Архива за doživljaj

Пројекција: Уз фадо и порто… ПОРТУГАЛИЈА

Да ли знате да  је Португалски језик један од најраширенијих на свету и да њиме говори више од 230 милиона људи? Службени је језик у девет земаља, а највише је говорника у Бразилу. Или да се најдужи европски мост налази у Лисабону? Реч је о мосту Васка да Гама дугачком фасцинантних 17,2 km. Или да је популарни фадо на листи UNESCO-ве светске нематеријалне културне баштине? Или да овде жене, у просеку живе 6 година дуже од мушкараца? И ако је земља коју светска историја бележи као моћну колонијалну силу,  Португалија је прва која је још давне 1761. укинула ропство.

Ако то можда нисте знали, онда ћете много тога сазнати у среду 29. новембра, у сали нашег Клуба, када своје импресије са боравка у Португалији и њеним острвима са нама подели проф. Др Елеонора Гвозденовић! Добро нам дошли 🙂

Португалија, или званично Португалска Република је држава на западу и југозападу Иберијског полуострва у југозападној Европи, и најзападнија је земља континенталне Европе. Граничи се са Шпанијом на северу и истоку, а на западу и југу излази на Атлантски океан. У саставу Португалије су и два архипелага у Атлантику: Азори (Açores) и Мадера (Madeira). Тренутно најпознатији Португалац на свијету, Кристиано Роналдо, рођен је на Мадери!

Португалија је изразито атлантска земља, која заузима западни део Пиринејског полуострва, рт Рокаизмеђу Атлантског океана и Шпаније. Крајња западна тачка, која је истовремено крајња западна тачка континенталног дела Европе, је рт Рока (порт.: Cabo da Roca), док крајњу источну тачку чини место Миранда до Доуро. „Овде се земља завршава, а море почиње“ су стихови португалског националног песника Луиша де Камоиша (Luís Vaz de Camões, 1524. -1579.), који најбоље описују осећај када се попнете на Кабо да Року, најзападнију тачку континенталног дела Европе. Стеновити рт (како на српском гласи његов назив) висок је око 140 метара и поглед са његовог врха одузима дах. Испод вас је литица, а ту, одмах преко Атлантског океана налази се Америка!рт Рока

Са њених обала испловљавали су Васко да Гама, Педро Кабал и Фернандо Магелан и  као значајна поморска сила у прошлости је стекла велику прекоокеанску империју.

Име Португалија само по себи открива делове ране историје ове земље — оно потиче од римског имена Portus Cale, могуће мешавине грчког и латинског имена које значи „Лепа лука“, или чак мешавине келтског и латинског, или мешавине феничанског и латинског.

Белем кула Споменик географским открићима Споменик географским открићима Maгеланов брод - Викторија

Просторима Португалије током историје прошли су и задржали се многи народи и цивилизације:  Ибери,  Келти, Феничани и Картагињани, Грци, германска племена (Свеви и Визиготи) и Мавари својим културама оставили су трага у овој земљи. Као независна држава, први пут се појавила током средњег века (1179.), а свој утицај увећала је и проширила током XV и XVI века, у доба великих географских открића поставши велика економска, политичка и културна сила и створивши велику Португалску империју која се простирала од Бразила, преко Африке, Индије и Кине, до Источног Тимора у Индонезији. Португалија је била светска сила у доба открића, јер су португалски морепловци открили поморски пут до Америке, Африке, Индије и далеког Истока.

Крајем XVI века (1580.), Португалија је први пут у историји изгубила независност, нашавши се под влашћу Шпаније чиме је почело пропадање Португалије као велесиле. И после поновног успостављања независности (1640) Португалија је наставила да губи економску и политичку моћ, и то због низа догађаја као што су Земљотрес у Лисабону 1755, Наполеонова освајања, независност Бразила (1822.) и грађански рат између апсолутиста и либерала. Године 1910. збачена је монархија. Добар део ХХ века, (1927—1974) Португалија је провела под десничарском диктатуром. Дана 25. априла 1974, лево оријентисани војни пуч звани „Револуција каранфила“ збацио је репресивни режим после чега је земља прошла кроз велике демократске реформе. Године 1975, Португалија је дала независност својим преосталим колонијама. Португалија је једна од оснивача НАТО-а а од 1986. члан је Европске економске заједнице, данашње Европске уније.

Португалци народ је хомогена група типично медитеранског изгледа. Од 11 милиона становника 99,5%, чине Португалци, док на Бразилце, Шпанце и Енглезе отпада укупно 0,5%.

Више о старијој историји Португалије можете видети овде.

 Лисабон лети, предвече Мост "Васко да Гама"

Незаобилазна знамења Португалије су порто и фадо!

Фадо, врста меланхоличне музике и везује се са португалском речју saudad, који се може описати као чест људски осећај – као заљубљеност у некога, ко је врло далеко. Тај стил је чиста мешавина  туге,  бола,  носталгије,  среће и љубави. Фадо вероватно потиче од мешавине ритмова афричких робова и традиционалне музике португалских морнара, са арапским утицајем. Постоје две варијације фада – фадо из Лисабона и из Коимбре. Лисабонски фадо био је првенствено популарна музика, обично су га изводиле жене, док је фадо из Коимбре имао више литерарно обележје и обично су га изводили мушкарци. Оба правца су данас прихваћена као национална музика цењена у иностранству, више него у самој Португалији. У прилог томе говори и чињеница да се фадо налази се на попису Нематеријалне културне баштине коју саставља UNESCO.чаше за Порто

Обогаћено и јако црно вино, Порто  које је добило назив по истоименом лучком граду, засигурно је најпознатији национални производ. Ексклузивно се производи у долини Дуро на северу Португала, од чак 80 врста винове лозе. У питању је слатко црно вино, које се често сервира као дезертно, мада постоје и сува, полусува и бела варијанта. Обогаћена вина налик на порто праве се и ван Португала, али у Европи, по правилима о заштити порекла, само вина из Португала могу да носе ознаку порт или порто.  Ту је и средње слатки розе доста млађег бренда, Матеус (Португалци изговарају Матуш), који се флашира у специфичним боцама. Марка је настала 1942, а производња је почела после Другог светског рата. Ово вино је било нарочито по укусу тада убрзано растућег европског и северноамеричког тржишта. Производња је убрзано расла током педесетих и шездесетих година прошлог века, да би до осамдесетих, када му се придружила и бела верзија, оно чинило преко 40% извоза вина из Португала. У то време њихова продаја на светском тржишту достигла је 3,25 милиона пакета годишње. Иначе, на португалском се „Живели“, или „У здравље“ каже „Saúde“ (сауџи!)

А кад смо већ код вина, Храна у Португалу се прави претежно од рибе, поврћа и воћа. Једно од народних јела, бакаљау, се прави од сушене рибе са поврћем.  Најчешћи додаци су  маслиново уље, бели лук и сир. Португалци највише пију вино, а после оброка се пије јака кафа која се назива бика. Од осталих националних јела, вреди споменути Франго на пукара (кувана пилетина), Карбидела (пилетина кувана са пиринчем у сопственој крви) и Козидо а Португеса која се прави од кромпира и великог броја различитих меса и поврћа.

Геолошки, тло Португалије представља природно спуштање шпанске Мезете, грађене од старих кристаластих стена, према Атлантику. Речни токови поделили су висораван, која се лагано спушта према обали и претворили је у групе брегова.

 

На истоку државе простиру се планине, док је западни део низијски. Северни део Португалије чини планинска покрајина, која се пружа од реке Мињо до реке Доуро. Источни део ове покрајине чине висоравни, висине 700-800 m, настале у долинама истоимених река: Доуро и Мињо. Са тих висоравни дижу се бројне планине, висине 1000-1400 m. Овај крај се зове Траш ош Монтеш.

Спуштајући се према мору, долази се до равница на 200-300 m надморске висине, а онда у приморски обални део. Средњи део Португалије се разликује од северног дела. Од Доура до Тежа, преко Квимбре, иде изразита тектонска линија која условљава благе облике рељефа изграђене од гранита. Тектоника наводи реку Тежо да тече ка западу, да би потом скренула ка југозападу.

И овај део територије пресеца неколико планинских ланаца (сера), међу којима се истиче висока Сера де Естрела (1990 m). На овом планинском ланцу налази се и највиша тачка у континенталној Португалији. На њему се опажају трагови глацијације. Ипак највиши врх у земљи је угасли вулкан Пико (2371 m), на истоименом азорском острву, на коме се опажају трагови глацијације. Од венца Сера де Естрела од венца Сера де Синтра простире се Естремадуру, која је изграђена од мезозојских стена, а покривена је оскудним културама и слабом шумом. Јужно од Сеере де Естрела пружају се уз руб Мезете прво Терцијарни, затим Плеистоценски и најмлађи седименти, који спуштајући се према мору сачињавају висораван Ремадуру.

Југоисточно од ове висоравни пружају се равнице Рибатежо и Алентежо. Та равница се лагано уздиже у висораван Горњи Алентежо. Југозападно од Алентежа пружају се огранци Сере Морене, а јужно од њих пружа се висораван Алгарве, изграђена од мезозојских и терцијарних слојева, и делувијалних и алувијалних седимената.

У Португалији разликујемо две врсте климе: океанску и медитеранску. Прва влада на северу Португалије, под утицајем Атлантика и карактеришу је благе зиме и лета влажнија, не тако жарка као на југу. Планине на северозападу граде кишну баријеру облацима са Атлантика, па примају и више од 1000 mm кише годишње. У јужном делу земље преовладавају утицаји с Медитерана, па он има сушнију климу од северне Португалије. Овде су заступљена жарка и сушна лета и благе али влажне зиме са средњом јануарском температуром од 10 °C.

У унутрашњости државе лета су врела и сува, па су суше уобичајене на истоку, захваљујући планинама које онемогућавају киши са Атлантика да продре у унутрашњост. Утицај климатских фактора са мора јачи је од утицаја климатских фактора са копна, а ветрови су знатно јачи и чешћи са западног него с источног квадранта, а зависе од померања азорског антициклона.

Захваљујући изразитијим падавинама севернији део земље је шумовитији. Знатни простори у планинама су под травном формацијом. У песковитом приморју засађен је на великим површинама приморски бор. У унутрашњости већи значај има посебна врста храста од чије се коре добија плута )Португал је највећи извозник плуте, чак 70 % плуте потиче одавде!). Југ је мање шумовит, али је јужни део Алгарва познат по узгоју рогача, смокава и бадема. У нижим пределима широм земље узгајају се маслине.

У Португалији живи много дивљих сисара укључујући вукове, вепрове и рисове. Вук и рис су на ивици истребљења и упркос великим напорима власти, тај се тренд не поправља. Нарочито рис, јер у земљи постоји још свега неколико парова. Гмизаваца има у изобиљу, на југу посебно гуштера и камелеона. Птичији свет, међу којима и врсте својствене само Пиринејском полуострву, обогаћује се годишњим миграцијама до Африке и назад.

Речна мрежа у Португалији је густа. Скоро сви речни токови долазе из суседне Шпаније:  Мињо (гранична река на северу), затим Лима, Доуро (на чијем ушћу лежи Порто), Мондего, Тежо (најдужа река на Пиринејском полуострву са Лисабоном на самом ушћу), Садо и Гвадијана, гранична река на југу. Делимично се користе за пловидбу због велике разлике између летњег и зимског водостаја, док планинске реке на северу располажу високим хидропотенцијалом.

Атлантска обала је ниска, песковита и слабо разуђена. Деловање мора на португалску обалу, посебно плима и осека, које уздижу и спуштају дуж обале висину мора од 3,5 до 4,30 m, утицало је на стварање естуара. На стварање осталих изразитих облика обале доста утичу таласи, који се дижу и до 10 m висине, а имају ударну снагу до 20 тона по m². Они су знатно већи и јачи него на Медитерану.

Иначе, на португалском се „Живели“, или „У здравље“ каже „Saúde“ (сауџи!)

Пројекција: ГРУЗИЈА

Ова земља није ни мало често у понуди, а такве дестинације буде знатижељу путника сладокусаца… Наш вечерашњи предавач то свакако јесте – Драган Павловић.

Пројекција ће бити одржана у среду 8. фебруара у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“). Добро нам дошли! 🙂

Грузија, позната и као Ђурђија (грузијски: საქართველო – Sakartvelo), је држава у источној Европи. Граничи се са Русијом на северу и североистоку, Турском и Јерменијом на југу, и Азербејџаном на југоистоку, док на западу излази на обале Црног мора.  Њеним доминирају високи планински ланци Великог Кавказа на северу са бројним врховима који прелазе 4.000 m надморске висине, укључујући и највиши врх у земљи Шхару (на надморској висини од 5.200 m) и Малог Кавказа на југу. Црноморско приморје је доста ниско и замочварено и од обале ка унутрашњости се у виду левка шири пространа Колхидска низија. Низијска подручја се налазе и у источним и централним деловима земље и прате токове највећик грузијских река Куре (или Мткварија) и њених притока. Западни део земље припада сливу Црног мора, док источни део отиче ка Каспијском језеру управо преко реке Куре.

Главни и највећи град у земљи је Тбилиси који је седиште председника и националне владе, док је од маја 2012. град Кутаиси центар законодавне власти (парламента). Већи градови су још и Батуми који има функцију административног центра аутономне републике Аџарије и Рустави (оба преко 100 000 становника). Град Поти који лежи у централном делу црноморске обале је најважнија грузијска лука. Већину популације (преко 80%) чине етнички Грузини, службени језик је грузијски (изузев на територији отцепљених република где се говоре абхаски и осетски језик), а око 80% популације су припадници Грузијске православне цркве. По државном уређењу Грузија је унитарна полупарламентарна држава у којој извршну власт деле председник и влада.

Република Грузија лежи на подручју геополитичке регије Закавказје, на самој граници између источне Европе и југозападне Азије, те се стога може сматрати подједнако и европском и евроазијском државом. Сами Грузини своју земљу називају балконом Европе. У геополитичком и културолошком погледу Грузија се сматра искључиво делом европског континента. Брда и планине покривају 87% површина. На северу се налази ланац планина Велики Кавказ. На југу су западне падине Малог Кавказа и вулканска област која је део Јерменске висоравни. Измећу њих се налази Колхидска низија.

Највиши врх је Шхара на Великом Кавказу са 5.068,9 m. Најдужа река Грузије је 1.364 km дуга река Кура (грузијски: Мтквари), која кроз Грузију тече 351 km, од југа ка истоку земље. Друге веће реке су: Аласани (351 km), Риони (333 km) и Енгури (213 km). Највеће језеро је Паравани (37,5 km²) на 2.073 m надморске висине. Пећина Вороња је са 2.190 m дубине најдубља пећина на свету. Планине Кавказа штите Грузију од хладног ваздуха са севера, док утицај Црног мора доноси топлије време. Клима Грузије је влажно-суптропска на западу до сушне и умерене климе на истоку. Просечна годишња температура ваздуха је 15 °C на западу, а 11 до 13 °C на истоку. На западу годишње падне 3.000 mm падавина, а на истоку само 400.

Изворно име за Грузију је Сакартвело (грузијски  საქართველო) и у приближном преводу означава картвелијанску земљу. Термин је кованица две речикартвел-и (грузијски  ქართველ-ი) која представља етноним и односи се на становнике централног грузијског региона Картли који се може сматрати језгром древне грузинске државе, и циркумфикса „са + народ + о“ који представља класичну конструкцију у грузијском језику за етнониме (у буквалном преводу „територија где живе …“). Од почетка 9. века термин Сакартвело је захваљујући ширењу јединствене вере, језика и културе постепено почео да се односи на подручје свих грузијских држава изван самог региона Картли. Грузини себе називају Картвелеби (грузијски  ქართველები), а свој језик картули (ქართული).

Према древним грузијским рукописима (грузијски  ქართლის ცხოვრება; Картлис цховреба) предак древник Картвелијанаца је био Картлос који је по предању био праунук најстаријег синабиблијског пророка Ноје, Јафета од којег су после великог потопа настали сви европски народи (јафетити). Антички грчки и римски аутори су становнике данашње западне Грузије називали Колхиђанима, а њихову земљу Колхидом, док су они на истоку били Иберијанци или Иверани, а њихова земља Иверија.

Термини Георгија, односно Георгијанци у западноевропским средњовекивним црквеним списима су у директној вези са ранохришћанским светитељем Светим Георгијем (тј. Св. Ђорђем или Св. Ђурђом, па отуд и назив Ђурђија) који је у то време међу хришћанским становницима Кавказа био веома поштован (и који се и данас поштује и слави као заштитних грузијске државе и народа). На подручју данашње Грузије постојала су још током античких времена моћна и независна краљевства. Краљевине Колхида и Иберија су још у IV веку примиле хришћанство, па се Грузија може убрајати међу најстарије хришћанске земље на свету. За више о историји Грузије кликните овде.

КАУП у 2017-ој

Током последње две године, запажено је интересовање за предавања и одређене теме, те и најзначајнија промена у 2017-ој  представља учесталију организацију пројекција. Међу нашим члановима има доста великих путника, што је утицало да теме буду претежно путописног карактера. Али, ту су рецимо и две, изузетно занимљиве теме у интерпретацији географа, чија је садржина антрополошког карактера.

Кликни да погледаш спот! 🙂

На страницама сајта, где су најаве пројекција, наћићете и садржајан опис који ће вас сигурно занимати, а свакако учинити и да лакше упијете све што будете гледали и слушали на самим пројекцијама.
Од акција ће бити мањих и већих новина, као и неколико класика које по вашој жељи враћамо на позорницу 🙂 То су пре свега Прерасти источне Србије и Лазарев кањон, а од већих путева, поново идемо у Кубу, али и Израел, Грчку, Бугарску, Словачку, Румунију…

Пролазак кањона Брњице је ове године у знаку јубилеја: бележимо 10 година изузетно успешне и посећене акције. Обзиром да је више пута организована и по два пута, са преко 80 учесника, са бројањем смо престали када је овај изузетно живописан кањон прошао и хиљадити учесник. Зато на лето (крајем јула), славимо! 🙂

Кањон Нере ће бити овог лета мало освежен новом трасом, уз постојеће којима вас водимо последњих неколико година, а одлазак на Морачке планине, који сваке године посвећујемо неприкосновеном барду домаћег планинарства, Крсту Жижићу – Жижи, као и сваке године, носиће још једну, нову, куриозитетну трасу. Уз Сврљишку принцезу, Нишевачку клисуру, овог лета у име сећања на легендарног спелеолога Милутина Вељковића, представљамо вам и Калафат!

Зато, нека нам је срећна ова 2017-та и да нас ноге служе докле жеље досежу! Живели! 🙂