918. године.
У делу Требиња изнад насеља Полице налазе се остаци поређаног камена у правилно распоређеним линијама за које се верује да имају астрономско значење.

Настављамо ка Београду уз краћу успутну паузу и стижемо у касним вечерњим до 22 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац за дневно пешачење, лична докуметна. Остале ствари спакујте у транспортни ранац, како бисте их лакше носили до конака у Острогу.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

6.500 дин + 50 € (чланови Клуба који нису измирили годишњу чланарину, доплаћују 100 дин)

Идемо искључиво у малој групи, комби превозом.

Котизација обухвата: превоз, смештај у манастиру Острог, два ноћења у Херцег Новом и организациони трошкови.

Котизација НЕобухвата: индивидуални трошкови, храна

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Ненад Јовановић:

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Национални парк Уна – рафтинг

Име су јој дали Римљани, као јединој тако лепој. Даме које се зову Уна – не плаћају улазницу за Национални парк! Врелина лета просто намеће идеју о одласку на Штрбачки бук и свакако ће пријати не само као освежење, јер тога имамо и код нас, много ближе, већ и очима да упијемо несвакидашње лепоте јединствене Уне 🙂

 

Видећете зашто је Рафтинг на Уни много више од самог рафтинга – открићете непоновљиву чар њене нетакнуте природе, кристално чисте смаргаднозелене воде, игре светлости спектакуларних брзака, слапова каскада и водопада, необично извајаних  седрених структура, брзаци, слапови, каскаде, водопади што заједно са кањонима чини јединствену природну лепоту, али и идеалне услове за рафтинг. Због свега тога, не само да нећете остати равнодушни, него ће вам овај доживљај учинити викенд незаборавним! Уна то је чаролија, то је бајка, то је симфонија, непоновљив доживљај…она је ЈЕДНА и ЈЕДИНА!

 

Прошло је много векова од како је својом јединственом лепотом, бројним слаповима и смарагдним, кристално чистим водама зачарала Римљане, до маја 2008., када је стављена под заштиту као Национални парк.

НП Уна простире се долином горњег тока реке Уне, као и долином њене десне притоке Унца, све до речице Крке на западу. Ово подручје представља јединствену природну целину у овом делу Европе, врло вредну за очување како због узузетно атрактивног амбијента, тако и ради укупне рељефне и биолошке разноликости. На сваком кораку су видљиви напори да се ово природно богатство сачува и уреди за посете. Приступ водопадима Штрбачки и Миланчев бук је уређен и омогућен је безбедан приступ свим љубитељима природе. Постављене су дрвене стазе са заштитном оградом, чиме је омогућен атрактивнији поглед на слапове.

Субота, 24. јун:

ПОЛАЗАК:   тачно у 6.00 h са паркинга испред нашег клуба (Устаничка 125, Коњарник). Потребно је доћи 15-ак минута раније како би смо кренули на време.

Бања Лука Бања Лука

Возимо се преко Босне до Бања Луке, где правимо паузу за освежење, ручак, шетњу поред тврђаве и Врбаса. Потом настављамо према НП Уна до Мартин Брода, где ћемо провести остатак дана у разгледању раскошних природних лепота: кањон Унца, слапова Уне (највећи је Миланчев бук), природне веш машине Бучнице. Посећујемо и манастир Рмањ.

слапови Унца манастир Рмањ

У Мартин Броду ћемо и коначити.

Овај простор је и у културно-историјском смислу подручје са богатим Уна у Мартин Бродунаслеђем. Посебан положај на транзитном правцу према мору довео га је у прошлости под утицаје многих култура, па отуд и бројна археолошка налазишта, остаци средњовековних тврђава и сакралних објеката различитих вера и култура. Специфичност Уне је изразита дужина њеног «седротворног» тока, са читавим низом пратећих феномена (седрених пећина, острва, када и слапова), те с различитим облицима котлина (слапови УнцаМартин Брод, Кулен Вакуф, Клиса, Лохово) и клисура кањонског типа, узводно и низводно од Мартин Брода те низводно од Штрбачког бука.

За реку Унац карактеристичан је њен облик крашког тока, посебно у њеном доњем делу, на којем на пролазу кроз кањонски део више пута понире и извире, на крају на Црном врелу, које по својим карактеристикама и лепоти спада у посебан природни феномен.

Недеља 25. јун:

Јутарња кафа и доручак на најлепшем могућем месту, уз шум воде и невероватну свежину коју могу да осете срећници које јутро овде затекне!

Штрбачки Бук Штрбачки Бук

До 8.30 h напуштамо соба и спаковањних ствари улазимо у возило. Са собом носимо само оно што ћемо користити на реци (спортска одећа и обућа). Возимо се кроз парк према Штрбачком буку одакле креће наша рафтинг етапа. Време до почетка рафтинга проводимо у разгледању бука и фотографисању.

У 10.00 h почиње рафтинг у трајању од 4 часа.

Сезона рафтинга на Уни траје од марта до октобра. Тежина спуста у првом делу је IV – V степена, а додатна атракција за посетиоце су скокови скипера са Штрбачког бука (18 m висине). Ми ћемо проћи мирнију варијанту кроз горњи кањон Уне, од Штрбачког Бука до Лохова (тежина спуста I – II степена). Температура воде се креће од 13 до 17 степени С.

Водопад Штрбачки бук је заправо група слапова у непосредној близини. Највећи од њих је висок око 24 m. Овде се Уна свом својом силином обрушава низ њега, стварајући заглушујући хук и импресиван облак распршених капљица воде, које ношене ветром представљају право освежење у топлим летњим данима. Низводно од Штрбачког бука, у дужини од 15 km, постоји више узастопних слапова и брзака који овај део Уне чине најатрактивнијим за многобројне љубитеље рафтинга. Својом лепотом и грандиозношћу Штрбачки бук је одабран за почетну станицу најатрактивније етапе за Рафтинг Уном.

Учесницима није потребно веслачко искуство или вештина. За само неколико минута ће, под вођством искусних скипера, постати део уиграног веслачког тима који јури кроз пенушаве букове и каскаде.  Рафтинг водичи су искусни кајакаши-скипери, врсни познаваоци дивљих вода, а нарочито реке Уне. Уз њих ћете на атрактиван и необичан начин доживети лепоту реке и њених кањона. Река Уна је једна од најлепших и најчистијих река света. Нетакнута природа долине реке Уне и њени смарагдни брзаци су очаравајући!

 

Од 14.00 до 15.00 пресвлачење, освежење, ручак.

У 15.00 h полазимо за Београд где стижемо иза поноћи (са успутним паузама, наравно).

ОПРЕМА:   пешкир, купаћи костим, суву одећу и обућу коју ћете обући после авантуре. На реци је добро имати неку врсту заштите од сунца. Ако желите фотографисати, користите апарате отпорне на воду (водоотпорне). Не носити драгоцености (накит, сатови и сл), а уколико носите наочаре причврстите их траком.

скокови скипера

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

60 € + 800 дин

60 € + 700 дин за чанове клуба

Котизација обухвата: превоз, ноћење са доручком у вишекреветним собама и организационе трошкове.

Котизацијом није обухваћено:

  •  цена рафтинга (41 €: превоз до старта, непрен одело, обућа, прслук, кацига, весло, осигурање и услуга скипера),
  • улазнице за НП Уна

Путно и здраствено осигурање је обавезно. Ако га већ немате, можете га најповољније обезбедити преко нас, када се будете пријављивали.

Рок за пријављивање је до 10.јуна.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Приликом пријављивања обавезно је измирење аконтације у износу од 40 €, а остатак 10 дана пред пут.

По Правилнику, у случају одустајања, новац се враћа искључиво ако се обезбеди замена.

Акцију реализује Стоја Богојевић:

061 170 29 55,  stoja@serbianoutdoor.com

„…Била је то Уна. Отац се смије, мисли да сам се препао па ме придржава и говори ми да се не бојим, да је ћуприја тврда, а ја се не бојим: само лебдим, сав просјан том Уном, тим невидљивим чудом, за које бих једино знао рећи, љепота, љепота, мало ми очију да гледам, мало ми плућа да дишем.“ Скендер Куленовић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Бисери Хомоља: ВРАЊ (манастир Витовница, Мијуцића пећина и водопади)

Драги пријатељи, места за одлазак на Врањ 18. марта, су попуњена. Због великог интересовања, реприза ће бити наредне суботе – 25. марта!

Мислим да нема оног ко није чуо за мисао – Какве су ти мисли, такав ти је живот – нашег великог духовника, оца Тадеја, настојатеља манастира  Витовница, где је и полазна тачка нашег пешачења.  Одатле,  кроз простране и бујне шуме Треста корачамо ка једном од престоних хомољских гребена – врху Велики Врањ. Како смо  уживали ранијих година на овој акцији, можете видети у овом фото албуму.

са врха Велики Врањ...

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“), тачно у 6.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време). Путујемо ауто путем до Пожаревца, а даље према Петровцу на Млави до манастира Витовница.

Манастир се налази на обали Витовнице, на излазу из њене клисура Скоп, између Фаце, Урлаје и Суморовца. До данас нису сачувани докази који би нам указали на време изградње манастира, али несумњиво је он, после Тршке цркве, најстарији у Браничевском округу. Двојезични натпис (на старосрбском и јерменском) на камену узиданом у северни зид, говори о цркви светих апостола Петра и Јакова, коју је 1218 године подигао Владо, син Бабугов.

Име манастира се у средњем веку јавља као Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница, Витовница. Ако је име добио по реци, онда у корену леже речи именица „витл“ која означава точак који вода окреће (напр. воденица са два витла), што упућује на воденице или ваљарице којих је било на овој брзој планинској реци. Међутим, име се може извести и из глагола  „витати“ – обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу („виталница“), или на сам манастир који се у средњем веку назива „виталиште инока“, тј. обитавалиште монаха, а то је

Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: „Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити.“ Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.исто што и реч „обитељ“, како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима.

Отац Тадеј се родио 1914. године у имућној и образованој породици Штрбуловић у селу Витовница. Након завршене основне школе, родитељи га одводе у манастир Горњак. Касније је рукоположен, био игуман Пећке патријаршије, Тумана, Светогорац, али је последње године живота провео као игуман Витовнице, служећи вери и свом народу, оставивши за собом вредне и племените мисли.

Након посете манастиру Витовница, упутићемо се узводно кроз Трест ка Пајкином извору, после кога скрећемо лево на Врањ. Осим пред сам врх, крећемо се колским путем, пролазећи изворе.

Сам призор који се пружа са Врања, бесмислено је описивати…Јер, то је један од оних врхова са кога се тешко одлази.

Сасвим природно, да ћемо се ту задржати, уживати у призору, фотографисати… Искористите максимално боравак на овом врху !

 каменити врх пространа ливада

Са Врања се спуштамо преко једне предивне широке ливаде ка Мијуцића пећини и водопадима крај старе напуштене воденице, а потом куж Крепољинске реке ка нашем возилу.

Мијуцића водопад ту постаје јасно зашто су воденице биле инспирација у старим песмама

Описана траса дуга је 18 km сa 570 m успона (који је постепен) и ево њеног приказа на карти:

приказ трасе на карти

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина. Ако се будемо спустили до 17 h,  свратићемо у аквапарк Ждрело, тако да треба понети купаћи, пешкир и пресвлаку. Ако не, будите сигурни да утисци неће мањкати!

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дин за чланове Клуба

Велико возило НЕ може да приђе месту где силазимо, путујемо искључиво комбијем.

Акцију реализује Зоран Стејић

064 453 83 04

zokimen@serbianoutdoor.com

 ...са прелепом орнаментиком врх!

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

СТАЗОМ ПЕТРУШКИХ МОНАХА – Мала Света Гора у клисури Црнице

Ове године у освеженом издању, заједно са КАУП-Ресавица! 🙂

Кањон реке Црнице налази се у атару села Забрега, 18 km од Параћина. У време пре Немањића ту су подигнути бројни манастири и цркве од којих су данас остали само трагови. Сматра се да су их основали хиландарски монаси, због чега овај крај називају и Малом Светом Гором. Над селом је некада доминирао град Петрус, од кога су остале само рушевине као сведоци давно прошлих времена, чијим трагом ћемо ходати, од Сисевца до Забреге.

Петрус

Тзв. „Стаза петрушких монаха почиње у селу Забрега  и даље се прати  маркација која води на узвишење са врло лепим погледом на долину Црнице и остатке манастира Намасија. За  45 минута хода стазицом низ падину силази се у кањон Црнице. Ову необичну долину, вредну поштовања и дивљења, и предивни стазу извезену по њој,  откривало нам је Удружење „Петрус“ из Забреге,  тако да вас и овог лета позивамо да доживите овај јединствен предео, прелепих крајолика.

Црница није много удаљена од главних путева. Ипак, у њеној краткој долини снева десетак манастира над којима бди један древни град. Она извире у снажном млазу испод огромне стене, на јужном делу Кучајских планина, код рударског насеља Сисевац. На извору је потпуно бела од кречњачких стена, по чему се некад звала Белица. Име су јој променили након масакра силног света који се окупио на сабору код Цркве, у доњем току реке. Крв је обојила белу реку, коју од тад зову Црница. Али, за разлику од Турака, старији мештани причају  да Немци током Другог светског рата, нису ниједанпут ушли у село, јер нису знали да постоји.

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра Сава тачно у 6.00 (дођите 15-так минута раније, како не бисмо каснили у поласку).

Путујемо аутопутем до Параћина, затим магистралним путем ка Зајечару и након краће вожње скрећемо ка Поповцу и Петрушкој области одакле почиње наше пешачење необично лепим пределом историјски гледано кроз средњовековну Србију…стазом мале Свете Горе у клисури реке Црнице.

Екипа РТС-а, као и многе друге телевизије, је врло заинтересована за културно-историјско наслеће и природне лепоте у сливу реке Црнице (емисија „Од злата јабука“). Удружења граћана „Петрус“ Забрега, КАУП Београд и КАУП Ресавица неуморно раде на промоцији ових бисера. Уз већ постојећу „Стазу петрушких монаха“ ускоро ће бити представљена и нова стаза која ће пролазити кроз ове пределе и спојити Забрегу и Ресавицу. Велику захвалност дугујемо члановима УГ „Петрус“ из Забреге што су нас позвали да учествујемо у овом дивном пројекту. На следећем линку можете видети како изгледа „Стаза петрушких монаха“ са детаљним описима свих манастира.https://www.facebook.com/profile.php…

То је стаза којом су некада, пре седам векова ходали чувари православља, монаси петрушке области.

Траса стазе полази из Поповца (Холцим копови) колским путем и након 10-так минута долазимо до реке Црнице коју прелазимо онижим гвозденим висећим мостом, улазимо у шумицу, пролазимо остатке мале средњовековне Цркве Краса и након десетак минута долазимо до места где прелазимо реку газећи је до испод колена што је свакој групи до сада био велики ужитак. Ако је водостај низак могуће је и да се не смочимо. Лепом шумском стазом долазимо до манастира Петруша и остатака Цркве Света Огњена Марија, по жељи одлазимо до лековитог извора хладне воде у самој реци. Потом се шумском стазом пењемо до остатака древног града Петруса (наилазимо на остатке керамичких комадића старих више стотина година) и Крстате Стене (кота 345 m) из које расте чудновата вишња из камена. Након паузе на прелепом видиковцу, спуштамо се до манастира Светог Јована Главосека и речице Црнице где правимо одмор за уживање у амбијенту са погледом на пећину испод Крстасте стене на северној падини Чокића брда. У спусту, при крају шуме имамо освештани извор пијаће воде. Пешачење настављамо до села Забрега и Цркве Свете Петке.

Први део стазе је дугачак око 9 km, са малом висинском разликом. Наш превоз нас чека у центру села Забрега, и они који желе да остатак дана проведу на термалном базену (температура воде око 36,6 С) у близини ресторана Поточара пут ће наставити ка насељу Сисевац, уз успутни обилазак манастира Раваница. У селу Забрега можемо купити домаће интегрално брашно млевено на старински начин у воденицама поточарама као и гајену пастрмку из рибњака за понети .

04

Група која жели наставак пешачења и авантуре у прелепој природи и при том поседује солидну кондицију, наставља необележеном стазом до манастира Намасија (успут прелазимо лепи висећи мост), затим шумском стазом до видиковца Камен Ђулине испод пећине Масни Камен, поред цркве Светог Ђорђа, затим Цркве Свете Недеље од које се у непосредној близини поново прелази – гази река и хода блажим успоном до остатака манастира Свети Арханђели и даље стазом према Сисевцу до манасира Светог Сисоја. Овај изванредни наставак је у дужини од 8,5 km. Стижемо на заслужени одмор у Сисевцу где можемо обићи манастир Светог Сисоја, затим извор реке Црнице, купати се у термоминералном базену ресторана Поточара и уживати у посматрању пастмки у рибњацима. У непосредној близини је и језеро са уређеном пешачком стазом, што је лепа опција за оне који евентуално не желе на базен.

Полазак за Београд из Сисевца у 19 h. Преко Раванице и Сења, до аутопута којим се возимо, уз успутну паузу на некој од пумпи, повратак је испред Центра Сава најкасније до 22 h. Понети са собом купаћи костим (опрему за купање уколико желите да се купате на термоминералним базенима) .

Манастир Сисојевац, на самом извору Црнице, подигао је 1380. године духовник кнеза Лазара, Сисоје Синајит. Опустео је крајем XVII века, а обновљен 1978. Поред манастира, на извору Црнице сада су рибњак и мотел.

Низводно од Сисојевца река Црница улази у кањон у коме се налази десетак манастиришта, чије је остатке обрасла вегетација. Код села Забрега река прави велику кривину и излази из кањона крај остатака манастира Намасија или Манасињца. Беше то значајан манастир са одбрамбеним зидинама и јаком кулом. Црква, посвећена светом Николи конзервирана је и обновљена у једном малом делу. Низводно од манастира су воденице, рибњак и мост преко реке.

Село Забрега је подигнуто на десној обали Црнице, са занимљивим старим очуваним кућама и новим које су међусобно повезане правим мостовима.

После Забреге, Црница поново улази у кањон и на њеној левој обали сневају остатци храма светог Јована Главосека. Подаци о овој Цркви су врло оскудни и познато је само да је обновљена 1520. године. У близини је стаза која води десном обалом, навише ка стотинак метара високом узвишењу, до моћне стена на заравњеном платоу и велике пећина испод њега. Призор који се на платоу указује вредан је пешачења. На платоу, ког Црница са три стране окружује дубоким кањоном, почива огроман камени мегалит, о чијем настанку говори легенда. По предању, камен је донела деспотица Јерина у својој кецељи у средиште свог дворца. На самој ивици амбиса се налазе рушевине куле, па се претпоставља да су то остаци града Петруса – највећег утврђеног града у средњем Поморављу, по коме се цео овај крај звао Петрушка област. Од града се стаза стрмо спушта наниже ка реци. А на самој обали, приљубљена уз стену и покривена густом вегетацијом, крије се Црква посвећена Благој Марији Петрушкој. Сабор и кланица у којој су Турци побили народ, кад је рек

а зацрнила своје име, догодио се крај ове светиње.

Господар Петруса, жупан Вукосав, је подигао још једну богомољу ближе Грзи, крај села Лешје на падини планине Баба, где нећемо овог пута ићи. Ова манастирска црква, посвећена Пресветој Богородици грађена је по угледу на руске манастире и као таква се потпуно разликује од свих српских манастира. Поред Цркве се налазе три чувена извора на које је долазила краљица Наталија да пије воду,  и једно необично стабло: врба из које расте дуд крај манастира. Мештани верују да је напитак од тог лишћа добар за нероткиње. Поред Цркве се налази и кула Орловића Павла, која је чувала улаз са Честобродице у Поморавље.

За Крстату стену, мештани воле да кажу да је послужила као инспирација Ђури Јакшићу за песму “Отаџбина“. Међутим, како је у време када је ту песму написао, Ђура живео и радио у Подгорцу и  Сумраковцу, тако да је надахнуће за „Отаџбину“ добио посматрајући Ртањ. Од наших домаћина ћете чути још легенди о овом иначе прелепом крају. 

Можда сте скептични у вези базена, али у њему су благотворне термалне воде, а ко жели, може поћи кући са свежим пастрмкама. Цена карте за базен – 300 дин; стандардни мени (пастрмка, помфрит, лепиња) – 550 дин; салата – 100 дин; пиће – 120 до 200 дин; кафа – 80 дин.

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Купаћи костим, пешкир, фактор заштите. 

ЦЕНА:

1.500 дин

1.400 дина  –  за чланове Клуба

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба

Акцију реализују:

          Неша Царевић         и         Аца Радовановић

  nesa@serbianoutdoor.com                    aca@serbianoutdoor.com

064 684 01 37                     063 555 966

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.