Добродошли међу активне уживаоце природе!

Волите да проводите време у природи? Инспирише Вас, забавља, интригира? Желели бисте да сазнате више, упознате лепоте и вредности којих толико имамо, али су махом непознате? Имате смелости?

ДОБРО ДОШЛИ !

            Наш Клуб окупља поштоваоце природе који теже да у сазнањима стекну пуноћу слободног времена које ће их испунити, а не само забавити да оно некако прође. Наравно, све пролази, али не и спознаје које се стичу комплетним сажимањем простора који се доживи у пуном смислу, са садржајима које су векови оставили на њему.

Клуб активних уживалаца природе свој рад посвећује свима који имају жељу да време на различите начине проводе у природи. На располагању су Вам активности осмишљене рекреативно-еколошки, креативно, или едукативно, али за почетак ће бити довољно да имате жељу, добру вољу, или тек хедонистички апетит. Ми се не такмичимо, мерећи природу километрима; ми не идемо НА планине, већ У њих. Ми у њој сазнајемо, учимо, уживамо и црпимо инспирације.

Понуђени програми су резултат вишегодишњих истраживања терена наше природом пребогате земље, и циљ нам је да вас са тим драгоценостима упознамо, како бисте у њима још више уживали.

 

На сајту ће Вам бити на располагању репортаже са минулих путешествија, као и акције које смо припремили за текућу годину. Позивамо Вас да се заједно препустимо природи и стекнемо незаборавне успомене. Моћићете да погледате и фото-албуме са акција које смо извели претходних година

ХАКУНА МАТАТА!

„Љубав према природи једина не вара људске наде“

Оноре Де Балзак

 

У времену у којем су монитори постали прозор у свет, човек је пресекао везе не само са другим људима око себе, већ и са сопственим бићем. Заглављен између екрана и обавеза, без расположивог времена за духовни раст и обичне ствари које заиста чине живот. И није природа само оно лепо и чисто, знано са слика зидних календара, већ простор где човек, у одсуству домета мобилних и интернет мрежа, поново  може да ослушне себе и оне крај себе. Неометани ничим што чини урбани живот, с лакоћом схватамо једноставне ствари, суштину; опуштамо се ослушкујући танане звуке висина, постајемо свесни себе и људи око нас. То је оно што објектив не може да забележи, ОНО због чега неки чак и не носе фото-справице, како би се потпуно лично предали тој димензији доживљаја.

Можда сте већ чули од других за планинаре. То је веома опуштена дружина, која трага за упознавањем слободног, новог, лепог, другачијег; они који први дођу до призора којима се други диве са монитора. Временом, научите тај немушти језик, када камен и вода проговоре о постању, и схватите колико је нешто вредно. Најпре заинтригирају природне реткости, да би се потом учило од природе. Јер она ће нам се отворити онолико колико је упознамо. Пустиће нас дотле колико за то будемо спремни. И стрпљиви…

Ми не желимо да доказујемо своје моћи нечему што је најмоћније, нити да пркосимо дрско чему нисмо дорасли. Не желимо да обарамо рекорде и такмичимо се по врлетима. Ми идемо стазама спознаје, путањом прапочетка,  да се сетимо заборављеног – колико човек заиста може бити задовољан и снажан, када одбаци непотребна оптерећења која га троше свакодневно. На тим стазама, срећемо људе другачијих веровања, обичаја, који често говоре и другим језиком. Таква искуства шире видике, а многе реченице које сам чула од разних пастира, остале су ми заувек у мислима. Те људе често срећемо тамо где бисмо рекли да је живот немогућ, а заправо је само незамислив човеку из потрошачке цивилизације, конзументу кабловске који без најмање пет геџета не напушта стан. Боравци, а не само спорадични одласци у природу, подсећају нас шта нам је заиста потребно, а шта не. Почетнику жељном доживљаја ће то звучати врло допадљиво, док искусни планинари знају да тек после тог површног заноса, следи убирање дарова који нас оплемењује и води даље. Али, исти такви искусни планинари су људи од духа, и никада оне оваквих афинитета неће сматрати „ливадарима“, јер наш крајњи циљ не може се измерити метрима и километрима; нити ће ико постати прави искусан планинар, без сензибилитета, захваљујући којем ће волети природу и у њој уживати целим бићем.

„ Планина је достојно пребивалиште  поштених и паметних људи“

Иво Андрић

                 У редове планинара људи приступају са различитим мотивима, углавном са жељом да се опусте, доживе нешто лепо и врате се задовољни и одморни назад у свакодневницу. Међу њима, неки који су нови у томе, несвесно не прихватају нове околности које диктира природа, као нешто што је такво како јесте, навикнути на отуђеност, зазор и подозривост. У природи, људи су међутим неминовно упућени једни на друге; све препреке пролазе заједно, не постоји индивидуалан пораз или тријумф . Хтели то или не, све постижемо једино као екипа и зато овај аспект, руке које се држе заједно, заузима централно место на нашем амблему.  А екипа не може да постигне циљ, ако ма ко из њеног састава то не учини. А водич? Члан екипе. Први, јер познаје терен, има искуство и знање да покаже оно што се жели видети. Али, у начелу, извесност у природи не може бити никоме загарантована, па ни вођи. Узгред, наш Клуб нема „водиче“, већ носиоце идеје 🙂

У непознатом, дивљем окружењу, не можете се сакрити иза СМС; постоје само конкретне ситуације и поступци иза којих стојимо. Без изговора.

У природи од нас остаје само оно што заиста јесмо.

„Најдужи пут који човек пређе је онај до самога себе“

Фридрих Ниче


                Врло сам опрезна да ми се не омакне парафразирање Хесеове приче „О путовањима“, јер осим еколошко-едукативних циљева наших активности, које формално уоквирују оно чему се посвећујемо, мишљења сам да су доживљаји те врсте врло лични, те да се људи враћају кућама са врло разноликим утисцима. Кретања путевима којима се ретко иде воде до разних спознаја, ако се искрено препустите. Сећам се сусрета са екипом младих постдипломаца палеонтолога на Старој планини, када сам остала затечена фосилима амонита, али још више запажањима етнолога и лингвиста. Сазнала сам за једно вече као да сам прочитала  пет књига! Наравно, сутрадан сам кренула у сопствено истраживање. А све се догађало у Каменици, једном од оних села у коме новац који имате при себи мало значи, јер га немате где потрошити. Исто тако, у сред врелог августа на путу преко зелених хоризоната ка Бесној Кобили, срели смо старца који се враћао са вашара и носио главу соли, јашући свог коња онако на дрвеном самару. До данас нисам срела лице са толико задовољства, а знам да у овом нашем окружењу нико не би нашао разлог томе. Тај предео је диван, али како год коме звучало, тај сусрет је мој мотив да опет тамо идем. И ако су шансе да опет сретнем тог старца никакве, али сам уверена да задовољство којим је зрачио има везе са тим простором. Зато ћу ићи опет. Срешћу и друге људе, можда са истом том светлошћу.

Набрајање и описивање таквих ствари могло би да потраје, али оно што сам желела да нагласим је да активности које ћемо приређивати подразумевају управо и ту духовну компоненту, што чини главну вредност кретања.  Две исте природне вредности на различитим крајевима земље, могу бити једнаке само по саставу и генези, док јој ону кључну специфичност дају окружење и људи. Често су за неке такве феномене везана важна веровања локалног становништва, а то се не може само фотографисати и продужити даље, у то се мора продрети.

 

„За двадесет година ћете бити више разочарани стварима које нисте урадили, него онима које сте урадили. Зато оставите сидришта и одједрите из сигурних лука. Ухватите ветар у своја једра. Истражујте. Сањајте. Откривајте.“

Марк Твен

             Након што сам у једној ТВ емисији, на питање водитеља „Зашто људи треба да иду у природу“ одговорила „Ради духа, пре свега“, неки моји пријатељи су се мало шалили, знајући ме годинама као планинара и водича (између осталог). Али тако јесте. Ма колико то споредно било у целој ствари званој бављење природом, временом постаје јасно баш као и неопходно. Јер, шта год радили у природи, Ви пре свега у њој боравите, а то диктира правила која кад тад препознајете као нешто без чега живе многи људи, из комшилука, са посла, али их то не чини ни бољим, ни потпуним, па најзад ни срећним, већ супротно. 

            Како год да нам урбана култура намеће образац отуђености, природа чини управо супротно. Никада нисам видела толико спонтаности, толеранције, солидарности и уопште здравог односа између људи, колико у екипама које са неким циљем оду у природу. Јер, без тога је заправо немогуће опстати ма где. Тврдња да у оваквим пасијама уживају усамљени је обична приземна предрасуда. Толико породица иде заједно. Па ипак, и ако сви они иду ради уживања у лепоти и чистоти природе и сазнања, неминовно се у друштву осталих са истом пасијом, развија специфично коректан, природан однос, који касније развијамо и на другим пољима; што нас чини бољим и снажнијим у оној истој свакодневници. Сва искуства која човек стекне у природи, веома су подстицајна и захваљујући њима лакше разликујемо битно од небитног и схватамо колико су ствари једноставне.

 

„Оно што нас очарава, истовремено нас води и штити. Страсна преданост било чему што волимо рађа лавину чаробних сила које осветљавају пут у будућност, поједностављују правила, омекшавају препреке, стишавају негодовања, носе нас преко провалија, страхова и сумњи. Лишени снаге те љубави, постајемо лађе заробљене у мору досаде, а то је равно смрти.“

Р. Бах – Мост преко вечности

 

            Неоптерећени модом, политиком и сујетом, из дубине бића ослобађа се оно исконско и племенито, што свако људско биће носи у себи.  Буде се успавана надахнућа, која нас испуњавају и која нас не напуштају ни када се вратимо. Управо то даје пуноћу доживљеном и чини да се при повратку не осећамо изневерени и празни што је све тако брзо прошло (што је редовно случај са конвенционалним годишњим одморима).  Боравци у природи нас тиме задужују да јој се редовно враћамо, јер постају здрава потреба.

            Уметност је стара колико и човечанство, а прво што је човека инспирисало, била је и остала природа. Да ли ћемо као аматери да носимо само компактан фото апарат, или ћемо поћи с блоком за скицирање, зависи од личних афинитета. Али када ТВ замени седење уз ватру, уместо компјутера потекну речи, и када се цео дан проведе у саживљавању са нетакнутим природним амбијентом, ослобађа се наше биће, потекне инспирација… Као аматер, враћаћете јој се несвесно, док професионалци то раде циљано.

 

„Имам ужасну потребу…да ли да изговорим ту реч?… За вером. Тада излазим у ноћ и сликам звезде“

Винсент Ван Гог

 

             Боравак у природи отвара простор свему за шта уобичајено немамо времена док пратимо уобичајени животни темпо. Далеко од свега што нас може повредити и реметити расуђивање, прљати афектним стањима, ту ћемо у миру, без „црних мисли“ што терају сан, пресложити, онако спонтано и логично.

 

 

„У више од две деценије служења постали смо свесни да је неопходно ценити једну од највреднијих лекција која се могла научити од еколошке кризе, а није политичка импликација, нити лична последица. Ова криза нас подсећа на везу коју смо ми изгледа заборавили између раније неповезаних подручја живота. Природа нас уједињује на начин који надилази све религијске и филозофске разлике. Парадоксално, што више уништавамо нашу животну средину, она нам све више доказује колико смо повезани. Пресудно је да почнемо да се бринемо о планети на којој живимо на начин за који никада раније нисмо мислили да ће бити потребан. Реч је о нечем више него што је брига и нега… Желео бих да нагласим важност аскетизма као жртве. Морамо сви да се жртвујемо ако хоћемо да сачувамо Земљу. Нажалост, људи обично жртвовање доживљавају као губитак, или предају.  А ипак, корен ове речи има мање везе са „бити без ичега“, а више са „учинити нешто светим“. Као што загађење има дубоко духовно значење, повезано са уништењем творевине када је она одвојена од свог творца, тако је и жртва неопходан коректив да би се човечанство спасло од експлоатације и себичних прохтева. Када се ми жртвујемо, чинимо свет светим, препознајући га као дар одозго на корист целокупном човечанству. Жртвовање је у крајњој линији израз захвалности за оно што имамо и скромности за оно што морамо да делимо.

Морамо сами себима да поставимо озбиљна питања: како се бринемо за друге људе, али и какав живот водимо и какве навике имамо? Чега смо спремни да се одрекнемо како бисмо научили да делимо? Када ћемо научити да кажемо „Доста!“  Како можемо да преусмеримо нашу пажњу с онога што желимо ка ономе што је нашим ближњима потребно. Истина је да смо некако склони да заборавимо сиромаштво и патњу других људи. И зато морамо да откријемо какав је наш поглед на свет и не смемо у њему остати заробљени. Требало би да будемо пријемчиви за целовиту визију. Трагично, али изгледа да смо ухваћени у замку себичног живота и због тога непрестано игноришемо ограничења саме природе са којом се није могуће свађати, а ни правити нагодбе. Морамо поново да научимо да смо сви на свету заправо повезани. Зато што ће нам на крају бити суђено истом мером оном благошћу коју смо показали према другим бићима у природи.“

Васељенски Патријарх Вартоломеј Први

            Вероватно предуг цитат, али нисам желела да га скраћујем, јер је свеобухватан и  веома лепо истиче суштину. Чиме год се бавио у природи, човек лакше схвата и прихвата неминовности које у уобичајеној свакодневници (руку на срце) често непотребно компликујемо, чинећи их каткад готово апстрактним.

            Зато смо у Клубу осмислили активности које Вам у почетку могу бити ништа друго до повод да у њој будете и да пожелите да то поновите. Намера нам је да вас отргнемо из колотечине и покажемо правац где се постиже пуни смисао, а жеља да вас то учини задовољним самима собом и светом око нас.

            Србија је мала земља, али по изузетности природних вредности, веома је велика. Већина њих непозната је широј јавности, а разноликост наших акција пружиће прилику да их видите,  упознате и на разне начине у свему томе уживате.

            Време другачије тече када је испуњено; сваки дан зависи од нас, тј. наше воље да га осмислимо.

Carpe Diem !