Архива за Dunav

РЕЗЕРВАТИ ЂЕРДАПА: Голубац-Велика Чука-Венац-Соколовица-Брњица

У читавом свом току, дугом 2888 km, најлепшим делом пролази управо кроз Србију, а Ђердапска клисура  је круна све његове лепоте и врх свих његових вредности. Баш у том делу, дугом стотинак километара, Дунав достиже своје екстремне димензије: највећу дубину, највећу ширину, али и најужи део корита! Овом акцијом смо својевремено почели да утемељавамо циклус Ђердапских резервата и настављамо, јер је ова траса један од правих Ђердапских бисера! 

Наше пешачење започињемо успоном на Велику Чуку, са које се види онај најшири део Дунава (4 km), као и Голубачка тврђава.

 Поглед са Велике Чуке... Ка Великој Чуки...

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време).  Путујемо ауто путем према Пожаревцу, а даље ка Градишту и Дунавском магистралом до Голупца. Пешачење почињемо пре тврђаве и колским путем се пењемо од резервата Голубац на врх Велика Чука (слика горе). Ево неких занимљивости у вези овог, по много чему посебног утврђења и стене Баба Кај, која штрчи из Дунава… (некада, пре изградње хидроцентрале, много више таквих стена парало је немирну површ ове реке).

За постанак имена Голубац везане су бројне легенде. Према једној од њих, у Шешир кули која доминира градом, била је заточена византијска принцеза Јелена. Да би ублажила своју тугу и самоћу, гајила је голубове, по чему је касније град добио име. Друга легенда казује да је овде живала девојка по имену Голубана и приче о њеној лепоти стигоше и до турског паше. Доносио јој је свилу и бисере не би ли се удала за њега. Голубана је све дарове одбијала, па је паша наредио да се казни тако што ју је везао за стену која је штрчала из Дунава. Мучили су је и оставили птицама које су унаказиле њено тело. Постоје и приче да је град добио назив по изгледу кула на литицама које делују као голубови на стенама. Има и оних који тврде да су се на литицама настанили дивљи голубови и да отуд потиче име града.

Време изградње тврђаве није познато. Први пут се спомиње у Угарској повељи 1335. године, али је су је много раније изградили Срби. Његова основа, као и очувани остаци бедема и кула јасно указују на његову важну стратешку улогу и као такав имао бурну историју. Утврђење је са једне стране било обезбеђено Дунавом, док са свих осталих – масивом окомитих стена. Прилагођено је та борбу хладним оружјем, а Турци су доградили топовску кулу. Основа тврђаве не неправилног облика, прилагођена конфигурацији терена, са ДЕВЕТ кула висине од по 25 m повезаних градским зидинама. Спратови, степеништа и кровови били су од дрвета, а испред бедема спољног утврђења, налазио се водени ров. Претпоставља се да је град напуштен средином XIX века.

 Голубачки град, ускоро, након реконструкције

У току су радови на реконструкцији тврђаве (пројекта вредног 6,5 милиона евра, аутор Марија Јовин). Магистрални пут је измештен, а грађевина ће бити испуњена културно-туристичким садржајем. У доње делове тврђаве и кулама које се налазе ниже биће  музеј са археолошким експонатима који су ископани на овој локацији. Такође, ту ће бити и амфитеатар, керамичарски и сликарски атељеи, визиторски центар, базен са пречишћеном дунавском водом. Простор за витешке турнире, мале и спортове на води, апартмани, марина, рибљи ресторани, рибарско село и друго. Видиковци би били уређени на вишим кулама. Све то, биће урађено по узору на архитектуру из доба када је твђава настала.

стена Баба кај Утврђење Голубачки град са наше и стена Баба Кај са румунске стране означавају улазак у највећу и најлепшу клисуру у Европи.

Шиљату стену Баба Кај, спомиње Јован Цвијић. Легенда каже да носи име по баби Каји из времена када је била много виша него сада. Неки кажу да њено име у преводу значи Кајин отац. Међутим, дунавски лоцови, сачували су једну трагичну причу…

Беше љубав забрањена између туркиње из харема и локалног младића. Он је украде, те побегну на Дунав. Али, Турци кренуше за њима, ухвате их, момку одсекоше главу, а девојку су оковали за стену уз речи „Бабо кај се“. Са стене су се чули језиви крици, а кажу да гаврани и данас облећу изнад ње, а док ветар дува чује се снажно фијукање. На стени постоје металне букагије, али су вероватно служиле за бродове. Иначе, пре ного је подигнута брана код Кладова, из Дунава је штрчало на десетине сличних шиљатих стена, обликованих током времена огромном ерозионом силом реке пробојнице над карактеристичним литолошким саставом корита.

После Велике Чуке, наставак трасе води поред резервата Бојанине воде до врха Венац, преко салаша и лепих видиковаца Зимовник и Љиљар…. Са трасе скрећемо до имања где се налази најлепша чесма коју сам икада видела. Вода из ње тече, али је кућа напуштена. Ипак, види се да је потомци посећују…

IMG_7036  

Док полако стижемо на Венац, остављајући за собом Велику Чуку, још увек погледом можемо да добацимо на Дунав који је ту најшири у целом свом току. А сам Венац је место – Богом дано за пландовање! Ту дакле правимо лепу паузу, пре него наставимо према Соколовици.

 После пријатног развлачења по Венцу, настављамо ка Соколарици

Одатле настављамо према Соколовици – предивном стеновитом видиковцу изнад кањона реке Брњице. Баш као што фотографије покаузују. Све време се крећемо колским путем, тако да се ово може сматрати комфорном планинарском трасом. На стеновитој Соколовици уживамо у призору који пружа стена изнад чувеног кањона реке Брњице. Углавном, после Венца више нема успона и остатак трасе је спуштање.

  

Са ових предивних, изазовних литица, спуштамо се полако ка селу Брњица…

Поглед са Соколовице на кањон Брњице

Они који су прошли кањон Брњице, претпоставиће да испод оних стена Црног врха почиње други, завршни теснац, тако да ћемо овом акцијом апсолвирати Брњицу и одозго 🙂

Видиковац са ког се тешко полази даље...

Описана траса дуга је 16,5 km са 600 m успона, што представља праву рекреативну варијанту планинарења, обзиром на чињеницу да се крећемо претежно широким колским путем.

Соколовица, изнад Брњице

Пре него пођемо натраг за Београд, уприличићемо предах и освежење у неком од ресторана крај Дунава. Крећемо до 20 h, а у Београд стижемо око 22.00 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина.за пландовање :-)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  1.800 динара

(котизација обухвата и улазницу за НП Ђердап и обавезну пратњу ренџера)

За велику групу (бус) котизација се умањује за 200 динара.

Акцију реализује Годана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Рам, Рамско-затоњска пешчара и Виминацијум

На помен речи пешчара прво ће нам на памет пасти је Делиблатска, јер су остале у Србији у њеној сенци, као највеће континенталне пешчаре Европе. Иако се оне највеће налазе на територији Војводине овога пута ћемо обићи Рамско-Затоњску, која припада групи пешчара Пожаревачког подунавља. Она се формирала на јужној страни брда Горица (282 m надморске висине) са кога се пружа широк видокруг на све четири стране. Виде се Карпати као на длану, Вршачке планине, Панонска низија са Делиблатском пешчаром, у даљини се види Авала а на југу цео венац Хомољских планина. Наравно, најупечатљивији утисак оставља поглед на готово три километара широк Дунав све до Смедерева. Ето довољно јаког разлога да кренемо у тај крај. 

Стратешка позиција овог места одредила је његову историјску важност. Крајем четвртог века старе ере келти су на овом месту подигли војно земљано утврђење „Оpidum“. Између насеља Рам и брда Горица налази се група од двадесетак великих кристалних шкриљаца за које пожаревачки археолози тврде да су келтско светилиште. Своје тврдње заснивају на остацима оксида гвожђа на стенама које су накнадно дотериване како би добиле правилан облик. У близини налазе се остаци римског кастела „Lederata“ који је подигнут крајем првог века као и остаци средњeвековног утврђења.

  

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник). Полазимо тачно у 07:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Путујемо аутопутем према Пожаревцу и надаље до насеља Затоње. На почетку пешачке туре крећемо се уз Дунав и након пређених 3 km пењeмо се на први видиковац Велики Орљак (210 m нв). После паузе која ће зависити од временских прилика спуштамо се према Дунаву а затим опет лагано узбрдо  до врха Горица (282 m нв). Пут нас надаље води гребеном Великог брда преко келтског светилишта. Спуст са Великог брда  је посебан доживљај због предивног погледа на неколико километара широк Дунав.  На Дунав долазимо тачно испод Lederate.  Ту правимо још један мали успон како бисмо обишли остатке римског кастела и настављамо према Pамској твђави.

Након пређених 11 до 12 km уз 350 до 400 m успона и спуста

 

A како смо већ ту где смо, по завршеном пешачењу, при повратку за Београд, свраћамо у Виминацијум.

Виминацијум (лат. Viminacium) је археолошко налазиште у близини Старог Костолца, 12 km од Пожаревца, близу ушћа Млаве у Дунав. Римски војни логор и град настао је у и и трајао до почетка VII века. Био је један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије, која је обухватала највећи део Србије, северну Македонију и део северозападне Бугарске.
Под Хадријаном стекао је статус муниципија, града са високим степеном аутономије који подразумева и независну градску управу а за владавине Гордијана III постаје колонија римских грађана и добија право на ковање локалног новца. У оквирима римске управе био је то највећи статус који један град може да досегне. Овде је 211. године Септимије Север прогласио царем свога сина Каракалу.

Процењује се да је град имао 48 000 становника и у њему су боравиле две легије: легија IV Флавија и легија VII Клаудија.

Био је седиште епископа у IV веку, а касније добија статус митрополије. Први знани митрополит Виминацијума је митрополит Амант, који се помиње као учесник Сабора у Сардици (данашња Софија) 343. године. Након најезде варвара (Авара и Хуна) под вођством Атиле град је разорен 441. године. Обновљен је као погранично војно утврђење 535. године, за време владавине цара Јустинијана и (527—565) када и митрополија у Вимиинацијуму. У VII веку на остацима Виминацијума настаје насеље Браничево.
Прва научна ископавања Виминацијума почео је Михаило Валтровић 1882. године са 12 затвореника. Почетком XX века истраживања је наставио Милоје Васић када је краљица Драга Обреновић дала донацију од 100 златника за наставак радова.

Обимна археолошка истраживања започета су због изградње термоелектране и површинског копа Дрмно, 1977. године, на простору некропола, југозападно од каструма. Истраживања су дала изузетно богат и значајан археолошки материјал. Пронађене су занатске радионице, у оквирима којих су се налазиле пећи за печење опеке а град је такође поседовао терме, које су биле главно састајалиште Римљана. У средишту терми биле су просторије за масажу. Ископано је шест базена, у којима понегде могу да се назру осликани зидови са цветним и животињскм мотивима. Купатило је било парно а топао ваздух је циркулисао између стубића и загревао опеку испод подница док је вода стизала са извора у слободном паду, аквeдуктом истраженим у дужини од 10 km. Пронађене су и светиљке које су служиле за ноћно купање.

Ископан је Маузолеј, за који се претпоставља да је гробница цара Хостилијана, сина цара Трајана Деција, које је боравио у Виминацијуму током 251. године. Хостелијан је дошао на престо после трагичне смрти његовог оца Трајана и брата Херенија. Ни Хостелијан није дуго поживео, умро је вероватно од куге, а сматра се да је да је спаљен у Маузолеју. Пронађено је више гробница са изузетним фрескама. Две од њих су осликане фрескама и потичу из доба паганства, што се закључује по декорацији флором и фауном живих боја, док је трећа гробница украшена ликом девојке која је припадала вишим друштвеним слојевима, на шта упућују пронађени делови златном бојом обрубљене хаљине. До сада је истражено више око 14.000 гробница, а Фреско-сликарство је уз налазе гробница пружало значајне податке о почецима хришћанства на овим просторима. Налаз гробница са Небеским јахачем и Христовим монограмом пружају идеју како се паганство преображавало у хришћанство.

Откривена је Северна капија утврђења а постојале су још три, што указује на моћни систем. На целом простору налазишта је пронађено и мноштво новчића а највише ипак у гробницама, у које су умрли полагани са три крчага (за уље, вино, воду) и новчићем у устима – да Херону плате превоз на онај свет.

У XIX веку још су се јасно назирали обриси насеља, широке улице које се секу под правим углом, тргови, позоришта, купатила, водовод и градски бедеми. Данас су остали само делови. Мермерне скулптуре, надгробне плоче и саркофази, накит и посуђе из Виминацијума чувају се у Народним музејима у Београду и Пожаревцу.

У Виминацијуму је 2012. године откривена фигурина женског божанства стара око 4000 година. У питању је близнакиња Кличевачког идола откривеног 1881. године. Године 2013. је пронађен жртвеник посвећен нимфама, а током 2014. пронашли су мермерне статуе и златну огрлицу из римског периода. Почето је са ископавањем римског војног логора 2017. године. Током 2018. пронађени су саркофази из римског доба који нису раније опљачкани и гробница за коју се сматра да припада неком младом императору.

Од 1882. године, када су почела ископавања, археолози су у Виминацијуму открили десетине хиљада артефаката, међу којима златне плочице са угравираним римским магијским симболима, скулптуре од жада и мермера, керамику, мозаике и фреске, заједно са 14.000 гробница. Али, то је тек 4% истраженог простора, јер са својих 450 ha површине, ово  подручје је отворено за истраживање од кога се очекује неизмеран квалитет информација.

Посебну атракцију у оквиру археолошког парка Виминацијум представља праисторијско налазиште, где је откривен цео скелет мамута. Овај скелет је пронађен на 270 метара источно од Царског маузолеја. Мамут потиче из праисторијског периода, миоцена од пре 5.000.000 година. Нађен је у сливу праделте Мораве, која се формирала током повлачења Панонског мора. Ископани примерци припадају изузетно ретким врстама и међу најстаријима су на свету. До сада је у свету пронађено двадесетак скелета и то углавном током XX века, али ниједан од њих није очуван на месту на коме је и нађен. Скелети Костолачких мамута су у потпуности остали у анатомском положају. Због тога, овај мамут има посебан значај. У периоду миоцена на овим просторима клима је била топла (блага варијанта суптропске) са много топлофилне вегетације која ће касније нестати наиласком хладних климатских циклуса у леденом добу плеистоцена.

Јасно је да ово место нисмо могли „прескочити“, када се већ ту налазимо, а сасвим сигурно смо тиме и заокружили утисак о овом пределу. Подсетили бисмо да ни то није све, јер у оближњем селу Усије имамо локалитет са живим песком, што је у инвентару геонаслеђа Србије.

Полазак кући планирамо за 20 h како би смо у Београду били између 22.30 и 23 h.

ОПРЕМА: гојзерице, ранац са водом и храном за успут, одећа прилагођена временским приликама (овде уме бити ветровито!), заштита од ветра и евентуалних падавина; камашне, штапови по жељи и лепо расположење :-).

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 дин

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Aца Радовановић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а

Ђердап, с румунске стране: Portile de Fier (Парк природе „Гвоздена врата“)

Оно што је Плиније давно записао „Magnum est stare in Danubii ripa“ (величанствено је стајати на обали Дунава, лат.), је непорециво и то добро зна свако ко је стајао на Штрпцу, Плочама, Ковилову, Соколовцу и многим другим величанственим видиковцима Ђердапа. Стојећи на њима, често смо се питали како ли је када се гледа оданде… Са Мироча смо сликали  уклесани лик дакијског вође, Дећебала; са Кошобрда се дивили вулканском врату Трескавца, вероватно чули и многе приче о „Три куле“, стени Бабакај, тако да је сазрело да вам то и покажемо.

  

И док са наше стране, обала Ђердапа има статус Националног парка на чијој територији нису евидентирана станишта мрког медведа, Румуни имају Парк природе Portile de Fier, што у преводу значи Гоздена врата, а отисци медвеђих шапа нису редак налаз… Али не брините, медведи су врло стидљиви. А доминираће Дунавска рапсодија… Овај програм се дуго крчкао до форме коју сматрамо оптималном за викенд, са више акције, мање вожње и правим упознавањем Парка Природе „Гвоздена врата“, у чему смо прошлог септембра успели у потпуности. Сада вам пружамо нешто другачији, освежен садржај 🙂

ДОБРО ДОШЛИ!

Субота, 22. септембар:

ПОЛАЗАК са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 и тачно у 6.00 h крећемо преко Ковина и Беле Цркве према граничном прелазу Калуђерово, а по уласку у Румунију, ка Дунаву и прво застајемо да изблиза видимо стену Бабакај. Поред легенди о њеном имену, стена је важна јер подсећа како је некада изгледао Дунав у својој клисури, по чему његов ток у овом делу и носи назив Гвоздена врата. Покушајте да замислите дно Дунава које је назубљено оваквим стенама. Многе од њих су парале површину Велике реке, чинећи да се вода ковитла као да кључа у казану. Биле су то воде по којима је најтеже било пловити, али то је дужа прича…

стена Бабакај, на почетку Ђердапске клисуре Дунав на графици из XVII века

А легенда чува сећање на прелепу девојку Данку, коју је из Беле Цркве, испрошену и верену, отео Керим – диздар града Голупца. Превео ју је у ислам и дао име Зејна. Лепа Зејна никада није заборавила свог вереника, племића из Беле Цркве, а ни он њу. Прерушен у коњушара Јошка запослио се код Керим-паше и једне ноћи украо своју Данку и са њом се дао чамцем преко Дунава. Са тврђаве је на њих отворена ватра и рањени Јошка је своју љубав бацио у Дунав, речима: ‘Носи водо, да нема ниједном!’. Кад је хтео да скочи за њом у чамац упаде Керим и уби га. Турци су Зејну разапели на стену насред Дунава и гледали како јој гавран вади очи вичући ‘Баба, кај се!’ И данас, кад фијуче кошава, дижући таласе који се разбијају о стену Бабакај, стари верују да ветар носи њен вапај…

Потом настављамо пут уз Дунав, све до полазне тачке успона на Трескавац (Varful Trescovat 755 m). Ова маркантна вулканска купа у Румунском Парку природе Гвоздена Врата (Parcul Natural Portile de Fier), лежиште је терогених вулканита и упадљива је са обе Дунавске обале. Ходамо по релативно каменитом терену, стазом солидног успона, тако да и поред чињенице да је кратка, до врха ће нам требати три сата лаганог корака. Задржавамо се пола сата, како бисмо мало одморили пред лепим пејсажима и фотографисали. Укупна дужина трасе износи 10 km, са успоном од 670 m.

Ђердапска клисура, место стварања… На месту најстарије европске цивилизације, тече река за чије кањонске литице стручњаци кажу да су „геолошки буквар Балкана“. Преко пута Лепенског Вира, издиже се преживели, мумифицирани сведок времена када људска нога још није ходала земљом. Геолози његов облик називају енглеском речју “neck“ (врат), јер кажу, да је то некада био вулкан. Да не лицитирамо лаички стратиграфијом, радије запажамо да силуета ове чудновате вулканске купе лако заокупља пажњу сваког посматрача. А како је на врху једног палео кратера, није тешко сазнати, обзиром да је до њега потребно пешачити свега 5 km, што ову акцију чини приступачном свим категоријама љубитеља природе. Силазак је исте дужине. Завршни део успона је израженији, док се део спуста пружа преко крушљивог земљишта. Ако томе додамо и чињенице да је сам врх стеновит, као и да се, поред колских путева, крећемо претежно шумским стазама, јасно је да се ради о терену који захтева гојзерице! Понесите довољно воде, јер на извор наилазимо тек после врха, негде на пола спуста.

„Гледајући из Лепенског вира, поглед као магнет привлачи моћни врх Трескавац с румунске стране, који се одвајкада у народу користи као својеврстан календарски „инструмент“.

Истраживачи, архитекта Христивоје Павловић и др Александра Бајић су кренули трагом локалног предања да се на летњу дугодневицу сунце „два пута рађа“ на Лепенском виру. У праскозорје први сунчев зрак као сноп рефлектора накратко блесне крај левог бока Трескавца, а затим клисура поново утоне у сумрак.

Сунчеви зраци иза брда потом праве ореол око његовог тамног троугла, а врхунац природног спектакла је кад сунчев круг „искаче“ тачно на врх Трескавца где засија као огромно око.“ – Б. Субашић,  новости.

Стаза којом се спуштамо избија директно на магистрални пут где нас чека наше возило. Одвозимо се у Свињицу где нас чека заједничка вечера и смештај у домаћој радиности… Овај део организације знатно је помогао предусретљиви  градоначелник Никола Кулић , што уопште није чудо, обзиром да 93 % становништва овог предела чине Срби, тако да споразумевање са домаћинима не треба ни најмање да вас брине 🙂 Важно је да легнемо раније, пошто је сутрашњи програм врло садржајан и као такав захтева време.

Недеља, 23. септембар:

Данашњи богат и шаролик план намеће потребу раног устајања. После доручка, напуштамо своје собе и у 7:30 h полазимо према кањонском делу Ђердапа, Малом Казану. Али, пре тога, на свега 5 km после Свињице, тачно преко пута Доњег Милановца, наилазимо на остатке средњевековног утврђења Три куле. Тачно преко је Доњи Милановац, а поред амонита и казанске лале, Три куле су на амблему Парка природе Portile de Fier. Проћићемо поред њих, али од прошле године им је немогуће прићи, јер је дека оградио повртњак и тиме онемогућио прилаз.

Високе по 10 m, у форми троугла са врхом окренутим ка Дунаву, ове куле су саграђене у XV веку са циљем да се заустави отоманско ширење према западу. Након изградње хидроцентрале једна је потопљена и може се видети само током ниског водостаја (у пролеће), док друге две још увек пркосе времену, с тим што је трећу знатно оштетио лед током зиме 1924. године.

 

Стижемо пред кањонски део Гвоздених врата – Мали Казан. Управо је ту Дунав најужи и најдубљи у читавом свом току. У зависности од водостаја, дубок је око 90 m, а растојање између обала око 100 m. Овде је и полазнa тачкa наше прве данашње пешачке трасе – Чукарул Маре Понићова, која се пружа до рубова Малог Казана са кога се пружају величанствени видици (означено их је седам!).

Траса је дуга 4,7 km са око 150 m успона, али је немојте подценити само зато што је кратка; рачунајте на природу кречњачког терена (обавезне гојзерице!).

Најужи део Дунава - улазак у Велики Казан поглед са Чукарул Маре

По спусту, настављамо вожњу пролазећи Дубову и одвозимо се према Великом Казану, другом Ђердапском кањону и пењемо на врх и прелеп видиковац Чукарул мик, шетном стазом укупне дужине 3,8 km са 285 m успона и предивним погледом на казане и Штрбце са наше стране.

поглед са Чукарул Мик приказ трасе

„Отежавајући фактор“ успона на обе трасе биће чињеница да ће прелепи крајолици вабити фотографске страсти. Све можемо постићи, али да не губимо из вида временски оквир. Јер, ако желимо све да видимо и вратимо до поноћи, темпо кретања мора бити одлучнији!

Иначе, када је реч о Ђердапским стенама, морамо да истакнемо ендемску врсту: банатску, или казанску жуту лалу (Tulipa hungarica), која их краси и са наше стране, али су је Румуни ставили на амблем овог Парка природе. Заштићена је законом и расте на стрмим и сунчаним падинама Казана. Цветови су јој искључиво жуте боје и красе ову величанствену клисуру током априла. Њена појава је јединствена и расте још само на Мехединци планинама. У литератури је први пут спомиње В. Борбас 1884. године, а постоји и подврста Tulipa hungarica undulatifolia која расте у Gura Vaii и Valea Oglanicului.

А у Великом Казану је и пар знаменитости које ћемо посетити пре него се одвојимо од Дунава, по спусту са Чукарул мик. На самој обали Дунава је манастир Мракоња са црквом посвећеној Светом Илији.

Застаћемо 20-ак минута ради посете манастиру, а потом одлазимо километар даље до стене са уклесаним ликом Децебала –  мотив који смо много пута мерачили са наше стране (а направио га је наш човек! 🙂 )

Децебал је последњи краљ Дачана који је владао у раздобљу од 87. до 106. године. После готово једног века неслоге, ујединио је дачанска племена и дуго је успешно одолевао римској експанзији. Али, и поред све упорности, није се могао одупрети
надмоћнијој војсци цара Трајана, која је у два наврата продрла у земљу Дачана. После пада дачанске престонице, Децебал је наставио отпор на северу земље. Након што је био опкољен, извршио је самоубиство. Тиме је нестала и самосталност Дачана, а њихова земља постала је римска провинција Дакија.

Децебалово право име је било Диурпанеј, али је након победа у ратовима током 84—85. године против Римљана, назван Децебал што вероватно значи „снага Дачана“ (balus је изведено из индоевропског корена *бал што значи снага и Деце што је вероватно генитив множине речи Даци, а у преводу би значило Дачана или од Дачана).

У савременој Румунији, где се Дачани сматрају прецима данашњих Румуна, Децебал је због своје дуготрајне, упорне и већим делом успешне борбе против освајача добио статус националног хероја, те му је посвећен велики број књижевних и уметничких дела. Међу њима се истиче спектакуларни историјски филм Дачани Сергиуа Николескуа из 1966. где је Децебалов лик тумачио Амза Пелеа. Децебалово самоубиство је такође 2005. реконструисано и у другој епизоди британске играно-документарне серије Life and Death in Rome. Његов портрет великих димензија, уклесан је на једној стени на румунској страни Ђердапске клисуре, у Казану.

Након кратког разгледања скулптуре, ка граничном прелазу, до кога предстоји сат времена вожње. После граничних процедура, чије трајање не можемо да предвидимо, од Београда нас дели 2 сата вожње и успутну паузу ћемо уприличити само по потреби. Због ових ствари, изузетно је важно да се држимо предвиђене сатнице и будемо агилни. Ујутро ћемо имати о томе кратак брифинг, како бисмо успешно испунили дан, као што програм предвиђа. Држећи се плана, уз регуларно задржавање током преласка границе, у Београду смо најкасније до поноћи.

  Казани, гледани са врха Чукарул Мик

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном за успут, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима, купаћи и пешкир (чисто да се нађе, ако пожелите да се бућнете). Наравно, прво спакујте пасош! Храна из ранца.Велики Казан (фото: Александар Вељковић)

НАПОМЕНА: наведене трасе нису превише тешке, али вас молимо да имате у виду да ћемо имати енергичан темпо. Моћићемо да уживамо у призорима, фотографишемо, али без прекомерног, беспотребног развлачења. Гојзерице су обавезне!

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:  50 €  за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

За ову акцију се не планира велика група.

Котизација обухвата: превоз, смештај, вечеру у суботу и организационе трошкове.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

НАПОМЕНЕ: 

  • у Свињици не постоји мењачница, а у Румунији не примају евре, тако да ћемо у по преласку границе у Молдови разменити новац
  • пријављивање подразумева обавезно измирење аконтације у износу од 30 €

Акцију реализују:

   Гордана Атанасијевић        и       Александар Радовановић

                                            065 377 14 74                 063 555 966

                 gordana@serbianoutdoor.com                 aca@serbianoutdoor.com

Трескавац Дећебал www.putokaz.me

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

НП Ђердап: Загрљај кошаве

Пробијајући Карпатобалкански лук, Дунав је створио најлепшу клисуру. Легенда каже да су је створили џинови и богови, кад су пре 800 миленијума разгрнули стене и пустили да Панонско море истече кроз клисуру. Тако је настао Ђердап, односно вртлог или ковитлац, како гласи превод те персијске речи која савршено описује ову моћну реку – централну артерију овог подручја. 

Плиније млађи је записао да је величанствено стајати на обали Дунава (Magnum est stare in Danubii ripa) и то ће нам овога пута бити водиља: идемо на места са величанственим погледом! Без превише пешачких амбиција, са жељом да се опустимо и препустимо магији Дунава – ово је излет за уживање.

Полуострво Гребен - Бољетинско брдо На шпицу

Иза Лепенског Вира, а пре Доњег Милановца, десна обала Дунава зарива се 2 km у његов ток. То стеновито полуострво Гребен, или Бољетинско брдо, чува занимљива геолошка и многа друга сведочанства, али оно што је приступачно баш свима је поглед са његовог шпица и предивни пејсажи који прате пешака на тој крајње лаганој стази.

Поглед на Доњомилановачку котлину са ливада Бољетинског брда

И то није све! Постоји још једно посебно место, са кога се посматрачу чини да је само небо граница; прави трон над величанственим Дунавом.

фото: Игор Њагојевић

Е зато је ово излет за уживање. Јер 10 km са незнатном висинском разликом, може препешачити свако, а амбијентална лепота вишеструко награђује, пружајући предивне призоре за фотографисање.

ПОЛАЗАК тачно у 7:00 h са паркинга крај нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник, код хотела „Србија“). Неопходно је да дођете 10-ак минута раније како не бисмо каснили у поласку.

Како не волите опширне програме, овај садржај ћемо представити сликовито и кратко. План је да посетимо музеј „Лепенски Вир“, видимо кањон Бољетинске рекегеолошки буквар Балкана, пређемо полуострво Гребен до његовог шпица над матицом Дунава, видиковац Ковилово (тзв. „Крoв света“) и Капетан Мишин брег.

Пешачење је лагано и опуштајуће, а крећемо се искључиво стазама са којих ћу вам показати још неке скривене занимљивости 🙂

У Београд се враћамо до 22 h.

НП Ђердап Лицем у лице са кошавом! фото: Драгољуб Јанковић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од сунца, ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.700 динара

1.600 динара за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизацијом је обухваћена и улазница за НП Ђердап уз пратњу службеног лица.

Улазница за Музеј није обухваћена котизацојим.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125-ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Кањон реке БРЊИЦЕ

Рекоше једном да је ова акција „Чудо које стане у један дан!“ 🙂 Али за то ЧУДО се мора бити спреман.

Брњица је изузетно узбудљива и забавна, само ако се не подцене захтеви које поставља посетиоцима! Ова река је најдужи водоток у НП „Ђердап“, настаје спајањем Кључате и Раденке, недалеко од села Доња Раденка, управо на граници Националног парка. На километар даље, она усеца прелеп кањон у масиву Северног Кучаја, са два предивно извајана теснаца, због којих је и пролазимо, а приликом чега смо стекли бројне успомене… Пажљиво прочитајте овај програм, погледајте све линкове и наравно фото албум  како бисте добро проценили захтеве акције и сопствених могућности и пошли спремни. Приликом проласка кањона Брњице, учеснике чека скакање са једног мањег и другог, нешто већег водопада. Надамо се да ни ове године неће бити оних који се дуго размишљају да скачу са водопада, јер од водопада нам предстоји више од половине трасе.

 Наравно! :-)

До пре пет година Брњицу је под нашим вођством прошло преко 1000 људи. Онда смо престали да бројимо. Прошлог лета смо прославили 10-годишњицу акције. Ради се о једној од најпопуларнијих акција у природи за коју постоји несмањено интересовање током свих протеклих година, тако да је важно да се пријавите на време! То је авантура у којој су учествовали људи са свих континената, а наша траса је имала више варијанти. Од прет три године, путања проласка кањона Брњице је условљена чињеницом да је стаза између два теснаца затрпана поломљеним деблима, која су већ увелико обрасла купином, тако да се цео кањон мора проћи коритом!

Субота, 28. јули:

ПОЛАЗАК: тачно у 6.00 h са паркинга крај нашег Клуба (Устаничка 125, Шумице). Неопходно је да дођете бар 15 минута раније, како не бисмо каснили са поласком. Пут траје тачно 3 сата, тако да успутне паузе правимо само по потреби (кафу понесите).  Не заборавите ВОДУ!  У кањону нема извора, а она из корита свакако није за пиће!

Пре напуштања возила треба да се пресвучемо и препакујемо тако да возило напустимо спремни за улазак у кањон. Собом носимо само оно што је потребно током проласка кањона и то у водоотпорној врећи.  Све остало, чекаће нас у бусу по изласку из кањона.

Пролазак кањона Брњице подразумева пролазак речним коритом којим тече вода, тако да морате бити спремни за то: обучени за такве услове. Јер СВЕ што је на нама биће мокро, укључујући и ранац. Ствари које носимо морају бити спаковане у водонрепропусним врећама, а не у ранчевима! Има мало пливања и скок са једног водопада.  Ко има страх од воде било које врсте, не треба да се пријављује за учешће у овој акцији.

Траса би се грубо могла поделити у четири етапе: 1) долазак до кањона и пролазак првог теснаца, до водопада; 2) ход коритом до другог теснаца (најтежи део, јер се отегне због корачања са камена на камен), 3) хватање стазе „са водоводним цревом“ и пролазак другог теснаца и 4) излазак из кањона и макадамом до Дунава. Кретање било каквом стазом није ни приближно споро као брзина проласка неког кањона – ово друго је увек битно спорије.

Наша траса има укупну дужину од 14 km, али ће нам за њен прелазак требати цео дан, тако да очекујемо да у село (Брњица) цела група стигне до 19 h. У бусу нам је остатак ствари, пресвлака (сува одећа) и „нормална“ обућа. По изласку из кањона, људи се обично упуте у ресторан „Тома“, на обали Дунава.  Да бисмо у Београд стигли до 22:30 h, у бус улазимо у 20:15 h.

Ево детаљнијег описа проласка кањона:

почетак...

Ова фотографија приказује Брњицу на почетку тока, пре уласка у кањонски теснац. Након 20-ак минута хода, пред нама ће се указати кањон, односно његов први теснац, који се завршава водопадом. Ту пролазимо врло лепо сужење – место где је кањон најужи. То место многи оцењују и као најлепши део кањона. Ту наилазимо и на први, мањи, 1 метар висок водопад, са кога скачемо (крај овог слапа је начињена насловна фотографија акције). Пошто је вода под њим плитка, скачемо како је приказано десно испод – у „чуч“ позу:

најужи део кањона мали водопад правилан скок

Око 300 m даље наилазимо на 4 m висок водопад водопад – Брњичку лиру и скачемо! Потпуно је безбедно и довољно дубоко, тако да многи скок понављају и више пута! Ко нема ту амбицију, наставља даље, коритом Брњице до другог теснаца.

Ево Брњичке лире! (нема тога на карти, јер смо га МИ тако назвали) Полако се спуштамо до водопада мала демонстрација

Овим водопадом  се завршава први теснац и до следећег, корито Брњице има картактеристике клисуре, због чега смо га увек премошћавали шумском стазом, што више на жалост није могуће. До другог теснаца крећемо се коритом, а због спорог кретања, тај део ће вам се чинити дужим него што заиста јесте и одредиће трајање проласка кањона. Али, други теснац биће, као и увек права посластица:

  0079

Километар после другог теснаца, са десне стране ћемо запазити лепу ливаду, воћњак и брвнару и ту излазимо из корита и настављамо равним макадамом до Дунава (45 минута хода). Обзиром да се крећемо коритом кањона рачунајте да ће цела група изаћи из кањона и бити у селу до 19 h. И ако сте бржи, не заборавите да сте део групе!

пре три године на овој истој акцији... Голубачки кеј

ОПРЕМА:  обућа и одећа за воду, водонепропусне вреће за ношење ствари кроз кањон (могу се купити у продавницама спортске/планинарске опреме, или наручити преко интернета), пресвлака, храна и вода за успут. Згодно је имати неопренско одело (кратких рукава и ногавица, 3 mm дебљине), ако сте осетљиви на хладноћу!

НАПОМЕНЕ:

  1.  У акцији се не могу учествовати деца испод 12 година, односно испод 45 kg  тежине и 150 cm висине. У случају лошег времена (а треба нам идводонептопусна врећа за ствариеално сунчан, сув, врео дан), акција ће бити померена за следећи викенд.
  2. Пролазак овог кањона може бити забаван само за спремне људе. Од учесника се очекује да се не изненађују препрекама на стази или у кориту, јер ће их бити.
  3. Водите рачуна о стварима које не трпе квашење (телефони, фотоапарати, наочаре), Брњица уме да одузме неке предмете, ако их не чувате прописно, како налаже природно окружење!
  4. Обзиром да на ток ове акције битан утицај може имати синоптичка ситуација, у случају лошег времена (кише), акција се одлаже за наредну суботу.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.800 дин

1.700 дин за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата и улазнице за НП Ђердап и пратњу службених лица.

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

фото: Гордана Атанасијевић

водопад „Брњичка лира“

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

Резервати Ђердапа: Соколовац – Чока Њалта – Лепенски Вир

После преласка трасе од Голупца до Брњице, ово је практично наставак пешачења Ђердапском клисуром, које смо започели још пре 10 година исписујући предивне путање, све до Кладова, држећи се гребена над Дунавом због прекрасних видиковаца, и резервата! 

На врху Соколовца...

Поред Мироча и тзв. „Текијског круга“, ово је најлепши пешачки потез у нашем највећем Националном парку, и обухвата три заштићена резервата: Босман-Соколовац, Чока Њалта са Песачом и Лепенски Вир. Обзиром да знамо колико волите Ђердапске трасе, јасно је да ову штрафту не смемо изостављати из годишњег програма. А мени то ни мало није тешко, нарочито за ову партију, којој  сам посебно наклоњена…

Траса је дуга 16 km са успоном од 800 m и по мери је оних са средњом кондицијом, а задовољиће апетите уживаоцима природе свих врста, јер је прелепа и опуштајућа. Биће ту доста фоткања, а времена довољно 🙂

Медитација на Соколовцу :-) 

А све је почело давно, док сам пила кафу са госпођом Олгом, која већи део године живи на Соколовцу, крај самог врха, кога мештани зову Бандера. На Ђердапу иначе проводим доста времена, Дунав је моје море, а иначе волим да упознајем људе у пределима које посећујем, па сам тако упознала и Олгу, која је изузетан саговорник. Она увек сачекује наше дружине кафом и осмехом.

фото: Сале Вељковић

Показивала ми је стазе којима је гањала козе рекавши како сада нису тако уредне, јер не пролази туда, па нема ко да кида гране. Али, наше ревносне посете учиниле су да су сада Олгине стазе чисте, а НП је чак направио и дрвену терасу на врху, јер је изузетно леп видиковац.

Дунав, кафа са Олгом и бројне шетње током лета, пробудиле су инспирацију за трасом која је пред вама и коју сте радо пролазили и по више пута 🙂

Место где скрећемо са асфалта! пратилац

УКРАТКО: Полазна тачка је од ушћа Песаче у Дунав. Одатле напредујемо најпре ка Соколовцу. По силаску са овог врха, прелазимо Чока Њалту, и долазимо до старог милановачког пута. Са њега скрећемо лево, преко пространих Кошобрдских ливада и спуштамо се директно на Лепенски вир! У наставку следи детаљан опис!

ПОЛАЗАК: тачно у 7.00 h са паркинга крај нашег Клуба (Коњарник, Устаничка 125). Наравно, доћићемо 10-ак минута раније, како не бисмо каснили са поласком. Путујемо аутопутем, преко Пожаревца и Градишта ка Дунавској магистрали. Возило напуштамо код ушћа Песаче, одакле почињемо пешачење. Пењемо се на врх Соколовца, колским путем.

  

Овај врх је прелеп и представља јединствен видиковац на клисуру Госпођин вир. Као и обично, уживаћемо на врху пола сата, фоткати, а потом се спуштамо ка Песачи и настављамо на Чока Њалту.

  Велика трешња

Дуж успона Соколовац и спуста, пролазимо поред једне чесме, где можемо обновити залихе воде. Следећи предах је код велике трешње, где се окупљамо сви пре него наставимо даље. Њен хлад је довољан и за већу групу и увек прија по топлом времену. Након 15-ак минута предаха, крећемо према Кошобрду. Ма том потезу налази се пар запуштених ливада, тако да се стаза на кратко губи.

у хладу Велике трешње Идемо даље!

Пролазимо и преко све ређих салаша који увек радо поздрављају намернике попут нас, а пејсажи су дивни! Ова акција увек црпи меморијске картице фото апарата, више него локомоторни систем 🙂

После салаша, дохватићемо се старог милановачког пута и њиме ходати километар, а потом скрећемо лево, ка Дунаву, тачније Лепенском Виру.

Ово скретање није означено, ка ни цела ова траса и зато се крећемо поштујући правила колоне, да неко не оде где не треба!

поглед на Дунав и Трескавац са Кошобрда Спуст на Лепенски Вир

На Лепенски Вир се спуштамо земљаном стазом која је врло стрма у завршници. Но, ако туда могу мотокултиваторима, моћићемо и ми пешице, али је препорука да носите штапове!

  стрма завршница

Готово све време, путању красе прелепи видици према Дунаву…Пре поласка за Београд, у Лепенском Виру ћемо, као и увек, уприличити предах, током којега можемо ручати, посетити Музеј који ради до 20 h, и пливати у Дунаву (за то последње понестите пешкир и купаћи). 

Небо? Не, Дунав... после шетње, пливање прија... :-)

Како се овде осећам прилично домаће, рећићу да је рибља чорба у ресторану одлична, а да такође праве и локални деликатес: бели сир на жару (иначе одличан у комбинацији са сомом или смуђем). 

 Музеј Лепенски вир ресторан у Лепенском Виру

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или трекинг патике са вибрам ђоном), мали ранац са водом и храном за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалне кише, одећа слојевита примерена временским условима. Ако планирате пливање, понесите шта је за то потребно.приказ трасе

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 динара

1.500 динара за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

За групу од 45 учесника, котизација се умањује за 200 дин (велика група је извесно формирана!)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације средом од 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125-ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

И на крају, ево приказа трасе:

 

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Видимо се на Дунаву! 🙂

Мало инспирације за крај: од фотки Зокија Чубрила, Саше Вељковића и моје маленкости, мали спот 🙂

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.

РЕЗЕРВАТИ ЂЕРДАПА: Голубац-Велика Чука-Венац-Соколовица-Брњица

Драги Кауповци, места за ову туру су попуњена. Због великог интересивања акцију поново изводимо у понедељак, 17. априла (дан после Васкрса)

У читавом свом току, дугом 2888 km, најлепшим делом пролази управо кроз Србију, а Ђердапска клисура  је круна све његове лепоте и врх свих његових вредности. Баш у том делу, дугом стотинак километара, Дунав достиже своје екстремне димензије: највећу дубину, највећу ширину, али и најужи део корита! Овом акцијом смо својевремено почели да утемељавамо циклус Ђердапских резервата и настављамо, јер је ова траса један од правих Ђердапских бисера! 

Наше пешачење започињемо успоном на Велику Чуку, са које се види онај најшири део Дунава (4 km), као и Голубачка тврђава.

 Поглед са Велике Чуке... Ка Великој Чуки...

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај просторија нашег Клуба у Устаничкој 125 (Коњарник), тачно у 7.00 h (дођите 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време).  Путујемо ауто путем према Пожаревцу, а даље ка Градишту и Дунавском магистралом до Голупца. Пешачење почињемо пре тврђаве и колским путем се пењемо од резервата Голубац на врх Велика Чука (слика горе). Ево неких занимљивости у вези овог, по много чему посебног утврђења и стене Баба Кај, која штрчи из Дунава… (некада, пре изградње еидроцентрале, много више таквих стена парало је немирну површ ове реке).

За постанак имена Голубац везане су бројне легенде. Према једној од њих, у Шешир кули која доминира градом, била је заточена византијска принцеза Јелена. Да би ублажила своју тугу и самоћу, гајила је голубове, по чему је касније град добио име. Друга легенда казује да је овде живала девојка по имену Голубана и приче о њеној лепоти стигоше и до турског паше. Доносио јој је свилу и бисере не би ли се удала за њега. Голубана је све дарове одбијала, па је паша наредио да се казни тако што ју је везао за стену која је штрчала из Дунава. Мучили су је и оставили птицама које су унаказиле њено тело. Постоје и приче да је град добио назив по изгледу кула на литицама које делују као голубови на стенама. Има и оних који тврде да су се на литицама настанили дивљи голубови и да отуд потиче име града.

Време изградње тврђаве није познато. Први пут се спомиње у Угарској повељи 1335. године, али је су је много раније изградили Срби. Његова основа, као и очувани остаци бедема и кула јасно указују на његову важну стратешку улогу и као такав имао бурну историју. Утврђење је са једне стране било обезбеђено Дунавом, док са свих осталих – масивом окомитих стена. Прилагођено је та борбу хладним оружјем, а Турци су доградили топовску кулу. Основа тврђаве не неправилног облика, прилагођена конфигурацији терена, са ДЕВЕТ кула висине од по 25 m повезаних градским зидинама. Спратови, степеништа и кровови били су од дрвета, а испред бедема спољног утврђења, налазио се водени ров. Претпоставља се да је град напуштен средином XIX века.

 Голубачки град, ускоро, након реконструкције

У току су радови на реконструкцији тврђаве (пројекта вредног 6,5 милиона евра, аутор Марија Јовин). Магистрални пут је измештен, а грађевина ће бити испуњена културно-туристичким садржајем. У доње делове тврђаве и кулама које се налазе ниже биће  музеј са археолошким експонатима који су ископани на овој локацији. Такође, ту ће бити и амфитеатар, керамичарски и сликарски атељеи, визиторски центар, базен са пречишћеном дунавском водом. Простор за витешке турнире, мале и спортове на води, апартмани, марина, рибљи ресторани, рибарско село и друго. Видиковци би били уређени на вишим кулама. Све то, биће урађено по узору на архитектуру из доба када је твђава настала.

стена Баба кај Утврђење Голубачки град са наше и стена Баба Кај са румунске стране означавају улазак у највећу и најлепшу клисуру у Европи.

Шиљату стену Баба Кај, спомиње Јован Цвијић. Легенда каже да носи име по баби Каји из времена када је била много виша него сада. Неки кажу да њено име у преводу значи Кајин отац. Међутим, дунавски лоцови, сачували су једну трагичну причу…

Беше љубав забрањена између туркиње из харема и локалног младића. Он је украде, те побегну на Дунав. Али, Турци кренуше за њима, ухвате их, момку одсекоше главу, а девојку су оковали за стену уз речи „Бабо кај се“. Са стене су се чули језиви крици, а кажу да гаврани и данас облећу изнад ње, а док ветар дува чује се снажно фијукање. На стени постоје металне букагије, али су вероватно служиле за бродове. Иначе, пре ного је подигнута брана код Кладова, из Дунава је штрчало на десетине сличних шиљатих стена, обликованих током времена огромном ерозионом силом реке пробојнице над карактеристичним литолошким саставом корита.

После Велике Чуке, наставак трасе води поред резервата Бојанине воде до врха Венац, преко салаша и лепих видиковаца Зимовник и Љиљар…. Са трасе скрећемо до имања где се налази најлепша чесма коју сам икада видела. Вода из ње тече, али је кућа напуштена. Ипак, види се да је потомци посећују…

IMG_7036  

Док полако стижемо на Венац, остављајући за собом Велику Чуку, још увек погледом можемо да добацимо на Дунав који је ту најшири у целом свом току. А сам Венац је место – Богом дано за пландовање! Ту дакле правимо лепу паузу, пре него наставимо према Соколовици.

 После пријатног развлачења по Венцу, настављамо ка Соколарици

Одатле настављамо према Соколовици – предивном стеновитом видиковцу изнад кањона реке Брњице. Баш као што фотографије покаузују. Све време се крећемо колским путем, тако да се ово може сматрати комфорном планинарском трасом. На стеновитој Соколовици уживамо у призору који пружа стена изнад чувеног кањона реке Брњице. Углавном, после Венца више нема успона и остатак трасе је спуштање.

  

Са ових предивних, изазовних литица, спуштамо се полако ка селу Брњица…

Поглед са Соколовице на кањон Брњице

 

Они који су прошли кањон Брњице, претпоставиће да испод оних стена Црног врха почиње други, завршни теснац, а десно се могу видети брда која пролазимо шумском стазом, између два теснаца. Ето, овом акцијом апсолвираћемо Брњицу и одозго 🙂

Видиковац са ког се тешко полази даље...

Описана траса дуга је 16,5 km са 600 m успона, што представља праву рекреативну варијанту планинарења, обзиром на чињеницу да се крећемо широким колским путем.

Соколовица, изнад Брњице

Пре него пођемо натраг за Београд, уприличићемо предах и освежење у ресторану „Јенић“, на обали Дунава, код Голубачког града. Крећемо до 20 h и стижемо најкасније до 22.30 h.

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, вода, храна за успут, заштита од ветра и евентуалних падавина.за пландовање :-)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације средом у 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.600 динара

1.500 динара за чланове Клуба са плаћеном чланарином

За велику групу (бус) котизација се умањује за 300 динара.

Акцију реализује Годана Атанасијевић

065 377 14 74

gordana@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Рам, Рамско-затоњска пешчара (и бонус бања Ждрело!)

На помен речи пешчара прво ће нам на памет пасти је Делиблатска. јер су остале пешчаре у Србији у сенци ове највеће континенталне пешчаре Европе. Иако највеће наше пешчаре налазе на територији Војводине овога пута ћемо обићи Рамско-Затоњску пешчару која припада групи пешчара Пожаревачког подунавља. Пешчара се формирала на јужној страни брда Горица (282 m надморске висине) са кога се пружа широк видокруг на све четири стране. Виде се Карпати као на длану, Вршачке планине, Панонска низија са Делиблатском пешчаром, у даљини се види Авала а на југу цео венац Хомољских планина. Наравно, најупечатљивији утисак оставља поглед на готово три километара широк Дунав све до Смедерева.

Стратешка позиција овог места одредила је његову историјску важност. Крајем четвртог века старе ере келти су на овом месту подигли војно земљано утврђење „Оpidum“. Између насеља Рам и брда Горица налази се група од двадесетак великих кристалних шкриљаца за које пожаревачки археолози тврде да су келтско светилиште. Своје тврдње заснивају на остацима оксида гвожђа на стенама које су накнадно дотериване како би добиле правилан облик. У близини налазе се остаци римског кастела „Lederata“ који је подигнут крајем првог века као и остаци средњовековног утврђења.

  

ПОЛАЗАК:  испред Сава центра тачно у 7 часова (дођите 10-ак минута раније како не би смо каснили). Путујемо аутопутем према Пожаревцу и надаље до насеља Рам . На почетку пешачке туре, ако не буде снежног покривача, обилазимо локалитет римског кастела, затим преко келтског светилишта да врха Горица. Надаље се крећемо према селу Затоње док се не спустимо на саму обалу Дунава којом ћемо се вратити до Рама. На самом крају обилазимо Рамску тврђаву.

Након пређених 11 до 12 километара уз 350 до 400 метара успона и спуста крећемо на једно сатну впжњу према бањи Ждрело у којој се можете купати или време провести у пријатној атмосфери ресторана уз огњиште које ће вас сигурно добро загрејати. Цена улазнице за улазак на базен за колективне посете је 300 дин..

Полазак кући планирамо за 20 h како би смо у Београду били између 22.30 и 23 h.

ОПРЕМА: Одећа прилагођена зимским условима и јаком ветру, гојзерице, камашне, штапови по жељи као и опрема за купање.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

1.500 дин

1.400 дина за чланове Клуба са плаћеном годишњом чланарином

ПРИЈАВЕ и информације  на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Александар Радовановић

063 555 966

aca@serbianoutdoor.com

Аца Радовановић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ТРЕСКАВАЦ – на врху охлађеног вулкана! (Румунија)

 Ђердапска клисура, место стварања… На месту најстарије европске цивилизације, тече река за чије кањонске литице стручњаци кажу да су „геолошки буквар Балкана“. А са друге стране Дунава, на Румунској обали издиже се преживели, мумифицирани сведок времена када људска нога још није ходала земљом. Геолози његов облик називају енглеском речју “neck“ (врат), јер кажу, то је некада био вулкан. Да не лицитирам лаички стратиграфијом, радије ћу признати да силуета ове чудновате вулканске купе заокупља моју пажњу када год сам тамо. А то је често. Како је на врху једног палео кратера, није тешко сазнати, обзиром да је до њега потребно пешачити свега 5 km, што ову акцију чини приступачном свим категоријама љубитеља природе!

Трескавац nec3_mare

ПОЛАЗАК: Окупљамо се на паркингу испред центра “Сава” и тачно у 6.00 h крећемо преко Ковина и Беле Цркве према граничном прелазу Калуђерово. Обзиром да је пут дуг, неће бити успутних пауза. Понесите кафу и доручак, пред   нама је импресија од које нас дели 3 и по сата вожње. Обзиром на то да је група мала, очекујем да бисмо границу могли проћи и брже, можда и за пола сата.

  38354163 

Требало би да стигнемо до 11 h, a aутобус напуштамо на магистрали са које се одваја обележена екотуристичка стаза на врх Трескавац (Varful Trescovat 755 m).

Ова маркантна вулканска купа у Румунском Парку природе Гвоздена Врата (Parcul Natural Portile de Fier), лежиште је терогених вулканита и упадљива је са обе Дунавске обале. Ходамо по релативно каменитом терену, стазом солидног успона, тако да и поред чињенице да је кратка, до врха ће нам требати три сата лаганог корака. Задржавамо пола сата, како бисмо мало одморили пред лепим пејсажима и фотографисали. По силаску, ко жели, може и да осети мало Дунав, тако да имате купаће и пешкир у ранчевима – за сваки случај !

Поглед са врха - непроцењив!

Укупна дужина трасе износи 10 km, са успоном од 670 m, што значи да  на ову акцију може поћи свако, јер није кондиционо захтевна, али не и они који не воле успоне – поновићу: стаза јесте кратка, али на пар делова има солидан нагиб! Полазимо натраг у 18 h. Током повратка за Београд, уприличићемо успутну паузу након преласка границе у Старој Паланци (ако то неће пореметити план да пред САВА центром будемо најкасније до 23 h!).

DSC_4784p

Поред бројних адута, НП Ђердап важи за изузетно вредан трезор видљивих геолошких промена одиграних пре неколико стотина милиона година. Ова акција има за циљ да Вам приближи једну такву појаву.

ЈОШ ТОГА ЗАНИМЉИВОГ (али са НАШЕ стране):

Преко пута „колевке цивилизације“ у Европи, најстаријег археолошког налазишта Лепенски вир, налази се вероватно најуочљивији угашени вулкан у овом делу Старог континента. Иако је налазиште на нашој, десној страни Дунава, вулкан је на другој, румунској обали велике реке, али заједно са налазиштем чини неодвојиву, готово магијску целину.

У његовој сенци наши давни преци из преисторије, пре осам и по миленијума изашли су из пећина и других природних скровишта и решили да живе на местима која сами изаберу. Тада су први пут одлучили да се приближе реци и ловиштима и да не DSC_6019буду искључиво у склоништима која су им подарили природа или њихови богови који су се „крили“ у Дунаву.

Све се догађало поред прастаре пирамиде угашеног вулкана који их је непомично гледао. Веровали су да имају подршку и с тог места, у чији су врх, с обзиром да је највиши у широј околини, приликом олуја увек ударали громови. Па ко не би помислио да угасли вулкан и богови немају нешто заједничко?

ПОГЛЕД С РЕКЕ

1010329_551464868235673_1217172639_nКао водича смо, нимало случајно, изабрали дунавског аласа Ђорђа Миладиновића Ћиру, човека који деценијама живи на Дунаву и од њега. Настањен је у оближњем Бољетину, а овде, са сином Драганом лови рибу и одржава традицију давних предака. Поред Лепенског вира живи у импровизованом, привременом дому који је направио од камп кућице. Поред ње, као својеврсна декорација, раширене су мреже, штапови и други риболовачки прибор. Као сви људи који поштују хлеб који једу, Ћира и Драган опрему држе у савршеном реду.OLYMPUS DIGITAL CAMERA

У складу с његовим животом и навикама, Ћира нам је своје приче о вулкану испричао – с реке. Ушли смо у његов чамац, а пратиоци су нам били Демби и Руни, два црна лабрадора. Добро, каже, један је расан, а овај други „много личи“ али и није баш… На прамцу рибарског брода два црна пса су се примирила, а искусни алас је лаганим, мирним гласом приповедао репортерима „Трећег ока“…

– Ту, ваљда, почињу Карпати – говори Ћира. – Ово брдо је у нашем крају познато као Трескавац. Народ му је одавно дао то име, наравно да нико не зна од кад је то, али знамо зашто је тако. Кад почну да ударају громови, они се најчешће заврше на Трескавцу.dscf0612d

У овом крају се зна да се доба године утрвђује на основу природних феномена који је прате. Тако Ћира помиње да је један од наговештаја лета „оно време када почну громови“, а то је мај. Тада и Трескавац почиње да „бруји“.

Археолози кажу да је ова купола остатак вулкана, односно да је оно што видимо, прецизно речено, вулкански чеп. После силних година, чији број се мери милионима, један део планине се одвалио, па овај други, који нам је окренут лицем, заиста подсећа на попречни пресек вулканског гротла, али је тако окренут као да је природа удесила да га радозналци попут нас виде што боље.

Још ако вас у праскозорје, непосредно пред свитање, искусни рибар одведе на реку, одакле се све боље види, онда је утисак савршен. Као по сценарију, око планинског врха налазили су се облаци које су први сунчеви зраци полако растеривали, па је поглед ка вулкану у посматрачу рађао утисак да се налази на снимању филма „Парк из доба јуре“, или да је лично ускочио у времеплов и одјурио у доба далеких предака.

lepenski_vir images (1)

МАГИЈА ДУГОДНЕВИЦЕ

О овој перфектној игри мајке природе данас мало ко говори. У ствари, није се само она играла. Мада мало знамо о начину на који су размишљали први становници Лепенског вира, време у којем живимо и наша препотентност увек нам дају за право да потцењујемо претке и мислимо да су о свему знали мање од нас. Питамо се да ли је баш тако када схватимо колико је значајно место које су изабрали за своје насеље, али још више – какве је све то везе имало са вулканом, односно Трескавцем.

Овде сазнајемо још један невероватан податак.

– Када је најдужи дан у години, дакле 21. јун и када почиње лето, сунце излази тачно изнад вулканске куполе и обасјава место где је било преисторијско насеље – приповеда нам даље Ћира, док се његов метални брод лагано љуљушка на води. – То само говори да су становници Лепенског вира имали лепа знања о астрономији и календару. На основу положаја сунца у односу на врх вулкана знали су када моруна улази у Дунав и када га напушта.

Подсећамо, ова морска риба мрести се у слаткој, дунавској води. Некада, пре изградње хидроелектране, стизала је знатно више узводно. Стари записи говоре да је једна огромна уловљена чак код Беча. Сада јој се бетонска баријера испречила на том путу.

После изградње хидроелектране „Ђердап“, првобитно место на којем је било насеље морало је да буде премештено, али су тадашњи археолози то учинили на најпрецизнији могући начин. Локалитет је измештен само неколико десетина метара изнад тачке на којој се некада налазио, да га вештачко језеро не би потопило, али то нимало није покварило утисак аутентичности првог подунавског људског насеља. Њихове колибе имале су огњишта, а богови су били риболики. Очигледно је да су живели од онога што су сматрали даровима Дунава, па је наш Ћира, у ствари, далеки настављач њихове цивилизације, гајећи исто страхопоштовање према реци и њеним вировима.

Тако је у доба дугодневице и сада, миленијумима касније, Лепенски вир обасјан сунцем које се рађа изнад Трескавца. С друге, румунске стране, ова планина има своје име. Зову је Пјатра маре што би у преводу значило „Велики камен“.

– Громови се чују са свих страна када наступе ђердапске олује – наставља Ћира своју причу. – Али Трескавац је окренут ка нама. Чак и кад гром не удари у њу, с планинских обронака чује се најјачи одјек. Па све изгледа као да тај стари вулкан скупља громове.

Током посете искусном аласу варљиво и променљиво време овог лета „частило“ нас је потврдом о свему што нам је Ћира испричао. Исте вечери облаци су зацрнели небо и зачас је почела тешка, летња олуја. Муње су се проламале небом, а онда је прасак одјекнуо. Заиста, богови су опет „погледали“ Трескавац. Није било разлога да не верујемо у Ћирину причу малопре, док нас је возио чамцем.

Сада смо му веровали још више.

Још је чудније ако се зна да је Доњи Милановац, који је одавде удаљен свега око 17 километара, најосунчанији град у Србији. Некада, у време бивше Југославије, највише сунчаних дана имао је Хвар, а за њим је био овај подунавски град. Сада, када се стара држава упокојила, Доњи Милановац држи примат. Кажу да је то од необичне руже ветрова која растерује облаке над овим местом, па само најупорнији успеју да саспу кишне капи на њега.

Ето, недалеко од града, Трескавац упорно скупља громове, не дајући им да приђу овом лепом подунавском месту.

ЛЕПЕНСКИ ВИР

Вирови у овом делу Дунава заиста су чести, и док смо се возили Ћириним бродићем, река је стално кључала око нас. Одатле потреба да га питамо о називу овог места.

– Име је добило по вировима којих је овде безброј – објашњава Ћира. – Они су некада, пре изградње Ђердапа, правили лепу пену, па одатле име „Лепенски вир“.

ЖИВОТНА ФИЛОЗОФИЈА

Сваки алас има неку своју, животну мудрост, па би било чудно да је нема и Ћира. Стално је на води, а речни мир човека тера на размишљање. Тако и он каже да је давно ђаво побегао од Бога у Дунав, у воду.

– Ђаво никада не тражи човека – вели Ћира. – Увек је обрнуто. Човек је тај који тражи ђавола.

ПИРАМИДА

Безброј брда окружује Трескавац, али нам је још једно привукло пажњу, удаљено тек неколико стотина метара од прастарог вулкана. Ћирин син Драган показује нам на брдо које безмало чини идеалну пирамиду. У шали каже: “Где су вам они што траже пирамиде по Босни и којекаквим другим местима? Тамо још могу и да се збуне ако нешто не изгледа баш онако како они желе. Овде нема дилеме. Ево им праве пирамиде, погледајте и сами!”

Зоран Николић

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац са водом и храном, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина; одећа слојевита, примерена временским условима, купаћи и пешкир (чисто да се нађе, ако пожелите да се бућнете).

ЦЕНА:

2.000 дин

1.900 дин  за  чланове Клуба

За групу од 40 учесника, цена се умањује за 300 дин

ПРИЈАВЉИВАЊЕ   и информације средом у 20 h, на састанцима Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела Србија)

Акцију реализује Гордана Атанасијевић

065 377 14 74

office@serbianoutdoor.com

DSC_6002p

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Загајичка брда

У Делиблатској пешчари смо већ били зимус и дивно смо се провели по лепом фебруарском дану. Сада идемо опет у те крајеве, али овај пут на нестварно лепа Загајичка брда. Када их човек први пут види, помисли да је одједанпут ушао у неку књигу пуну бајки и тајанствених прича. Брдашца која се преливају као таласи неког великог зеленог мора, ливаде препуне пролећног цвећа, поглед са врха на Вршачке планине и даље на Румунске Карпате, тајанствене стазице кроз атрактивну шуму Думаче и много тога другог су нешто што ћемо видети и засигурно памтити. Такође се надамо да ће цвет Гороцвета да нам се покаже у свој својој лепоти. Али запамтите, њега смемо само да гледамо и да сликамо, никако да беремо пошто је то законом најстрожије забрањено.

Загајичка брда Загајичка брда Гороцвет (Adonis)

И ако по свом изгледу подсећају на пешчане дине прекривене вегетацијом, Загајичка брда у ствари немају исто геолошко порекло са Делиблатском пешчаром. Она, заједно са Думачом представљају најрепрезентативнију геоморфолошку формацију банатског лесног платоа и панонске низије. Лес је иначе еолски седимент прашинастог облика и жућкасте боје састављен углавном од кварца и фелдспата. Делиблатска пешчара је настала од силикатно-карбонатног песка, плавина банатских река и наноса Дунава, које су ветрови леденог доба са њихових обала разнели у правцу северозапада и засули баш тај претходно формирани лесни плато.

Загајичка брда Загајичка брда

План за ову акцију је следећи:

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред центра „Сава“ тачно у 7.00 h. Идемо преко Панчева и Ковина и долазимо до села Гребенац које је иначе родно место нашег познатог песника Васка Попе. Од Гребенца крећемо на трекинг, улазимо у пешчару и идемо јужним ободима Загајичких брда. Пролазимо један од противпожарних торњева, идемо још неко време пешчарским путем и онда долазимо до самих брежуљака Загајичких брда. Пролазимо између њих и пењемо се на врх најпогоднијом путањом.

Загајичка брда Загајичка брда

Највиши врх је на висини од 256 mnv и ту је постављен споменик-пирамида, као и табла са основним информацијама о овим крајевима.

Загајичка брда Загајичка брда

Настављамо даље према југу, па скрећемо на исток и улазимо у шуму Думача.

Врх

Крећемо се шумским стазама и спуштамо се натраг у правцу Гребенца.

Загајичка брда Поглед на Вршачке планине

По силаску и изласку из Думаче пролазимо још један интересантан део са називом Јаруга и долазимо до Гребенца тј. до тачке одакле смо кренули. Овај круг ће бити дужине око 16,5 км са укупном висинском разликом од 270 m у успону и силаску. Извора воде успут нема, тако да је потребно понети довољне количине.

чека врх Загајичка брда

Али то није све. Пошто је овај круг по Загајичким брдима доста лаган и може га проћи свако са просечном кондицијом, за оне којима то није доста имамо и додатак. Доћи ћемо превозом од Гребенца до места одакле ћемо да препешачимо додатних 7 km (3,5 km у одласку и 3,5 km у повратку) стазом паралелном са каналом ДТД. Идемо да видимо филмско село које је изграђено за потребе снимања филма „Свети Георгије убија аждаху“ а које се налази на самој обали Дунава. Преко пута се одлично види Рам и његово утврђење, а такође и непосредни додир са прелепим Дунавом и поглед на суседну Румунију ће да употпуни читав доживљај. Они који не буду желели да иду на овај додатни део, сачекаће нас на пешчарским ливадама и уживаће у слободном времену за одмор. На крају свега при повратку за Београд, свратићемо до неког успутног ресторана (или у Кајтасову или у Старој паланци) на окрепљење и опуштање.

приказ трасе на Гуглу

ОБАВЕЗНА ОПРЕМА: гојзерице (или добре патике), камашне по потреби, мали ранац, вода, храна за успут, штапови, заштита од ветра и евентуалних падавина, батеријска (пожељно чеона) лампа са резервним батеријама, одећа слојевита примерена временским условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ: сваке среде у 20 h на састанку Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

ЦЕНА:

1.250 дин.

1.150 дин за чланове клуба са плаћеном чланарином за текућу годину

У случају преко 40 пријава, цена се смањује за 200 динара.

ПОЛАЗАК: са паркинга испред центра „Сава“. Полазимо тачно у 07:00 h, скупљамо се 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Долазак у Београд у вечерњим сатима између 21 и 22 h.

 Акцију реализује Зоран Вујошевић – Буца

063 283 558

buca@serbianoutdoor.com

Загајичка брда На врху Загајичка брда

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

НП Ђердап: МИРОЧ – Фајфур – Ђеврин

Ах, МИРОЧ!… PORTILE DE FIER ! Полигон Марка Краљевића и Виле Равијојле; место највеће концентрације лековитог биља, према Др Туцакову;  најлепши Дунавски видиковци;  Текија…Златна бућка Ђердапа… Шта још? Па КАУП, наравно! Пошто сте прошлог лета Фајфур оценили чистом десетком, идемо опет! 

Мироч

Aко је пут дуг, пешачење мора бити идеалне дужине, како бисмо ЗАИСТА уживали, а не само они који су спремни за напоре. Нарочито када све мора да стане у један дан. У том смислу, ово је идеална варијанта за уживање у Мирочу, а при том ће вам све то бити ново – и Фајфур и Ђеврин и између њих.  Траса дуга 15 km, са висинском разликом од 580 m, чини је приступачном баш сваком, што обећава опуштено уживање у природи и пријатно дружење. За суботу смо се одлучили, јер касније стижемо, а у понедељак почиње и школа!

фото: Чедомир Житаревић Казан плажа

Иначе, август је у Текији месец када се одржава традиционална „Златна бућка Ђердапа“. Манифестација ће бити увелико завршена у време нашег доласка, али то неће бити разлог да овде не нађемо деликатесну свежу сомовину 🙂

фото: Чедомир ЖитаревићПОЛАЗАК: у 6.00 h, са паркинга испред центра „Сава“. Потребно је доћи 15-ак минута раније, како бисмо кренули на време. Пут је дуг, и паузу правимо само ако постоји потреба.

Голубачка тврђава Трајанова табла (приступачна искључиво са воде) Дећебал

По доласку у Текију, крећемо на пешачење ка Фајфуру (505 m) на месту Одуш.

Фајфурска панорама!

Овај врх је, као што видите на фотографији, изузетно леп видиковац изнад Текије. Испод њега је и сам извор Фајфурског потока, који смо пратили узводно.

Настављамо даље, савијајући путањом ка Пропазшћу (472 m), што је још један леп видиковац, а потом, преко Дугог поља ка Ђеврину (434 m).

Ђеврин

Са Ђеврина ћемо уживати у погледу на Дунав, Сип и ХЕ „Ђердап I“.

Овогодишња првомајска фото сеанса на Ђеврину :-)

Када се сити исфотографишемо, силазимо ка Ђевринском потоку до моста на магистрали, где нас чека наше возило, којим одлазимо у Текију.

спуст Оршава На Ђевринском мосту

Полазимо за Београд, испуњени подељеним доживљајем, а како је пут дуг, свраћамо на освежење, рибљу чорбу у ресторан на Лепенском Виру. Стижемо између 23 и 24 h.

Лов на сома уме бити права драма и најчешћи мотив популарних „пецарошких прича“. Бућкање је традиционалан начин
риболова на сомове. Прибор за се састоји од подебље јаке струне довољно дугачке да може дохватити дно сваке дубине. Набућке једном њеном крају везана је удица. Други део прибора је сама бућка, начињена од комада дрвета, дугог око 30 cm а дебљине око 4 cm. У пределу рукохвата је округла, а доле у делу који бућка воду, пљосната, док на самом крају остаје овална, пљосната плочица, пречника око 2 cm. Управо од облика те чашице зависи успех или неуспех. Битан је угао клокне, која може бити удубљена или испупчена. Прва је мирну воду , а друга за таласе. Рибар седи у чамцу мирно пушта да матица реке носи чамац и ставља мамац на удицу. На струни изнад удице око 30 cm мора бити комад олова, како би удица са мамцем (ровац, шкољка, глиста, пијавица) могла да потоне. Алас омота струну око леве шаке коју држи изнад воде с леве стране чамца и помера је горе доле, изазивајући сома . Десном руком удара бућком по води. Тај звук из неких разлога привлачи сомове, диже их са дна, и када наиђу на мамац , лакомо га прождиру.

Код Јоце Крофне :-) плажа Дунав - МОЈЕ МОРЕ!

ОПРЕМА: мали ранац, гојзерице, храна и пиће за успут, заштита од сунца, опрема за плажу (пешкир, купаћи) и преслака.

Текијска плажа филмски залазак сунца Текијска плажа

ЦЕНА: 

1.900 дин

1.800 дин за чланове Клуба

ПРИЈАВЕ и ИНФОРМАЦИЈЕ  средом у 20 h на састанцима Клуба, Устаничка 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

са Ђеврина фото: Чедомир Житаревић

Ево како планирана путања изгледа на топо карти и гуглу:

приказ трасе на карти сателитски приказ (Google earth)

Акцију реализује Александар Радовановић

aca@serbianoutdoor.com

063 555 966

Званично, најлепши ток Дунава је управо Ђердап!

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Брњичка трилогија

Водопад на Брњици