Ту смо за вас сваке среде у 20 h!

Loading Догађаји

« Сви Догађаји

  • This Догађај has passed.

Охридска легенда, или Т’га за југ – одлучиће Први мај!

27. априла @ 16:00 - 2. маја @ 21:00

За празничне дане увек брижљиво бирамо, где бисмо их и како провели на што лепши начин. Овога пута не можемо рећи да је било тешко одлучити, јер Охрид је прича за себе. Препуна и пребогата; он је велика књига која се радо чита и више пута. Јер, то је једно од најстаријих језера на свету, раме уз раме са Бајкалом и Тангањиком. Његова нестварно бистра вода има провидност чак 24 метра и тај ефекат тешко могу описати речи, па чак и саме фотографије. То се једноставно мора видети, доживети… Напаја се из 40 река и бројних подводних извора. Наука још увек нема објашњење зашто су се баш у Охридском језеру, као у неком џиновском склоништу, сачувале тако бројне врсте животињског и биљног света, које не постоје у другим језерима. У његовим водама сачувано је око 200 ендемских врста, од којих су неке старе до 30 000 000 година, и одавно су изумрле у осталим деловима света. Због тога, али и још много чега приде, UNESCO је овај предео 1980. године уврстио на листу светске баштине.

  

Али, у шест празничних дана, стаје не само Охрид, са својим пејсажимa и бројним, историјским и културним знаменитостима и карактеристичном јужњачком гостољубивошћу, већ и само путовање које смо испланирали као део комплетног празничног доживљаја. Упознаћете стари град Охрид, његову богату историју и аутентичну архитектуру; уживати са врха Галичице (Национални парк) у јединственом панорамском погледу на Преспанско и Охридско језеро. Шетње бедемима старих утврђења вратиће нас за трен у у далеку прошлост и оживети успомене на давнашње јунаке као што је Марко Краљевић.

Показаћемо вам Марков град и очаравајуће гранитне формације планине Златне, осећајући величину простора под собом – пространство највеће македонске равнице Пелагоније и њених дуванских поља.

 Сушење дувана - Пелагонија Галичица Црни Дрим

И Прилеп, Душанову престоницу.

И раскошан кањон Матка, лауреат једног од 77 званичних светских чуда,

А у завршници виртуозни кањон Вучјанке, са већ историјском хидроцентралом која ради oд 1903. године.

Ал’ да кренемо од почетка:

Петак, 27. април:  Београд-Охрид

ПОЛАЗАК:  са паркинга крај нашег клуба (Устаничка 125, Коњарник), тачно у 16.00 часова. Дођите 15-так минута раније, како бисмо се спаковали и на време кренули ка јужној граници. Чека нас дуг пут, тако да ћемо правити мање и веће паузе. Планирано време доласка у Охрид је око поноћи. Смештај, ноћење.

 

Субота, 28. април:   Охрид, стари град, вожња чамцем, Залив на коските, Биљанини извори

Након доручка и јутарње кафе кренућемо у обилазак старог језгра града Охрида, који је пун културно историјских споменика. Кажу да Охрид има цркава колико је дана у години. Прошетаћемо улицама у којима се налазе куће музеји, галерије, неки од њих се сматрају најрепрезнтативнијим објектима градске архитектуре у Македонији. Ту су цркве Свете Софије и Богородице Перивлепте,  антички театар стар два миленијума. Над градом доминира Самуилова тврђава, која је у средњем веку била једна од највећих градова на територији Македоније.

  

Незаобилазни је Плаошник и храм свети Пантелејмон, који доминира својом величином. Спуштањем ка језеру, долазимо до места на самој обали, које симболише Охрид – манастир светог Јована Богослова Канео, најсликанији перизор града. Саграђен је и живописан у XIII веку, ктитор није познат. Што због видика, што због изузетног амбијента, са тог места се не одлази брзо.

Да ли је, заиста, бисер настао оне ноћи када се Месец окупао у океану? Легенда из XIII века каже да је Месечево светло било толико јако да је на морску површину измамило и – шкољке. Отворило их и спустило на њих капи небеске росе. Али, чувени охридски бисери не настају у шкољкама. Праве их породице Талев и Филев, од крљушти  Охридске плашице („рибље сребро“), тако да су Охридски бисери драгоцен колико и аутентичан сувенир који одавде можете понети.

Израда бисерне перле по фазамаДалеке 1928. године у Охриду, син Николе Филева, угоститеља и власника кафане “Велика Србија”, Михајло Филев у ресторану упознао је једног тајнственог госта Јована Субановича, емигранта из далеке Русије. Како је у Охриду остао дуже време, и између Јована и Михаила се створило велико пријатељство. Шетајући обалом Охридског језера и разговарајући о многим темама и животним причама, срели су рибаре, који су такође били и ујаци Михајла Филева. Они су носили кошеве плашица, врсте рибе из породице шарана (Alburnus albidus), која живи у Охридском језеру. Видевши рибу, Јован је схватио, да ону тајну, коју је носио са собом из Русије, тачније са Бајкалског језера, могао је да открије овде. А тајна је била у крљуштима плашице, од којих се може правити бисер. Тако, у част њиховог великог пријатељства, Субанович је упознао господина Михајла Филева са тајанственом техником израде бисера.

У Охриду се раније није знало за овај занат. После тога породице Филеви и Талеви почеле израду бисера, преносећи породичну тајну од колена до колена, од оца ка сину. Израда се заснива на ручној производњи. Огрлица ТалевихОснова бисера је шкољка, тј. језгро шкољке, која се бруси и од ње се израђују различити облици и величине. Од крљушти плашице се прави седефна емулзија, што је најспецифичнији део производње бисера. Она се наноси на основу четкицом од веверичјег репа. Седеф се суши, па се поново наноси, онолико пута колики је пречник перле.

Краљ Александар је прву ниску бисера из дућана Филевих, даровао краљици Марији, а њихов накит красио је попрсја краљица Данске, Шведске, Холандије, Бугарске, Енглеске и принцезе Дајане, али и прву даму некадашње Југославије, Јованку Броз, потом, Катрин Данев, Елизабет Тејлор, Жулијет Бинош, изабраницу славног шпанског тенора Хозе Карераса, до победнице Евровизије – Руслане.

За крај дана оставили смо лагану шетњу до Музеја на води (Залива костију) и Биљаниних извора са епилогом у истоименом ресторану. Ако буде било довољно заинтересиваних, пловићено до тамо чамцем. Како год, ресторан крај извора где „Биљана платно белеше“, одлично је место да се замерачи уз традиционалну гастрономију и вечне песме! 🙂

У Заливу Костију, на 13 km од Охрида на путу за Свети Наум је 8. децембра 2008. године отворен својеврстан и јединствен Музеј на води који представља реконструисано праисторијско насеље сојеница где су изложени артефакти који приказују начин живота оригиналних житеља овог насеља с краја бронзаног доба.

фото: Александар Вељковић

На дубини од 3-5 метара, на дну језера су пронађени бројни дрвени стубови и обиље покретног археолошког материјала датираног с краја бронзаног и почетка гвозденог доба. У даљем истраживању, од 1998. до краја 2002. ископано је 3102 стуба. До краја ископавања, 2005. године, пронађено је 6000 остатака дрвених стубовафото: Александар Вељковић пречника између 13 и 30 cm, а мерењем је утврђено да се насеље простирало на око 8.500 m2. Најближи стубови су нађени на 12 m од обале, што значи да је приступ са копна био могућ само преко моста.

Такође, дно језера је било густо прекривено целим или сломљеним  керамичким посудама, каменим артефакатима, као и финим животињским костима.  Пронађена керамика је грубе израде без орнаментике, а доминантан је кружни облик са ручкама и конусом на ивици. Од костију домаћих животиња нађени су фрагменти јелена и срне, вероватно коришћени као оруђе. Резултати истраживања подводног терена и анализе пронађеног материјала потврђују да је Охридско језеро било насељено већ у касном бронзаном и раном гвозденом добу, у периоду од 1500 до 700 година пре нове ере.

 

Овај необичан и крајње занимљив музејски комплекс, заједно са зидинама некадашњег римског утврђења које га окружује представља врло атрактивно одредиште које свакако вреди посетити. Околина је угодна, Музеј је окружен уређеним парком, где се у миру можете препустити утисцима далеке прошлости…

Недеља, 29. април:   НП Галичица, манастир, Св. Наум, извори Црног Дрима

У 8.30 часова, након јутарње кафе и доручка, паковања ранца, обучени у планинарску опрему, одвозимо се према Нациналном парку Галичица, до места где започиње наша пешачка тура. Полазимо на успон на највиши врх планине Галичице, Магаро врв (2.245 м.н.в), од кога нас дели око 9 km стазе са 650 m успона. Планина већим делом није покривена шимом, па ћемо током успона уживати у много лепих видиковаца. А на крају следи права награда, поглед на оба језера, Охридско и Преспанско. На врху ћемо остати довољно дуго да упијемо ту лепоту и заувек је понесемо у својим сећањима.

Галичица, фото: Александар Вељковић

Описан успон је средње захтеван и представља нешто за шта се вреди мало потридити. Али, ако неко ипак не буде желео да се пење на Магаро, алтернатива је останак у Охриду или целодневна посета Светом Науму и извору Црног Дрима.

Поглед на оба језера са врха Магаро

Између Охридског и Преспанског језера уздиже се крашка планина Галичица, захваљујући чему се са њеног највишег врха могу видети оба језера. Сигирно ћете дуго посматрати језеро са висине и приметићете како његову глатку површину пара уздужно једна струја… То је Црни Дрим, који извире код манастира Свети Наум,  улива се у Охридско језеро, а из њега истиче у Струги.

Галичица је 1958. године проглашена за национални парк. Одликује је изузетно висок степен биодиверзитета, што би се можда најбоље могло изразити чињеницом да на њој расту готово све биљне врсте које постоје у Македонији, али 12 врста су ендемске и расту једино на њеним билима. Од представника фауне, Галичицу насељава чак 26 ендемских врста. На њој гнезда свија 266 врста птица, што је 84% од укупне орнитофауне Македоније и 51 врста сисара, што је 62% од укупне популације сисара у Македонији. Амбијенталне карактеристике ћете доживети и сигурно приметити карактеристичан мирис. Да, као што воде језера миришу, тако и ова планина и то врло карактеристично. Ваљда отуд и толики лептири, чак 1644 врсте!

Након силаска, одлазимо до манастира Свети Наум и Црног Дрима, где ћемо се задржати до вечери, уживати у јединственом крајолику, а изворе можемо обићи пешке или их разгледати возећи се у чамцу. Има и ресторана тако да ни окрепљење неће изостати. Следи повратак до смештаја и слатки снови.

Манастир Св. Наум Извор Црног Дрима

Понедељак, 30. април:    Прилеп, Варошки манастир, Маркови Кули, манастир Трескавец, Златноврв

У 8.00 часова, обучени за планинарење, са спакованим раннчевима крећемо преко Пелагоније пут древног града Прилепа, где ћемо доручковати и попити кафу. Затим се одвозимо до подножја Марковог града, посећујемо манастир Св. Ахранђела Михаила (Варош), у магматским стенама утврђене планине, на 758 м.н.в. изнад Варошке махале града Прилепа, која је позната као природно-архитектонски комплекс Маркови Кули.

Марков Град или Маркове Куле односно Прилепски Град је средњовековна тврђава изнад Прилепа. Смештена је на високом каменом узвишењу над данашњим насељем на простору који због своје фото: Rowerowa-Rodzinkaспецифичности проглашен за природно добро Републике Македоније. Пирлапон је византијски назив за утврду од кога је настао данашњи назив града Прилеп. Током средњег века био је једна од престоница Српског царства под Душаном (краљ 1331–1345, цар 1345–1355), а потом и државе српског краља Марка  из династије Мрњавчевића (1371–1395). По имену овог српског владара тврђава је и добила свој народни назив. Тврђава се састојала од више појасева камених бедема са кулама, донжон куле и двора. Данас је већим делом у рушевинама, али се и даље може наслутити његова некадашња монументалност која је искоришћена за снимање неких сцена борби у партизанском филму Капетан Леши.

Тврђава је смештена на стеновитом врху који се диже над Прилепом прекривеном великим каменим формацијама које су због своје спектакуларности проглашене за природно добро републике Македоније. Ове формације су искоришћене као основа за градњу кула и бедема. Сам врх поседује четири засебна велика камена узвишења на којима је подигнута тврђава са цитаделом смештеном на највишем од њих (северозападном). Целокупан простор који је некада обухватала тврђава налази се северозападно од данашњег града.

Прва утврда на простору Марковог Града подигнута је највероватније у X веку од стране Византинаца и на моменте се налазила у саставу Првог бугарског царства. После његове пропасти и устанка Комитопула тврђава се нашла у саставу тзв. Македонског царства које је створио Самуило. После битке на Беласици 1014. године Самуило је у Прилепу сачекао своју ослепљену војску и ту је на лицу места умро од последицa срчаног удара.

Град се после тога налазио у саставу Византије, Бугарске и Епирске деспотовине, а крајем XIII века га осваја краљ Милутин (1282–1321). Душан Силни га назива великославним градом и у њему смешта један својих дворова царских. Он га 1350. године предаје на управу свом жупану Вукашину Мрњавчевићу (1366–1371), који је 1366. године проглашен за краља. После пропасти браће Мрњавчевић на Марици 1371. године Прилепски Град постаје престоница Вукашиновог сина Марка који је као османлијски вазал са титулом краља управљао околином све до своје погибије у бици на Ровинама 1395. године. После његове смрти Османлије анектирају целокупну његову област и преузимају контролу над Прилепом. У самом граду нису дуго задржали своју посаду и он је наскоро био напуштен и препуштен пропадању.

Од манастира крећемо стазом , па преко стена до крста, на 945 мнв,  који је подигнут на највишој тачки гранитног масива. Успон траје до сат времена, лаганим кораком уз мноштво добрих фотографија, на неким местима можда неће бити лак, али је свакако вредан труда. Пролазећи поред  добро очуваних остатака од утврђења, епског јунака Краљевића Марка. Осим тога што је са ове тачке имао одличан преглед кретања по друмовима Пелагоније, имао је и уживање у дивним видицима, што је нама главни циљ. Са зидина старог града, простире се велелепан поглед на Прилеп и Пелагонију.

Марков град Камене гробнице

Након боравка на врху, крећемо ка Златној планини, чији је масив истог састава, само са новим фасцинантним облицима стена. Од Марковог града крећемо према северу макадамским путем, па настављамо ка свом циљу прелазећи каменити предео Зелник на 993 m. Пред подножјем Златноврва је смештен манастир Трескавец (1.280 мнв), који је страдао више пута. У конаку се може освежити и одморити.

Гајење дувана је вишевековна традиција у Пелагонији

Светилиште на месту Трескавец, који данас представља један од највећих духовних центара Македоније, постојао је још у античка времена. У епохи римске владавине (II-III век) спадају два натписа на пронађеним у Трескавецу мермерним постаментима, посвећеним Аполону и Артемиди, где се спомиње и назив светилишта – Колобаиса.  У близини светилишта су пронађена бројна места погреба жреца и прислужника из хеленистичког и римског времена. Судећи по археолошким подацима, Колобаиса је била посећена од стране ходочасника из различитих земаља античког света. На крају античког доба на месту пређашњег паганског храма, је била подигнута хришћанска црква.

До врха Златноврв нас дели 140 мнв и ко је вешт у пењању по стенама и буде желио, уз нашу помоћ испећемо се на врх, који је мали и само пар особа може у исто време бити на њему. Иначе, дужина трасе износи свега 6 km, са висинском разликом 650 m.

Алтернатива: обилазак оба манастира без успона. Долазак у Охрид, ноћење.

Манастир Св. Архангела Михаила (Варош) Манастир Трескавец

Уторак, 1.мај:  Резерват природе кањон Матка

У 8.30 h спакованих ствaри и ранчева, у планинарској опреми, напуштамо Охрид, поздрављамо са љубазним домаћинима и крећемо пут Скопља и кањона Матка. Оставили смо за крај овај невероватно леп предео а и стазу која је многима најатрактивнија на овом нашем путовању. Ако смо предходних дана били сами на неким местима и осетили мир и спокој, то данас неће бити случај. Пошто се тако поклопило да баш данас идемо у најпопуларније излетиште у Македонији, бићемо у повећем друштву.

  

Матка (са значењем „материца“) је кањон којим протиче река Треска и налази се западно од Скопља у Републици Македонији. Пружа се на отприлике 5.000 hа и једно је од најпопуларнијих излетничких одредишта Македонији. Ту је и неколико средњовековних манастира. Језеро Матка у склопу кањона Матка је најстарије вештачко језеро у земљи.
У њој је 10 пећина, најкраћа дужине 20 m и најдужа дужине 176 мm. Ту су и две вертикалне јаме, обе се грубо протежу око 35 m у дубину. Кањон је један од најистакнутијих у области Македоније за алпско планинарење. Сезона пењања почиње око Васкрса и завршава се у новембру. Веслање кајаком на Трески је популарна активност на овом подручју, као што су риболов, лов, и пливање.

Пећина Врело, на десној обали Треске је наведена као једна од 77 најзанимљивијих природних локација на свету у оквиру пројекта Седам светских чуда природе. Богата је накитом, има много сталактита, укључујући један велики у средини пећине познат као „Шишарка“ који је име дугује свом облику. Постоје два језера на крају пећине. Мање језеро је 8 m дужине на најширем делу и 15 m дубине на најдубљем месту. Веће језеро је 35 m дугачко на најширем делу и 18 m дубоко у најдубљем месту.
Иако је тачна дубина пећине непозната, неки спекулишу да би то могла бити најдубља подводна пећина на свету.

Подручје кањона је дом неколико историјских цркава и манастира. Манастир Светог Андрије налази се у клисури реке Треске. Саградио га је Андрија Мрњавчевић син краља Вукашина 1389. године, садржи фреске које је насликао Јован Митрополит.
Манастир Светог АндријеМанастир Матка, или манастир Свете Богородице, саграђена у XIV веку, се налази на левој обали Треске. Према натпису на цркви, жена по имену Милица нашла је цркву у лошем стању и без крова 1497. године. Заменила је кров, додала нове фреске, изградила степениште и саградила виноград.

Манастир Свети Никола се налази на литици изнад кањона и манастира Светог Андрије. Датум изградње цркве је непознат. Први помен овог манастира био је у XVII веку, за време османске владавине. Иконстас цркве је осликан 1645, док су фреске на западној страни осликани 1630. године. Манастир је напуштен у XVIII веку. Монах је нашао цркву без крова 1816. и покушао да га оживи, али је поново напуштен 1897. године. Манастир пружа јединствен поглед високо изнад кањона.

Кањон Матка је дом разних биљака и животиња, од којих су неке ендемске врсте за ово подручје. Око 20% биљног живота се може наћи само у овом кањону. Кањон је такође дом 77 ендемских врста лептира. Пећине овог кањона су дом за велике популације слепих мишева.

У кањону постоје добро обележене стазе, неколико цркава и манастира,  на располагању су вожње чамцима по зеленој бистрој реци Трески, окрепљења у неком од ресторана. Одвојићемо довољно времена, како би уживали у овом предивном пределу. После 18:00 часова полазимо ка граници и одлазимо у Врање на конак.

Среда, 2. мај:   Врање, кањон Вучјанке и хидроцентрала Вучје

Буђење, кафа, доручак, паковање ствари и ранца…, а у 10:00 h крећемо према кањону Вучјанке и хидроцентрали у Вучју. Цео крајолик и кањон је обавијен у зелено. План је да обиђемо зграду, они спретнији, прођу делом кањона (потребно је мало вештине преласка преко стена) и уређеном стазом, која води узбрдо, изађемо на пар видиковаца и видимо кањон са висине, а овом стазом се такође може доћи и до краја кањона.

Вучјанка извире на 1100 метара надморске висине у шумском бисеру југа – планини Кукавици, која је име добила по бројним женама које су кукале за својим мужевима и синовима након Косовског боја. После 18 km виртуозног тока улива се у Ветерницу. Међутим, у средњем делу, између врхова Китка (988 m) и Самарић (619 m), Вучјанка је уклесала 2 km  дуг кањон, дубок 300 m. Обзиром на пад реке од 300 m, кањон Вучјанке обилује водопадима од којих се истичу Водопад безименог потока (висок преко 30 m, каскадног типа и периодичног карактера), а на излазу из кањона има много вирова и слапова.

Ђокини вирови се налазе у најужем делу кањона где ширина самог кањона код горњег вира износи свега 5 m. Горњи вир широк је 15 и дугачак 5 m док дубина у њему износи 2,5 m. На његовом почетку је Горњи водопад висине 9 m, а на крају Доњи водопад висине 11 mа и из њега вода пада право у доњи вир који је широк 20 m. Температура воде лети износи око 23o C. Иако су вирови идеално место за купањe, препоручују се само добрим пливачима.

Река Вучјанка протиче кроз градско насеље Вучје, на 17 km од Лесковца, a ту је 1903. године саграђена  Хидроелектрана друга је по старости хидроелектрана у Србији и на Балкану. Најзаслужнији за њену изградњу је професор Ђорђе Станојевић, лични пријатељ Николе Тесле и родоначелник електрификације у Србији.

Хидроелектрана је подигнута новцем 168 акционара „Лесковачког електричног друштва“ и отворена је на Дан ослобођења Лесковца од Турака. Овде је изграђен први далековод у Србији који је спајао 16 km дугу деоницу Од Вучја до Лесковца.

Хидроелектрана Вучје је и данас у функцији и део је система Електропривреде Србије. Од 2005. године увршћена је у Светску баштину технике у коју улази још свега шездесетак објеката широм света.

Река Вучјанка од  изворишта до ушћа има укупан висински пад од око 1000 m. Према записима који датирају из прве   половине XX века, на  реци Вучјанки је постојало 13 воденица смештених у делу тока са највећим падом и све су радиле, углавном млеле жито.Неке од тих воденица и данас раде и мељу пшеницу и кукуруз на традиционалан начин.Од ваљаваца, које су такође постајеле на реци, и у којима се удешавало платно за ношњу није остала ниједна.

  

У непосредној близини су и остаци средњевековног Зеленграда, о чему можете више сазнати овде. Планирано време задржавања је до 16:00 часова. Након освежења у оближњем ресторану, полазимо за Београд. Због дужине пута, направићемо најмање једну успутну паузу, а очекивано време доласка у Београд у раним вечерњим сатима.

ОПРЕМА:  гојзерице, мали ранац, штапови, заштита од ветра, сунца и евентуалних падавина, одећа прилагођена временским условима, лична апотека и наравно документа.

СМЕШТАЈ: четири ноћења у Охриду у вилама са вишекреветним собама, једно ноћење у Врању у хотелу, у вишекреветним собама са доручком,

ИЗНОС КОТИЗАЦИЈЕ:   145 € (за групу од 40 учесника износ се умањује за 15 €)

(учесници са незмиреном годишњом чланарином уплаћују још 100 дин)

Котизација обухвата:  превоз, пешачке и планинарске акције, пет ноћења са свим боравишним таксама, трошкови организације

Котизација НЕобухвата:  исхрана за време акције, рентирање чамаца, излетничке активности бродом, остале индивидуалне и непоменуте трошкове, улазнице у музеје, галерије, тврђаву, путно здравствено осигурање је обавезно.  Ко га нема може га обезбедити преко Клуба под најповољним условима.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Приликом пријављивања доставити: контакт телефон, број пасоша, јмбг и аконтацију у износу од 50 €, а остатак у ратама до 4.4.2018.). По Правилнику након уплате прве рате, одустајање могуће једино уз замену.

Акцију реализује Новица Радојичић

061 170 29 55

nole@serbianoutdoor.com

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан Клуба, или неког другог  удружења.