Архива за Ćira

Јесења палета Рајских отока

Са свих страна окружено планинама у регији унутрашњих Динарида, на надморској висини око 410 m, лежи град Ужице. Недалеко је и граница према Републици Српској и Црној Гори, те практично представља центар западне Србије, којим тече река Ђетиња… Она настаје на обронцима планине Таре, у Пустом пољу код Кремана, где се спајају Братешина, Коњска река, Ужички и Томића поток. Након 75 km тока улива се у Моравицу, одакле тече као Западна Морава. Вода у горњем току (изнад Ужица) спада у  I и II класу квалитета.

Све до Ужица, Ђетиња тече јединственом клисуром која добрим делом има и кањонске литице, тако да је њен ток наизменично миран и разливен, или виртуозан, са пуно слапова, у деловима где се провлачи кроз кањонске теснаце, наткривена стеновитим литицама. Живи свет клисуре је изузетно богат и одликује га велики број ретких и ендемских биљних врста; позната је као простор најбогатији популацијама дневних лептира, док су срне, лисице, видре и друге шумске животиње њени уобичајени становници. 

Придружите нам се на овом пешачењу кроз природно добро, 14 km дугом трасом која води кроз историју, природне лепоте, уживајући у звуцима вода бистре Ђетиње!

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред просторија клуба (Устаничка 125 ц), тачно у 6.00 h. Потребно је доћи 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време.

На успон према остацима утврђења Стари град, полазимо недалеко од градске плаже у центру Ужица, ходамо узаним, стрмим улицамаНакон обиласка и фотографисања, спуштамо се према кањону Ђетиње, одакле крећемо на пешачку туру. Прво што ћемо видети на овој врло динамичној стази су два вештачка водопада на реци Ђетињи која никога не остављају равнодушним. Одавде креће успон стеновитом стазом, према видиковцу Ђурђевића орлови, са кога се пружа диван поглед на кањон реке, која меандрира међу високим кречњачким литицама. Такође се види и неколико мостова, тунела, од старе и нове железничке пруге. Након паузе на врху, настављамо атаром села Стапари, поново према кањону Ђетиње и термалних извора, лепо уређеном излетишту. Поред термалних извора, који такође припадају Стапарима, направићемо дужу паузу, за ручак и окрепљење (ако буде довољно заинтересованих, етно домаћинство нам може организовати заједнички ручак). Одавде улазимо на стару трасу Ћире, која води кроз кањон Ђетиње до плаже у Ужицу.

На том невероватном путу, пролазимо 12 тунела, више од 5 мостова (већи број тунела је НЕосветљен, па ће нам требати лампа, тунели су различитих дужина).

Од Стапара до Ужица је најлепши део стазе са многобројним вировима, Клисура Ђетиње је дугачака 15 km (где она поседује кањонске одлике, стрмих литица, које досежу висину до 300 m), проглашен је пределом изузетних одлика и означен је као природно добро од великог значаја. Ми прелазимо најлепши део у дужини од 6,5 km.

Уживаћете у динамичним шумовима и сликама воде која мења своје облике кроз брзаке, пени се у тзв. лоницма и опет мирно спушта у појединим деоницама. Бићемо изнад дела кањона, зову га котлови, где је најужи, само 3 m. Сићи до специфичног завоја реке назван Рајски отоци.

После неколико тунела наилазимо на  велику и малу брану, и два вештачка али атрактивна водопада, које су направљени у насељу Турица за потребе снабдевања хидроелектране водом, затим  поред хидроцентрале, друга у свету направљена по Теслином начину рада и старог гвозденог моста где се у врелим летњим месецима одржава такмичење скокова у воду.фото: Милија Дикић

Пролазимо поред градске плаже, пратећи ток Ђетиње до паркинга и нашег возила.

Време поласка у 18 h, са једном краћом паузом у току пута, очекивано време доласка у Београд око 22 h.

Стаза је дуга 14 km са висинском разликом 400 m, крећемо се макадамским путем, природном стазом а последњих 6 km ближе Ужицу је асфалтирано и тунели су осветљени.

Ужичанствено!

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, одећа прилагођена времену, батеријске лампе, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина, купаћи, пешкир, пресвлака, храна.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ: 

1.750 дин

1.650 дин – за чланове Клуба

за мање од 40 учесника, котизација се увећава за 300 дин.

Цена ручка ће бити накнадно објављена.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

фото: Милан Мијушковић

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Шаргански вез: Мокра Гора и Тара

Парк природе „Шарган – Мокра гора“ налази се између Таре и Златибора. Док није постала туристичка атракција  било је ту сеоце са неких хиљаду становника. Дуго је Мокра Гора била неоткривена, јер ми често нисмо ни свесни шта би све с поносом могли показати. А онда је Куста на брду Мећавник направио Дрвенград и име Мокре Горе прочуло се на далеко.

 mokra-gora1

Полигон за овај викенд биће НП ТАРА И Парк природе „Шарган – Мокра гора“! Попећемо се на два врха, корачати путевима старина, на развођу старих и нових времена и видети два грађевинска подвига из различитих периода! На врху кречњачке стене скривене су многе тајне средњовековног утврђења: ко је ту живео и у ком периоду, како се долази до његових зидина, због чега је саграђен на тако тешко приступачном терену… су само нека од питања која до данас немају поуздан одговор.

Субота, 20. мај

ПОЛАЗАК: Окупљамо се на паркингу крај нашег Клуба у Устаничкој 125 и тачно у 6.00 h крећемо пут планинске лепотице Таре. Успут правимо паузу од 30 минута, за јутарњу кафу и доручак.

У селу Солотуша, код цркве напуштамо наше возило одакле креће пешачка тура и успон на Солотник.

До утврђења се може доћи из два правца, зависно од тога да ли желите да осетите мало адреналина или не.

Код цркве је и воденица од које креће пешачка стаза, постоје и маркације. Краћа стаза, уз саму стену је прилично стрма и захтевна. Али зато је награда врхунска, поглед ка обронцима Таре, Соколским стенама, Повлену и Дебелом брду просто је фантастичан…Они којима пењање преко стена не причињава задовољство, кренуће другим правцем, налево кроз село и блажом узбрдицом се попети до утврђења. Тако да ће једна група ући на северни а друга на јужни улаз у утврђење. Утврђење уопште није велико, то није неки утврђени град већ прави средњовековни замак, дом ко зна кога племића. Смештен на стени, а ми можемо само замислити како је изграђен и како је некада изгледао.

Са рушевина се пружа поглед који одузима дах, на околину и стену под њим.

035 Tara_5

Од подножја до врха ћемо савладати 200 m висинске разлике.

Након паузе на врху, крећемо сви заједно сеоским путем који води преко ливада и четинарских шума. Ако нам се посрећи, можда видимо крдо срна и јелена, чији дом су ова пространства. Стаза дуга око 9,5 километара са незнатном висинском разликом, нас води до центра Калуђерских Бара, где нас чека наше возило.

После оваквог дана утиске ћемо сабирати у мирису и шуму ветрића у боровим гранама  на Тари. Смештај у апартманима у близини центра.

Следи окрепљење, вечера, дружење и слободно време.

mokra111

Недеља, 21. мај

У 8.00 h, након јутарње кафе и паковања, опраштамо се од својих домаћина и настављамо у још чудесније пределе непресушне лепоте и инспирације Моктре Горе. На путу нећемо заобићи и чесму у Шаргану, одакле ћемо понети своје залихе воде.

Откривање чаролије ових предела почиње од Шаргана на око 1.000 мнв, па преко доста превоја до до највишег врха Таре (Збориште 1544 m). Пут нас води кроз дивне четинарске шуме са столетним боровима карактеристичног изгледа, сведока каквим се ветровима одупиру у свом опстајању. Поглед на Мећавник, Шарганску осмицу и захукталу локомотиву се не заборавља. Пролазећи засеоке, може се осетити тај несаломиви дух овдашњих горштака  у вечитој борби са овoм прелепом али исто тако суровом природом. Изнад засеока Турудићи, налази се импозантан кречњачки масив Подстење који скрива неколико пећина и прераст. На његовим негостољубивим литицама живот проводе  не тако бројни столетни борови. Слике мешавина четинарских, листопадних шума и мириса расцветалих пропланака ће се урезати дубоко унутар наших бића.

Настављамо ка највишем врху Мокре Горе Иверу 1478 мнв.

Са врха Ивер се пружа величанствен поглед на суседне врхове, врх Златибора…

Спуштајући се ка нижим тачкама парка проћићемо поред филмског села где се снимао филм Емира Кустурице „Завет“, где нас чека наше возило.

Иза нас је остало 12 километара са висинском разликом око 500 мнв. Освежење и окрепљење у најпознатијем етно селу на овим просторима а вероватно и шире – „Дрвенграду“.

drven

За Београд полазимо у 17.30 h. Уз једну краћу успутну паузу стижемо до 22.00 h.

ОПРЕМА: гојзерице, одећа адекватна временским условима, штапови, мали ранац за храну и воду, преобука, заштита од ветра и евентуалних падавина.

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:

3.500 дин

3.400 дин   за чланове клуба са плаћеном годишњом чланарином

Котизација обухвата: превоз, смештај (у комфорним четворокреветним апартманима, недалеко од Калуђерских Бара), боравишна такса и огранизациони трошкови.

Акцију реализује Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

 mokra-gora drvengrad

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

РАЈСКИ ОТОЦИ – Tрасом Ћире: манастир Рујан, Ужице

Са свих страна окружено планинама у регији унутрашњих Динарида, на надморској висини око 410 m, лежи град Ужице. Недалеко је и граница према Републици Српској и Црној Гори, те практично представља центар западне Србије, којим тече река Ђетиња… Она настаје на обронцима планине Таре, у Пустом пољу код Кремана, где се спајају Братешина, Коњска река, Ужички и Томића поток. Након 75 km тока улива се у Моравицу, одакле тече као Западна Морава. Вода у горњем току (изнад Ужица) спада у  I и II класу квалитета.

Све до Ужица, Ђетиња тече јединственом клисуром која добрим делом има и кањонске литице, тако да је њен ток наизменично миран и разливен и и темпераментан, са пуно слапова, у деловима где се провлачи кроз кањонске теснаце, наткривена стеновитим литицама. Живи свет клисуре је изузетно богат и одликује га велики број ретких и ендемских биљних врста; позната је као простор најбогатији популацијама дневних лептира, док су срне, лисице, видре и друге шумске животиње њени уобичајени становници. 

Придружите нам се на овом пешачењу кроз природно добро, 15 km дугом трасом која води кроз историју, природне лепоте, са пријатном релаксацијом: термални извор  бистре Ђетиње!

фото: Предраг Супуровић

ПОЛАЗАК:  са паркинга испред просторија клуба (Устаничка 125 ц), тачно у 6.00 h. Потребно је доћи 10-ак минута раније, како бисмо кренули на време.

На успон према остацима утврђења Стари град, полазимо недалеко од градске плаже у центру Ужица, ходамо узаним, стрмим улицамаНакон обиласка и фотографисања, враћамо се у наше возило и следи наставак пута према Врутцима одакле почиње наша пешачка тура. Прва одредница је манастир Рујан где ћемо се упознати са његовом историјом. Спуштамо се према брани и језеру Врутци, одакле улазимо на стару трасу Ћире, која води кроз кањон Ђетиње до плаже у Ужицу.

градска плажа  

На том петочасовном путу, пролазимо 12 тунела, више од 5 мостова (већи број тунела је НЕосветљен, па ће нам требати лампа, тунели су различитих дужина). У селу Стапари, поред термалних извора направићемо дужу паузу, па ко буде желео може се окупати у маленим базенима (темпаратура воде је од 17 -24 C).

DSCI3590 DSCI3614 DSCI3223

Од Стапара до Ужица је најлепши део стазе са многобројним вировима, Клисура Ђетиње је дугачака 15 km (где она поседује кањонске одлике, стрмих литица, које досежу висину до 300 m), проглашен је пределом изузетних одлика и означен је као природно добро од великог значаја.

Тврђава Поглед на тврђаву са Забучја

Уживаћете у динамичним шумовима и сликама воде која мења своје облике кроз брзаке, пени се у тзв. лоницма и опет мирно спушта у појединим деоницама. Бићемо изнад дела кањона, зову га котлови, где је најужи, само 3 m. Сићи до специфичног завоја реке назван Рајски отоци. Може се организовати оброк крај Ђетиње у Стапарима, (ако буде довољно заинтересованих).

DSCI3203 DSCI3240 Velika brana na Djetinji -Uzice

После неколико тунела наилазимо на  велику и малу брану, и два вештачка али атрактивна водопада, које су направљени у насељу Турица за потребе снабдевања хидроелектране водом, затим  поред хидроцентрале, друга у свету направљена по Теслином начину рада и старог гвозденог моста где се у врелим летњим месецима одржава такмичење скокова у воду.

Детаљ са Рајских отока код Мале бање ФОТО: Милија Дикић фото: Нилија Дикић

И коначно релаксација (уколико остане врмена) на градској плажи која је уједно и мини водени спортски центар, где проводимо време до поласка за Београд. Време поласка у 19 h, са једном краћом паузом у току пута, очекивано време доласка у Београд око у 23 h.

  дото: Милија Дикић DSCI3234 DSCI3229

Стаза је дуга 17 км са висинском разликом 300м (у спусту), крећемо се макадамским путем а последњи километри ближе Ужицу су асфалтирани (у догледно време ће цела траса бити асфалтирана) и тунели су осветљени.

ОПРЕМА: гојзерице, мали ранац, одећа прилагођена времену, батеријске лампе, заштита од сунца, ветра и евентуалних падавина, купаћи, пешкир, пресвлака, храна.фото: Милија Дикић

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ: 

1.750 дин

1.650 дин – за чланове Клуба

за мање од 40 учесника, цена се увећава за 200 дин

ЦЕНА ОБРОКА: биће накнадно објављена (храна из етно домаћинства)

ПРИЈАВЉИВАЊЕ и информације на састанцима Клуба средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује Новица Радојичић

nole@serbianoutdoor.com

061 170 29 55

фото: Пеђа Супуровић Старо Ужице - разгледница

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

ЗАБОРАВЉЕНИ РАЈ

          Ако једном одлучите да упознате боље источну Србију, и свој пут почнете са севера, од Ђердапа, завршићете га кањоном реке Јерме на крајњем југоистоку. А можда, поведени овим редовима, или близином места у коме већ живите, кренете баш с југа… А много тога би вас могло привући, што од прелепих пејсажа, који просто заробљавају својом лепотом сва чула, што склоп рељефа,  погодан за рекреативно пешачење и планинарење, или можда готово заборављен, архаичан начин живота житеља ових крајева који су увек расположени да приме сваког госта који дође из далека.

          Стрме литице планина крију гнезда поносних орлова, а тајновите густе шуме отворе пећина и легенде о скривеном благу у њима. И нема путељка који вам, док ходите неће пресецати потоци и речице, или ћете ви њих прелазити преко брвна, малених старих ћуприја, или старих камених мостова, попут оног преко Блаташнице, у Звоначкој бањи, којим је некада до 1963-ће године пуштао пару никада заборављени Ћира.

          Чак и да сте из веома урбане средине, убрзо схватате да овде у овако богатој природној ризници, уз мало познавања живог света не можете остати ни гладни ни жедни, јер је око вас обиље шумских плодова, а шумовите падине препуне извора, од којих су многи и лековити, попут оног имена Слоново уво, који је кажу добар за вид, те га ваља и пити, али се и умивати отворених очију. Мештани, али и монаси оближњег Погановског манастира, радо ће вам причати о историји и животу ових људи у прошлости. А живот ту, и поред прелепе природе којом је Бог несебично даривао овај крај, готово никада није био лак. И данас ово је на жалост (или на срећу свих нас који волимо нетакнуту природу), један од можда најпасивнијих крајева земље.

          Турци су вековима убирали плода од ове земље, а народ није желео да она  храни туђина поробљивача. И тако је сељанима Доброшева дошло на ум да саде винову лозу, али наопачке полажући гране, како се не би ни примила. Али, лозе су се ипак примиле, а кад то турци видеше, рекоше – Какав ли је ово поган народ, те лозу сади наопако – и селу наденуше име Поганово. Недалеко од тог села, пред крај XIV века, у долини реке Јерме, непосредно пред дверима њеног кањона, подигнут је манастир Св. Јована Богослова, који се сматра бисером средњевековног градитељства и сликарства иконописаца који су припадали грчко-егејској и охридској школи. Погановски манастир је задужбина Константина и Јелене Дејановић, а неки мотиви са фресака могу се видети једино ту и нигде више (Извор мудрости, Алегоријско учење Св. Јована Златоустог и др.), и од 1979-те године је под заштитом UNESCO-а. На жалост, обострано сликана икона, поклон царице Јелене, и још неке реликвије су  након пустошења током Другог с.р. бугари однели и данас се чувају у крипти Цркве Александра Невског у Софији.

          Преко пута манастира, с друге стране Јерме, некада је била железничка станица, али пошто више нема ускопружне железнице, сада је то ресторан, где можете уживати у традиционалним специјалитетима овога краја: јагњетина, салата од сремуша, пиротски качкаваљ, сармице од лозовог листа, у оригиналном етно-амбијенту. Али, ако сте жељни акције, и уз то још одговарајуће опремљени, наставићете даље дуж тока Јерме, кроз њен величанствен кањон ка селу Власи, па маленом, кривудавом стазом кроз густу грабову шуму изнад села Власи, ка пећини Ветрена дупка, која је име добила по хладном ваздуху који из ње избија, јер се дворане са обиљем пећинског накита, бигреним каскадним кадицама и малим језером налазе на 30-ак метара вертикално од улаза.

          Пут дуж тока Јерме до села Власи, усечен у стену, просто је грех прећи каквим превозним средством, јер призори кањона, са окомитим, готово усправним литицама висине 800-993 m,  пружају незабораван доживљај. Али, осећај правог сједињења са Мајком Природом даје, осим уживања у пејсажима и садржај који подразумева праву акцију: жеља да се попне високо, ближе небу, на врх планине и са висина којом лете грабљивице – древни становници пустих литица, осмотри и шира околина. Тако сам учинила и ја не тако давне 2003. са циљем да направим ову репортажу. Пријавила сам се за учешће у планинарској акцији коју и данас реализује искусни Здравко Шево. Следећи пут, повела сам и своју децу, да виде ту лепоту, и поново смо се пели на Влашку планину (1443 m), и Асеново кале (1032 m), силазили у пећину Ветрена дупка, умивали се на Слоновом уху, лишени потребе за икаквом посебном опремом, осим оне уобичајене коју морате имати за одлазак на планине. Ја сам ове стазе прешла у патикама, што није препорука, али ми тада ни најмање није сметало. Стазе су довољно лагане и за почетнике, што сам и сама била на тој акцији. Све што је на врху Влашке планинепотребно је жеља да спознате чари овог простора, фотоапарат и ранац са нечим што ће вам утолити жеђ, али и неки од фактора за сунчање, како небисте осим лепе, преплануле боје, евентуално „изгорели“ на чистом, али проређеном планинском ваздуху.

          Прешавши тако реку Јерму, почели смо лагано да се пењемо газећи пурпурно црвену земљу подножја Влашке планине, лагано се приближавајући опустелом, старом селу Трнско Одоровце. По цветним ливадама још пасу стада оваца, коза, и говеда, али се нигде не чује дечји смех и игра. Тек шимшир, испред једне куће чија врата одавно чува катанац, јер је на брави паук исплео мрежу, казује нам да је ту некада била дивна башта, у којој се играло много деце, која су сад у неким градовима… Становништво старо, куће од набоја, а отпали креч са старих фасада открива црвену земљу од које су грађене. Стара кола која коњи одавно нису вукли, јарам који одавно није обгрлио воловске вратове… Као да се ништа није мењало читав век.

          Застали смо поред извора да се освежимо и напунимо своје чутуре, а по изласку из села четинари – бели борови и клеке нам својим присуством дискретно указују на којој смо висини. Стаза је сада била знатно ужа, да би се већ при крају претворила у праву козију, али уредно означену планинарским знацима. На стенама лишајеви живописних боја. Близу смо.

          Кршевити пропланак врхова Влашке планине, покривен жутим јагорчевинама и љубичастим пресличицама; свеж мирис планинских висина, радост због постигнутог циља, одмор, сунчање, опуштање. Испред нас погледом досежемо стотинаме километара ка хоризонима: планински масиви у суседној Бугарској са Зеленградом у једном од подножја; нешто ближе је Руј (или – голо брдо), преко кога прелази гранична линија. Лево је Видлич у чијем подножју је Димитровград, а даље, такође са леве стране Стара планина и врх Миџор, и ближе у правцу Ниша – Сува планина и Трем. С десне стране може се видети Власинско језеро, близу кога извире река Јерма,  и над њим масив Чемерника. Помислих како би било дивно спустити се параглајдом, и крстарити попут птице над овом лепотом…Асеново кале

          Наредног дана, чекао нас је мањи успон, на Асеново кале, узвишење наспрам саме Звоначке бање, које је добило назив по бугарском цару Асену, који је ту саградио утврђење, што историја пак није потврдила, већ су име сачували бугарски калуђери променивши првобитни српски назив – Јасеново кале (названо по јасеновом дрвету). Како год, остаци темеља и зидова утврђења постоје од тесане бигре и опеке, и предпоставља се да га је саградио деспот Стефан Лазаревић почетком XV века, али су Турци искористили одлазак војске на богослужење у Одоровачки манастир, те заузели утврђење, а манастир порушили.

          Прешавши реку Блаташницу преко старог каменог моста, којим је ишао Ћира својом уском пругом, кренули смо ка врху – ка рушевинама старих зидина неутврђеног порекла. Са леве стране моста лековити извор Слоново уво, а даље чим се пређе мост – узак, дубоки процеп, кратког кањона Блаташнице назван од давнина Цедилка. Ту је место где ћете проклињати себе, ако сте којим случајем заборавили фото-апарат! Одмах по преласку моста, уска пруга пролази кроз два мала камена тунела, и намеће се размишљање – коме ли је требало да уништава уску пругу? Никоме не би сметала све ове године, а сада би била сјајна туристичка атракција баш као што негде и јесте, попут „Шарганске осмице“ рецимо…

          Идући ка врху, прелазили смо ливаде и пашњаке, разговарали са чобанима, а сво време, од поласка из Звоначке бање и назад, пратио нас је Мики – малени пас, мешанац. И заиста, стаза је лагана, и могло би је (осим при самом врху) прећи и дете. Прави ужитак за рекреативце – љубитеље активног одмора, или бар викенда. На врху сте награђени уживањем у предивном погледу на панораму Звоначке бање, село Звонце, планину Стол, Влашку планину, Бугарску са Рилом на хоризонту.

          При силаску идемо ка Ветренском језеру. Земљани пут пресеца безброј поточића. Забехарена стабла воћа, и опојни мирис процвалих јоргована. Брвна која воде до извора. Напуштена воденица, без воденичног точка ког је некад окретала Блаташница. Унутра сав алат као да је до јуче ту млинар живео и радио, али уместо домаћина затичемо закључана врата и две посмртне листе старог брачног пара. Последњи млин у овом крају. Можда се неко сети да овој воденици врати живот, па да се уз хук ове речице чује и звук воденичног камена.

          Из разговора са старим мештанима сазнајемо да је рудник каменог угља у оближњем селу Ракита био жила куцавица целог овог краја. Радио је од 1925 до 1963-ће године, и давао је угаљ који је био један од најквалитетнијих у Европи – бољи од чувеног Шлеског! На питање, чиме се сада људи овде баве, рекли су нам – ничим, призводе само за своје потребе да се прехране, а млади одлазе у оближње градове, или даље, јер овде немају шта да раде. Мештани се надају да ће им рудник у Ракити опет бити отворен и да ће то вратити живот овом крају. А ту је почетком двадесетих година прошлог века постојала и пруга, и хидроцентрала која је снабдевала крај електричном струјом, а развијени су били и трговина, занатство, сточарство и воћарство. Ваљавице сукна којима су одавно одбројани дани, стоје као неми сведоци бољих времена, и једна је претворена у пилану на воду. Надамо се да  другу неће оставити запуштену како би остала бар као спомен на минула времена. Одговор на питање једном мештанину, да ли би им значило када би рудник у Ракити био поново отворен, био је више него дирљив – Да, значило би нам као мајска киша пшеници -.

Ђавоља дупка

 У својој књизи “Гробови под каменим небом”, проф. др Јован Петровић Ветрену дупку назива Ђавољом, и наглашава да таквих ђавољих пећина има у нас  на десетине. А зашто? „У њиховим дубинама немани имају и своје градове у шта ће вас уверавати 80-огодишњи старац, али и његов 10-годишњи унук. Зато се  и плаше пећина. За време летњих жега они преко дана спавају, па док хрчу из пећине дувају тако јаки ветрови да могу одувати човека са улаза. Понекад се пробуди, те се од рике цела гора тресе, а слабије гласове испуштају они јадници који су у пећину пошли да нађу скривено благо па се отуд више никад нису вратили у село. Предање каже да је у турско доба пред пећином у ладу пландовало стадо оваца под будним оком младог, јаког и неустрашивог чобанина који се чак смејао онима који су се пећине плашили. Али, у зло доба, наиђе јако невреме, муње су севале на све стране. Ошамућене овце се подигоше и једна за другом нестадоше у пећини, а за њима и храбри чобанин.“ каже у својој књизи покојни професор Петровић који је био најбољи познавалац пећина у нашој земљи.

Трећа по дубини јама у Србији

Пећина Ветрена дупка састоји се из две морфолошке целине: изворског дела од улаза који се налази у шуми изнад села Власи, и понорског дела – јаме Пештерице. Да би сте дошли до дворана са сталактитима и осталим украсима, морате бити опремљени, јер пећина није туристичка, нема светла и мора се спуштати 20-ак метара вертикално. Али, труд се награђује уживањем у богатом и разноликом пећинском накиту, чудноватих облика. У њој је и језерце – сифонско, и оно представља спој са јамом Пештерицом (180 m), трећом по дубини, после Немачког и Буроновог понора. Она својим отворм зјапи на падини Влашке планине, с друге стране. Јаму је открио, и то кроз врло узбудљиву и неизвесну спасилачку авантуру професор Јован Петровић са својом већ легендарном групом спелеолога, и све то описао у својој књизи Гробови под каменим небом.

НП ТАРА – првомајски празници

„ЈА ОВАКО ЗАМИШЉАМ РАЈ“ – изјавио је Др Еткин Кларк, директор Европске федерације за заштиту природе и националних паркова, када је 1996. године посетио Тару. У ма којој сезони, боравак на Тари је увек пун доживљај и љубитељи природе, свих жанрова, тамо увек радо проводе слободно време, тако да смо се ове године с лакоћом одлучили да вас позовемо да управо ту проведемо празничне дане

  манастир Рача

ПОЛАЗАК:   у четвртак, 1. маја, са паркинга Сава центра полазимо тачно у 7.00 h. Молимо вас да дођете 10-ак минута раније, да не каснимо у поласку, јер смо време богто осмислили. Путујемо ка Ваљеву, а паузу за кафу и доручак правимо по изласку из града, у ресторану „Храст“.

Пут настављамо ка превоју Дебело брдо, где напуштамо аутобус и припремамо се за пешачење, тј. успон на Велики Повлен. То је пешачка партија дуга 8 km у оба правца. Ходамо макадамским путем преко предивних ливада, и а  2 km представља успон каменитом шумском стазом пред сам врх. Врх је каменит а поглед са њега допире далеко у даљину.

Повлен Повленска кугла

По силаску, пут настављамо ка Перућцу, где проводимо наредних сат и по времена разгледајући живописан ток реке Врело (или Година, како је зову, због дужине од 365 метара). Врело се улива у Друну предивним водопадима, изнад којих је ресторан.

Ушће Врела у Дрину

Напуштамо Перућац и одвозимо се горе, на Тару и  у 20 h стижемо у село Јасиковица, где се смештамо у домаћој радиности. Вечера и дружење у дневном боравку до починка.

Петак, 2. мај

После кафе и доручка, у 10 h крећемо из нашег засеока Пашићи ка  Солотнику. Након краћег успона идемо гптово равно 2-3 km,  пратећи изохипсу, а онда се спуштамо ка воденици у селу Солотуша, где ћемо обићи и цркву, па се пењемо ка старој тврђави Солотник. Као и сва утврђења и он се налази на врху одакле је поглед на све стране овог предивног краја!

Солотник

Наше пешачење настављамо малим успоном до изласка на косу, a потом маркираном стазом до Калуђерских бара, где стижемо око
15 h. Остатак времена проводимо по слободном избору:  базен  хотела „Оморика“, сауна, куглана, ресторан, тениски терени, а коме није довољно пешачења  трим-стазу у боровој шуми, дужине 1.600 метара са справама за спорт и рекреацију, или уређене стазе за шетњу у дужини од 10 km. А морамо имати у виду да нас од хотела до смештаја дели 2 km шумском стазом!

 

Субота, 3. мај:

Из нашег села Јасиковица, у 8.00 h спуштамо се ка манастиру Рача.

Манастир Рача се налази у близини Бајине Баште поред реке Дрине и у подножју планине Таре. Пo предању, манастир је саградио српски краљ Драгутин (12761316). Више пута је уништаван и поново из пепела грађен. Садашња Црква је грађена 1826. За време турске владавине, манастир је био значајан центар преписивачке школе. Манастирска слава је Спасовдан, (Вознесење Господње).

Историја српске књижевности највећи део стваралаштва у XVII и првим деценијама XVIII века одређује појмом „Рачанска преписивачка школа“. Турски путописац дервиш Зулих познатији као Евлија Челебија је 1630. године записао да је скрипторија имала 300 калуђера-преписивача, које је опслуживало 400 чобанаковача, економа и друге послуге. У обезбеђењу је било 200 стражара. Рачанска преписивачка школа се налазила на око 40 минута хода уз речицу Рачу, близу врела Лађевац. Рачански калуђери-преписивачи су ово место још у XVII веку називали Бања јер је тепература воде 17°C целе године. У непосредној близини Лађевца, коме се до изградње пешачке стазе врло тешко приступало, се налази испосница посвећена Светом Ђорђу. Остаци средњовековне скрипторије још постоје и предмет су истраживања.

Срби су у рату Аустрије против Турске 16831699. учествовали на аустријској страни и после аустријског пораза код Качаника, Срби почели су да се селе на север под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем (1690) године. Многи калуђери из манастира Рача су стигли чак до Сент Андреје код Будимпеште. Управо захваљујући њима, тај град је постао културни центар Срба у Мађарској. После извесног времена ови калуђери су се повукли на југ у манастир Беочин код Сремске Митровице у подножје Фрушке горе, где су наставили да се баве преписивањем црквених књига. Међу њима су се нарочито истакли: Јеротеј Рачанин, који је написао „Путашаствије граду Јерусалиму“ – један од најстаријих сачуваних путописа у српској књижевности, Кипријан Рачанин, који је у Сент Андреји саставио „Буквар словенских писмен“ и Гаврил Стефановић Венцловић.

Хаџи МилентијеМанастир је 1795. реконструисао игуман Хаџи Милентије Стефановић (17661824). Он је био један од вођа у Првом српском устанку против Турака и врло успешан у ослобађању Ужица. Његов барјак из 1807. године се и данас чува у манастиру. Манастир је спалио 1813. године Мемиш ага Aјан сребренички. Обновљен је 1818. при чему је значајну помоћ дао кнез Милош Обреновић.

У Рачи је за време Другог светског рата чувано Мирослављево јеванђеље, највећи и најважнији
Мирослављево јеванђељедокумент српске књижевности. Игуман Платон Милојевић га је сачувао испод камених плоча у олтару цркве, што га је спасло од бугарске казнене експедиције која је 1943. спалила све манастирске објекте. Прича се да је Краљ Петар II Карађорђевић преноћио у њему приликом повлачења из Београда 1941.

Патријарх српски господин Павле је био једно време монах у Манастиру Рача. Захваљујући њему, део светих моштију краља Драгутина, оснивача и ктитора манастира, од скора се могу видети у манастиру.

У посети се задржавамо колико се договоримо на лицу места, а пешачење настављамо уређеном излетничком стазом покрај реке Раче до извора Лађевац који се низ стену од пар метара спушта у Рачу. То ће нам угрејати мишиће за 450 m успона до Соколине и стени Соколарици, која је изванредан видиковац, смештен изнад самог кањона реке Раче!

Лађевац на Соколарици

Даље нас пут води равно до спуштања ка малом вештачком језеру на Јаревцу. Прелазимо дрвени мост преко бране на другу обалу Раче и успоном од непуног километара кроз шуму излазимо на Борову Главу. 

црква Свих Светих (или Манастирски станови) стаза ка видиковцу Црњесково

Одатле макадамским путем стижемо до Калуђерских бара (5 km хода). Пролазимо крај  манастира  Свих Светих, видиковац Црњесково, ергелу коња, дивних пашњака. Цела стаза дугачка је 19 km, за шта ће нам требати цео дан, и до нашег села стижемо у поподневним сатима.

видиковац Црњесково оснивач ергеле и некадашњи директор Националног парка, Бошко Миловановић на делу!

Недеља, 4. мај:

Напуштамо наше домаћине у Јасиковици и 12.30 h полазимо са спакованим стварима ка Мокрој гори, где ћемо се возити старим возом Ћира чувеном Шарганском осмицом. Уговорен термин за вожњу је 13.30 h. Цена вожње је 600 дин и није укључена у цену овог излета.

Ћира једна од станица

Након вожње Ћиром, одлазимо за Дрвеград (Кустин Мећавник) и тиме завршавамо наше празновање. Враћамо се за Београд где стижемо око 22 h.

Дрвенград Дрвенград Дрвенград

ОПРЕМА: осим ствари које за сво време боравка носите у великом ранцу или путној торби, за свакодневно пешачење вам је потребан мали ранац са водом и храном за успут, гојзерице, штапови за пешачење, одећа прилагођена очекиваном времену (пролеће на планини уме бити променљиво!), заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина.

ЦрњесковоБићемо смештени у етно домаћинству Пашић у селу Јасиковица (засеок Пашић), непунa 2 km од центра Калуђерских бара, у двокреветним и трокреветним (по потреби и четворокреветним) собама са два купатила на двадесет људи. Ентеријер сасвим нов, и веома чист. Можемо се хранити у кући код наших домаћина, или у сопственој режији, јер имамо кухињу и фрижидер – ко како буде желео.

ЦЕНА:  путујемо минибусом

6.300 дин   (превоз, смештај, организациони трошкови),   тј.

6.200 дин  за чланове Клуба

8.200 дин  (са исхраном – доручак и вечера),   тј.

8.100 дин  за чланове Клуба

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“)

 Акцију реализује

Новица Радојичић – Ноле

065 55 99 346

nole@serbianoutdoor.com

Соколарица, изнад кањона Раче Соколарица, изнад кањона Раче

 Лађевац Лађевац

 Погледајте све шта смо спремили за 2014.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.