Архива за edukacija

Стазама Колубарске битке

Колубарска битка, једна од најзначајнијих битака из Првог светског рата. Ове године када славимо стогодишњицу  завршетка Првог светског рата, ми планинари из КАУП-а обележићемо је на нама својствен начин: проћи ћемо стазама, пределима и најзначајнијим тачкама где се одвијала ова славна битка и велика победа српске војске. На лицу места чућемо приче и детаље о тој легендарној борби која се изучава у војним академијама широм света.

кликни и погледај филм

Од 16. новембра до 15. децембра 1914. године вођена је Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату. На фронту широком око 200 km од Београда до Гуче, српска војска је после 30 дана тешких борби до ногу потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека.
Пошто су аустроугарске трупе окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и целу северозападну Србију, починивши масовне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо. Три српске армије, које су се нашле у наизглед безизлазном положају, у силовитом контраудару током вишедневних жестоких окршаја потпуно су разбиле непријатеља.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика генерала Живојина Мишића данас се изучава у свим војним школама.
Позивамо вас да прођемо стазом сећања на овај легендарни део наше историје.

ПОЛАЗАК: тачно у 8:00 h испред просторија клуба у улици Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“).

Ова иначе лагана шетња је, осим уживања у лепотама природе овог дела Шумадије и Србије и едукација и подсећање на славну епоху наше историје. Дужина трасе је 11 km и није физички и технички захтевна, тако да могу учествовати сви.

Код места Ћелије, близу Лајковца напуштамо возило и полазимо на пешачење. Идемо на Враче брдо до споменика Димитрија Туцовића. Ово узвишење на 237 м.н.в. доминира делом терена према Колубари и Лајковцу и омиљено је излетиште због прелепог погледа према колубарској долини. У народу постоји веровање да су овде део живота провели, у манастиру подно брда, Свети врачи Козма и Дамјан и да брдо по њима носи име. На том месту је за време Првог светског рата у Колубарској битци погинуо официр војске Краљевине Србије и првак Социјалдемократске странке Димитрије Туцовић. На Враче брду погинуло је 20.000 српских и 30.000 војника аустругарске царевине. После рата њихове кости су скупљене и похрањене у цркви Светог Ђорђа, одакле је део пренешен у спомен-костурницу цркве у Лазаревцу. На том месту је подигнуто спомен-облежје у облику каменог обелиска са опсегом.

Настављамо ка манастиру Ћелије, односно  Спомен цркви Светог Ђорђа  и костурници српских и аустроугарских војника. Саграђена јефото: Дуле Опачић 1923 -1924. године као костурница српских и аустроугарских ратника изгинулих у Колубарској бици, на темељима средњовековне цркве из XIV века, да би 29. јула 2006. године, на дан освећења обновљеног храма, и новоподигнутог конака, васпостављен манастир Св. великомученика Георгија. Најжешће борбе вођене су баш на брдима у Ћелијама – Човци и Враче брду. И данас се у овом крају прича о немачком официру, који је у Другом светском рату одустао од стрељања талаца у Лазаревцу, сазнавши да је овај народ у истој цркви сахранио и своје и аустругарске војнике.

Даље настављамо ка брду Човка, значајној борбеној тачки везаној за Колубарску битку.

„Аустроугари су имали велику надмоћност у артиљерији, која је дејствовала са полукружне основе на фото: Душко Опачићистакнуте српске положаје на Човки, што је Моравску дивизију I позива доводило у неповољан положај. Генерал Илија Гојковић, командант Моравске дивизије I позива, предложио је Врховној команди да се његова јединица повуче са Човке на Кременицу. Војвода Путник се није сложио са овим предлогом, већ је 18. новембра наредио да се „Човка мора држати по сваку цену“. – Потпуковник др Слободан Ђукић, професор Војне историје на Војној академији

Са Човке се се спуштамо ка магистрали где завршавамо туру и где нас чека возило.

Након пешачења ћемо посетити и манастир Боговађу, а у Београд стижемо најкасније до 22:00 h.Манастир Боговађа

ОПРЕМА:  гојзерице (није обавезно) и мали ранац за пешачење, вода и храна из ранца, одећа прилагођена временским условима и заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дин  за чланове Клуба сa плаћеном годишњом чланарином

За групу од 40 учесника, котизација се умањује за 200 дин.

Акцију реализује Ненад Јовановић:

065 99 22 782,  nenad@serbianoutdoor.com

фото: Душко Опачић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

СТАЗОМ ПЕТРУШКИХ МОНАХА – Мала Света Гора у клисури Црнице

Кањон реке Црнице налази се у атару села Забрега, 18 km од Параћина. У време пре Немањића ту су подигнути бројни манастири и цркве од којих су данас остали само трагови. Сматра се да су их основали хиландарски монаси, због чега овај крај називају и Малом Светом Гором. Над селом је некада доминирао град Петрус, од кога су остале само рушевине као сведоци давно прошлих времена, чијим трагом ћемо ходати, од Сисевца до Забреге.

Петрус

Тзв. „Стаза петрушких монаха почиње у селу Забрега  и даље се прати  маркација која води на узвишење са врло лепим погледом на долину Црнице и остатке манастира Намасија. За  45 минута хода стазицом низ падину силази се у кањон Црнице. Ову необичну долину, вредну поштовања и дивљења, и предивни стазу извезену по њој,  откривало нам је Удружење „Петрус“ из Забреге,  тако да вас и овог лета позивамо да доживите овај јединствен предео, прелепих крајолика.

Црница није много удаљена од главних путева. Ипак, у њеној краткој долини снева десетак манастира над којима бди један древни град. Она извире у снажном млазу испод огромне стене, на јужном делу Кучајских планина, код рударског насеља Сисевац. На извору је потпуно бела од кречњачких стена, по чему се некад звала Белица. Име су јој променили након масакра силног света који се окупио на сабору код Цркве, у доњем току реке. Крв је обојила белу реку, коју од тад зову Црница. Али, за разлику од Турака, старији мештани причају  да Немци током Другог светског рата, нису ниједанпут ушли у село, јер нису знали да постоји.

ПОЛАЗАК:  тачно у 6.00 h са паркинга са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Дођите 15-так минута раније, како не бисмо каснили у поласку.

Путујемо аутопутем до Параћина, затим магистралним путем ка Зајечару и након краће вожње скрећемо ка Поповцу и Петрушкој области одакле почиње наше пешачење необично лепим пределом историјски гледано кроз средњовековну Србију…стазом мале Свете Горе у клисури реке Црнице.

Екипа РТС-а, као и многе друге телевизије, је врло заинтересована за културно-историјско наслеће и природне лепоте у сливу реке Црнице (емисија „Од злата јабука“). Удружења граћана „Петрус“ Забрега, КАУП Београд и КАУП Ресавица неуморно раде на промоцији ових бисера. Уз већ постојећу „Стазу петрушких монаха“ ускоро ће бити представљена и нова стаза која ће пролазити кроз ове пределе и спојити Забрегу и Ресавицу. Велику захвалност дугујемо члановима УГ „Петрус“ из Забреге што су нас позвали да учествујемо у овом дивном пројекту. Oвде можете видети како изгледа „Стаза петрушких монаха“ са детаљним описима свих манастира.

То је стаза којом су некада, пре седам векова ходали чувари православља, монаси петрушке области.

Траса стазе полази из Поповца (Холцим копови) колским путем и након 10-так минута долазимо до реке Црнице коју прелазимо онижим гвозденим висећим мостом, улазимо у шумицу, пролазимо остатке мале средњовековне Цркве Краса и након десетак минута долазимо до места где прелазимо реку газећи је до испод колена што је свакој групи до сада био велики ужитак. Ако је водостај низак могуће је и да се не смочимо. Лепом шумском стазом долазимо до манастира Петруша и остатака Цркве Света Огњена Марија, по жељи одлазимо до лековитог извора хладне воде у самој реци. Потом се шумском стазом пењемо до остатака древног града Петруса (наилазимо на остатке керамичких комадића старих више стотина година) и Крстате Стене (кота 345 m) из које расте чудновата вишња из камена. Након паузе на прелепом видиковцу, спуштамо се до манастира Светог Јована Главосека и речице Црнице где правимо одмор за уживање у амбијенту са погледом на пећину испод Крстасте стене на северној падини Чокића брда. У спусту, при крају шуме имамо освештани извор пијаће воде. Пешачење настављамо до села Забрега и Цркве Свете Петке.

Први део стазе је дугачак око 9 km, са малом висинском разликом. Наш превоз нас чека у центру села Забрега, и они који желе да остатак дана проведу на термалном базену (температура воде око 36,6 С) у близини ресторана Поточара пут ће наставити ка насељу Сисевац, уз успутни обилазак манастира Раваница. У селу Забрега можемо купити домаће интегрално брашно млевено на старински начин у воденицама поточарама као и гајену пастрмку из рибњака за понети .

04

Група која жели наставак пешачења и авантуре у прелепој природи и при том поседује солидну кондицију, наставља необележеном стазом до манастира Намасија (успут прелазимо лепи висећи мост), затим шумском стазом до видиковца Камен Ђулине испод пећине Масни Камен, поред цркве Светог Ђорђа, затим Цркве Свете Недеље од које се у непосредној близини поново прелази – гази река и хода блажим успоном до остатака манастира Свети Арханђели и даље стазом према Сисевцу до манасира Светог Сисоја. Овај изванредни наставак је у дужини од 8,5 km. Стижемо на заслужени одмор у Сисевцу где можемо обићи манастир Светог Сисоја, затим извор реке Црнице, купати се у термоминералном базену ресторана Поточара и уживати у посматрању пастмки у рибњацима. У непосредној близини је и језеро са уређеном пешачком стазом, што је лепа опција за оне који евентуално не желе на базен.

За Београд полазимо из Сисевца у 19 h, преко Раванице и Сења, до аутопута, уз успутну паузу на некој од пумпи и стижемо најкасније до 22 h. Понети са собом купаћи костим (опрему за купање уколико желите да се купате на термоминералним базенима) .

Манастир Сисојевац, на самом извору Црнице, подигао је 1380. године духовник кнеза Лазара, Сисоје Синајит. Опустео је крајем XVII века, а обновљен 1978. Поред манастира, на извору Црнице сада су рибњак и мотел.

Низводно од Сисојевца река Црница улази у кањон у коме се налази десетак манастиришта, чије је остатке обрасла вегетација. Код села Забрега река прави велику кривину и излази из кањона крај остатака манастира Намасија или Манасињца. Беше то значајан манастир са одбрамбеним зидинама и јаком кулом. Црква, посвећена светом Николи конзервирана је и обновљена у једном малом делу. Низводно од манастира су воденице, рибњак и мост преко реке.

Село Забрега је подигнуто на десној обали Црнице, са занимљивим старим очуваним кућама и новим које су међусобно повезане правим мостовима.

После Забреге, Црница поново улази у кањон и на њеној левој обали сневају остатци храма светог Јована Главосека. Подаци о овој Цркви су врло оскудни и познато је само да је обновљена 1520. године. У близини је стаза која води десном обалом, навише ка стотинак метара високом узвишењу, до моћне стена на заравњеном платоу и велике пећина испод њега. Призор који се на платоу указује вредан је пешачења. На платоу, ког Црница са три стране окружује дубоким кањоном, почива огроман камени мегалит, о чијем настанку говори легенда. По предању, камен је донела деспотица Јерина у својој кецељи у средиште свог дворца. На самој ивици амбиса се налазе рушевине куле, па се претпоставља да су то остаци града Петруса – највећег утврђеног града у средњем Поморављу, по коме се цео овај крај звао Петрушка област. Од града се стаза стрмо спушта наниже ка реци. А на самој обали, приљубљена уз стену и покривена густом вегетацијом, крије се Црква посвећена Благој Марији Петрушкој. Сабор и кланица у којој су Турци побили народ, кад је рек

а зацрнила своје име, догодио се крај ове светиње.

Господар Петруса, жупан Вукосав, је подигао још једну богомољу ближе Грзи, крај села Лешје на падини планине Баба, где нећемо овог пута ићи. Ова манастирска црква, посвећена Пресветој Богородици грађена је по угледу на руске манастире и као таква се потпуно разликује од свих српских манастира. Поред Цркве се налазе три чувена извора на које је долазила краљица Наталија да пије воду,  и једно необично стабло: врба из које расте дуд крај манастира. Мештани верују да је напитак од тог лишћа добар за нероткиње. Поред Цркве се налази и кула Орловића Павла, која је чувала улаз са Честобродице у Поморавље.

За Крстату стену, мештани воле да кажу да је послужила као инспирација Ђури Јакшићу за песму “Отаџбина“. Међутим, како је у време када је ту песму написао, Ђура живео и радио у Подгорцу и  Сумраковцу, тако да је надахнуће за „Отаџбину“ добио посматрајући Ртањ. Од наших домаћина ћете чути још легенди о овом иначе прелепом крају.

Можда сте скептични у вези базена, али у њему су благотворне термалне воде, а ко жели, може поћи кући са свежим пастрмкама. Цена карте за базен – 300 дин; стандардни мени (пастрмка, помфрит, лепиња) – 550 дин; салата – 100 дин; пиће – 120 до 200 дин; кафа – 80 дин.

ОПРЕМА:  мали ранац, гојзерице, вода и храна за успут, штапови за пешачење, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина. Купаћи костим, пешкир, фактор заштите.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дина  –  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба

Акцију реализује Неша Царевић

  nesa@serbianoutdoor.com

064 684 01 37

  

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

 

Стазама ресавских рудара

Део КАУП фамилије, из Ресавице, осмислио је серијал акција под насловом „Блага Јужног Кучаја“, са циљем да тако представи све природне, културно-историјске, индустријске, а самим тим и  туристучке потенцијле Јужног Кучаја. Акције су осмишљене тако да  обухватају баш све поменуте потенцијале које нам пружају ове изузетне планине. Прелепа природа овог дела огромног масива Јужног Кучаја, биће само оквир за богату причу.

Данас мало ко зна да су управо у овом малом рударском насељу које је покренуло индустрију у Србији, настали и незаборавни хитови „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“ које је Дарко Краљић компоновао баш у Сењском Руднику у чијем се музеју чува клавир на коме су настале. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људу у Сењском Руднику, пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, у овом малом месту богате историје, године 1980.  отворен је Музеј. Сење је место у коме и даље ради најстарији рудник у Србији који је отворен још давне 1853. године.

Видећемо манастире Раваницу и Сисојевац, културну целину Сењски Рудник, меморијални споменик природе Мијајлова јама, прелеп а мало познат водопад Доњи Бигар и све чари Сисевца као туристичко рекреативног места.

ПОЛАЗАК   у 6.00 h са паркинга испред дома здравља „Шумице“. Потребно је доћи 15-ак минута раније како бисмо кренули на време. Путујемо ауто путем до Ћуприје и даље ка Сењу и манастиру Раваница…

„Пошто беше сазидана само неколико година пред катастрофу на Косову, она је после трегедије косовске могла изгледати као надгробни споменик славе и величине српске, као маузолеум, подигнут над сахрањеном слободом и самосталношћу државе српске.“ – рекао је за Раваницу др Владимир Петковић.

Градња Раванице је започела 1375. године а завршена осликавањем храма 1381. године. Када је саграђена представљала је први српски храм после Хиландара који је био опасан зидинама и кулама са пиргом. Задужбина је кнеза Лазара који је градио да му буде склониште за живота а и после смрти и центар православља и народне културе. У лепоти манастира велики кнез је уживао свега осам година, а онда је изабрао јуначку смрт на Косову 28.6.1389. године у сукобу са турцима. Две године после смрти кнез је проглашен за светитеља, а тело му је пренето из Приштине у Раваницу где је почивало тристотине година. Турци су је неколико пута пљачкали и пустошили, палили конаке и рушили утврђења, али црква посвећена Вазнесењу Господњем ниједном није срушена. Током XIV и XV века преживљавала је тешке дане све док 1690. године када је морала бити потпуно напуштена. Монаси су заједно са четрдесет хиљада породица предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем кренули у велику сеобу ка Будиму. Са собом су, као највећу светињу носили мошти светог кнеза Лазара, које ће почивати све до 1697. године у малој цркви крај Дунава у Сентандреји, одакле су пренете у тада пуст манастир Врдник. Мошти светог кнеза пренете су у Београд 1942. године, а 1988. мошти крећу ка манастиру Раваница да би се тек после шесто година од погибије кнеза и јубилеја косовске битке 1389. године биле враћене у Раваницу на месту које је Свети кнез и одабрао за свој маузолеј, где се и данас чувају. Но, велелепни комплекс би вероватно скроз био изгубљен да није било Јеромонаха Стефана, који се после сеобе вратио и обновио манастир где је и основао школу у којој су учили свештеници. По својим стилским, архитектонским и ликовним особеностима манастир Раваница је родоначелник новог стила уметности Моравске школе. Због свих карактеристика, овај споменик је кроз векове био и остао духовни источник српског народа. Заштићен је као споменик културе од изузетног значаја.  Треба свакако поменути и Синаите Св. Ромула Раваничког, који је живео у пећини у близини манастира а после упокојења је сахрањен у припрати манастира, и Св. Сисоја који су побегли са синајске горе и свој мир пронашли у кучајским планинама. Они су заслужни за изградњу великог броја цркава и манастира на ободима Кучаја а најпознатији је манастир Сисојевац.

Након посете Раваници, одвозимо се до рударског насеља Сењски рудник – места одакле је почела индустријализација Србије. О његовом настанку, историји рударења и перспективи у будућности, сазнаћете више више од водича у Mузеју угљарства.

Сењски Рудник представља најстарији рударски комплекс у Србији, оформљен у периоду измеђ 1853-1860 године, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, по коме је овај рударски коп првобитно и носио назив Александровац. Угаљ је тада представљао најмоћнији енергент. Развој индустрије у Србији креће паралелно са почетком експлоатације угља. У Крагујевцу се исте 1853. године отвара Тополивница, као прва индустријска целина у овом делу Европе. Воловским колима допремљен угаљ из Сењског Рудника, покреће производњу топова за развој војне индустрије. Овај пројекат је представљао најважнији национални интерес. Од тада је започело интензивирање индустријализације и логично је било да уследи читав низ успешно реализованих  пројеката. Сењски Рудник је 1892. године спојен пругом уског колосека, са главном железничком артеријом југоисточне Европе, пругом нормалног колосека Београд-Ниш. Железница Србије постаје једна од најважнијих конзумената сировина из овог рудника, поред војне фабрике. Временом је рудник постао изузетно важан центар и стециште бројних рударских породица из разних крајева Балкана, које су на овај узани простор пренели све одлике својих ентитета, што данас представља можда и највећу вредност Сењског Рудника. Културна вредност Сењског Рудника лежи у чињеници да је ово комплетно очуван културни предео ране индустријализације, са остацима раних структура угљенокопа са најстаријом структуром, поткопом из 1853. године, и у свету јединственом парном машином извозног лифта из 1872. године.

У музеју Сењског рудника, чува се клавир на коме је Дарко Краљић створио песме „Звиждук у осам“ и „Девојко мала“. Академик Драгослав Михаиловић, инспирисан догађајима и животима људу у Сењском Руднику , пише своја врхунска дела „Петријин венац“ и „Чизмаши“ која су касније и екранизована. Коначно, 1980. године ово мало место са богатом историјом добија свој Музеј. Ту и даље ради најстарији рудник у Србији који је отворен још давне 1853. године.

Дарко Јовић, председник КАУП-Ресавица, испред локомотиве старе преко 100 година

Права је реткост затећи овако чисте визуелно-естетске изразе ране индустријализације што Сењски Рудник и дефинише културним пределом. Естетска вредност Сењског Рудника је појачана затвореном клисуром и са друге стране величанственим зеленилом букових шума које га окружују, што на одређени начин амортизује рударску свакодневицу, чинећи ову средину хуманијом. За разлику од индустријског наслеђа које је у туризмолошком смислу тек у зачетку, у непосредном окружењу налази се мноштво утврђених туристичких тачака, средњовековних манастира, пећина и водопада.

Сењски Рудник свакако има шта да понуди посетиоцима. Поседује огроман едукативни потенцијал за усавршавање знања из области очувања културно-историјског и природњачког наслеђа. Осим тога, богато природно наслеђе и топографија суседних рударских насеља, обликују јединствен културни предео у овом делу Европе. Све наведене вредности сврставају Сењски Рудник  у породицу истородних херитолошко-индустријски највреднијих локалитета Европе. Читава идеја рехабилитације Сењског Рудника и стављање у нову привредну функцију, јесте да ова средина, па и рударски копови постану доступни јавности. Александров поткоп је планиран за својеврсну туристичку атракцију Сењског Рудника. Замишљена је поставка која би  се протезала читавом дужином подземног тунела, око 520 m, а наставила би се изласком на вертикални излаз где би се транспорт до површине вршио лифтом који покреће већ поменута парна машина. Вертикално окно је дугачко око 150 m и вожња лифтом би такође представљала праву атракцију. Поред  парне машине произведене у Грацу 1872. године која је под заштитом, као културни споменик у Сењском Руднику заштићени су и објекти Александров поткоп (1853), зграда бившег магацина (1930.) од 1980. године претворена у музеј и зграда машинске радионице (1922). У оквиру пројекта „Сењски Рудник град музеј“ у плану је рконструкција и санација још десетак објеката и једне улице како би се стекли услови за идентификацију Сењског Рудника као локалитета са огромним потенцијалима за номиновање на UNESCO листу, као вредност светског индустријског наслеђа.

По обиласку знаменитости Сењског Рудника превозом одлазимо до наше полазне тачке и оног најлепшег дела, а то је пешачење кроз Јужни Кучај. Пролазимо кроз још једну од знаменитости  Кучаја а то је војни полигон „Пасуљанске ливаде“, који представља један од највећих полигона за артиљеријску обуку у Европи. Пролазећи кроз чаробне пределе ове планине, на петом километру од почетка пешачења налази се меморијални споменик природе Мијајлова јама. По причи, име је добила по пастиру Мијајлу кога је ован гурнуо док је свирао на ивици јаме. Нестао је у понору, а вода је кажу, изнела његову фрулу доле негде, код Сисевца.

 Пасуљанске ливаде

Јама је заштићена као  меморијални споменик природе 1978. године и једини је спелеолошки објекат са тим видом заштите у Србији. Ревизијом из 2004. и 2005. године потврђен јој је раније додељени степен заштите. Налази се на западном ободу планине Јужни Кучај на надморској висини од 710 m. По типу је прост фосилни вертикални понорски спелеолошки објекат за дужином истражених канала од 192,5 m и укупном дужином канала од 297 m. Вертикални део јаме је дубине од 127 m са просечном ширином вертикалног гротла од 25 m који се при дну сужава. Карактеришу је естетске одлике и приче везана за други светски рат.

Мијајлова јама Мијајлова јама

На око 1 km са око 150 m спуста од Мијајлове јаме крије се још увек неафирмисани водопад Доњи Бигар. Налази се на југозападним ободима Јужног Кучаја. Извор потока који је саградио водопад је на 615 m надморске висине на око 100 m од саме бигрене наслаге високе око 12 m, чија је још карактеристика и то да је врх водопада тачно на коти 550 m надморске висине. Вода има велики проценат калцијум и магнезијумкарбонат чијим таложењем је настао не само водопад него и цео плато који је формиран између извора потока и водопада. Поток Доњи Бигар се за свој ток од око 1 km спусти до коте од 480 m надморске висине. Велика висинска разлика између извора и ушћа у већ формирану Јабланичку реку узрокује већи број мањих водопада и каскада.

Доњи Бигар

Поток Доњи Бигар са још неколико мањих потока и извора формира Јабланичку реку, која је уз Јеремитски поток и јако крашко врело, које извире из пећине у Сисевцу, твори реку Црницу. Сисевац представља крајњу тачку наше акције и налази се на 6 km од водопада Доњи Бигар стазом која води уз Јаблабничку реку што ће свакако пријати у летњим месецима. Од водопада до Сисевца води више стаза па се у зависности од временских услова и жеља учесника акције може искористити било која варијанта. Е, а тек по доласку у Сисевац ћете схватити какво благо крије Јужни Кучај. Сисевац представља право туристичко место са пуно садржаја као што су: вештачко језеро са пуно цвећа; извор реке Црнице са пећином; старо рударско насеље са старим рударским окнима; базен за термоминералном водом температуре 36,6 степени; уређено излетиште; највећи рибњак у Србији за узгој пастрмке коју можете пробати у ресторану; прелепе природне целине  као и други културно-историјски споменик на нашој акцији Манастир Сисојевац.

Манастир Светог Сисоја  је подигнут на темељима старе светиње у XIV веку, а подигао га је један од „седам синаита“ Св. Сисоје. Налази се у близини реке Црнице са црквом посвећенов Преображењу Господњем. Данас је то територија општине Параћин, а раније је била петрушка област на далеко позната по великом броју цркава и манастира који су настали у XIV и XV веку и по древном утврђење граду Петрусу. За преподобног Сисоја Синаита, који се сматра оснивачем манастира, круже разне приче легенде и предања а знају се и неке историјске чињенице. Био је проигуман манастира Хиландар, близак кнезу Лазару, па многи сматрају да је био и његов духовник. Живео је у селу Сисевац као ученик преподобног Ромула Раваничког. Сахрањен је у цркви манастира, а изнад гроба је фреска у којој у десној руци придржава модел цркве, као ктитор. Треба поменути да се поред Св. Сисоја на ктиторској фресци налази још један лик за који се сматра да је деспот Стефан Лазаревић који је свакако указивао помоћ овом манастиру. Манастир је, заједно са црквом која је неколико векова била без крова, 1993. године обновњен и данас ради као метох манастира Раваница. На Биљани петак, уочи Ђурђевдана, народ долази у цркву да запали свеће и помоли се за душе страдалих мученика и здравље живих и помоли се преподобном Сисоју и свима који су допринели да на овом месту и данас постоји још један духовни центар у овом крају. Исто тако је било и за време ропства под турцима који су једног Ђурђевдана изненада упали у манастирску порту и поубијали велики број људи који су се тог дана окупили на служби божјој. Убијене су бацили у оближњу реку Белицу, коју народ због ове несреће и много жртава које је ова река однела, од тад па све до данас зове Црница. Кружи и легенда о двема сестрама које нису хтеле да дозволе турцима да им укаљају част већ су се дале у бег. Две сестре, тек заручене, покушале су да пређу на другу страну реке, узеле су се за руку и скочиле у реку. Једна девојка је побегла низ реку, изнемогла застала је на једној стени, кад је турчин пришао ближе и ухватио се за њу, она је скочила са стене повлачећи за собом и турчина. Стену са које се девојка бацила у воду данас зовемо девојачка стена. У непосредној близини Сисевца у клисури реке Раванице постоје и два моста који се данас називају две сестре.

Дужина трасе износи око 13 km и није технички/кондиционо захтевна, тако да је приступачна свим категоријама љубитеља природе. У Београд стижемо до 22-30 h.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, гојзерице, штапови за пешачење; одећа слојевита, одговарајућа временским приликама. У ранцу увек треба имати заштиту од ветра или евентуалних падавина и пресвлаку. Ко жели касније у базен, нека понесе купаћи и  пешкир.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

1.500 дин

За групу од 40 учесника, цена се умањује за 200 дин

Улазница за Музеј износи 200 дин, а за базен (ко хоће) 300 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела “Србија”)

Акцију реализује Ненад Царевић
064 684 01 37
nesa@serbianoutdoor.com

Раваница "Петријин венац" врело Црнице

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

ПРЕРАСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ – романтична авантура

Пред вама је врло специфична акција. Видевши први пут прераст – природни камени мост, била сам дубоко импресионирана начином њеног постанка; моћ природе изражена кроз бесконачно време. Убрзо потом сазнајем да их нигде у свету нема толико, колико на маленом парчету Србије између Мораве, Тимока и Дунава – зашто? И тако је почело. Нешто година касније, из сакупљених материјала и искустава стечених обиласцима свих прерасти настала је прва тематска акција којом сам  планинарима представила овај својеврстан феномен, карактеристичан за флувиокрас источне Србије. Албум са протеклих неколико акција можете видети овде.

Али, то због чега ово није обична акција саздано је у чињеници да су путеви до и између прерасти својеврсна експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филиграннтска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале. Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, праисторијски рудник, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. 

Пре него поставимо детаљан програм пута, препоручујемо да погледате овај филм, после чега ће вам бити потпуно јасно шта желимо да вам покажемо:

ПРЕРАСТИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

Кликни и погледај филм

Пешачке трасе су, кратке, тако да је акција приступачна свим узрастима, јер акценат није на кондицији, већ спознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…(погледајте филм!)

Петак 20. јули: пут до Вратне, обилазак Вратњанских капија

ПОЛАЗАК  тачно у 6:00 h ујутро, са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 на Коњарнику (недалеко од хотела „Србија“). Због паковања ствари неопходно је да дођете 20-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Јер план је пребогат и ваља га постићи.

Кад је нешто занимљиво и лепо, не осећамо колико времена прође. А  ово ће заиста захтевати време и уверићете се да су овако рани полазак и трећи дан и те како оправдани. Путујемо ка Дунавској магистрали, а после Доњег Милановца се одвајамо ка Неготину. За данас је у плану да посетимо клисуру Вратне и њене три прерасти. Пут је дуг и имаћемо паузу у Лепенском Виру.

прераст Маре (велика вратњанска капија) Мала прераст на Вратни прераст Сек (сува вратњанска капија)

По преласку Поречког залива, скрећемо ка Неготинској крајини и Вратни. Напуштамо возило и подижемо шаторе недалеко од манастира, на обали реке Вратне, а потом полазимо у клисуру. Контактирали смо сестринство и радује нас што су нам дозволили да у миру њиховог поседа бивакујемо крај реке, као некада. У порти манастира је чесма, а испред однедавно и мала продавница.

Полазимо ка манастиру и обележеном стазом одлазимо у кањон са три прерасти, чувеним Вратњанским капијама: Малој, Великој и Сувој (прераст Мика, прераст Маре и прераст Сек). Прве две су врло близу, крај манастира, а до њих воде обележене стазе. По спусту у корито Вратне поћићемо обележеном козјом стазом на други превис (прераст Маре), а после настављамо даље ка трећој капији (прераст Сек). Након силаска са превиса, група се сакупља, и сви полазимо даље до треће капије. Крећемо се у простору резервата муфлона и јелена лопатара, које смо овде иначе увек редовно сусретали. До треће капије ходамо још 3 km кањоном, што подразумева квашење и непостојање маркација. Не враћамо се истим путем, већ се стазом, тј колским путем изнад клисуре натраг до логора. Обавезно понесите воду и чеону (батеријску) лампу! Стаза није обележена и кретаћемо се строго по правилима колоне. Дакле, код треће Вратњанске прерасти се понови сакупљамо сви и заједно полазимо стазом ка логору.

Повратак у логор, ватрица и дружење…

 На превису... наш логор на Вратни

Субота 21. јули: Рајска прераст на Замни, археометалуршки локалитет на Рудној Глави, Ваља Прераст и Рајкова пећина

Након  спремања шатора и  до 8.00 h полазимо ка селу Плавна. Ходамо дуж Медвеђе реке до Рајске прерасти на Замни за шта ће нам бити потребно не мање од 2 сата. Пут до ње је врло живописан, а сама прераст сложене грађе и као таква се издваја од осталих. Посебна је и по веровању да младим паровима, без деце доноси плодност, због чега је и врло посећивана, као обредно место. Наша запажања су да су за то „криве“ морфолошке црте саме прерасти, приказане слици. Мештани такође верују да под сводовима Рајске прерасти већ стотинама година живи Добри дух који види судбину свакога ко му дође и помаже му. Aли не онако како се то малом човековом разуму учини да је најбоље, већ на начин којим се заиста може учинити дугорочни бољитак у животу.

...до ушћа у Замну прераст на Замни сводови Рајске прерасти

Пут настављамо ка Мајданпеку крај места где су остаци некада велике куле Милоша Обилића,  до праисторијског археолокалитета Окно, изнад Рудне главе., са кустосом Музеја у Мајданпеку Бором Крчмаревићем, кога знамо са свих претходних акција када смо вам показивали прерасти. Јер, господин Крчмаревић је археометалург, а Окно је место где је човечанство из неолита искорачило у доба метала!

Након Рудне Главе, пут настављамо до монументалне прерасти Шупља стена, односно Ваља Прераст, како је мештани зову од давнина. Ваља Прераст је највећа од свих наших прерасти  – ЕТУАЛ источне Србије! По односу димензија, ово је најизразитији природни камени мост у нас. Висина његовог спољашњег лука износи 42 m, а прићићемо му у време кад сунце зарумени пред сутон, јер тада његови румени зраци обливају унутрашњост лука, што изгледа фасцинантно.

Ваља Прераст ...или Шупља стена ETOIL! :-)

После тога одлазимо ка легендарној Рајковој пећини, надалеко чувене лепоте. Од како сам је у својој ТВ емисији „Оаза“ 2001. године описала као дворац ледене краљице, због искричавог белог калцита који краси њен накит, тај опис можете наћи у готово свим материјалима и причама о Рајковој пећини. Али, да би се та лепота ухватила објективом, потребан је озбиљан фото апарат и умешност фотографа.  На ливади, крај Рајкове пећине биће нам и коначиште. Подижемо наше село, и одлазимо у обилазак пећине. У логору нас чека вечера под звездама… Како описати ноћ крај Рајкове пећине у неколико речи? Густа ноћ, милион звезда и свици. Додајмо томе пуцкетање ватре и можда (ако будемо имали среће) далеки зов вукова…

 Kod Rajka вечерица

Недеља 22. јули: прерасти Самар и Касоње; повратак за Београд

После тога, пакујемо шаторе и настављамо пут ка Борском језеру и одатле десно ка прерасти Самар (сат и по вожње). У Самарклисури речице Пераст је некада постојао велики пећински систем дуг 1800 m, од кога је данас остала ова прераст и остаци два бочна пећинска канала, која ћемо видети на путу до ње (зато треба понети батеријску лампу!).

Преостаје нам још Касоње – најмања прераст у клисури Осаничке реке (сат и по хода). Улаз у клисуру Осанице краси мало вештачко језеро, које уме бити сјајно освежење у летњој врелини. И ако са најнижом таваницом, Касоње осваја доста симпатија и када сам први пут показивала прерасти, она се допала највећем броју учесника. Томе у многоме доприноси изузетно лепа орнаментика клисуре и застор од бршљена на њеном улазном луку.

Након посете Осаници, настављамо ка Горњачкој клисури, где ћемо уприличити предах у Рајковом ресторану крај рибњака (фотографија, доле десно), у самој клисури Млаве. Биће то прилика да бар мало сложимо утиске пре повратка кући.поетска орнаментика Осаничке клисуре

Пешачке трасе су, као што видите кратке, па нема потребе наводити висинске разлике и растојања. Ово je акција у којој заиста свако може учествовати, јер акценат није на кондицији, већ сапознаји и авантуристичком духу. Јер, кажу да све што прође испод прерасти, мења својства, вода добија снажно лустративно магијско дејство, душе иду директно у рај…

ОПРЕМА: гојзерице, опциона обућа за воду, мали ранац са приручним стварима (вода, храна за успут, пресвлака, купаћи костим, пешкир), велики ранац (или путна торба) за ствари потребне за логор (шатор, врећа, подлошка, батеријска лампа, хигијенски прибор, порција/посуда и прибор за јело); заштита од ветра, сунца и евентуалних летњих падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

3.600 динара

3.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

Котизација обухвата: превоз, организационе трошкове и све описане обиласке укључујући и улазнице за посету Рајковој пећини.

Котизација не обухвата храну и индивидуалне трошкове.

НАПОМЕНА:  Ова акција има научно-популаран, едукативан и истраживачки карактер. Спаваћемо у шаторима, али је битно да их не носимо док пешачимо. Они ће бити у пртљажнику, вадимо их само за логоровање. Из тог разлога, ствари које су потребне за дневне активности спакујте у мали ранац (вода, храна, батеријска лампа…), а све оно што је за бивак у велики ранац, или путну торбу, јер то нећемо носити са собом. Акција има и свој печат! 🙂

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Рок за пријављивање је до краја јуна, због резервација за смештај возача.

Акцију реализује КАУП тим

gordana@serbianoutdoor.com

065 377 14 74

Свет магије, митова и легенди, граница између живих и мртвих, скривена блага хајдучких харамбаша, добре и зле виле и влве, праисторијски рудник, део су ове приче, баш као што ће бити и наше вечери уз ватру под звездама. Јер представљање прерасти – природних камених мостова не своди се само на њихово показивање, већ су путеви од једне до друге исткани од свега набројаног. Пут до и између њих је експедиција кроз време. Сазнајући за њих, откривате један нови свет, јер ова филигрантска дела мајке природе, својом појавом вековима распаљују људску машту, везујући за себе снажна веровања, посебне обичаје и магијске ритуале.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА: Дупеш Чока

Крећући се од Кучева поред Краку Лу Јордана, Нереснице, Волује и Благојевог Камена, ми заправо следимо златну жилу источне Србије, идући у сам њен центар – село Дебели Луг – “Српски Ел Дорадо”. Само што је Дебели луг много старији, а читав крај има место у античким легендама из пребиблијских времена. Књиге кажу да Змај, који чува оно златно руно, за којим су трагали Јасон и древни Аргонаути, још увек баш ту негде спава… И данас, има мештана који живе од овдашњег старог заната – испирања самородног злата. На овом излету, проћићемо парче бујног царства Муме Падури, и стазе којима се ноћу до села спуштају змајеви, осетивши магију о којој смо читали као сасвим мали. Видећемо и како се испира злато, овде то није тешко, а кажу да се то не чини у Пеку, већ баш у његовим малим и бројним шумским притокама, које му хрле одасвуд, носећи собом златна зрнца… Циљ овог излета је да се опустимо, препустимо и вратимо са јаким утисцима и новим искуством. А то у овој акцији никада није изостајало!

ПОЛАЗАК: са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125, тачно у 6:00 h. Молимо вас да десетак минута раније, како не бисмо каснили у поласку. Пут није кратак, и зато нећемо правити успутну кафе-паузу, чека нас леп дан, ваља га искористити на отвореном. Путујемо преко Пожаревца и Кучева до села Дебели Луг.

макадамом уз Грабову реку притоке биће и овога

Пред Дебелим Лугом, или тачније код самог ушћа Грабове реке у Велики Пек, напуштамо аутобус, спремни за пешачење. Кретаћемо се најпре макадамом до старих рудника. Ту ћемо направити паузу. А ту је, између осталог људима занимљива гомила кварцног шљунка са лискуном који сија; у кварцу се и налази самородно злато, а у Грабовој реци нађен је и највећи грумен – 40 gr!

урушено старо окно улаз наши пешаци - трагачи

Обично ту и доручкујемо, понекад и уз музику 🙂 Паузираћемо и зато што је потребно да се сакупимо пред почетак успона на Дупеш Чоку. У ово доба године, она је најлепша јер су јој шуме прозрачне и сва је у жуборима својих бројних златоносних поточића. У стара окна се свакако нећемо завлачити, јер су урушена и као таква опасна.

унутрашњост старог окна Јасна и друштво... Идемо! VIA Дупеш Чока!

Крећемо се колским путем који вијуга стаситим буковим шумама, и на пар места ћемо их пречити. Како год, путања није дуга и сав напор који је потребно уложити да би се траса савладала, представља заправо овај део од окна до Дупеш Чоке. После врха преостаје гребенски и спуст. Путања дакле одговара свима.

колски пут ка Дупеш Чоки мали предах након успона И ВРХ!

Сам врх је заравањен и згодан за предах, пред спуст који је врло живописан. Овај предео на жалост нема много становника, а ретко се ко овуда креће, тако да ћемо ходати обрисима некадашњих стаза – довољно.

шумски пут низ Ваља Маре

За разлику од ранијих акција, овога пута се не спуштамо низ Ваља Маре, већ после Дупеш Чоке настављамо гребеном до коте 663 m и одатле се низ Краку Феризан спуштамо до Тодорове реке. Ускоро наилазимо до ушћа Ваља Маре, односно широке ливаде, од које почиње макадам, и по којој се сви разбацају док се не свирне за покрет 🙂

021_resize

Одатле пратимо Тодорову реку све до села, али, негде на пола нас чека Перица, испирач злата, чију причу вреди чути, а и научићете нешто о испирању злата, моћићете и да опробате срећу.

Перица је професионални испирач злата, који је обишао свет у потрази за срећом, али се скрасио у завичају и ми на часу - ЗЛАТНОМ часу! Штребера има увек и свуда! ;-)

Од села нас дели 15-ак минута хода, а увек љубазни домаћини, за које сте вероватно и чули од планинара који су овде већ били, сачекаће нас, као и обично са  старим влашким специјалитетима: плашинтама и чорбицом од коприве. Наравно, ко буде желео.
Дужина описане трасе износи 15 km, са успоном од 470 m и спустом од 420 m. Терен је питом, крећемо се колским путем, стазом и макадамом. Ево и приказа на карти:Приказ трасе на топо карти

Али, оно што се никада не може измерити у источној Србији, јесу посве необични утисци, које ћете памтити. Ова акција носи управо тај печат. Интересантно је чути од Перице која је река боља за испирање – Грабова или Тодорова, и зашто…Чућете 🙂 Крај села је и сада већ позната Паунова стена над кањоном Великог Пека. За Београд полазимо до 19 h, и стижемо до 22:15 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице и камашне, мали ранац са водом и храном за успут, штапови за пешачење, одећа одговарајућа временским приликама, заштита од ветра, сунца и евентуалне кише.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.800 дин

1.700 дин  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

За групу од 40 учесника, износ котизације се умањује за 200 дин.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h на састанцима Клуба (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић:

065 377 14 74,   gordana@serbianoutdoor.com

Ваља Маре

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Пројекција: На крајњем истоку Русије – последња станица – Владивосток!

Један од значајнијих записа о путовању кроз Сибир дао је Чехов, који је на пут према далеком истоку Русије кренуо крајем априла 1890. године. На путу до острва Сахалин, прелазио је хиљаде километара коњским запрегама, возом, паробродом по Волги и Ками, Бајкалу и Амуру, трасом будуће Трамссибирске пруге. Часопис „Ново Време“ штампа његове путописне записе из Сибира, а 1893.  Чехов објављује књигу путописне прозе „Пут за Сахалин“.

Да ли је нашег вечерашњег предавача, Зорана Симића инспирисао Чехов, видећемо. Али, и да није, ни најмање не сумњамо да је доста тога занимљивог и несвакидашњег стало у тих 24000 km за 25 дана! Зато среду 27. децембар у 20 h обавезно одвојте за ову пројекцију, која ће се догодити у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Руски далеки исток (рус. Дальний Восток) је подручје најудаљеније од своје престонице на свету. Географски, историјски и по правцу миграција, оно се често зове и Забајкал. Његова површина чини 36% територије Руске Федерације, али је насељава тек 4,7% њеног становништва.

Реч је о претежно планинском простору који се протеже од Чукотског полуострва на северу до државне гарнице са Северном Корејом, Јапаном и Кином, обухватајући и острва Сахалин, Курилска и друга. Природа далеког истока је веома разноврсна. Крајњи север је целе године под снежним покривачем, док су најјужнији делови покривени суптропским шумама. Речна мрежа је густа, а највећа река је Амур. Приморски положај ублажава климу Далеког истока и смањује разлике између севера и југа. Клима има монсунске одлике: већина падавина стиже са летњим пљусковима. Камчатку и Курилска острва потресају чести земљотреси и вулканске ерупције. Северна ивична мора Тихог океана су богата рибом. Шуме дају обиље квалитетног дрвета. Злата има на Камчатки и по притокама Амура, а угља, нафте и природног гаса на Сахалину.

Иначе, у време царске Русије на острву Сахалин се налазио затворенички логор за принудни рад. Чехов је спровео попис локалног становништва, па и затвореника. Данас у Јужно-Сахалинску постоји Сахалински позоришни центар „Чехов“, ту се налази споменик овом писцу, као и музеј посвећен књизи „Острво Сахалин“.  Лик Чехова се налази чак и на магнетима који се продају као сувенири, док су на осталим сувенирима приказани медведи, затворенички ланци, црвени кавијар… Чехов, кавијар, нафта и гас су главни руски извозни артикли, а свега тога има на овом удаљеном острву. У том смислу, и ако веома далеко од Москве, оно ипак представља квинтесенцију Русије.

Сибир (рус. Сибирь) је део Русије који се простире у дужини од 7000 km у правцу исток-запад од планине Урал на западу до планина које чине пацифичку вододелницу. Од севера према југу има око 3.500 km од Арктичког океана (Северно поларно море) па до Казахстанских планина и граница са Монголијом и Народном Републиком Кином. Све осим крајње југозапаног дела Сибира, чини око 56% Руске територије са 9,6 милиона km², мада се границе Сибира не могу једнозначно и прецизно одредити. Подручје Далеког истока од Јакутије до тихоокеанске обале, која је са својих 6.179.900 km² површине већа од целог преосталог дела Сибира, изван Русије се обично прибраја Сибиру, али се у Русији сматра посебном регијом. Тако становници Камчатке или Сахалина под „Сибиром“ подразумевају регију која је више хиљада километара далеко од њихове домовине. Утврђивање сибирске територије разликује се зависно од угла гледања: географски, историјски или политички.

Име потиче изворно из монголског и дословно му је значење „земља која спава“, а односило се на Сибирски канат на подручју данашњег западног Сибира, који је настао распадом Златне хорде. Данас се изван Русије под Сибиром обично подразумева читав азијски део Русије. По другој верзији име је добио по јенисејском племену Сибири, које су касније асимиловали Сибирски Татари. Доктор Памела Кајл Крослеј, професор историје у Дармут колеџу, тврди да су Руси назвали Сибир по народу Сибе који данас живи у Кини. Модерно значење имена је ушло у руски језик после освајања Сибирског каната.

По висини Сибир се може грубо разграничити на седам делова: Западносибирска депресија, Северносибирска депресија, Средњосибирске планине, Јужносибирске планине, Средњејакутска низија, Источносибирска депресија и Источносибирске планине.

Највеће реке су Об, који одводњава огромну равницу источно од Урала, ЈенисејЛена и Амур. Поред Иркутска налази се “Сибирско око“ –  Бајкалско језеро, најдубље слатководно језеро на Земљи (1642 m), чија провидност премашује 40 m дибине! Далеко на истоку је и полуострво Камчатка са бројним вулканима.

У већем делу Сибира влада изражена континентална клима: врућа лета (до +40 °C) смењују крајње хладне зиме (до -67 °C). Земља често остаје под снегом до 9 месеци. Крајоликом углавном доминирају листопадне шуме (тајге), док у арктичким подручјима превладава тундра, крајолик без дрвећа. Између тога се налази мешовито, прелазно подручје. На југу тајга прелази у степу.

У великим деловима Сибира као облик тла превладава мерзлота (трајно залеђено тло). Најхладније насељено место на Земљи је источносибирски град Ојмјакон (јужно од Верхојанска).

Огромна пространства Сибира насељава 23 милиона становника, али густином од само 2,7 становника на km². Становништво је концентрисано у релативно уском појасу на југу и југозападу, односно дуж транссибирске железничке пруге која повезује важне велике градове и где је могућа пољопривреда.

У велике градове у том појасу спадају  Новосибирск, Омск, Краснојарск, Тјумењ, Томск, Иркутск, Хабаровск, Улан-Уде и далекоисточна пацифичка метропола Владивосток. Важна индустријска средишта у којима леже још неки велики градови су Хантијско-Мансијски аутономни округ као и Јамалско-ненецки аутономни округ где је тежиште нафтне индустрије и плина, као и јужносибирски „кузњецки базен угља“ (Кузбасс) са индустријским градом Кемерово.

Административном Сибир чине: Алтајски крај, Алтајска република, Бурјатија, Читинска област, Иркутска област, Хакасија, Кемеровска област, Краснојарски крај, Новосибирска област, Омска област, Јакутија, Томска област и Тува.

Већину становништва чине руски досељеници и русифицирани Украјинци који су овамо дошли у прошлим вековима. Већ у XVIII веку их је било више него староседелачког становништва.

Још у време царева забачено и негостољубиво подручје Сибира и средње Азије је служило као место изгона политичких противника и преступника. На страшан глас Сибир је дошао са појавом Солжењицинове  књиге  Архипелаг ГУЛАГ кад се сазнало о свим ужасима затвора и концентрационих логора створених за време Стаљинове владе. Тек са распадом Совјетског Савеза престала су депортовања у та подручја. Од 1920-их година појачава се индустријски развој Сибира, што је учврстило структуру становништва у досељеничку корист.

Староседелачко становништво сибирског севера и руског Далеког истока састоји се од народа алтајске и уралске језичне породице и других народа. Већи народи су Тувинци, Бурјати, Хакаси, Јакути и Алтајци. Мање етничке заједнице које немају своје федералне републике међу осталима су Чукчи, Евенки, Корјаци, Ненци, Ханти, Манси и Јукагири.

За време Совјетског Савеза већина староседелаца, који су одувек били номади, је била присиљена на трајно насељавање и колективизацију у совхозе.

Сибирски шаман

Највеће угрожавање за староседелачко становништво произлази из индустријског отварања и кориштења природних ресурса као што су нафта, природни плин, угаљ, дијаманти и злато у азијском делу Русије. Уз то, алкохолизам је огроман проблем. Језици већине малих народа су пред изумирањем, а посебно тамо где на основи индустријског развоја нестаје околина у којој се њима користило.

Након распада Совјетског Савеза, у Сибиру се појачано (делом илегално) насељавају Кинези, радећи углавном као трговци или предузетници.

Историја

Сибир су окупирале различите групе номадских народа као Јенети, Ненети, Хуни и Ујгури. Монголи су освојили област у XVI веку која је касније постала самостални Сибирски канат. Русија је почела са освајањем Сибира у шеснаестом веку, са освајањима козака Јермака Тимофејевича да би до средине XVII века контролисала област до Тихог океана. Још од цара Петра Првог, Сибир је коришћен за изградњу логора за принудни рад, а нарочито за време совјетске власти стварањем гулага. Прва велика промена у Сибиру је била изградња Транссибирске железнице између 1891. до 1903.

  

Транссибирска железница (рус. Транссибирская магистраль, Транссиб) је мрежа железница које спајају Москву и Европски део Русије са Руским далеким истоком, Монголијом, Народном Републиком Кином и Јапанским морем.

Главна траса железнице саобраћа између Москве и Владивостока преко Сибира. Дуга је 9.288 km, што је чини трећом по дужини на свету (после Доњецк-Владивосток и Москва-Пјонгјанг). Грађена је између 1891-1916. године, протеже се на 8 временских зона и потребно је седам дана да се пређе целом дужином.

Руски јувелир  Карл Петар Фаберже  је 1900. године направио за царску породицу Романов, јаје (Фабержеово јаје) са мотивом транссибирске железнице.

Неки занимљиви параметри пруге:

  • најхладније место је између Могоче (на 6906 километру од Москве) и Сковородина (7306. километар), где температуре падају до -62 °C
  • највиша тачка на пруги је 1.040 m на горском прелазу Јаблоновја (6110. километар од Москве) код Тургутуја
  • најнижа тачка пруге је уз обалу Пацифика код Амурског залива (9252. километар)
  • најдужи мост је преко реке Амур 2616 метара (на километру)
  • најдужи тунел има 7 km али се користи само за теретни саобраћај, налази се код Амура
  • најдужи тунел за путнички саобраћај има 2 km – Тармачукански тунел (8080. километар) код Аркаре
  • најскупљи део градње пруге је 260 km секција код језераБајкал, названа Циркум-бајкалска пруга

Путовање кроз Руску бајку

Транссибирска железница је остала главна саобраћајница унутар Русије. Око 30% руског извоза се транспортује преко ове пруге. После распада СССР-а и отварање граница Русије, железница је постала популарна за стране туристе, али и за Русе. Данас транссибирска железница превози око 20.000 контејнера годишње у Европу, укључујући и 8.300 контејнера из Јапана. Ово је ипак мали број, узимајући у обзир да Јапан извози у Европу око 360.000 контејнера годишње. Руско министарство транспорта очекује да ће број контејнера за Европу повећати на 100.000 до 2005. са око 120 возова на дан. Овим растом иде и потреба да се на деловима деоница са једном траком пруге постави дупли колосек.

Иначе, од главне трасе се одвајају: правац за Кину (Друга траса, од Тарскаје југоисточно до Пекинга, тзв. Трансманџурска железница), Монголију (од Улан Удеа, јужно према Улан Батору и Пекингу, тзв. Трансмонголска железница) и Бајкалскоамурска железница (БАМ), завршена је 1991, од Бајкалског језера, до Пацифика.

За време Руског царства, до 1917. уз композицију је био прикључен и вагон Руске православне цркве, који је служио у крајевима где још нису имали изграђену цркву, радницима који су радили транссибирску пругу и путницима. Након октобарске револуције и за време комунизма воз је био уклоњен а од априла 2005, у договору Руске православне цркве и Руских железница, воз је опет део транссибирске магистрале.

Неке од најинтересантнијих станица

  • станица Витебску Санкт Петербургу
  • највећа станица се налази у модерном градуНовосибирск, где се налази и железнички музеј.
  • Иркутск, станица у слогу класицизма
  • Северобајкаљск, станица у слогу француског Ла Корбизјеја
  • Сљудјанка, изграђена1904. сва у мермеру
  • Биробиђан, станица написана на хебрејском и Јеврејским орнаментима
  • Владивосток, стара, рестаурирана станица са орнаментима
  • Најдужу руту је донедавно саобраћао воз№ 53/54 Харков-Владивосток који је 9714 km прешао у 174 часа 10 минута. Касније је рекордно дугу руту радио воз Кијев-Владивосток.
  • Данас је најбржи воз који вози директно на релацији Москва-Владивосток№ 1/2 Русија, пут пређе у 6 дана и 2 часа.

Транссибирска железница имала је своју величаствену поставку на Међународном сајму ЕКСПО, који је био 1900. у Паризу. Имитација вожње по железници симулирана је померањем панораме, а „вожња“ је трајала један час. Панораму је сачињавао приказ руских градова Москву, Омск, Иркутск, следио је Велики кинески зид и Пекинг. Врло довршен приказ, који се дорађивао до 1903., добио је златну медаљу комисије под Густавом Ајфелом за мост Транссибирске железнице преко реке Јенисеј, царског инжењера Лавра Проскурјакова. Дорађена панорама је суделовала и на Међународном сајму ЕКСПО 1904. у америчком Сент Луису. Поставка се данас налази у петроградском Ермитажу и ради се на њеној поновној изложби у станици Витебск (Санкт Петербург), док ће копије бити изложене по другим железничким станицама у Русији.

Прва идеја за изградњу железнице кроз Сибир јавила се изградњом железнице Москва – Санкт Петербург у тадашњој царској Русији. Прва деоница железнице је изграђена између града Иркутска и Чите, пролазећи долином реке Амур до Пацифика. Пре 1880. године врх државе није подржавао пројекте за изградњу, због компликоване бирократије и страха од финансијског губитка које би железница могла направити. Пројекат од америчког инжењера В. Колинса је одбијен од централне власти, због покушаја власти да спречи утицај Британаца и Американаца у Сибиру. До 1880. пуно је пројеката одбијено за изградњу железнице. Ово је забрињавало власт јер је била јасна потреба изградње железнице између централне Русије и Сибира.

Израда пројекта је трајала скоро десет година, а пројектанти су морали да се боре са притисцима да смање трошкове изградње, на пример: да уместо мостова поставе трајекте преко река и слично. Али пројектанти су остали одлучни да изграде целу трасу железнице, без прекида.

За разлику од приватних пројеката да се железницом споје постојећи градови, Транссибирска железница није имала такав приоритет. Да би сачували новац и умањили спорове са власницима земље, одлучили су да железницу поставе изван градова. Тако је железница постављена 80 km на југ од највећег сибирског града Томска и тако је смањена повезаност градова са железницом. Данас је Томск повезан са железницом до транссибирске пруге и остаје један од пар градова кроз којег не пролази оригинална рута.

Владивосток је основан 1860, и већ до 1880. претворио се у велики лучки град на обали Пацифика. Једини недостатак је била ефикасна повезаност града и истока Русије са европским делом државе. Сергеј Вите, тадашњи министар финансија, је био задужен за надзор изградње железнице која је почела 1891. године.

Слично као код изградње прве трансконтиненталне железнице у САД-у, руски инжењери су почели изградњу са оба краја ка средини трасе. Железница се од Владивостока простирала северно, поред обале реке Усури до Хабаровска на реци Амур. Тај део железнице се звао Усури железница.

Са друге стране, 1890, саграђен је мост преко реке Урал, којим је отворен нови пут ка Азији. Мост преко реке Об је саграђен 1898, као и мали град Новониколаевск, основан 1883. То место се касније претворило у велики Сибирски центар Новосибирск. Први воз је дошао до Бајлакског језера и града Иркутска 1898. године. Касније је завршен последњи део железнице, којим су спојена два краја, између Иркутска и Хабаровска преко Шилка и реке Амур.

Мистериозна грађевина

На градњи железнице су били ангажовани осуђеници са острва Сахалин и из других места, као и руски војници. Једна од највећих препрека је била Бајкалско језеро, око 60 km источно од Иркутска. Језеро Бајкал је 640 km дугачко и преко 1.600 m дубоко. Пруга се завршавала са обе стране језера и купљен је специјални ледоломац из Енглеске да споји железницу док се не заврши део пруге поред јужне обале језера. До 1905. године на руским железницама возило је око 1500 локомотива и 30.000 вагона а на железници је било запослено око 750.000 људи, који су примали око 50% већу плату од просјека. Изградњом дела поред реке Амур на кинеској граници 1916. завршена је цела траса железнице.

Електрификација железнице је почела 1929. и завршена је 2002, као и могућност већег терета до 6.000 тона.

  

Фотографска експедиција Сергеја Прокудина-Горског

Године 1909. са благословом руског цара Николаја II на експедицију по транссибирској рути отишао је познати пионир фотографије у боји, члан Царског географског друштва Сергеј Михајлович Прокудин-Горски. Уживајући потпуну слободу и помоћ железничког особља Сергеј Прокудин направио је богату фотографску документацију дуж железнице. 1917. доласком револуције побегао је, срећом заједно са сликама, у Норвешку. Четири године након његове смрти, његова родбина је продала слике америчкој Конгресној библиотеци. Богат фотографски фонд је данас дигитализован и доступан јавности.

Џиновске снежне грудве

Изградњом железнице дошло је до развоја пољопривреде у Сибиру, где се јавила могућност извоза ка европској Русији и европским земљама спојивши, не само места око железнице, већ и територије и градове на рекама преко којих прелази пруга.

Сибирски пољопривредници су извозили доста јефтиније житарице на запад. Али због пољопривредника на западу, као и због тек почете реформе пољопривредног земљишта у Русији 1896., држава је увела тарифне баријере за житарице из Чељабинска, као и из Манџурије. Ова мера је променила начине извоза житарица, тако што су изграђени нови млинови у Алталу, Новосибирску и Томску, а многе фарме су прешле на произво

Лајка

дњу маслаца. Од 1896. до 1913., Сибир је извозио око 502.000 тона житарица и брашна годишње.

Са економским успоном Азије повећала се стратешка лега Транссибирске железнице. Уз координацију са Трансмонголском железницом контејнер из кинеског Пекинга до немачког Хамбурга путује 15 дана, из Јапана 25 дана. Према извјештају из 2009. возу је са руске обале Пацифика до западне руске границе требало 12 дана. Те године обелоданили су програм за убрзање те деонице на седам дана. Програм је вредан 11 милијарди долара у периоду од 5 година. Тиме би повећали просечну дневно пређену дужину са 900 km на око 1500 km.

Од јануара 2008. Кина,

Сибирски бели тигар

Монголија, Русија, Белорусија, Пољска и Немачка договориле су споразум о линији Пекинг – Хамбург. Возoм допрема блага је ⅓ до ½ бржа него морским путем. Са 2009. за 20% је смањен трошак превоза контејнера, тако трошак једног стандардног контејнера између Јокохаме и Пољске кошта 2820 долара, од корејског Пусана 2154 долара. Један од отежавајућих фактора је ширина колосека, воз треба двапут да мења подвозје, на граници са Европском унијом и Кином. У Монголији и Белорусији је ширина колосека такође руских 1520 mm.

Пројекција: На Аладиновом ћилиму – ИРАН, висине и долине

И ако је Драгана Павловића на овај пут повела жеља да се попне на Дамаванд, он је са својим другарима прошао много шири круг обишавши бројна занимљива места вођен срцем великог путника. Подсећамо да је чланак у два дела, објављен у часопису „Planet“, и на нашем сајту. Међутим, изворна верзија је претрпела веће измене, јер је Драган практично сажео своје предавање за репортажу на много страна. Слушала сам то предавање, као новинар, пре 13 година. И сада, као и онда мислим да оно има трајну вредност, коју вреди чути и доживети, или тачније, да га никако не треба пропустити!

Дођите зато у среду, 13. децембра у салу нашег Клуба (Устаничка 125 ц) и схватићете колико је наслов овог догађања веродостојан. Вожња ћилимом почиње у 20 h, добро нам дошли! 🙂

За увод, довољно је да прочитате репортажу (кликом на слику):

Ма колико ме овој, а и другим земљама као планинара призвале њене планине и врхови које још нисам открио, овде вас неизбежно понесе магија Истока, коју побуђује много тога што срећете на сваком кораку, нарочито када видите остатке градова који су били драгуљи људске цивилизације, центри својевремено најблиставијег царства које је икада постојало.“ – Драган Павловић

Пројекција: Уз фадо и порто… ПОРТУГАЛИЈА

Да ли знате да  је Португалски језик један од најраширенијих на свету и да њиме говори више од 230 милиона људи? Службени је језик у девет земаља, а највише је говорника у Бразилу. Или да се најдужи европски мост налази у Лисабону? Реч је о мосту Васка да Гама дугачком фасцинантних 17,2 km. Или да је популарни фадо на листи UNESCO-ве светске нематеријалне културне баштине? Или да овде жене, у просеку живе 6 година дуже од мушкараца? И ако је земља коју светска историја бележи као моћну колонијалну силу,  Португалија је прва која је још давне 1761. укинула ропство.

Ако то можда нисте знали, онда ћете много тога сазнати у среду 29. новембра, у сали нашег Клуба, када своје импресије са боравка у Португалији и њеним острвима са нама подели проф. Др Елеонора Гвозденовић! Добро нам дошли 🙂

Португалија, или званично Португалска Република је држава на западу и југозападу Иберијског полуострва у југозападној Европи, и најзападнија је земља континенталне Европе. Граничи се са Шпанијом на северу и истоку, а на западу и југу излази на Атлантски океан. У саставу Португалије су и два архипелага у Атлантику: Азори (Açores) и Мадера (Madeira). Тренутно најпознатији Португалац на свијету, Кристиано Роналдо, рођен је на Мадери!

Португалија је изразито атлантска земља, која заузима западни део Пиринејског полуострва, рт Рокаизмеђу Атлантског океана и Шпаније. Крајња западна тачка, која је истовремено крајња западна тачка континенталног дела Европе, је рт Рока (порт.: Cabo da Roca), док крајњу источну тачку чини место Миранда до Доуро. „Овде се земља завршава, а море почиње“ су стихови португалског националног песника Луиша де Камоиша (Luís Vaz de Camões, 1524. -1579.), који најбоље описују осећај када се попнете на Кабо да Року, најзападнију тачку континенталног дела Европе. Стеновити рт (како на српском гласи његов назив) висок је око 140 метара и поглед са његовог врха одузима дах. Испод вас је литица, а ту, одмах преко Атлантског океана налази се Америка!рт Рока

Са њених обала испловљавали су Васко да Гама, Педро Кабал и Фернандо Магелан и  као значајна поморска сила у прошлости је стекла велику прекоокеанску империју.

Име Португалија само по себи открива делове ране историје ове земље — оно потиче од римског имена Portus Cale, могуће мешавине грчког и латинског имена које значи „Лепа лука“, или чак мешавине келтског и латинског, или мешавине феничанског и латинског.

Белем кула Споменик географским открићима Споменик географским открићима Maгеланов брод - Викторија

Просторима Португалије током историје прошли су и задржали се многи народи и цивилизације:  Ибери,  Келти, Феничани и Картагињани, Грци, германска племена (Свеви и Визиготи) и Мавари својим културама оставили су трага у овој земљи. Као независна држава, први пут се појавила током средњег века (1179.), а свој утицај увећала је и проширила током XV и XVI века, у доба великих географских открића поставши велика економска, политичка и културна сила и створивши велику Португалску империју која се простирала од Бразила, преко Африке, Индије и Кине, до Источног Тимора у Индонезији. Португалија је била светска сила у доба открића, јер су португалски морепловци открили поморски пут до Америке, Африке, Индије и далеког Истока.

Крајем XVI века (1580.), Португалија је први пут у историји изгубила независност, нашавши се под влашћу Шпаније чиме је почело пропадање Португалије као велесиле. И после поновног успостављања независности (1640) Португалија је наставила да губи економску и политичку моћ, и то због низа догађаја као што су Земљотрес у Лисабону 1755, Наполеонова освајања, независност Бразила (1822.) и грађански рат између апсолутиста и либерала. Године 1910. збачена је монархија. Добар део ХХ века, (1927—1974) Португалија је провела под десничарском диктатуром. Дана 25. априла 1974, лево оријентисани војни пуч звани „Револуција каранфила“ збацио је репресивни режим после чега је земља прошла кроз велике демократске реформе. Године 1975, Португалија је дала независност својим преосталим колонијама. Португалија је једна од оснивача НАТО-а а од 1986. члан је Европске економске заједнице, данашње Европске уније.

Португалци народ је хомогена група типично медитеранског изгледа. Од 11 милиона становника 99,5%, чине Португалци, док на Бразилце, Шпанце и Енглезе отпада укупно 0,5%.

Више о старијој историји Португалије можете видети овде.

 Лисабон лети, предвече Мост "Васко да Гама"

Незаобилазна знамења Португалије су порто и фадо!

Фадо, врста меланхоличне музике и везује се са португалском речју saudad, који се може описати као чест људски осећај – као заљубљеност у некога, ко је врло далеко. Тај стил је чиста мешавина  туге,  бола,  носталгије,  среће и љубави. Фадо вероватно потиче од мешавине ритмова афричких робова и традиционалне музике португалских морнара, са арапским утицајем. Постоје две варијације фада – фадо из Лисабона и из Коимбре. Лисабонски фадо био је првенствено популарна музика, обично су га изводиле жене, док је фадо из Коимбре имао више литерарно обележје и обично су га изводили мушкарци. Оба правца су данас прихваћена као национална музика цењена у иностранству, више него у самој Португалији. У прилог томе говори и чињеница да се фадо налази се на попису Нематеријалне културне баштине коју саставља UNESCO.чаше за Порто

Обогаћено и јако црно вино, Порто  које је добило назив по истоименом лучком граду, засигурно је најпознатији национални производ. Ексклузивно се производи у долини Дуро на северу Португала, од чак 80 врста винове лозе. У питању је слатко црно вино, које се често сервира као дезертно, мада постоје и сува, полусува и бела варијанта. Обогаћена вина налик на порто праве се и ван Португала, али у Европи, по правилима о заштити порекла, само вина из Португала могу да носе ознаку порт или порто.  Ту је и средње слатки розе доста млађег бренда, Матеус (Португалци изговарају Матуш), који се флашира у специфичним боцама. Марка је настала 1942, а производња је почела после Другог светског рата. Ово вино је било нарочито по укусу тада убрзано растућег европског и северноамеричког тржишта. Производња је убрзано расла током педесетих и шездесетих година прошлог века, да би до осамдесетих, када му се придружила и бела верзија, оно чинило преко 40% извоза вина из Португала. У то време њихова продаја на светском тржишту достигла је 3,25 милиона пакета годишње. Иначе, на португалском се „Живели“, или „У здравље“ каже „Saúde“ (сауџи!)

А кад смо већ код вина, Храна у Португалу се прави претежно од рибе, поврћа и воћа. Једно од народних јела, бакаљау, се прави од сушене рибе са поврћем.  Најчешћи додаци су  маслиново уље, бели лук и сир. Португалци највише пију вино, а после оброка се пије јака кафа која се назива бика. Од осталих националних јела, вреди споменути Франго на пукара (кувана пилетина), Карбидела (пилетина кувана са пиринчем у сопственој крви) и Козидо а Португеса која се прави од кромпира и великог броја различитих меса и поврћа.

Геолошки, тло Португалије представља природно спуштање шпанске Мезете, грађене од старих кристаластих стена, према Атлантику. Речни токови поделили су висораван, која се лагано спушта према обали и претворили је у групе брегова.

 

На истоку државе простиру се планине, док је западни део низијски. Северни део Португалије чини планинска покрајина, која се пружа од реке Мињо до реке Доуро. Источни део ове покрајине чине висоравни, висине 700-800 m, настале у долинама истоимених река: Доуро и Мињо. Са тих висоравни дижу се бројне планине, висине 1000-1400 m. Овај крај се зове Траш ош Монтеш.

Спуштајући се према мору, долази се до равница на 200-300 m надморске висине, а онда у приморски обални део. Средњи део Португалије се разликује од северног дела. Од Доура до Тежа, преко Квимбре, иде изразита тектонска линија која условљава благе облике рељефа изграђене од гранита. Тектоника наводи реку Тежо да тече ка западу, да би потом скренула ка југозападу.

И овај део територије пресеца неколико планинских ланаца (сера), међу којима се истиче висока Сера де Естрела (1990 m). На овом планинском ланцу налази се и највиша тачка у континенталној Португалији. На њему се опажају трагови глацијације. Ипак највиши врх у земљи је угасли вулкан Пико (2371 m), на истоименом азорском острву, на коме се опажају трагови глацијације. Од венца Сера де Естрела од венца Сера де Синтра простире се Естремадуру, која је изграђена од мезозојских стена, а покривена је оскудним културама и слабом шумом. Јужно од Сеере де Естрела пружају се уз руб Мезете прво Терцијарни, затим Плеистоценски и најмлађи седименти, који спуштајући се према мору сачињавају висораван Ремадуру.

Југоисточно од ове висоравни пружају се равнице Рибатежо и Алентежо. Та равница се лагано уздиже у висораван Горњи Алентежо. Југозападно од Алентежа пружају се огранци Сере Морене, а јужно од њих пружа се висораван Алгарве, изграђена од мезозојских и терцијарних слојева, и делувијалних и алувијалних седимената.

У Португалији разликујемо две врсте климе: океанску и медитеранску. Прва влада на северу Португалије, под утицајем Атлантика и карактеришу је благе зиме и лета влажнија, не тако жарка као на југу. Планине на северозападу граде кишну баријеру облацима са Атлантика, па примају и више од 1000 mm кише годишње. У јужном делу земље преовладавају утицаји с Медитерана, па он има сушнију климу од северне Португалије. Овде су заступљена жарка и сушна лета и благе али влажне зиме са средњом јануарском температуром од 10 °C.

У унутрашњости државе лета су врела и сува, па су суше уобичајене на истоку, захваљујући планинама које онемогућавају киши са Атлантика да продре у унутрашњост. Утицај климатских фактора са мора јачи је од утицаја климатских фактора са копна, а ветрови су знатно јачи и чешћи са западног него с источног квадранта, а зависе од померања азорског антициклона.

Захваљујући изразитијим падавинама севернији део земље је шумовитији. Знатни простори у планинама су под травном формацијом. У песковитом приморју засађен је на великим површинама приморски бор. У унутрашњости већи значај има посебна врста храста од чије се коре добија плута )Португал је највећи извозник плуте, чак 70 % плуте потиче одавде!). Југ је мање шумовит, али је јужни део Алгарва познат по узгоју рогача, смокава и бадема. У нижим пределима широм земље узгајају се маслине.

У Португалији живи много дивљих сисара укључујући вукове, вепрове и рисове. Вук и рис су на ивици истребљења и упркос великим напорима власти, тај се тренд не поправља. Нарочито рис, јер у земљи постоји још свега неколико парова. Гмизаваца има у изобиљу, на југу посебно гуштера и камелеона. Птичији свет, међу којима и врсте својствене само Пиринејском полуострву, обогаћује се годишњим миграцијама до Африке и назад.

Речна мрежа у Португалији је густа. Скоро сви речни токови долазе из суседне Шпаније:  Мињо (гранична река на северу), затим Лима, Доуро (на чијем ушћу лежи Порто), Мондего, Тежо (најдужа река на Пиринејском полуострву са Лисабоном на самом ушћу), Садо и Гвадијана, гранична река на југу. Делимично се користе за пловидбу због велике разлике између летњег и зимског водостаја, док планинске реке на северу располажу високим хидропотенцијалом.

Атлантска обала је ниска, песковита и слабо разуђена. Деловање мора на португалску обалу, посебно плима и осека, које уздижу и спуштају дуж обале висину мора од 3,5 до 4,30 m, утицало је на стварање естуара. На стварање осталих изразитих облика обале доста утичу таласи, који се дижу и до 10 m висине, а имају ударну снагу до 20 тона по m². Они су знатно већи и јачи него на Медитерану.

Иначе, на португалском се „Живели“, или „У здравље“ каже „Saúde“ (сауџи!)

Пројекција: КАПАДОКИЈА

Вечерас нас Зоран Симић води у Кападокију. Полазак је у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“).

Немојте каснити, добро нам дошли! 🙂

Кападокија, (грчки.: Καππαδοκία) је древна регија која обухвата провинције Аксарај, Невшехир, Нигде, Кајсери и Киршехир у Централној Анадолији у централној Анадолији, данашњој Турској. У античком свету то је била велика територија у Малој Азији; у време Херодота, Кападочани су заузимали сву земљу од масива Таура до Црног мора. У географском смислу, Кападокија се на југу граничила са масивом Тауруса, на истоку са Еуфратом, на северу са Црним морем, а на западу са великим сланим језерима у унутрашњости Анатолије.

Оно што је чини широко популарном су свемирски пејзажи јединственог чуда природе у облику необичних и огромних камених стубова, тзв. Вилинских димњака. Крајолик необичних вулканских стена које су обликоване ерозијом у  aридној клими je, заједно са историјским локалитетима исклесаним у стенама Кападокије, уписан је на листу светске баштине UNESCO-a 1985. године. У шупљинама необичних скупина стена око града, налазе се подземна насеља из IV века, али и цркве и самостани из византијског доба, након иконоклазма. Неке од њих имају добро очуване фреске из раздобља од VII до XIV века.

Вулканска ерупција планине Ерџијес (turski: Erciyes Dağı), пре око 50 милиона година, огромне количине вулканског материјала, пепела и лаве, обликовали су мекане стене Горемеа (Национални парк Гореме , турски: Göreme), које су временом еродирале деловањем ветра и воде у данашње невероватне и јединствене формације, које представљају атракцију за туристе са свих страна света. Типични облици су стубови, торњеви, обелисци и игле висине до 40 m и они покривају подручје од око 20 000 km². Нестваран призор долине прошаране зеленилом, а на њеном дну се таласају брда у нијансама розе, драп и беле, која на другом крају прелазе у пругасте планине са тамно браон врховима. Најдоминантније брдо у долини je Акдаг (1325 m), док је оближњи вулкан Ерџијес још увек активан. Околни крајолик је аграрног типа са мноштвом раштрканих села.

Најзад, Овом јединственом делу мајке природе завршни печат су дали људи. Они су брзо увидели како се стене

Горема лако клешу и да су као такве погодне за стварање објеката попут мреже подземних стаништa. Тако су примитивним алатом почели да дубе меке вулканске стене и у њима праве своје домове, штале и голубарнике, светилишта и гробнице, повезујући их међусобно мрежом подземних ходника.

Али, од I века нове ере, Кападокија је постала склониште првих Хришћана, који су под њеним стенама нашли уточиште од прогона Римљана и ту формирали велику заједницу. Саградили су 36 подземних градова и више од 600 цркава, које и дан данас чине саставни део овог фантастичног простора. То је и разлог што Кападокију називају „колевком хришћанства“…

У IV веку je овде настала мала анахоретска заједница, делујући према учењу Светог Василија Великог . Они су исклесали монашке ћелије у меканим стенама. Током византијског иконоклазма (725.-842.) њихово

украшавање је сведено на минимум, обично само сликом симбола попут крста, али после тог раздобља оне су богато осликане фрескама, а подигнуте су и друге сеоске цркве на подручју целе Кападокије. Најпознатије су: Ел Назар (Х век), Eлмали Килисе (тзв. „Јабука црква“, једна је од најпознатијих и најбоље очуваних у читавом комплексу. Назив је вероватно добила црвенкасте лопте коју у левој руци држи арханђел Михајло на главној куполи, а  можда и због јабуковог дрвета које је расло у непосредној близини цркве.), Црква Свете Барбаре (XI век) Јилани (или „Црква са змијом са фреском Светог Теодора и Светог Ђорђа у борби са аждајом, која је у овом случају представљена као змија), Каранлик Килисеси (XI век, названа је „Тамна црква“, вероватно зато што је мали прозор из припрате био једини извор светлости у њој. Тај недостатак светлости је, међутим, учинио да су те фреске данас најбоље очуване у целој Кападокији.), Сарикли („Црква сандала“, названа због два отиска стопала на фресци крај улаза, за која су везане многе легенде), Ортахан, Дурмус Кадир, Јусуф Кос, Безиртан и највећа осликана Токали („Црква копча“) с краја XII века.

  

Први становници Кападокије правили су удубљења у вулканским стенама да би се заштитили од хладноће и дивљих животиња, а затим су их повећавали сходно својим потребама и повезују исклесане грађевине у мрежу подземних села, попут  Каjмаклија или Деринкуја, како би начинили склониште од инвазије Арапа. градови су се ширили и добијали нове и нове садржаје, неопходне за живот људи. Чак и људи који су живели на површини, у случају опасности су бежали у подземне градове, тако да је у то време већина кућа била тунелима повезана са подземним градовима. У свим подземним градовима постојали су вентилациони отвори, који су досезали и до 80 метара у дубину, и који су, осим за вентилацију, служили и за задовољавање потреба за водом. Ти  градови су се простирали испод површине земље и по неколико километара у ширину, а поједини делови имали су и по осам-девет нивоа, док је лавиринт уских тунела водио до соба различитих величина, којих је било на хиљаде. У градовима су постојале кухиње, собе са креветима, оставе за житарице и вино, салони за састанке, тоалети, све што је потребно за нормалан живот. Сваки од њих је имао специјалан начин заштите од уласка непријатеља – огроман камен, за чије је померање било потребно најмање двоје људи и којим се затварао улаз у град са унутрашње стране. Нико не може да каже колико има поџемних градова на територији Кападокије. Према неким предпоставкама, има их на стотине, али је до њих немогуће доћи, јер су им улази затрпани. За сада их је откривено око 40, а само шест је отворено за посетиоце.

Деринкуј у преводу значи дубоки бунар и најбоље је истражен од свих до сада откривених подземних градова. Открио га је 1963. године случајно један становник, који је рушио зид у својој кући-пећини и иза зида открио просторију о којој нико није имао појма, а која је водила у другу просторију, затим у трећу… Подземни град је отворен за посетиоце 1965 године.  По територији заузима површину од око 4 х 4 km, простирући се приближно 55 метара у дубину. Неки научници сматрају да град има око 20 нивоа, али истражено је и отворено за посетиоце само осам. Сматра се да је у Деринкују могло да живи истовремено чак 50.000 људи.

Околни крајолик краси и сијасет голубарника, уклесаних у стене. Иначе, Долина голубова (турски: Güvercin Vadisi) је атрактивна за пешачке туре, јер пружа уживање у идиличном амбијенту и зеленилу, уз посматрање стена са урезаним кућама и наравно, мноштвом голубарника, по којима је и добила име.

Иначе, град је током историје више пута мењао име и био познат као Корама, Матианa, Макан, те Aвсилар.

Најранији помен Кападокије је из VI века п.н.е. Она се помиње у великом тројезичном натпису двојице персијских царева, Дарија Великог и Ксеркса I. На персијском језику, име ове земље гласи Катпатука, али је јасно да се не ради о персијској речи. Највероватније, Кападокија значи „земља лепих коња“.

Под каснијим царевима Персије, Кападокија је била подељена у две сатрапије. Тако се временом издвојила област Понт, уз обалу Црног мора, као посебна историјско-географска област. Ово издвајање је већ било готово у време Ксенофонта.

У хеленистичкој епохи, остатак Кападокије (од сада ће овај чланак реферисати на Кападокију без Понта) је била формално независна држава. Главни град је била  Мазака  данашњи Кајсери, а други већи град била је Тијана, недалеко од Таура.

Премало се зна о Кападокији пре него што је постала персијска сатрапија. Зна се само да је у време Хета била веома значајна земља и да се управо у њој налазила хетска престоница  Хатуша. Иако сатрапија у персијско време, Кападокија је сачувала известан степен самосталности. У једном часу, поред сатрапа, појавили су се локални владари. Тако је Аријарат I, у време  Александра Великог, постао самостални владар. Када је Персија прешла у руке Александра Великог, он је задржао на кападокијском престолу Аријарата I.

Континуитет владајуће династије у Кападокији је само прекинут када је после Александрове смрти, македонски регент Пердика дао да се разапне Аријарат. Међутим, његов син је поново успоставио власт у Кападокији.

Под Аријаратом IV, Кападокија је дошла у контакт са Римом, прво као његов непријатељ и савезник римског противника Антиоха III, а затим као његов савезник против македонског краља  Персеја. Наредни кападокијски краљ Аријарат V у великој мери је помогао Римљанима у обрачуну против Аристоника 130. п.н.е., који је покушао да узурпира престо Пергама, државе која је у том часу постајала римска провинција Азија.

Рим је подржао Кападочане у борби против Митридата VI. Рат између две силе се у великој мери водио управо на територији Кападокије, нарочито у Другом и Трећем митридатском рату. Римски поредак је успостављен у Малој Азији, тиме и у Кападокији, након Помпејевог похода у Трећем Митридатском рату, 63. п.н.е.. У римском грађанском рату, Кападокија је била на страни Помпеја против Цезара, а касније на страни Марка Антонија против Октавијана Августа. Након ових ратова, Кападокија је била нејака клијентска држава, без стварне самосталности. Крај династије је дошао коначно 17. године, када је цар Тиберије, начинио од Кападокије римску провинцију.

У раном хришћанству, стара престоница Кападокије, Мазака, под новим именом Кесарија (Ћесарија) била је важно епископско средиште. Тројица кападокијских очева – Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Назијанзин, су необично важни за рану историју цркве. Укупно, Кападокија је било необично важна земља за рану историју хришћанства. Све до 1071. године била је део Византије. Више од три хиљаде цркава, сведоче о православном и грчком карактеру прошлости Кападокије. Последњи православни хришћани су напустили Кападокију током етничког чишћења, и геноцида које је Турска спровела над Грцима од 1922. до 1924. године.

 Назари, традиционални турски талисмани против "злог погледа" 

Пројекција: Цивилизација Кишних шума

Вечерас вас позивамо на предавање о једној вишеструко занимљивој теми. Наш гост је др Рајко Голић, географ, који ће нас приближити ендемским људским заједницама које живе независно од свега што се дешавало током историје, од постања до данас. Таквих заједница има на неколико места у свету, али је Амазонија највеће пространство где тако нешто може остати скривено од свевидећег ока глобалне, модерне данашњице.

Среду, 20. септембар свакако одвојте за овај догађај који ће бити приређен у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) и дођите да заједно откривамо вечиту тајну Амазонске цивилизације.

Пре текста којим желимо да вас уведемо у тему, подсећамо вас на феноменалну причу наше новинарке Нађе Новаковић и препоручујемо да прочитате у целости транскрипт фантастичног предавања етноботаничара, Марка Плоткина „Шта људи из Амазоније знају, а Ви не знате“ и  чланак Михаила Ракића о Кавахива племенима.

Амазонија је огромно прашумско пространство на северу Јужне Америке. Име је добило по реци Амазон и простире се на површини од 5,5 милиона квадратних километара, преко територија девет држава: Бразил (60% прашуме), Перу, Колумбија, Венецуела,  Еквадор,  Боливија,  Гвајана,  Суринам и Француска Гвајана.

Геолози сматрају да су Анди, приликом судара геолошких плоча, заокружили све воде Јужне Америке. Ерозијом источне обале оне су потекле ка Атлантском океану, створивши тзв. плућа данашњег човечанства.

Разбацана по том зеленом океану, миљама далеко од урбане културе нашег света, потпуно изоловани од свега што нама може бити познато, али и обрнуто, живе племена људи у исконском маниру, као тек настали, срасли са бујним животом својих станишта, где нико од нас не би преживео ноћ.

Марк Плоткин каже: Ја сам етноботаничар, научник који ради у тропским прашумама да би забележио како људи корПлућа светаисте локалне биљке. Ово радим већ јако дуго; и желим да вам кажем да ти људи познају те шуме и та медицинска блага боље него што ћемо их ми икада познавати. Али исто тако, те урођеничке културе, нестају много брже од самих шума. Најзначајнија и најугроженија врста у прашуми Амазоније није јагуар, није орао харпија, већ су то изолована, неконтактирана племена.

Непозната племена без контактафото: Ricardo Stuckert са спољним светом живе и у џунглама Бразила, Колумбије, Еквадора, Венецуеле, Боливије и Парагваја. Све њих угрожавају компаније и појединци који секу шуме или се баве недозвољеним ловом.

Тропске прашуме су назване највећим изразом живота на земљи. Оне садрже одговоре на питања која тек треба да поставимо. Али, познато је да оне врло брзо нестају. Амазонија је најмоћнији од свих предела. То је место лепоте и чуда, а неконтактирани народи имају мистичну и исконску улогу у нашој машти. То су људи који најбоље познају природу. Они заиста живе у потпуној хармонији са природом. По нашим мерилима, неки би ове људе одбацили као примитивне, па ипак, они знају ствари које ми не знамо и пуно тога бисмо могли од њих да научимо. Они не умеју да запале ватру, или нису умели када су први пут контактирани. Али они познају шуму далеко боље од нас – тврди Плоткин.

Зашто су ови људи изоловани? Они знају да ми постојимо, знају да постоји спољни свет, али су одабрали да остану изоловани. Зашто се крију од човека? Вероватно је то почело 1892. када је потражња за природном гумом из Амазона довела уфото: Ricardo Stuckert „Смарагдно царство“ Хулиа Арана, чији су људи, његово предузеће, и слична предузећа убијала, масакрирала, мучила и касапила затечене староседеоце џунгле. Исконско ДОБРО препознало је исконско ЗЛО и тако су направили свој избор.

Недавно (22. децембра 2016. године) је Британски Гардијан објавио вест о открићу још једног изолованог племена у Амазонији. За њих је боље да остану изоловани, каже Бразилски фотограф, Ricardo Stuckert који их је фотографисао. У истом хелихоптеру је био и познати стручњак за Бразилске домороце са 40-шњим искуством, Jose Carlos Meireles, који каже: “Никада нису ступили у контакт ни са ким, немамо појма којим језиком говоре нити ко су они. Срећом да не знамо. Онога дана када сазнамо за њих почињу проблеми”, тврди он.

Stuckert је тад био посебно импресиониран бојом на телу једног од мушкараца, за шта је помислио да је камуфлажа, али му је Meireles објаснио – Кадфото: Ricardo Stuckertа је хладно ми на себе ставимо одећу, док они користе ту боју како би се заштитили. Фотограф је изразио уверење да је за те људе најбоље да остану изоловани. Помислио сам у себи ‘Мораш да снимиш, ово мора бити сачувано’, испричао је фотограф, а идентичан став има и Meireles, описујући три изоловане групе у држави Акре, које је пронашао 1988. године. “Они користе секире, мачете, тањире, знају за наш свет, али им је слабо познат”, објаснио је. Верује да се у племену налази око 300 људи и да узгајају банане, слатки кромпир, маниоку и кикирики, као и да се баве ловом и риболовом. Драго му је што изгледају здраво, и додаје како нико не зна име тог племена. “Зовемо их Индијанци с горњег тока ријеке Хумаита”, рекао је Meireles.

Многи урођеници из области Амазона имају контакт са спољашним светом већ 500 година, али многи избегавају сусрет са остатком цивилизације и живе у изолацији. У Бразилу је данас познато за око 896.000 Индијанаца у 238 племена. Већина урођеника је током периода од пет векова ишчезла, углавном због изложености болестима и насиљу.

Данас живимо у безбојном свету глобализације, неолибералног, корпоративно издресираног друштва, које сатире живот појединца путем сијасет лицемерних парола. Стога и је заиста право чудо да постоје очуване, рекла бих ендемске људске заједнице, потпуно изоловане од остатка истрошеног и контаминираног света; племена која живе у ловачко-сакупљачким друштвима, непромењеним начином живота већ хиљадама година, и које су у потпуности заобишли историјски токови и пошасти свакојаког напретка. Као карактеристику њиховог живота, неки новинати износе своја паушална запажања како ти људи немају проблема са храном и смештајем, јер им је све надохват руке, али суштина је у чињеници да модеран човек не би преживео ни 24 сата на њиховом месту!

фото: Ricardo Stuckert

„X files“: Рибарска клисура и Жагубичка осмица

ПАЖЊА: Ову акцију смо прошле године отказали због малог броја пријављених. Сада вас поново позивамо, да не пропустите последњу прилику, јер се граде чак две бране на Млави (од којих једна у самој Рибарској клисури!), тако да ће ово што желимо да вам покажемо, на жалост, бити заувек промењено (благо речено).

Годинама сам са једног видиковца правила фотке. Прелеп призор тако да је увек наново будио жељу да га усликам, ваљда као подсвесна тежња да га понесем кући и ако већ имам десетине истих фотографија. Најзад, сазрела је идеја како бих вам то показала и осмислила сам  трасу чији је облик тада одредио име акцији „Жагубичка осмица“.  Наредних година је нисам изводила, јер ми је недостајало нешто… Та специфична димензија; природа која не кокетира експлицитном лепотом, већ дивљина која крије тајну, захтевала је мало више времена да би се осетила аутентичност овог простора. А онда се догодио „Еурека“ тренутак и уследила је истраживачка сесија чији је резултат ово што је пред вама! ПС: овога пута занемарите што су фотографије направљене у сва четири годишња доба, јер се истраживање одужило, па отуд разноликост боја 🙂

Поглед на клисуру Суви До

А тај „Еурека моменат“ се догодио током интермеца на једном Хомољском шврљању са пријатељима, када сам на зиду спазила календар са фотографијом Рибарске клисуре, Станка Костића. То је било оно што је недостајало да би „Осмица“ била потпунија прича! Истраживање терена донело нам је невероватне доживљаје, што ћемо поделити туз ватри… 🙂 Најпре сусрет коме дугујемо наслов акције, потом откриће заборављене тврђаве Градац изнад меандра који Млава прави у Рибарској клисури, остаци средњевековне базилике, грнчарије (што нико никада није истражио!), људски скелети, које су трагачи за златом испомерали…и Драгиша  Богдановић, који нам је много тога расветлио, а који ће бити наш гост у логору, на вечери.

календар кривац за "Еурека" моменат! Рибарска клисура, фотографија Станка Костића

Петак, 15. септембар:

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 17.00 h. Путујемо аутопутем према Пожаревцу и Горњачкој клисури. Идеја је да се вечерас улогоримо крај Млаве у Рибарској клисури, како бисмо ујутро стартовали опуштено. Нема ничег лепшег него почети и завршити дан у природи, сјединити се са њом, уз пратеће чари логоровања! Сам програм је богато осмишљен, тако да ћемо квалитетно испунити викенд у прелепој природи предела који се ретко посећује! Путујемо према Крепољину и до 20 h стижемо до места где подижемо шаторе.

Субота, 16. септембар:

У 9:00 h уносимо спаковане ствари у комби, носећи собом само мали ранац са оним што нам је потребно током акције. Данашња пешачка партија подразумева прелажење Млаве, тако да морамо бити опремљени како то захтева прелазак реке као што је Млава. Међутим, обзиром да пролазак Рибарске клисуре до цркве Светог Георгија где логорујемо, мери свега 7 km, имаћемо времена за још што шта 🙂

Није први пут, шта више често се дешавало да ме нека фотографија одведе некуд. Ова прича се разликује по томе што је истраживање потрајало и што смо на њему доживели један, вероватно најчуднији доживљај икад. Толико чудан да није за ове редове, али се умешао у наслов. Наш пријатељ Никола је смислио лакши термин за читаву појаву – Чувари клисуре 🙂 О том по том… (увече, крај ватре).

Видиковац изнад меандра Млаве у Рибарској клисури

Стешњена између Граца и Мрамора, Млава прави изузетне меандре. Тај призор је толико леп, да ћемо проћи макадамом место са кога се у том видику може уживати, а потом спустити до реке у саму клисуру.

према Градцу... Градац

Рекох већ да је планирана траса кратка, тако да ћемо се пре проласка клисуре, попети до Градца, како бисте видели остатке средњевековне тврђаве и базилике. Место на коме је, заиста је фасцинантно. А одатле се иначе види и готово цео остатак наше трасе:

Поглед на клисуру Млаве са Градца

O остацима утврђења на Градцу зна се врло вало, а археолошка истраживања никада нису рађена. Сваке године, ту копају стотине трагача за благом, уништавајући историјске трагове и сведочанства. Базилика је разрушена, около су разбацани блокови са фино уклесаном орнаментиком, гробови раскопани, тако да нам преостаје да замишљамо како је ово утврђење могло изгледати на овако лепом месту. Водимо вас ту да бисте видели и знали.

остаци базилике остатак грнчарије са орнаметом људски скелет у шупљини стене

Први званичан помен Хомоља и Жагубице везује се за осамдесете године XIII века када су Дрман и Куделин били господари целог Браничева. Реч је о брду Куделин код Крепољина и Дрменград код Рибара.

Не зна се, како тврде публицисти Љубиша Радовановић и Милорад Ђорђевић из Жагубице, од када датира њихова власт у овим крајевима, али се зна да је архиепископ Данило рекао да су они ту „од многих времена“. Ако је то тачно, онда се мора признати да су признавали власт Бугара или Мађара. По мишљењу многих аутора Дрман и Куделин су били бугарски великаши, нека врсостаци базиликета обласних господара, вазали Михајла Шишамана, господара Видина.

Српски краљ Драгутин је покушао крајеве Хомоља, које су држали Дрман и Куделин, да припоји свом поседу, а на ту земљу је полагао и извесна права што се такође може закључити на основу писања архиепископа Данила. После Драгутинове смрти 1316. године, који је овај крај коначно освојио, Хомоље је припало краљу Милутину.

Хомоље је једно краће време, свега седам деценија, припадало и Немањићима. Цар Лазар је Горњачку клисуру називао Ждрело браничевско, а захваљујући чврстим бедемима град је био довољно безбедан од налета турских чета. Пред крај средњовековне српске државе долази до процвата црквеног градитељства у Горњачкој клисури, а ново седиште државе у Ждрелу није само политичко него и културно и црквено. Године 1274. изграђена је садашГрадацња Тршка црква код Жагубице са бројним уклесаним цртежима и словима. То је такозвана примитивна уметност, где се са неколико потеза дају контуре животиња и људи. Детаљна истраживања садржаја на фасади Тршке цркве међутим ни до данас нису обављена.

Иначе, знатно доцније, око 1402. године, настали су манастири Благовештење и Митрополија. За каснију градњу Смедерева, у време деспота Ђурђа, зна се из неких историјских извора, коришћен је и камен из Горњачке клисуре.

Културно-историјске вредности Хомоља, од посебног значаја су: манастир Горњак, задужбина кнеза Лазара, манастир Тршка црква, цркве у Жагубици, Рибару, Лазници, Близнаку, Осаници и Крепољину. Своју скривену, неистражену лепоту носе у себи порушене куле-мотриље и утврђења из Византијског и Римског доба као што су: град и испосница на улазу у Горњачку клисуру, Градац у Крепољину и Рибару, Стража у Горњачкој клисури, Рибару и Жагубици, црква Дамила у Тисничкој клисури, Пчелињи крш у Лазници и много тога из старог доба, које је време прекрило својим плаштом. Рибарска клисура, са реком Млавом и неистраженим локалитетима Римске и Византијске империје, има богат садржај, а ипак мало посетилаца, тако да се лагано претвара у „X-file“.

Село Рибаре је једно од најживописнијих села у Хомољу, смештено је у горњем делу Рибарске клисуре и састоји се из Горње и Доње мале. Писани извори доказују да је Рибаре постојало још у XV веку. У турском попису из 1467. године, из књиге прихода, Рибаре је имало 4 куће. Године 1733. село је имало Осаница на ушћу са Млавом9 домова. 1818. године, село има 24 куће. Године 1834. село има 27 домова 1861. године, село Рибаре има 52 куће. По попису из 1863. године, ово село је имало 63 дома. Са почетка XX века, тачније 1910. године, Рибаре има по попису 176. домова, са 931 становником. У току целог двадесетог века, село Рибаре, бележи пад броја становника.

Позивајући се на тредицију, Тихомир Ђорђевић наводи да су Доње Адујево након пустошења обновили досељеници из Сјенице, који су се убрзо одатле преселили у даншње Рибаре. Живописан положај овог села у прелепој Рибарској клисури спада међу најстарија насеља у Хомољу, према попису у „Браничевском тефтеру“ из 1467. Данас, са својих 480 житеља, Рибаре почива на темељима неистражене насеобине, римског утврђења – куле мотриље, као једино насеље у Хомољу кроз које протиче Млава.

Рибарска клисура Човечији пад

До Градца и назад имамо 3,5 km хода и 150 m успона. Сада се враћамо до Млаве и полазимо пут клисуре… Најпре макадамом изнад њеног меандра до видиковца. Ту имамо још 120 m успона. Одатле се види укљештени меандар Млаве у Рибарској клисури, призор вредан пажње и као такав се мора видети и дакако сликати. На жалост, овај прозор ће заувек нестати када подигну брану у Рибарској клисури :-/ Потом настављамо истим макадамом, али на доле, у клисуру и даље ходамо дуж реке. На месту које је на топо карти означено као Човечији пад, макадамски пут којим ходамо је урушен. Настављамо истом обалом све до Кнежевог Камена, где прелазимо Млаву, и настављамо трасу другом обалом, све до логора.

прекид макадамског пута

Колико год време било топло и брчкање пожељно, скрећем пажњу да је Млава више од поточића, дакле озбиљна река, чија је матица снажна, тако да се у складу са тим морамо носити са њом. Не будите несташни и не чините ништа „на своју руку“.

Крст изнад Шупљаје у Рибарској клисури ушће Осанице у Млаву ливада за шаторе

Улогорићемо се на домак села Рибаре, крај цркве Шупљаје (посвећене Светом Георгију) на ушћу Осанице у Млаву. Ту имамо чесму, покривен трпезаријски сто и што је најважније, ливаду за ватру и шаторе 🙂 Следи вече под звездама, вечера са таландаре и дружење са нашим гостом – Драгишом Богдановићем. Сад можемо да откријемo тајну наслова акције и испричамо о „Чуварима клисуре“…

црква Светог Георгија трпезарија крај цркве чесма/извор крај цркве

Укупна дужина трасе, са обиласком Градца износи 10 km са незнатним успоном (око 270 m и чине га успон до Градца и до видиковца; остатак трасе је раван и прати Млаву коју пар пута прелазимо).

У атару села Рибаре, на ушћу реке Осанице у Млаву, находи се православна црква Шупљаја, коју је по легенди саградила кнегиња Милица после Косовског боја, као знак захвалности према мештанима насеља Рибаре, Осаница и Изварица.

По записима, ова црква је подигнута на темељима старе насеобине Куделин 1874. године. Предање говори да је и у средњем веку на том месту постојала црква, која је касније срушена од стране Турака. Године 1928. започиње градња данашње цркве, посвећене Светом Великомученику Георгију, који је и сеоска слава. Сеоска заветина је на дан Свете Тројице и Петровдан.

Недеља, 17. септембар:

Шта сте сањали? 🙂 Устанак, паковање шатора и у 8.30 h полазак у сусрет авантури! Најпре ка Жагубици, како бисмо попили кафу крај врела Млаве, а потом се одвозимо ка полазној тачки стазе „Жагубичка осмица“. Полазимо на необичан терен, пуст и без ознака, а касније и пун вртача, тако да ће бити апсолутно важно пре свега држати се колоне (колона има почетак и крај – чело и зачеље; НИКО не иде испред чела, нити остаје иза зачеља, без компромиса!) Стаза нас најпре води изнад најстрмијег дела кањона Тиснице, са чијих литица зјапе бројни отвори пећина. Потом се одвајамо јужно ка Ђули и Сувом долу, где ћемо крочити на његове литице оперважене стенама. Одатле, а све низ ивицу ове предивне кањонске долине, спуштамо се на Добре стране, где ће нас чекати комби.

Тршка црква Врело Млаве Жагубичка осмица

У једном делу, препуном вртача, стазе, нити пута неће бити. Али када то прођемо, наћићемо се на широком, прегледном колском путу којим стижемо до нашег комбија и за крај посећујемо водопад – Бељанички Бук. Положај му је незгодан за прилаз возила, тако да се ретко посећује. Али његови слапови, који се из шуме сливају као распуштене вилине косе, заиста треба видети! Дужина трасе износи 15 km са успоном од 620 m.

Бељанички бук (доњи део) Бељанички бук (горњи део) Суви до

Ако све ово завршимо до 17 h продужавамо у правцу Петровца и бање Ждрело, где увек прија после активно проведеног дана. Групна улазница за базен (ко буде желео) је 400,оо динара. А, ако не, или ако проценимо да је претопло за базен, свратићемо код Рајка у Горњачку клисуру, крај саме Млаве. У тој клисури такође ниче још једна брана, што ће на жалост свакако заувек изменити изузетне амбијенталне карактеристике предела. У том случају, посетићемо и Тршку цркву.

 бања Ждрело

ОПРЕМА:  шатор, врећа, подлошка, батеријска/чеона лампа и лични прибор, гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, одећа примерена временским приликама, заштита од ветра и евентуалних падавина; ко буде желео на базен, понеће шта је потребно за то, ако будемо свраћали у Ждрело, а ако не и код Рајка на Млави можемо јести, ако желимо.

НАПОМЕНА: не заборавите да првога дана неколико пута прелазити Млаву, дакле, квасићемо се, тако да морамо бити адекватно обучени и обувени за ту ситуацију, као и да заштитимо ствари (ранац)!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

2.600 динара

2.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

Котизација обухвата: превоз, логорску вечеру у суботу и организационе трошкове.

Не планира се велика група; иде се искључиво једним комбијем.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализују: Гордана Атанасијевић и Александар Вељковић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Пројекција: ПЕРСИЈА

Зорана Симића, нашег вечерашњег путника-предавача, многи знају и као Симу пећинара 🙂 Он ће нека своја занимљива путовања ове године поделити са нама кроз слике и причу, а древна Персија, данашњи Иран је прва од таквих.

Чекамо вас у среду у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) – ДОБРОДОШЛИ! 🙂

До XX века уобичајени назив Персија потиче од ахеменида, који су у VI веку п.н.е. основали прво персијско царство. Оно се састојало из простора око садашње провинције Фарс око града Шираз, од које се изводи Фарси, назив персијског језика. Стари грци су ту провинцију звали Персис. Ради се о просторима данашњег Ирана.

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран.

Иран (персијски ایران), или званично Исламска Република Иран (перс. جمهوری اسلامی ایران) је држава у југозападној Азији . На западу се граничи са Ираком и Турском, на северу са Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном и на истоку с Авганистаном и Пакистаном. Осим тога, на северу излази на Каспијско море, а на југу на Персијски залив и Омански залив, део Индијског океана.

Персијско царство је било серија владарских династија са седиштем у Персији (сада Иран), са границама које укључивале и проистекле је из тог језгра. Прва од њих је основана пре више од 2.500 година, 550. године п. н. е. , али владавина династије са седиштем у том региону била је одсутана у периоду од 850 година, од 651. до 1501. године.

Династије које се рачунају као Персијско царство су:

  • Ахеменидско царство (550-330. п. н. е.), још познато као „Прво персијско царство“,
  • Селеукидско царство
  • Партијско царство (247. п. н. е.-224. н. е.), још познато „Арсасидско царство“,
  • Сасанидско царство (224-651), још познато као „Новоперсијско царство“ или „Друго персијско царство“,

Историја Ирана под:

  • Сафавидима (1501-1736)
  • Авшаридима (1736-1796)
  • Зандима (1750-1794)
  • Каџарима (1785-1925)
  • Пахлавима (1925-1979)

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран. Више о историји сазнаћете када кликнетеовде.

 

Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Староирански облик тог имена је Арјанам са значењем земља аријеваца. Становништво чини широка лепеза етничких група и већина припада медитеранској, кавкаској или алпској грани индоевропске породице народа, потомцима првих аријевских досељеника на иранску висораван, али су честе миграције и освајања учинили да иранско становништво чине и бројне друге етничке групе: Турци, Курди, Балучи, Лури, Туркмени, Арапи, Јермени и Асирци. Такође, у Ирану тренутно живи и око милион и по припадника номадских племена Кучан, Кашкаи, Шахшеван, Афшар, Бахтијар, Гилак и других. Велике политичке и економске промене у ширем и ближем окружењу земље утицале су на састав становништва. Иран је последњих деценија привукао многобројне избеглице из иностранства као и радну снагу, првенствено с индијског потконтинента и из југоисточне Азије, што је још више допринело разноликости његовог становништва.

Географски појам Иран, обухвата целокупну иранску висораван. То јест, државу Иран као и поједине области суседних држава. Иранским пејзажом преовладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни. У источном делу земље превладавају слабо насељене равне пустиње Дешт-и-Лут и Дешт-и-Кевир (Велика слана пустиња) с повременим  сланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Авганистану.

Северозападни део земље који је плоднији и најнасељенији је уједно и најбрдовитији. На северу се налази високи планински ланац  Елбрус са највишим врхом Ирана, 5.607 m високим Дамавандом. На југозападу од Оманског залива све до сланог језера Урмије, протеже се други велики кречњачки ланац Загрос са највишим крашким врховима Динар-Кух (4.976 m), Оштран-Кух (4.328 m) и Кукалар-Кух („Кукасти врх“, 4.298 m). Ирански плато је висораван која се пружа између поменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.

У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта као Исфахан или Шираз.

У земљи не постоје већи речни системи, а саобраћај се током историје одвијао караванима које су пролазиле кроз кланце и превоје у планинама. Високе планине су такође представљале проблем у приступу према Персијском заливу и Каспијском језеру. Већих слатководних језера нема, а на северозападу је плитко полуслано језеро Урмија.

У Ирану влада углавном сушна и полусушна клима. Изузетак је равница уз Каспијско језеро где влада блага суптропска клима океанског типа; овде температуре зими ретко падају испод 0 °C и клима је влажна током целе године, док се температуре лети ретко пењу изнад 29 °C. Уз обале Персијског залива је сушна полупустињска клима где владају умерене зиме и врло сува и врућа лета. Иран се налази у сеизмички врло активном делу света који често погађају земљотреси (Дамаванд је вулкан!).

Биљни и животињски свет у Ирану је због великог броја биома и станишта врло разнолик. У биљном покривачу постоји изразити климатски градијент, од полупустињских летопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума океанског типа на северу уз Каспијско море. На истоку су голе пустиње са ретким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој унутрашњој висоравни превладавају за Иран посебни лоптасто-јежасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу (мразовите зиме и жарка лета). У полупустињским подручјима живи велики број великих мачака као евроазијски рис, манул и преживари индијска газела или персијска газела. Неке од њих налазе се пред истребљењем каоирански гепард (Acinonux jubatus venaticus) којих је још остало од 50 до 60, а на североистоку живе и малобројни лавови. У Ирану постоји много ендемских врста као персијски јелен којег данас има још врло мало. На подручју државе живи и велики број птичјих врста као: риђи мишар, обична ветрушка, орао брадаш и др. У шумама на северним планинама могу се наћи дивље свиње, медведи, јелени и козорози.

О очувању животне средине држава је почела водити бригу од 1950-их, након деградације околине и превеликог искоришћавања природних ресурса. Иран је основао 1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па 1967. организацију за лов и риболов и на крају 1971. министарство за заштиту животне средине. Циљ свих ових организација била је заштита околине.

Култура Ирана је мешавина преисламске и исламске културе. Иранска култура је дуго времена била доминантна култура на простору Блиског истока и средње Азије, а персијски је сматран језиком интелектуалаца. Готово сви филозофски, научни и књижевни радови у исламским царствима писани су пахлавијем, па преведена на арапски језик. Сасанидска ера је била посебно значајан период у коме је иранска култура утицала на Кину, Индију и римску цивилизацију. Много тога што се сматра исламским наслеђем у књижевности, праву, филозофији, медицини и природним наукама се базира на наслеђу од Сасанидских Персијанаца.

Врло важна карактеристика културе је и персијска уљудност тароф (تعارف) која налаже поштовање према старијима и према женама, употребу пристојног језика и широку гостољубивост према странцима.

Две религије су се зачеле на подручју Ирана:  зороастризам (између 1800. и 600. п. н. е.) и бахаизам (у XIX веку). Зороастријанаца данас има свега око 20.000 у Ирану. Бахајска религија није званично дозвољена у Ирану, њени припадници су дискриминисани, а претпоставља се да их има 350.000. После исламизације, исламски ритуали су продрли у иранску културу. Најзначајнији од њих је поштовање имама Хусеина ибн Алија. За празник ашура већина Иранаца, чак и зороастријанаца и Јермена, учествује у церемонији туговања за мученицима битке код Карбале. Шиитски ислам је тесно испреплетен са иранском културом, уметношћу и свакодневним животом.

Иранска нова година (норуз) је древна традиција која се обележава 21. марта и означава почетак пролећа. Слави се још у  Азербејџану,  Авганистану,  Узбекистану,  Туркменистану,  Таџикистану,  Казахстану, а некад се обележавала у Јерменији и Грузији. Овај празник славе и Курди.

Поред персијског језика, у Ирану се књижевност ствара и на језицима мањина,  азерском  и  курдском. Персијски језик је индоевропски језик индоиранске гране. У VIII веку персијски језик је претрпео јак утицај арапског и преузео арапско писмо у модификованом облику. Доминантан утицај у стандардизовању и очувању персијског језика кроз векове одиграо је национални еп  Шахнаме  песника  Фердосија.  Персијска књижевност је посебно препознатљива по епској, историјској, филозофској и љубавној поезији. Поезија је био доминантан вид књижевног стваралаштва у Ирану, тако да су и филозофски и научни радови стварани у стиху. Око половине дела древног лекара Авицене је записано у стиховима. У плејаду персијских средњовековних песника спадају Руми, Омар Хајам, Хафез и Саади. Персијски песници као Сади, Хафез и Руми читани су у целом свету, а имали су велики утицај на књижевност у многим земљама.

Шире подручје Ирана је колевка неких од најзначајнијих уметничких традиција у историји човечанства. Ту се развила карактеристична архитектура, сликарство, ткање (посебно  ћилима), калиграфија, обрада метала и камена. Персијанци су први користили математичка и астрономска знања у архитектури. Посебно су били вешти у изради масивних купола. Чак се и архитектура Маузолеја у Халикарнасу, једног од Седам светских чуда древне архитектуре, базира на персијским узорима. Касније су ове технике коришћене за изградњу џамија и палата.

Вероватно у свету најпознатије подручје иранске уметности је израда тепиха (фарш فرش). Сви сагови израђују се ручно и од природних материјала, а за израду је обично потребно неколико месеци. Постоји више врста персијских сагова, а у балканском подручју најпознатији је номадски тепих зван ћилим (персијски: гелим گلیم , турски: килим).

Још једно познато подручје персијске уметности су минијатуре. Ове минијатуре обично украшавају књиге или су рађене посебно за албум минијатура. Персијске минијатуре

карактерише изузетна сложеност, а обично приказују теме из персијске митологије и песништва.

Персијска калиграфија тј. калиграфија писана персијским језиком датира из предисламског времена, а с временом развијено је више стилова. Данас постоји покрет ревитализирања ове уметности спајањем с осталим облицима уметности.

Персијску архитектуру карактеришу велике куполе које се често могу видети на пијацама и џамијама. Ове куполе су обично уређене мозаицима. Персијанци су познати по употреби математике, геометрије и астрономије у архитектури.

Персијска архитектура из разних раздобља може се наћи у подручјима од Сирије до северне Индије и кинеске границе и од Кавказа до Занзибара.

Иран се налази на 7. месту Унесковог пописа земаља по броју археолошких рушевина. Петнаест Унескових споменика светске баштине дела су иранске архитектуре, а Маузолеј у Халикарнасу  означен је као једно од седам светских чуда старог света.

Музика на подручју данашњег Ирана има историју стару неколико хиљада година, још из доба  неолита. Ово потврђују археолошка истраживања еламитске културе на југозападу Ирана. Потребно је разликовати музикологију (Елм-е Musiqi) тј. науку о музици, од музичког извођења (Тараб, Навакхтех, Таснееф, Таранех или у новије вријеме Музик) које је често у сукобу с вјерским властима.

Иранска класична музика (Musiqi Асил) је снажно утемељена на теоријама естетике. Овај музички жанр сачувао је елементе још из сасанидиског раздобља. Популарна и фолкфлорна музика игра важну улогу у свакодневном животу Иранаца, поготово у руралним подручјима, као нпр. фолкфлорне пјесме у  Курдистану  и  Хорасану.

Иранци су још у античко доба градили канате да осигурају приступ свежој води. Прва ветрењача појавила се у Ирану у IX веку. Иранци су значајно допринели разумевању многих научних подручја попут астрономије, медицине, математике и филозофије.  Мухамед ел Хорезми се сматра оцем алгебре. Исти научник се служио Паскаловим троуглом готово седамсто година пре рођења Блеза Паскала. Омар Хајам је дефинисао персијски календар који је и дан данас у употреби и који је прецизнији од шест векова млађег грегоријанског календара. Откриће етанола (алкохола) приписује се персијском алхемичару Мухамеду ибн Закариуа Разију. Теорије хелиоцентризма и еволуције биле су познате иранским научницима вековима пре рођења Коперника, односно Дарвина. За време средњег века основе филозофије и математике из античке Персије и Грчке очуване су у персијским научним круговима. Академија у Гундишапуру било је најпознатији научни центар тог времена и сматра га се првим универзитетом на свету, значајно првенствено по медицинским открићима у чему су били водећи током VI и VII века. У то доба Иран је постао и светски центар производње научних инструмената, и ту су репутацију задржали све до XIX века.