Архива за jezera

Национални парк РИЛА – МУСАЛЕНСКА ЈЕЗЕРА (Бугарска)

Пошто немамо баш све у Србији, за нечим морамо посегнути даље, а једно од таквих природних лепота су горске очи – ледничка језера, чија постојања увек и свугде, битно обогаћују и улепшавају иначе постојећу амбијенталну лепоту. Па ипак, нису далеко, има их код наших првих комшија, у Македонији, Црној гори, Босни, Бугарској… и њихова окружења претежно уживају статус националних паркова. Суседна Бугарска има две феноменалне планине са мноштвом језера, која су им главни украс и Рила је позната широм света са једном од најатрактивнијих пешачких стаза изнад својих седам предивних ледничких језера. Ту их има чак преко 150, a  леже на висини од 2.100 до 2500 m (највише језеро лежи на 2.709 m, испод врха Мусала). Она су моћна инспирација многима који тамо иду ради успона на врхове, јер поглед на та језера једноставно ништи сваки замор! Путовање на које вас позивамо догађаће се током празника –  на Дан Риле, када домаћини нуде многе попусте посетиоцима! 🙂

Рилска језера

Петак, 3. август:

ПОЛАЗАК у 16:30 h полазак из Београда са паркинга поред нашег Клуба (Устаничка 125, Коњарник). Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време – дуг је пут до Боровеца!

Ноћна вожња ауто путем ка Нишу , преко Пирота и Димитровграда са једном успутном  паузом.  Долазимо до државне границе (РС-Градина-БГ-Калотина), након административних процедура правимо кратку паузу за тоалет на бугарској граници.  На првој безинској пумпи стајемо да обавимо куповину вињете,  и променимо евре у леве  (бугарска монета), да не би дошли у ситуацију ових два дана да не можемо извршити плаћање, ако немамо домаћу валуту.  Пут настављамо према Боровецу обилазницом  око Софије. Стижемо око поноћи, смештамо се у хотел, ноћење.

Borovec2 Borovec

Субота, 4. август:

Устајање у 7.00 h.  Након доручка и јутарње кафе одлазимо до гондоле Јастребец 1315 m, која нас носи до хиже Јастребец 2.369 m. Купујемо групну повратну карту за гондолу, и наредних пола сата уживамо у планинском пејсажу из птичје перспективе, при чему пролазимо висинску разлику од 1054 m !

gondola 

По искрцавању из гондоле пешачимо око сат од хиже Јастребец до хиже Мусала (2.389 m). Стаза је разнолика, ходамо добрим делом планинским путем, утабаним вијугавим стазама које пролазе поред неколико језера, стаза је на моменте стрма (сам врх је сав у камену), али су беспрекорно обележене. Ми идемо на Дан планине, невероватно је колико је људи свих узраста! Када погледате испред или иза себе, личе на колоне мрава, то је нешто незаборавно, чујете разне језике и сви су насмејани, лако се започне разговор… Паузу правимо поред последњег  језера (које се налази на 2709 m), а они који буду желели наставиће до највишег Балканског врха Мусала (2.925 m). Ходамо лаганим кораком, сликање и уживање се подразумева, а код заслона Ледено езеро (2720 m), можемо наточити воду са извора. Настављамо на „Кров Балкана“ (Мусала) са предивним погледом на околне врхове и Мусаленска језера, поред којих смо прошли, (пред сам врх пред нам је избор да наставимо стазом која вијуга, или гребеном који је обезбеђен сајлом и који захтева мало алпинистичких елеманата, зависно од афинитета. Овај врх пружа непроцењиве тренутке задовољства и тешко се креће назад, а домаћини су се постарали да се може купити чај, па чак и сувенири! Када колико толико саберемо утиске предстоји повратак преко хиже Еверест до хиже Мусала истим путем, до гондоле најдаље до 17,30 h (дотле је радно време) да би се спустили до Боровеца. Увече, слободно време у овом лепом планинско туристичком центру, вечера, дружење и ноћење у хотелу.

DSCN2854 p8080077

Недеља, 5. август:

Устајање у 6.00 h, паковање ставари, одјављујемо се хотелу, у 7.00 h полазимо за Паничище. Наш минибус напуштамо код хиже Пионерска (1.520 m), и након краћег пешачења од паркинга, долазимо до гондоле „Лифт Рилски Езера Бъбрекаезера“,  (где купујемо групну повратну карту), која нас носи до хиже Рилски езера (2.150 m). Током ове изузетно атрактивне 25-о минутне вожње, уживаћемо у планинском пејсажу нестварне лепоте и опијајућим мирисима борова изнад којих се крећемо у отвореним двоседежницама. По доласку, правимо паузу за јутарњу кафу и доручак, у хижи Рилска језера.

У 9.30 h Полазак на обележену стазу која вијуга између седам Рилских језера до Језерског врха 2667 m (Доње језеро, Рибно, Тролист, Близанци, Бубрег, Око и Суза). Прелепе „горске очи“ у чијој се бистрој води огледају околне стене, небо и пејзажи, диван су мотив за фотографисање и остаћете опчињени том лепотом боја које се мењају од тиркизне до модро плаве. Одмах од хиже почиње стрмији део стазе који се наставља пространом заравни са које се пружа диван поглед на доњи део планине и њене врхове, ово остављамо за крај. Ми идемо другом стазом која нас води до сваког од поменутих језера до Језерског врха. Од језера Бубрег, враћамо се другим правцем до хиже Рилска језера на ручак и освежење на лепо уређеној тераси са прелепим погледом. После спуста гондолом, те повратка истим путем ка минибусу, полазимо за Београд у 17 h.

 Mousala Lake View

Враћамо се аутопутем према Софији и државној граници,  са застојем на бугарској граници и једном успутном паузом после преласка у Србију.

ОПРЕМА:  гојзерице, одећа у складу са временским приликама, мали ранац за дневна пешачења са водом и храном за успут, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина (на већим висинама, време се увек може мењати врло динамично), лична апотека, камашне, штапови за кретање као стална препорука, купаћи костим. Обавезно понети пасош и лична документа.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

за 20 пријава : 85 € + 750

за 30 пријава:  75 € + 750

Чланови са необновљеном чланарином за 2017. годину плаћају 100 динара више

Котизација обухата:  превоз, два ноћења са доручком (ланч пакет) у хотелу у двокреветним и трокреветним собама са употребом базена.

Котизација не обухвата:  превоз гондолом (цена око 25 лева што је око 13 €), међународно путно-здравствено осигурање и храна (која је у Бугарској веома повољна!).

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц; Коњарник, код хотела „Србија“)

НАПОМЕНА: у Бугарској је званична валута лев и сва плаћања се врше у домаћој валути. По преласку границе, одмах ћемо извршити замену новца.

Приликом пријаве доставити контакт телефон, број пасоша, датум рођења.

Приликом пријављивања, обавезно се плаћа аконтација у износу од 40 €.

 Акцију реализујe Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

КАУП у 2017-ој

Током последње две године, запажено је интересовање за предавања и одређене теме, те и најзначајнија промена у 2017-ој  представља учесталију организацију пројекција. Међу нашим члановима има доста великих путника, што је утицало да теме буду претежно путописног карактера. Али, ту су рецимо и две, изузетно занимљиве теме у интерпретацији географа, чија је садржина антрополошког карактера.

Кликни да погледаш спот! 🙂

На страницама сајта, где су најаве пројекција, наћићете и садржајан опис који ће вас сигурно занимати, а свакако учинити и да лакше упијете све што будете гледали и слушали на самим пројекцијама.
Од акција ће бити мањих и већих новина, као и неколико класика које по вашој жељи враћамо на позорницу 🙂 То су пре свега Прерасти источне Србије и Лазарев кањон, а од већих путева, поново идемо у Кубу, али и Израел, Грчку, Бугарску, Словачку, Румунију…

Пролазак кањона Брњице је ове године у знаку јубилеја: бележимо 10 година изузетно успешне и посећене акције. Обзиром да је више пута организована и по два пута, са преко 80 учесника, са бројањем смо престали када је овај изузетно живописан кањон прошао и хиљадити учесник. Зато на лето (крајем јула), славимо! 🙂

Кањон Нере ће бити овог лета мало освежен новом трасом, уз постојеће којима вас водимо последњих неколико година, а одлазак на Морачке планине, који сваке године посвећујемо неприкосновеном барду домаћег планинарства, Крсту Жижићу – Жижи, као и сваке године, носиће још једну, нову, куриозитетну трасу. Уз Сврљишку принцезу, Нишевачку клисуру, овог лета у име сећања на легендарног спелеолога Милутина Вељковића, представљамо вам и Калафат!

Зато, нека нам је срећна ова 2017-та и да нас ноге служе докле жеље досежу! Живели! 🙂

Национални парк РИЛА – МУСАЛЕНСКА ЈЕЗЕРА (Бугарска)

Пошто немамо баш све у Србији, за нечим морамо посегнути даље, а једно од таквих природних лепота су горске очи – ледничка језера, чија постојања увек и свугде, битно обогаћују и улепшавају иначе постојећу амбијенталну лепоту. Па ипак, нису далеко, има их код наших првих комшија, у Македонији, Црној гори, Босни, Бугарској… и њихова окружења претежно уживају статус националних паркова. Суседна Бугарска има две феноменалне планине са мноштвом језера, која су им главни украс и Рила је позната широм света са једном од најатрактивнијих пешачких стаза изнад својих седам предивних ледничких језера. Ту их има чак преко 150, a  леже на висини од 2.100 до 2500 m (највише језеро лежи на 2.709 m, испод врха Мусала). Она су моћна инспирација многима који тамо иду ради успона на врхове, јер поглед на та језера једноставно ништи сваки замор! Путовање на које вас позивамо догађаће се током празника –  на Дан Риле, када домаћини нуде многе попусте посетиоцима! 🙂

Рилска језера

Петак, 31. јули:      Београд – Софија

ПОЛАЗАК  у 16:30 h полазак из Београда код Храма Светог Саве. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време – дуг је пут до Боровеца!

Путујемо аутопутем до Ниша (Кратке паузе ћемо правити према потреби). У наставку пута, преко Пирота и Димитровграда долазимо до државне границе (РС-Градина-БГ-Калотина). Након административних процедура и куповине вињете, пут настављамо ка обилазницом око Софије.

По доласку у Боровец, смештамо се у планинарски дом Шумнатица, који је удаљен од центра Боровеца око 4 km – (собе су четворокреветне и шестокреветне). Ко буде желео у хотел, биће му обезбеђен хотелски смештај у Боровецу.

  053_004_Nacionalen_park_Rila.jpg Хижа Шумнатица

 Субота, 1. август:   Боровец-Мусала-Мусаленска језера

Устајање у 6.30 h.  Након доручка и јутарње кафе одлазимо до гондоле Јастребец 1315 m, која нас носи до хиже Јастребец 2.369 m. Купујемо групну повратну карту за гондолу, и наредних пола сата уживамо у планинском пејсажу из птичје перспективе, при чему пролазимо висинску разлику од 1054 m !

gondola Pirin

По искрцавању из гондоле пешачимо око сат од хиже Јастребец до хиже Мусала (2.389 m). Стаза је разнолика, ходамо планинским каменитим путем, утабаним пашњацима, стазом на моменте стрмом (сам врх је сав у камену), али су беспрекорно обележене и углавном широке. Ми идемо на Дан планине, невероватно је колико је људи свих узраста! Када погледате испред или иза себе, личе на колоне мрава, то је нешто незаборавно, чујете разне језике и сви су насмејани, лако се започне разговор… Паузу правимо поред последњег  језера (које се налази на 2709 m), а они који буду желели наставиће до највишег Балканског врха Мусала (2.925 m). Ходамо лаганим кораком, сликање и уживање се подразумева, а код заслона Ледено езеро (2720 m), можемо наточити воду са извора. Настављамо на „Кров Балкана“ (Мусала) са предивним погледом на околне врхове и Мусаленска језера, поред којих смо прошли, (пред сам врх пред нам је избор да наставимо стазом која вијуга, или гребеном који је обезбеђен сајлом и који захтева мало алпинистичких елеманата, зависно од афинитета. Овај врх пружа непроцењиве тренутке задовољства и тешко се креће назад, а домаћини су се постарали да се може купити чај, па чак и сувенири! Када колико толико саберемо утиске предстоји повратак преко хиже Еверест до хиже Мусала истим путем, одакле имамо две варијанте повратка до Боровеца: гондолом како смо и дошли од хиже Јастребец до Боровеца или пешице до Боровеца, како будете желели. Увече, слободно време у овом лепом планинско туристичком центру, вечера, дружење, куповина сувенира и ноћење у дому, тј. хотелу.

DSCN2854 p8080077 

 Недеља, 2. август:   Паничище – Седемте Рилски Езера – Гејзир – Капица

Устајање у 5.00 h.  Након доручка и јутарње кафе, полазимо за Паничище преко Самокова и Сапареве бање. Наш минибус напуштамо код хиже Пионерска (1.520 m), и након краћег пешачења долазимо до гондоле „Лифт Рилски Езера Бъбрекаезера“,  (где купујемо групну повратну карту), која нас носи до хиже Рилски езера (2.150 m). Током ове изузетно атрактивне 25-о минутне вожње, уживаћемо у планинском пејсажу нестварне лепоте и опијајућим мирисима борова изнад којих се крећемо у отвореним двоседежницама. По доласку, краћи инфо обилазак хиже Рилска језера. Полазак на стазу са блажим успоном која вијуга између седам Рилских језера до Језерског врха 2667 m (Доње језеро, Рибно, Тролист, Близанци, Бубрег, Око и Суза). Пролазећи поред ових прелепих „горских очију“ у чијој се бистрој води огледају околне стене, небо и пејзажи. Остаћете опчињени том лепотом боја које се мењају од тиркизне до модро плаве, правићемо краће паузе за сликање, освежење, пустити да нас преплави тај осећај мира, среће, спокоја које природа уноси у човека. Настављамо према врховима Раздела 2600 m– Вазов врх 2689 m. Правимо чешће успутне паузе за фотографисање и истинско уживање у лепотама крајолика. Традиционално опуштање (пикник) на ободу Езера Бъбрека. Повратак истом стазом до хиже Рилска језера на ручак и освежење на лепо уређеној тераси са прелепим погледом. После спуста гондолом, те повратка истим путем ка минибусу, полазимо за Београд. Успут, наравно обилазимо гејзира! Наjврeлији гејзир у Европи извире у центру Сапареве бање. 

 Mousala Lake View

Мештани Сапареве Бање се поносе својим гејзиром који се, не без основа сматра највећом атракцијом у региону. Из тог разлога у околини ове природне знаменитости изграђен је диван парк са посебно издвојеним местима за одмор и шетњу где туристи могу уживати у необичном призору. Гејзир који извире из дубине од 73 m, као да плеше. На одређеним интервалима водена струја еруптира сва обавијена облацима врућих испарења која се затим распршавају у милијардиу капљица. У поређењу са гејзирима у другим местима света, овај је нижи – уздиже се до 18 m, али је веома врео: када је време ветровито не сме му се прилазити, јер распршене капљице могу изазвати опекотине (температура воде је 103 степена). 

Повратак аутопутем према Софији и државној граници. 

ОПРЕМА:  гојзерице, одећа у складу са временским приликама, мали ранац за дневна пешачења са водом и храном за успут, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина(на већим висинама, време се увек може мењати врло динамично), лична апотека, камашне, штапови за кретање као стална препорука. Обавезно понети пасош и лична документа.

ЦЕНА:

65 €  (доплата 10 € за ноћење у хотелу)

они који нису обновили чланарину, доплаћују 100 дин

Приликом пријављивања, обавезно се плаћа аконтација у износу од 40 €

Цена ће обухватати: превоз, два ноћења и међународно путно-здравствено осигурање.

Ценом неће обухватати: превоз гондолом (цена око 25 лева што је око 13 €) и храна (која је у Бугарској веома повољна!)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц; Коњарник, код хотела „Србија“)

 Акцију реализујe Новица Радојичић

065 55 99 346

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

 

Ботаничке ноеве барке

Као ретко где на свету, наши простори крију многе природне реткости о којима, често и сами веома мало знамо. О њима вам причамо, између осталог и зато да бисмо знали чиме се можемо поносити, али и шта нам је Бог дао на чување, јер на жалост, незнање или немар, разлог су што таква природна блага нису изложена само зубу времена, већ и људској деструкцији.

Један од ретких природних феномена у свету, јесу пловећа тресетишта, или прилагођено уху обичног читаоца – ПЛОВЕЋА ОСТРВА. Она се налазе на три наша језера: Семетешко језеро на Копаонику, језеро Виситор на истоименој планини у Црној Гори и најзад највећа тресава на Балкану – Власинско језеро, које је већ познато са својим пловећим острвима.  Она су праве оазе ретких примерака угрожених биљних врста, од којих већина живи још једино ту – на пловећим ноевим баркама од тресета.

Када је Бог даривао природне лепоте, на нама дефинитивно није штедео. Јер како другачије објаснити толико занимљивих геоморфолошких творевина импозантних димензија на тако малој површини у односу на остатак Планете? Или невероватно бројну заступљеност спелеолошких објеката на деловима Источне Србије, а далеко од тога да је квалитет накита у многима од њих мањи куриозитет, да не идемо даље од Мермерне пећине код Гњилана, која је једина те врсте у свету. Све то, и још много тога сећа ме на речи нашег академика Пантовића, које је спонтано изговорио, након формалне свечаности промоције Спелеолошког атласа Србије, децембра 1999-те године у Српској академији наука, да вероватно зато што свега тога имамо мислимо како је то нешто уобичајено и „нормално“, а у ствари „НИЈЕ НОРМАЛНО“, нити свугде уобичајено, већ необично и ретко. То увиђају сви који дођу код нас да проучавају такве ствари, и имамо зато много разлога да будемо поносни, али и обавезу да то сачувамо.

ИЗМЕЂУ  ИСТИНЕ  И  ЛЕГЕНДЕ

Пловећа острва су ме одавно заинтригирала, почевши од првих прича о њиховом настајању које су ми испричали мештани. Те легенде се препричавају до данас и живе тако што се преносе с колена на колено, трпећи при том промене од стране маштовитих приповедача, и наравно има много верзија. И све су то наводно истинити догађај из прошлости, за који су мештани Копаоника везали нека своја веровања, и њима тобоже објаснили тајну постања острва која плове Семетешким језером. Неколико векова са колена на колено, препричава се како се поп са својим ђаконом спремао да врше жито у свети дан. Ђакон га је опоменуо да не би ваљало тада радити, али се свештеник позвао на то да мањка хране, и да се мора. Опоменуо их је и један старац, док су се спремали за вршај, али их није успео одговорити, те када су сутрадан завршили са вршањем жита, земља се, кажу, отворила, поп и његов ђакон су пропали, а то место испунила је вода и камилавка, која симболише вероватно свештеника. С друге стране, једно село подно Копаоника понело је назив Попово поље јер су, како кажу мештани, ту нашли капу неверног попа.  Међутим, и поред тог греха, језерска вода је лековита. Анализама је утврђена њена бактериолошка исправност, а помаже људима који пате од кардиоваскуларних, кожних и реуматских обољења.

Познати чувар народних прича, Радомир Величковић са Копаоника је љут на рониоце који су овом језеру установили дубину (29 m), јер му руше илузију да је оно заправо БЕЗ ДНА, што ће вам на лицу места многи тамошњи житељи потврдити. Јер оно је наиме, постојбина копаоничке аждаје! Прича се да се ноћу чују чудни звуци, налик на крике животињске немани. Сваке године о Светом Илији, ту се одржава велика културноуметничка манифестација „Илински дани“. Но, и поред тога што је реч о природном бисеру, због небриге надлежних језеро је остало у забити у коју залазе само упорни радозналци, као ви који читате ову причу.

На планини Виситор, чула сам приземнија тумачења: тамошњи мештани покретљивост острва повезују са чувањем стада од вукова. Овце би чобани натеривали на пловећа острва, која би после одгуривали од обале, те им тако вукови нису могли ништа.

А добитници награде „Маслинова грана“ за 1999-ту годину, били су „Власински вукови“, управо због свог залагања да сачувају пловећа острва Власинског језера, знајући да је та јединственост њиховог краја веома драгоцена и ретка у свету, али и да је мета многима који их нехајно уништавају, откидајући тресет за потребе баштованства, повртарства и сл. У жирију је била и моја маленкост, и без дилеме имали су мој глас.

 

             Професора Слободана Јовановића, са биолошког факултета универзитета у Београду, питали смо да нам каже како заиста настају ови феномени, обзиром да све те тресаве ипак немају исто порекло. Том приликом он је најпре скренуо пажњу да је судбина сваког језера, па и оних олиготрофних, глацијалних (ледничких), познатијих као „горске очи“, да преко разних сукцесивних фаза, једног дана бивају обрасла вегетацијом која је иначе развијена у околини језера. – Ради се дакле о природном процесу геолошког старења језера, приликом чега долази до његовог затрпавања. Тресава, тј. тресавски екосистеми су само једна од тих сукцесивних етапа у том развоју.

Што се тиче Семетешког језера, оног на Виситору, Проклетијама, на Шари итд. она су природна олиготрофна, ледничка језера, где овај процес лагано тече. Тресет се развија у приобаљу и напредује према центру, али се дешава да се делови тресета откину, па тако настану острвца која плове површином са све вегетацијом. Са Власинским језером је међутим у потпуности другачија ситуација – објашњава нам професор Јовановић – Некада давно, пре ледених доба, постојало је Власинско језеро, које је реком Власином истекло, направивши пробој између Чемерника и Плане; оно је практично „исцурело“, тако да је остала једна огромна тресава, која је и данас највећа на Балканском полуострву, позната као власинско блато. Можемо рећи да је ова тресава веома добро истражена ботанички, флористички и палеоботанички. Али, после огромног временског периода од свог настанка, власинско блато је потопљено1949-те године, зарад изградње бране и формирања данашњег акумулационог језера Власина. Земљана брана пресекла је ток реке Власине и Власинска тресава била је жртвована, али се догодило да су се делови тресета негдашњег власинског блата, просто одлепили са дна новоствореног језера те су тако почела да плутају површином језера, представљајући својеврсну атракцију. Зависно од активности ветрова, она се могу видети како плове површином језера, и могу се сваког јутра затећи на другом месту. –  

ПЛОВЕЋЕ ОАЗЕ

Причу о настанку појединих тресава, професор Јовановић наставља указујући на њихову свакако најважнију особеност. Ради се наиме о нарочитим ботаничким резерватима изузетно ретких биљних врста, од којих су многима управо ова острва последње уточиште. Он сугерише зато питање – у чему је садржана специфичност и куриозитет тресава уопште, у жељи да нам нагласи да се ради о правим малим ризницама биљног света и каже – То су изузетно осетљиви, фрагилни екосистеми, који када се једном наруше, или униште, природним, или неким насилним путем, више се никада не могу вратити у првобитно стање. Ове наше тресаве у Србији, међу којима је Власинска и данас највећа на Балкану, представљају својеврсне оазе, или стручно речено – рефугијуме бореалних типова вегетације, које су далеко на северу распрострањене у читавој Евроазији. Тресаве на Балканском полуострву су практично најјужније енклаве нечега што је на северу остало распрострањено и после ледених доба. Поред осталог, она су и специфична станишта поменуте реликтне флоре, тако да се морамо крајње одговорно односити према тим стаништима, јер ако их све скупа саберемо, и изразимо јединицом површине у хектарима, верујте да бисмо их могли на прсте две руке набројати. Стога су ова острва налик својеврсним „Ноевим баркама“, носећи собом примерке биљака које су остатак вегетације из далеког леденог доба. Мислим при том управо на бореалну флору, која је изузетно угрожена због угрожавања тресетишта. Ево податка да је после потапања Власинског блата, преко 20 врста НЕСТАЛО. Истовремено, сада, на Власинској тресави постоји око 250 различитих врста, међу којима 30 врста маховина. У Црвеној књизи васкуларне флоре Србије где су представљене најугроженије биљне врсте, можемо рећи да просто врви од података са пловећих острва, па и оних малих тресава дуж водотокова, поточића, притока Власинског језера. Само са подручја Власинске тресаве, ради се о 39 крајње угрожених врста. –

Скромно запажамо оно што се просто намеће из јасног излагања виспреног предавача, нашег саговорника, да ова острва имају изузетан значај за флору. Добили смо кратак, али динамичним тоном изражен одговор – Апсолутно, јер то су рефугијуми ! – А то управо значи оно што смо нагласили на почетку ове приче, да су пловећа острва последња уточишта за неке биљне врсте, од којих нам професор Јовановић наводи следеће – Карпатска длакава бреза (Betulla pubescens Carpatica), потом језичасти љутић, (Ranunculus lingua), а биљке месождерке су посебан куриозитет тресава, због хендикепа што имају недовољно минерала у подлози. Једна од месождерки која расте искључиво на пловећим острвима Власинског језера, је Drosera rotundiflora. А поменуо бих и малу мешинку (Utricularia minor), водену биљку, које је остало, према новијим истраживањима још свега неколико десетина УКУПНО, и то само на пловећим острвима.

Тресет је наиме кисео. Он се формирао у условима изузетно хладне климе у непропустној биолошкој подлози, то је обично силикат, а делови изумрлих биљака се тешко и споро разлажу. Тресет је зато ресурс изузетно квалитетног супстрата за узгајање биљних култура, што га чини веома пожељним. Он се легално, али још више НЕлегално експлоатише као богато природно ђубриво за потребе баштованства и повртарства. Следећи угрожавајући фактор представља нитрификација земљишта путем напасања стоке на овим тресавама, и најзад – ремећење водног режима, јер тресава без воде не може да опстане. Чим каптирате неки извор, тресава остаје сува, што доводи до престанка живота на њој. – објашњава нам професор Јовановић.

После свега испричаног, питала сам оно за шта предпостављам да већина вас размишља док чита ове редове, колико је тога до сада већ уништено. Уследио је на жалост очекивани одговор – Јако много, верујте. Копаоничке тресаве су можда најдрастичнији пример. Ова планина је својевремено била препуна мањих и већих тресава. Све су оне жртвоване зарад изградње монденско-туристичког планинског града на тих 1700 m надморске висине. Ради се о јако пуно хектара тресавске површине и можда је Јанкова бара једна од тамошњих последњих тресавских оаза. Ту још живи прегршт примерака бореалне флоре – мухоловке, мешинке, итд. -. Разговор је иначе вођен пре него што се појавила идеја о скијалишту на Старој планини, тако да није наведен драконски пример уништавања Јабучког Равништа!Лепљиве капи на нитима горњих делова њених листова подсећају нс росу, тако да је у народу зову РОСУЉА

          А рекли сте да је процес иреверзибилан, дакле што је изгубљено, изгубљено је за увек…? – Да, свакога дана можемо то да очекујемо и то је оно што не смемо да дозволимо. Завод за заштиту природе Србије је у својој студији о подручју Власинског језера предвидео и посебну заштиту тресава. На Пештерско-сјеничкој висоравни билоје много више тресава док није изграђена брана „Сјеница“, што је довело до ремећења водног режима реке Бороштице, и тресава код села Угао је потпуно нестала, јер је практично издренирана одвођењем воде подземним тунелом. Надамо се да ће нова студија заштите, која је у вези предлога за ново рамсарско подручје на том терену, обухватити и овај проблем. Наиме, летос је Завод за заштиту природе Србије завршио прво у оквиру прелиминарних истраживања  у циљу заштите подручја Пештера, а посебно се ради и валоризација подручја Карајукића бунара на Пештеру са становишта предлагања за заштиту по Рамсарској конвенцији. Још нису одређене границе будућег заштићеног природног добра, али оно што је извесно, то је да ће се оно одликовати изузетним природним вредностима, које се огледају у присуству ретких примерака пре свега флоре, изванредним примерцима крашког рељефа, пећина, итд. Посебно значајним у овом вредновању сматрају се тресаве као осетљиви екосистеми где обитавају биљке које се не налазе нигде другде; биљке које „воле“ влагу и хладноћу, одређени хемијски састав тла, итд. Број тресава на Пештеру се смањује услед мелиорације и пољопривредних радова, али су и поред тога и даље значајно заступљане, при чему је једна од још увек постојећих тресава међу највећима у Србији. Поред ње, ту је и читав сет мањих тресава око Сијенице. –

           

            Далеко, високо, мимо урбаног туризма, у сенци смрча, под врховима Виситор и Зелетин, скривено од комформиста и свих који о исконској природној лепоти у најбољем случају тек сањају, снева језерце Виситор, док га обрастају пловеће тресаве уводећи га у сан из кога се једном, неће пробудити. Остаће само легенда.

 Атанасијевић Гордана