Архива за ekologija

„X files“: Рибарска клисура и Жагубичка осмица

ПАЖЊА: Ову акцију смо прошле године отказали због малог броја пријављених. Сада вас поново позивамо, да не пропустите последњу прилику, јер се граде чак две бране на Млави (од којих једна у самој Рибарској клисури!), тако да ће ово што желимо да вам покажемо, на жалост, бити заувек промењено (благо речено).

Годинама сам са једног видиковца правила фотке. Прелеп призор тако да је увек наново будио жељу да га усликам, ваљда као подсвесна тежња да га понесем кући и ако већ имам десетине истих фотографија. Најзад, сазрела је идеја како бих вам то показала и осмислила сам  трасу чији је облик тада одредио име акцији „Жагубичка осмица“.  Наредних година је нисам изводила, јер ми је недостајало нешто… Та специфична димензија; природа која не кокетира експлицитном лепотом, већ дивљина која крије тајну, захтевала је мало више времена да би се осетила аутентичност овог простора. А онда се догодио „Еурека“ тренутак и уследила је истраживачка сесија чији је резултат ово што је пред вама! ПС: овога пута занемарите што су фотографије направљене у сва четири годишња доба, јер се истраживање одужило, па отуд разноликост боја 🙂

Поглед на клисуру Суви До

А тај „Еурека моменат“ се догодио током интермеца на једном Хомољском шврљању са пријатељима, када сам на зиду спазила календар са фотографијом Рибарске клисуре, Станка Костића. То је било оно што је недостајало да би „Осмица“ била потпунија прича! Истраживање терена донело нам је невероватне доживљаје, што ћемо поделити туз ватри… 🙂 Најпре сусрет коме дугујемо наслов акције, потом откриће заборављене тврђаве Градац изнад меандра који Млава прави у Рибарској клисури, остаци средњевековне базилике, грнчарије (што нико никада није истражио!), људски скелети, које су трагачи за златом испомерали…и Драгиша  Богдановић, који нам је много тога расветлио, а који ће бити наш гост у логору, на вечери.

календар кривац за "Еурека" моменат! Рибарска клисура, фотографија Станка Костића

Петак, 15. септембар:

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 17.00 h. Путујемо аутопутем према Пожаревцу и Горњачкој клисури. Идеја је да се вечерас улогоримо крај Млаве у Рибарској клисури, како бисмо ујутро стартовали опуштено. Нема ничег лепшег него почети и завршити дан у природи, сјединити се са њом, уз пратеће чари логоровања! Сам програм је богато осмишљен, тако да ћемо квалитетно испунити викенд у прелепој природи предела који се ретко посећује! Путујемо према Крепољину и до 20 h стижемо до места где подижемо шаторе.

Субота, 16. септембар:

У 9:00 h уносимо спаковане ствари у комби, носећи собом само мали ранац са оним што нам је потребно током акције. Данашња пешачка партија подразумева прелажење Млаве, тако да морамо бити опремљени како то захтева прелазак реке као што је Млава. Међутим, обзиром да пролазак Рибарске клисуре до цркве Светог Георгија где логорујемо, мери свега 7 km, имаћемо времена за још што шта 🙂

Није први пут, шта више често се дешавало да ме нека фотографија одведе некуд. Ова прича се разликује по томе што је истраживање потрајало и што смо на њему доживели један, вероватно најчуднији доживљај икад. Толико чудан да није за ове редове, али се умешао у наслов. Наш пријатељ Никола је смислио лакши термин за читаву појаву – Чувари клисуре 🙂 О том по том… (увече, крај ватре).

Видиковац изнад меандра Млаве у Рибарској клисури

Стешњена између Граца и Мрамора, Млава прави изузетне меандре. Тај призор је толико леп, да ћемо проћи макадамом место са кога се у том видику може уживати, а потом спустити до реке у саму клисуру.

према Градцу... Градац

Рекох већ да је планирана траса кратка, тако да ћемо се пре проласка клисуре, попети до Градца, како бисте видели остатке средњевековне тврђаве и базилике. Место на коме је, заиста је фасцинантно. А одатле се иначе види и готово цео остатак наше трасе:

Поглед на клисуру Млаве са Градца

O остацима утврђења на Градцу зна се врло вало, а археолошка истраживања никада нису рађена. Сваке године, ту копају стотине трагача за благом, уништавајући историјске трагове и сведочанства. Базилика је разрушена, около су разбацани блокови са фино уклесаном орнаментиком, гробови раскопани, тако да нам преостаје да замишљамо како је ово утврђење могло изгледати на овако лепом месту. Водимо вас ту да бисте видели и знали.

остаци базилике остатак грнчарије са орнаметом људски скелет у шупљини стене

Први званичан помен Хомоља и Жагубице везује се за осамдесете године XIII века када су Дрман и Куделин били господари целог Браничева. Реч је о брду Куделин код Крепољина и Дрменград код Рибара.

Не зна се, како тврде публицисти Љубиша Радовановић и Милорад Ђорђевић из Жагубице, од када датира њихова власт у овим крајевима, али се зна да је архиепископ Данило рекао да су они ту „од многих времена“. Ако је то тачно, онда се мора признати да су признавали власт Бугара или Мађара. По мишљењу многих аутора Дрман и Куделин су били бугарски великаши, нека врсостаци базиликета обласних господара, вазали Михајла Шишамана, господара Видина.

Српски краљ Драгутин је покушао крајеве Хомоља, које су држали Дрман и Куделин, да припоји свом поседу, а на ту земљу је полагао и извесна права што се такође може закључити на основу писања архиепископа Данила. После Драгутинове смрти 1316. године, који је овај крај коначно освојио, Хомоље је припало краљу Милутину.

Хомоље је једно краће време, свега седам деценија, припадало и Немањићима. Цар Лазар је Горњачку клисуру називао Ждрело браничевско, а захваљујући чврстим бедемима град је био довољно безбедан од налета турских чета. Пред крај средњовековне српске државе долази до процвата црквеног градитељства у Горњачкој клисури, а ново седиште државе у Ждрелу није само политичко него и културно и црквено. Године 1274. изграђена је садашГрадацња Тршка црква код Жагубице са бројним уклесаним цртежима и словима. То је такозвана примитивна уметност, где се са неколико потеза дају контуре животиња и људи. Детаљна истраживања садржаја на фасади Тршке цркве међутим ни до данас нису обављена.

Иначе, знатно доцније, око 1402. године, настали су манастири Благовештење и Митрополија. За каснију градњу Смедерева, у време деспота Ђурђа, зна се из неких историјских извора, коришћен је и камен из Горњачке клисуре.

Културно-историјске вредности Хомоља, од посебног значаја су: манастир Горњак, задужбина кнеза Лазара, манастир Тршка црква, цркве у Жагубици, Рибару, Лазници, Близнаку, Осаници и Крепољину. Своју скривену, неистражену лепоту носе у себи порушене куле-мотриље и утврђења из Византијског и Римског доба као што су: град и испосница на улазу у Горњачку клисуру, Градац у Крепољину и Рибару, Стража у Горњачкој клисури, Рибару и Жагубици, црква Дамила у Тисничкој клисури, Пчелињи крш у Лазници и много тога из старог доба, које је време прекрило својим плаштом. Рибарска клисура, са реком Млавом и неистраженим локалитетима Римске и Византијске империје, има богат садржај, а ипак мало посетилаца, тако да се лагано претвара у „X-file“.

Село Рибаре је једно од најживописнијих села у Хомољу, смештено је у горњем делу Рибарске клисуре и састоји се из Горње и Доње мале. Писани извори доказују да је Рибаре постојало још у XV веку. У турском попису из 1467. године, из књиге прихода, Рибаре је имало 4 куће. Године 1733. село је имало Осаница на ушћу са Млавом9 домова. 1818. године, село има 24 куће. Године 1834. село има 27 домова 1861. године, село Рибаре има 52 куће. По попису из 1863. године, ово село је имало 63 дома. Са почетка XX века, тачније 1910. године, Рибаре има по попису 176. домова, са 931 становником. У току целог двадесетог века, село Рибаре, бележи пад броја становника.

Позивајући се на тредицију, Тихомир Ђорђевић наводи да су Доње Адујево након пустошења обновили досељеници из Сјенице, који су се убрзо одатле преселили у даншње Рибаре. Живописан положај овог села у прелепој Рибарској клисури спада међу најстарија насеља у Хомољу, према попису у „Браничевском тефтеру“ из 1467. Данас, са својих 480 житеља, Рибаре почива на темељима неистражене насеобине, римског утврђења – куле мотриље, као једино насеље у Хомољу кроз које протиче Млава.

Рибарска клисура Човечији пад

До Градца и назад имамо 3,5 km хода и 150 m успона. Сада се враћамо до Млаве и полазимо пут клисуре… Најпре макадамом изнад њеног меандра до видиковца. Ту имамо још 120 m успона. Одатле се види укљештени меандар Млаве у Рибарској клисури, призор вредан пажње и као такав се мора видети и дакако сликати. На жалост, овај прозор ће заувек нестати када подигну брану у Рибарској клисури :-/ Потом настављамо истим макадамом, али на доле, у клисуру и даље ходамо дуж реке. На месту које је на топо карти означено као Човечији пад, макадамски пут којим ходамо је урушен. Настављамо истом обалом све до Кнежевог Камена, где прелазимо Млаву, и настављамо трасу другом обалом, све до логора.

прекид макадамског пута

Колико год време било топло и брчкање пожељно, скрећем пажњу да је Млава више од поточића, дакле озбиљна река, чија је матица снажна, тако да се у складу са тим морамо носити са њом. Не будите несташни и не чините ништа „на своју руку“.

Крст изнад Шупљаје у Рибарској клисури ушће Осанице у Млаву ливада за шаторе

Улогорићемо се на домак села Рибаре, крај цркве Шупљаје (посвећене Светом Георгију) на ушћу Осанице у Млаву. Ту имамо чесму, покривен трпезаријски сто и што је најважније, ливаду за ватру и шаторе 🙂 Следи вече под звездама, вечера са таландаре и дружење са нашим гостом – Драгишом Богдановићем. Сад можемо да откријемo тајну наслова акције и испричамо о „Чуварима клисуре“…

црква Светог Георгија трпезарија крај цркве чесма/извор крај цркве

Укупна дужина трасе, са обиласком Градца износи 10 km са незнатним успоном (око 270 m и чине га успон до Градца и до видиковца; остатак трасе је раван и прати Млаву коју пар пута прелазимо).

У атару села Рибаре, на ушћу реке Осанице у Млаву, находи се православна црква Шупљаја, коју је по легенди саградила кнегиња Милица после Косовског боја, као знак захвалности према мештанима насеља Рибаре, Осаница и Изварица.

По записима, ова црква је подигнута на темељима старе насеобине Куделин 1874. године. Предање говори да је и у средњем веку на том месту постојала црква, која је касније срушена од стране Турака. Године 1928. започиње градња данашње цркве, посвећене Светом Великомученику Георгију, који је и сеоска слава. Сеоска заветина је на дан Свете Тројице и Петровдан.

Недеља, 17. септембар:

Шта сте сањали? 🙂 Устанак, паковање шатора и у 8.30 h полазак у сусрет авантури! Најпре ка Жагубици, како бисмо попили кафу крај врела Млаве, а потом се одвозимо ка полазној тачки стазе „Жагубичка осмица“. Полазимо на необичан терен, пуст и без ознака, а касније и пун вртача, тако да ће бити апсолутно важно пре свега држати се колоне (колона има почетак и крај – чело и зачеље; НИКО не иде испред чела, нити остаје иза зачеља, без компромиса!) Стаза нас најпре води изнад најстрмијег дела кањона Тиснице, са чијих литица зјапе бројни отвори пећина. Потом се одвајамо јужно ка Ђули и Сувом долу, где ћемо крочити на његове литице оперважене стенама. Одатле, а све низ ивицу ове предивне кањонске долине, спуштамо се на Добре стране, где ће нас чекати комби.

Тршка црква Врело Млаве Жагубичка осмица

У једном делу, препуном вртача, стазе, нити пута неће бити. Али када то прођемо, наћићемо се на широком, прегледном колском путу којим стижемо до нашег комбија и за крај посећујемо водопад – Бељанички Бук. Положај му је незгодан за прилаз возила, тако да се ретко посећује. Али његови слапови, који се из шуме сливају као распуштене вилине косе, заиста треба видети! Дужина трасе износи 15 km са успоном од 620 m.

Бељанички бук (доњи део) Бељанички бук (горњи део) Суви до

Ако све ово завршимо до 17 h продужавамо у правцу Петровца и бање Ждрело, где увек прија после активно проведеног дана. Групна улазница за базен (ко буде желео) је 400,оо динара. А, ако не, или ако проценимо да је претопло за базен, свратићемо код Рајка у Горњачку клисуру, крај саме Млаве. У тој клисури такође ниче још једна брана, што ће на жалост свакако заувек изменити изузетне амбијенталне карактеристике предела. У том случају, посетићемо и Тршку цркву.

 бања Ждрело

ОПРЕМА:  шатор, врећа, подлошка, батеријска/чеона лампа и лични прибор, гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена временским приликама, заштита од ветра и евентуалних падавина; ко буде желео на базен, понеће шта је потребно за то, ако будемо свраћали у Ждрело, а ако не и код Рајка на Млави можемо јести, ако желимо.

НАПОМЕНА: не заборавите да првога дана неколико пута прелазити Млаву, дакле, квасићемо се, тако да морамо бити адекватно обучени и обувени за ту ситуацију, као и да заштитимо ствари (ранац)!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

2.600 динара

2.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

Котизација обухвата: превоз, логорску вечеру у суботу и организационе трошкове.

Не планира се велика група; иде се искључиво једним комбијем.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализују: Гордана Атанасијевић и Александар Вељковић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

КАУП у 2017-ој

Током последње две године, запажено је интересовање за предавања и одређене теме, те и најзначајнија промена у 2017-ој  представља учесталију организацију пројекција. Међу нашим члановима има доста великих путника, што је утицало да теме буду претежно путописног карактера. Али, ту су рецимо и две, изузетно занимљиве теме у интерпретацији географа, чија је садржина антрополошког карактера.

Кликни да погледаш спот! 🙂

На страницама сајта, где су најаве пројекција, наћићете и садржајан опис који ће вас сигурно занимати, а свакако учинити и да лакше упијете све што будете гледали и слушали на самим пројекцијама.
Од акција ће бити мањих и већих новина, као и неколико класика које по вашој жељи враћамо на позорницу 🙂 То су пре свега Прерасти источне Србије и Лазарев кањон, а од већих путева, поново идемо у Кубу, али и Израел, Грчку, Бугарску, Словачку, Румунију…

Пролазак кањона Брњице је ове године у знаку јубилеја: бележимо 10 година изузетно успешне и посећене акције. Обзиром да је више пута организована и по два пута, са преко 80 учесника, са бројањем смо престали када је овај изузетно живописан кањон прошао и хиљадити учесник. Зато на лето (крајем јула), славимо! 🙂

Кањон Нере ће бити овог лета мало освежен новом трасом, уз постојеће којима вас водимо последњих неколико година, а одлазак на Морачке планине, који сваке године посвећујемо неприкосновеном барду домаћег планинарства, Крсту Жижићу – Жижи, као и сваке године, носиће још једну, нову, куриозитетну трасу. Уз Сврљишку принцезу, Нишевачку клисуру, овог лета у име сећања на легендарног спелеолога Милутина Вељковића, представљамо вам и Калафат!

Зато, нека нам је срећна ова 2017-та и да нас ноге служе докле жеље досежу! Живели! 🙂

ЛЕДЕНИ БРЕГОВИ (др Владо Милићевић, 2004.)

Све до трагедије Титаника 14. априла 1912. године свет скоро да и није помињао ледене брегове који су слободно пловили северним и јужним морима. Када је 7,5 милиона ондашњих америчких долара плаћена пловећа инвестиција и 1 522 путника и чланова посаде настрадало у хладним водама Атлантика, око 500 километара од обале Њу Фаундленда, тек тада је на видело избила прича о моћним леденим бреговима. Катастрофа Титаника сврстана је у једну од 100 највећих које памти људска цивилизација, име Титаник постало је симбол пропасти, док су се ледени брегови преобразили у симбол моћи. Све то одиграло у току једне једине ноћи.

До половине седамдесетих година двадесетог века није се мењала предрасуда о леденим бреговима нити је човек помишљао да могу бити симбол избављења, а не само починиоци страдања. Неочекивано, открили смо да нисмо само закорачили у компјутерску еру, већ и у еколошку заблуду о свом битисању на планети, јер је клима постепено почела да се мења без познатог узрока. Када је нађено да је разлог томе човек и његова индустријска производња и да због свега тога свет лагано клизи у кризу (загађена атмосфера, недостатак воде и сл.) на ледене брегове је бачено ново светло – преобразили су се у неизмерно значајне резервоаре питке воде. Одједном, ти удаљени светови Антарктика и Гренланда постали су ближи и привлачнији, а приче о њима много топлије и симпатичније. Више нисмо замишљали сурове зиме и ледене ветрове који дувају тим пустим пределима, већ смо се сетили и оних поларних истраживача као што су били Roald Amundsen (1872-1928), Robert Skot (1868-1912), Fridtjof Nansen (1861-1930) и други и почели да схватамо да су били у праву када су у тим удаљеним просторима откривали нове и непознате истине о свету у коме живимо.

Глобално загревање је дефинитивно успоставило позицију ледених брегова. На њих сада претежно гледамо као на пловеће масе питке воде које су се отргле од поларног ледника и кренуле ка топлим морима. Сваке године у просеку са Арктика крене око 280 километра кубна, док са Антарктика чак 1 800. Пошто им је специфична тежина увек мања од 1 (просечно 0,9) шест седмина ледене масе је испод воде, па је то најчешће био узрок многих морепловачких заблуда у процени опасности.

Основни покретачи ових гигантских маса и даље су ветрови и морске струје. Увелико се разматра да то буде човек, јер би изузетно много значило када би се усмерили ка жедним пределима југозападне Африке и пустиње Калахари, Јужне Америке и пустиње Атакама или ка Саудијској Арабији. Како сада ствари стоје неисцрпне резерве се узалудно троше или их гутају океани тек да би се продужио циклус кога једноставно називамо кружни ток воде у природи.

Антарктик, кога бисмо сасвим поуздано могли назвати оцем ледених брегова, произвођац је најмоћнијих маса, плочастих монолита џиновских димензија. Неки су чак 8 километара дугачки са висином од 45 метара изнад нивоа мора и уколико му је ширина само један километар тада има укупну запремину од 2,5 километра кубна. Недвосмислено, то су значајни планетарни водени ресурси.

Број арктичких ледених брегова је, међутим, много већи. Они су мањих димензија и зато су знатно опаснији, јер их радари теже уочавају када су водене површине немирне. Сонари су много ефектнији по том питању, али су њихове границе благовременог откривања ограничене и зависе од састава воде и брзине кретања комерцијалних бродова.

Сва та сазнања о леденим бреговима наводе нас на једно питање: да ли Србија има било какве везе са појавом ледених брегова? На први поглед одговор је одречан, јер је она оријентисана ка Медитерану, а и не оскудева у води. То је тачно, али може бити и велика заблуда. Да бисмо дали одговор на постављено питање узећемо канадски климатолошки модел коме је дато име „Летња промена ледене масе“ а тиче се развоја Арктика у 21. веку.

По овом моделу питање климатског отопљавања је реалност коју не може прикрити ни један индустријски лоби нити било какав планско смишљен рат на планети. Једноставно, планета је угрожена променом климе, а крунски доказ представљају све бројнији ледени брегови који се одвајају од матичне средине и једноставно нестају током времена. За 2030. годину очекује се да се количина леда на северном полу сведе на једну трећину садашње величине, а да 2095. потпуно нестане! Све би, дакле, било у потпуној супротности са Миланковићевим циклусима осунчавања, а разлог томе је, наравно, човек и његова  индустријска производња, експлоатација фосилних горива и неконтролисана емисија угљен-диоксида у атмосферу.

Ова црна слутња Србији треба да представља стварни сигнал типа „то је тек врх леденог брега“. Под овим се јасно подразумева да се „нешто иза брда ваља“ и да треба непрестано ослушкивати и бити на опрезу. Шта ово другим речима значи?

Србија има велике изгледе да постане значајан извозник питке воде. Ово је оствариво само уколико се рационално газдује површинским, а посебно подземним водама. Климатолошка катастрофа која лагано откуцава последње тренутке људској немарности и упорном гурању климатске „прашине“ под тепих звани Кјото протокол може чак бити од велике користи онима које је природа ставила под свој протекторат, а у ту категорију спада и наша земља. Сваки отопљени ледени брег и померање климатске клацкалице на више суштински представља планетарни аларм. Ипак, неће сви подједнако сносити последице, јер нису сви подједнако угрожени иако се таква представа глобално намеће.

Уколико прихватимо канадски модел развоја климе у овом веку, тада нам се намећу два нова модела која могу да се назову „губитак-добитак“. Да видимо како они функционишу.

Према садашњем развоју климе Србија добија:

  • топлију климу, већи број пражњења у атмосфери;
  • могућност узгајања јужног воћа на читавој територији;
  • најмање две жетве;
  • већи број инсеката и заразних болести;
  • гушће шуме;
  • већи број животињских врста, посебно гмизаваца;
  • ужарене и жедне градове са несношљивом микроклимом;
  • већи број срчаних болесника;
  • експанзију бањског, сеоског и планинског туризма;
  • већи наталитет;
  • могућност да постане значајан извозник питке воде;
  • обилате пљускове.

Према садашњем развоју климе Србија губи:

  • пролеће и јесен;
  • зимски туризам;
  • шуме у пожарима;
  • број површинских токова;
  • градско становништво;
  • речни саобраћај;
  • територијалну сигурност због миграције са југа ка северу;
  • здрав начин исхране и здравље становништва;
  • текстилну индустрију;
  • затравњене површине и пашњаке;
  • воћњаке у нижим надморским висинама.

Ледени брегови су само физички хиљадама километара удаљени од Србије. То су поуздани весници отопљавања климе на планети иако има и оних који то упорно негирају, јер је у супротности са њиховим интересима. Као и Ел Нињо тако и они на један специфицан начин шаљу поруке о метеоролошкој планетарној комуникацији и потврђују да је све у сталној вези, почев од првог емитованог Сунчевог зрака са наше звезде, па све до најдубљег дела абисалног понора Маријанског јарка у близини јапанских обала. Тако нас уосталом и учи Миланковић: нити смо сами, нити можемо сами опстати. Сваки тај узалудно потрошени резервоар залеђене воде део је неме опомене да су се некада Земља и Сунце удружили у орбиталну путању која се одразила у захлађењу климе и конзервирању воде за будуће генерације. Хоћемо ли баш ми бити ти који ће све то раскалашно потрошити и нестати због жеђи са лица планете која би сасвим поуздано другим речима могла да се назове воденом?

  

 Најхладнији регион Планете

* – 67,7°C је апсолутни минимум забележен у Ојмјакону у фебруару 1933. године

* До 100°C је највећа разлика између летње и зимске температуре на нашој планети, од 30°C лети до -70°C зими и то у Бољшеземељској тундри.

др Владо Милићевић

часопис „Биље и здравље“ о нама: Купање у шумском ваздуху

Да се људи све више интересују за активности у природи, говори и овај текст Дијане Димитровске објављеног у часопису „Биље и здравље“ у петак 13. новембра.

Ако сте пропустили да га прочитате, имате форе да на киосцима набавите часопис до краја недеље, а ми вам га стављамо на располагање и овде. Обзиром да је КАУП тим сада у фази израде календара активности за 2016. годину, оваква запажања свакако нећемо губити из вида. То је само још једна потврда да нема ничег здравијег од боравка у природи, утолико више што је текст потекао из пера новинарке којој оваква нтересовања не само да нису страна, или нова, већ их упражњава како је својствено само најхрабријима: рафтинг с првим зраком пролећа, или новогодишње пливање на Јадрану.

Biljei zdravlje

Тајне језера Восток

Уколико би вас неко запитао, знате ли где се налази језеро Восток, вероватно бисте у први мах помислили негде у европском делу Русије, можда у Сибиру или у једној од бивших совјетских република. И све то не би било тачно, јер се језеро налази на сасвим другом крају света – на Антарктику!

Наравно, вашем изненађењу не би било краја, јер је познато да је Антарктик континент под ледом и на њему нема воде у течном стању. Ово је тачно, али шта је под ледом? Да ли је тамо има?

Одговор је потврдан. Језеро је откривено 1977. године у близини руске истраживачке станице „Восток“, по којој је и добило име, а утврђено је помоћу авионског 60 MHz радио-ехо истраживања. Налази се скоро у централном делу континента на дубини од 3 700 метара! Откуд  вода на толикој дубини? Како је могуће да се одржи у течном стању под толиком количином залеђене масе? Била је то мистерија број 1, али језеро је крило и друге тајне.

Скоро 20 година ништа није предузимано да би се продрло до истине која се крила на тако великој дубини. Тек 1996. године кренуло се са даљим истраживања овог феномена, јер је упорно изазивало знатижељу стручњака најразличитијих профила.

У периоду за кога бисмо могли рећи да је време „узимања даха“ откривено је још 70 сличних језера, али је Восток и даље било највеће, најизазовније и најтајанственије. Те 1996. године руско-британска експедиција решила је да детаљније истражи ову јединствену подледничку појаву, па су због тога предузета различита геофизичка истраживања као што су: мерење гравитационог и магнетног поља, радарска очитавања, сеизмичко моделирање итд.

Тако се дошло до првих вредних резултата. Сазнало се да је језеро дугачко 280 km, широко 55 km, да има максималну дубину 510 m, средњу дубину 125 m, укупну запремину 1800 km3 и да се налази око 710 m испод нивоа мора. По својим физичким карактеристикама упоређивано је са језером Онтарио које се налази у Канади и САД-у. Уз све то вода је стара од 500 000 до милион година, а по својој густини и квалитету у питању је свежа вода!

Испод леда нађена је велика магнетна аномалија на основу које се претпостављало да је Земљина кора у овом делу света веома истањена. Ипак, била је то и остала само претпоставка, јер стварни узрок још није нађен, па се све мирно могло подвести под мистерију број 2.

Нешто раније или 1989. године једна интернационална екипа започела је са бушењем и узорковањем леда изнад језера Восток у намери да се упозна развој климе на планети у последњих пола милиона година. То је била основна идеја, а истраживање језера представљало је, да тако кажемо, успутни посао.  Избушживотено је око 3623 m, до површине језера је недостајало још безначајних 80-ак метара, али се ту изненадно стало. Зашто? Проблем са бушењем и технологијом рада у суровим климатским условима? Недостатак новца за даља бушења или смена екипе? Шта је био стварни разлог престанка рада тако скупоценог пројекта?

При самом дну бушотине нађени су докази о постојању живота – микробиолошким анализама откривене су четири врсте бактерија чији су латински називи: Brachybacteria, Methylobacterium, Paenibacillus и Sphingomonas lineages! Исто тако, декодиран је молекул ДНК који је означен као 16 Sr ДНК  директно из течне воде чије је порекло из алфа и бета протеобактерија. Била је ово највећа, неочекивана и за све мистерија над мистеријама. Несумњиво, откривен је живот тамо где га нико није очекивао, а потпуно нови екосистем као да је изникао из бездана овог света…

Ово откриће, међутим, отворило је многа питања, али и оно најважније: како настаје живот и како из тог сировог искона успева да се одржи? Бактерије из језера Восток као да су решиле да сруше све наше укороњене представе о одржању и успешном развоју живота, јер је њима била потребна минимална количина кисеоника, чиста вода, а за светлошћу и храном као да нису мариле. И зато су се неминовно наметала питања као што су: како опстају у тоталном мраку, како живе без хране или ако се хране, који су то нови извори исхране и како се ти нови извори стварају и регенеришу, како се штите од ниске температуре, како су настале, какво им је порекло?

Много, много питања, а одговор ни један…

Знамо да је живот свуда око нас, само га треба открити.

Већ смо рекли да је поменута бушотина скоро доспела до површине језера. По открићу живота све што је планирано у пСателитски снимакретходном периоду морало је бити подвргнуто ревизији.

Познато је да је Антарктик ничија територија или, бољеречено, научно подручје без граница, под контролом и заштитом међународних стручњака. Они одлучују о свим истраживачким пројектима, научним и ненаучним активностима итд. Тако је у скорије време и потекла иницијатива групе стручњака који раде на овом континенту да се број туриста који у антарктичко лето посећују овај континент ради скијања, планинарења и шетњи строго ограничи. Без икаквог увијања јасно су дали свету на знање да је очување природе испред сваког бизниса и да никакав новац не може да надокнади оно што је човек у стању да упропасти.

Ту, дакле, постоје основни разлози зашто је бушење прекинуто. Превагнуло је логично мишљење да уколико се вода која се користи за бушење или тзв. исплака помеша са апсолутно стерилном водом језера Восток може доћи до уништeња живог света у овој девичанској ниши. Микробиолози, еколози и сви они који брину о последње откривеном континенту, али правом еколошком рају одлучили су да немају ни грама права на угрожавање нечега што је природа створила у делу за који би могао да се каже да је „граница живог и неживог“. Дефинитивно је решено да се бушење прекине, али не и даље трагање за откривањем тајни језера Восток.

Одлучено је да се у воде језера могу спустити само стерилне камере које ће пратити организацију живота новооткривених организама, али и начин њиховог размножавања, храњења и уопште опстанка у немогућим условима живота. Какве све тајне можемо да извучемо из живота ових микроорганизама?

Космобиолози су се међу првима јавили. Саопштили су да су практично идентични услови за развој живота на Јупитеровом сателиту Европи. Он је сав под ледом, али зашто и на њему као на Антарктику не би могла постојати језера течне воде и животи у њима?

Јавили су се и мање озбиљни, али довољно милитантни са тврдњама да језеро Восток крије најсавршеније биолошко оружје! Они предлажу безобзирну трку за освајањем таквог средства, јер „супротна“ страна може бити бржа. Према овим „брижницима“ не би било добро да се неко пре њих домогне тако опасног средства.

Језеро Восток је, међутим, и даље језеро тајни. И даље не знамо како се вода одржава у течном стању под ледом дебелим 4 километра, одакле велика магнетна аномалија потиче и шта је њен основни узрок, а још мање како микроорганизми опстају у тако суровим условима живота. Међутим, без обзира на све непознанице наведена питања су и даље довољно изазовна и довољно оригинална да о њима треба размишљати и истраживати их. Човек, наравно, никада неће стати, јер његова мисија и постојање на планети Земљи није да одржава голи егзинстенцијализам, већ да развија и себе и околину, али и да штити околину око себе и од себе.

Тек тада ће сам чин постојања бити оправдан, па и ако нас једног дана као врсте и не буде на лицу планете остаће наши вечни трагови у виду фосила да преносе какву смо ролу као водећа врста одиграли на овој планети.

др Владо Милићевић, 2004. 

 А испод снега и леда...

Предавања – између потребе и занимљивости

Као што је познато, сваке прве среде у месецу, КАУП приређује пројекције о темама које се бирају пре свега према потребама, а потом и интересовањима људи који упражњавају одласке у природу. Досадашње искуство указује на значајан одзив, не само чланства, већ и грађана који, привучени темама, постају наши чланови и крећу са нама у природу.

За неке теме је владало заиста велико интересовање, па смо их поновили. Тако смо у септембру поново дочекали Миколошко друштво Србије када су Момчило Миљић и Горан Арсеновић поново интерпретирали основе познавања гљива. Све вас које интересује стицање знања о гљивама, упутили бисмо на ово удружење. Њихови састанци се одржавају сваког понедељка у 18 h у улици Проте Матеје 36 (просторија МЗ „Цветни трг“).

Друге теме, као што су оне о уједима змија и инсеката (Друштво херпетолога Србије и проф. Др Елеонора Гвозденовић), опасностима у планини (Дејан хветковић, ГСС), метеорологији и оријантацији (GARMIN инфотим, Б. Радисављевић, М. Арсић, А. Вељковић и Г. Атанасијевић), увек ће бити актуелне и зато радимо на њиховој видео реализацији и постављању на сајт, како бисте их увек могли гледати.

Момчило Миљић и Горан Арсенић - на бис! Влада Фурлан Борис Иванчевић, председник ДМС Често су ту и експонати

Прошле среде наш гост био је и искусни Влада Фурлан, легенда домаће планинарске сцене, који је говорио о правилима кретања планином, што је такође вечито важна тема за све који иду у природу. Договорили смо се да изведемо на Авали малу обуку где би наши чланови – почетници могли да стекну основна знања из ове области. Поред тога, Влада Фурлан нам је поклонио врло лепу и драгоцену скрипту о планинарењу која ће се ускоро наћи у библиотеци сајта!

И најзад да подсетимо да и сами предложите теме и предаваче, обзиром да ускоро приступамо изради календара активности за наредну 2016. годину на адресу: office@serbianoutdoor.com

„24 сата“ са КАУП-ом на врху Трескавац

Не, не, наравно да нисмо 24 сата провели на врху! Наиме, прошле суботе, врх Трескавац смо напали у формацији од чак 60 прашинара, међу којима је било неколико почетника, али и неко коме је опасност професија! 🙂 Предиван, сунчан дан и кратка траса авантуристичког шмека никог није оставила равнодушним, а данас смо сазнали како је то доживела и новинарка Ивана Стојанов, којој је ово било посве ново искуство.

Редакцији „24 сата“ и Ивани захваљујемо на лепом дружењу и тексту који, овако искрено написан, представља корисно штиво не само за оне који почињу да се окрећу природи, већ и многима који од тога зазиру, или чак не помишљају. Јер, ако смо тебе, као искључивог љубитеља асфалта,  поред свих напора које си уложила, уверили у величанственост извесних момената, онда на то свакако могу рачунати сви који још увек сумњају да је то права ствар. Узгред, пошто је текст обелоданио Иванин идентитет пред учесницима акције, интересантне су реакције које изражавају чуђење да јој је успон на Трескавац био прва активност овог типа!

Из електронског издања:

„Остала сам без воде. Маштала о чесми. Видела змију. А онда последњи корак и….

Када ти овакав поглед пукне, једино што можеш је да ћутиш, али неки планинари су се распричали, па сам побегла у страну, на литицу где су седели ћутолози попут мене. Села сам, запалила цигарету, Гоца ми је дала гутљај ораховаче. Сунце је још било јако, али не превруће. Све ми је таман. Нећу нигде да идем. Нећу у град. Нећу за компјутер. Мрзим друштвене мреже, надрндане људе. Не морам ни да једем, ни да пијем. Живот је чудо! Тако смо ћутали пола сата, задивљени стварима које пропуштамо гушећи се у цивилизацији и онда смо морали назад. Другим путем, можда мало лакшим. 

Најбољи осећај који ме од тада прати је да сам победила себе. Кад сам мисилила да не могу више, правила сам још та два, три, 103 корака. Док ми је срце тукло, говорила сам себи да је то ок. Прескочиш своје лимите и осетиш да си жив.
Зато изађите из кафића, кревета, с чета, из града. Пронађите свој вулкан, макар се он звао и Авала..“ – Ивана Стојанов