Ту смо за вас сваке среде у 20 h!

Loading Догађаји

« Сви Догађаји

  • This Догађај has passed.

Пројекција: ПЕРСИЈА

24. маја @ 20:00 - 22:00

Зорана Симића, нашег вечерашњег путника-предавача, многи знају и као Симу пећинара 🙂 Он ће нека своја занимљива путовања ове године поделити са нама кроз слике и причу, а древна Персија, данашњи Иран је прва од таквих.

Чекамо вас у среду у 20 h у сали нашег Клуба у Устаничкој 125 ц (Коњарник, код хотела „Србија“) – ДОБРОДОШЛИ! 🙂

До XX века уобичајени назив Персија потиче од ахеменида, који су у VI веку п.н.е. основали прво персијско царство. Оно се састојало из простора око садашње провинције Фарс око града Шираз, од које се изводи Фарси, назив персијског језика. Стари грци су ту провинцију звали Персис. Ради се о просторима данашњег Ирана.

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран.

Иран (персијски ایران), или званично Исламска Република Иран (перс. جمهوری اسلامی ایران) је држава у југозападној Азији . На западу се граничи са Ираком и Турском, на северу са Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном и на истоку с Авганистаном и Пакистаном. Осим тога, на северу излази на Каспијско море, а на југу на Персијски залив и Омански залив, део Индијског океана.

Персијско царство је било серија владарских династија са седиштем у Персији (сада Иран), са границама које укључивале и проистекле је из тог језгра. Прва од њих је основана пре више од 2.500 година, 550. године п. н. е. , али владавина династије са седиштем у том региону била је одсутана у периоду од 850 година, од 651. до 1501. године.

Династије које се рачунају као Персијско царство су:

  • Ахеменидско царство (550-330. п. н. е.), још познато као „Прво персијско царство“,
  • Селеукидско царство
  • Партијско царство (247. п. н. е.-224. н. е.), још познато „Арсасидско царство“,
  • Сасанидско царство (224-651), још познато као „Новоперсијско царство“ или „Друго персијско царство“,

Историја Ирана под:

  • Сафавидима (1501-1736)
  • Авшаридима (1736-1796)
  • Зандима (1750-1794)
  • Каџарима (1785-1925)
  • Пахлавима (1925-1979)

Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран. Више о историји сазнаћете када кликнетеовде.

 

Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Староирански облик тог имена је Арјанам са значењем земља аријеваца. Становништво чини широка лепеза етничких група и већина припада медитеранској, кавкаској или алпској грани индоевропске породице народа, потомцима првих аријевских досељеника на иранску висораван, али су честе миграције и освајања учинили да иранско становништво чине и бројне друге етничке групе: Турци, Курди, Балучи, Лури, Туркмени, Арапи, Јермени и Асирци. Такође, у Ирану тренутно живи и око милион и по припадника номадских племена Кучан, Кашкаи, Шахшеван, Афшар, Бахтијар, Гилак и других. Велике политичке и економске промене у ширем и ближем окружењу земље утицале су на састав становништва. Иран је последњих деценија привукао многобројне избеглице из иностранства као и радну снагу, првенствено с индијског потконтинента и из југоисточне Азије, што је још више допринело разноликости његовог становништва.

Географски појам Иран, обухвата целокупну иранску висораван. То јест, државу Иран као и поједине области суседних држава. Иранским пејзажом преовладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни. У источном делу земље превладавају слабо насељене равне пустиње Дешт-и-Лут и Дешт-и-Кевир (Велика слана пустиња) с повременим  сланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Авганистану.

Северозападни део земље који је плоднији и најнасељенији је уједно и најбрдовитији. На северу се налази високи планински ланац  Елбрус са највишим врхом Ирана, 5.607 m високим Дамавандом. На југозападу од Оманског залива све до сланог језера Урмије, протеже се други велики кречњачки ланац Загрос са највишим крашким врховима Динар-Кух (4.976 m), Оштран-Кух (4.328 m) и Кукалар-Кух („Кукасти врх“, 4.298 m). Ирански плато је висораван која се пружа између поменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.

У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта као Исфахан или Шираз.

У земљи не постоје већи речни системи, а саобраћај се током историје одвијао караванима које су пролазиле кроз кланце и превоје у планинама. Високе планине су такође представљале проблем у приступу према Персијском заливу и Каспијском језеру. Већих слатководних језера нема, а на северозападу је плитко полуслано језеро Урмија.

У Ирану влада углавном сушна и полусушна клима. Изузетак је равница уз Каспијско језеро где влада блага суптропска клима океанског типа; овде температуре зими ретко падају испод 0 °C и клима је влажна током целе године, док се температуре лети ретко пењу изнад 29 °C. Уз обале Персијског залива је сушна полупустињска клима где владају умерене зиме и врло сува и врућа лета. Иран се налази у сеизмички врло активном делу света који често погађају земљотреси (Дамаванд је вулкан!).

Биљни и животињски свет у Ирану је због великог броја биома и станишта врло разнолик. У биљном покривачу постоји изразити климатски градијент, од полупустињских летопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума океанског типа на северу уз Каспијско море. На истоку су голе пустиње са ретким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој унутрашњој висоравни превладавају за Иран посебни лоптасто-јежасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу (мразовите зиме и жарка лета). У полупустињским подручјима живи велики број великих мачака као евроазијски рис, манул и преживари индијска газела или персијска газела. Неке од њих налазе се пред истребљењем каоирански гепард (Acinonux jubatus venaticus) којих је још остало од 50 до 60, а на североистоку живе и малобројни лавови. У Ирану постоји много ендемских врста као персијски јелен којег данас има још врло мало. На подручју државе живи и велики број птичјих врста као: риђи мишар, обична ветрушка, орао брадаш и др. У шумама на северним планинама могу се наћи дивље свиње, медведи, јелени и козорози.

О очувању животне средине држава је почела водити бригу од 1950-их, након деградације околине и превеликог искоришћавања природних ресурса. Иран је основао 1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па 1967. организацију за лов и риболов и на крају 1971. министарство за заштиту животне средине. Циљ свих ових организација била је заштита околине.

Култура Ирана је мешавина преисламске и исламске културе. Иранска култура је дуго времена била доминантна култура на простору Блиског истока и средње Азије, а персијски је сматран језиком интелектуалаца. Готово сви филозофски, научни и књижевни радови у исламским царствима писани су пахлавијем, па преведена на арапски језик. Сасанидска ера је била посебно значајан период у коме је иранска култура утицала на Кину, Индију и римску цивилизацију. Много тога што се сматра исламским наслеђем у књижевности, праву, филозофији, медицини и природним наукама се базира на наслеђу од Сасанидских Персијанаца.

Врло важна карактеристика културе је и персијска уљудност тароф (تعارف) која налаже поштовање према старијима и према женама, употребу пристојног језика и широку гостољубивост према странцима.

Две религије су се зачеле на подручју Ирана:  зороастризам (између 1800. и 600. п. н. е.) и бахаизам (у XIX веку). Зороастријанаца данас има свега око 20.000 у Ирану. Бахајска религија није званично дозвољена у Ирану, њени припадници су дискриминисани, а претпоставља се да их има 350.000. После исламизације, исламски ритуали су продрли у иранску културу. Најзначајнији од њих је поштовање имама Хусеина ибн Алија. За празник ашура већина Иранаца, чак и зороастријанаца и Јермена, учествује у церемонији туговања за мученицима битке код Карбале. Шиитски ислам је тесно испреплетен са иранском културом, уметношћу и свакодневним животом.

Иранска нова година (норуз) је древна традиција која се обележава 21. марта и означава почетак пролећа. Слави се још у  Азербејџану,  Авганистану,  Узбекистану,  Туркменистану,  Таџикистану,  Казахстану, а некад се обележавала у Јерменији и Грузији. Овај празник славе и Курди.

Поред персијског језика, у Ирану се књижевност ствара и на језицима мањина,  азерском  и  курдском. Персијски језик је индоевропски језик индоиранске гране. У VIII веку персијски језик је претрпео јак утицај арапског и преузео арапско писмо у модификованом облику. Доминантан утицај у стандардизовању и очувању персијског језика кроз векове одиграо је национални еп  Шахнаме  песника  Фердосија.  Персијска књижевност је посебно препознатљива по епској, историјској, филозофској и љубавној поезији. Поезија је био доминантан вид књижевног стваралаштва у Ирану, тако да су и филозофски и научни радови стварани у стиху. Око половине дела древног лекара Авицене је записано у стиховима. У плејаду персијских средњовековних песника спадају Руми, Омар Хајам, Хафез и Саади. Персијски песници као Сади, Хафез и Руми читани су у целом свету, а имали су велики утицај на књижевност у многим земљама.

Шире подручје Ирана је колевка неких од најзначајнијих уметничких традиција у историји човечанства. Ту се развила карактеристична архитектура, сликарство, ткање (посебно  ћилима), калиграфија, обрада метала и камена. Персијанци су први користили математичка и астрономска знања у архитектури. Посебно су били вешти у изради масивних купола. Чак се и архитектура Маузолеја у Халикарнасу, једног од Седам светских чуда древне архитектуре, базира на персијским узорима. Касније су ове технике коришћене за изградњу џамија и палата.

Вероватно у свету најпознатије подручје иранске уметности је израда тепиха (фарш فرش). Сви сагови израђују се ручно и од природних материјала, а за израду је обично потребно неколико месеци. Постоји више врста персијских сагова, а у балканском подручју најпознатији је номадски тепих зван ћилим (персијски: гелим گلیم , турски: килим).

Још једно познато подручје персијске уметности су минијатуре. Ове минијатуре обично украшавају књиге или су рађене посебно за албум минијатура. Персијске минијатуре

карактерише изузетна сложеност, а обично приказују теме из персијске митологије и песништва.

Персијска калиграфија тј. калиграфија писана персијским језиком датира из предисламског времена, а с временом развијено је више стилова. Данас постоји покрет ревитализирања ове уметности спајањем с осталим облицима уметности.

Персијску архитектуру карактеришу велике куполе које се често могу видети на пијацама и џамијама. Ове куполе су обично уређене мозаицима. Персијанци су познати по употреби математике, геометрије и астрономије у архитектури.

Персијска архитектура из разних раздобља може се наћи у подручјима од Сирије до северне Индије и кинеске границе и од Кавказа до Занзибара.

Иран се налази на 7. месту Унесковог пописа земаља по броју археолошких рушевина. Петнаест Унескових споменика светске баштине дела су иранске архитектуре, а Маузолеј у Халикарнасу  означен је као једно од седам светских чуда старог света.

Музика на подручју данашњег Ирана има историју стару неколико хиљада година, још из доба  неолита. Ово потврђују археолошка истраживања еламитске културе на југозападу Ирана. Потребно је разликовати музикологију (Елм-е Musiqi) тј. науку о музици, од музичког извођења (Тараб, Навакхтех, Таснееф, Таранех или у новије вријеме Музик) које је често у сукобу с вјерским властима.

Иранска класична музика (Musiqi Асил) је снажно утемељена на теоријама естетике. Овај музички жанр сачувао је елементе још из сасанидиског раздобља. Популарна и фолкфлорна музика игра важну улогу у свакодневном животу Иранаца, поготово у руралним подручјима, као нпр. фолкфлорне пјесме у  Курдистану  и  Хорасану.

Иранци су још у античко доба градили канате да осигурају приступ свежој води. Прва ветрењача појавила се у Ирану у IX веку. Иранци су значајно допринели разумевању многих научних подручја попут астрономије, медицине, математике и филозофије.  Мухамед ел Хорезми се сматра оцем алгебре. Исти научник се служио Паскаловим троуглом готово седамсто година пре рођења Блеза Паскала. Омар Хајам је дефинисао персијски календар који је и дан данас у употреби и који је прецизнији од шест векова млађег грегоријанског календара. Откриће етанола (алкохола) приписује се персијском алхемичару Мухамеду ибн Закариуа Разију. Теорије хелиоцентризма и еволуције биле су познате иранским научницима вековима пре рођења Коперника, односно Дарвина. За време средњег века основе филозофије и математике из античке Персије и Грчке очуване су у персијским научним круговима. Академија у Гундишапуру било је најпознатији научни центар тог времена и сматра га се првим универзитетом на свету, значајно првенствено по медицинским открићима у чему су били водећи током VI и VII века. У то доба Иран је постао и светски центар производње научних инструмената, и ту су репутацију задржали све до XIX века.

 

Детаљи

Датум:
24. маја
Vreme:
20:00 - 22:00
Догађај Category:
Догађај ознаке:
, , , , , , , , , , ,