Усуди се да верујеш (Драма на ТРЕМУ – други део)

Њихова прича није почела давно, али је од почетка била снажна и недвосмислена, чим су се срели. После две године од пада са литица Девојачког гроба, поново је отишла на Суву планину. Водио ју је ОН, који је пре две године одатле спасао. У наручју ју је изнео на врх, пољубио и запросио.

Осма капија

„Желели смо да својим приступом померимо границе, покажемо скривене лепоте нашег природног трезора, истраживачки, без стереотипне форме која спутава; да свежим ветром инвентивности прхнемо у једра слободе људима који воле боравак у природи… Али, нисмо могли очекивати да ће наша званично прва клупска акција бити овенчана новим открићем“
Гордана Атанасијевић

Нема горе без вука и ’ајдука

Најконтраверзнији лик из животињског царства; негативац из многих бајки у којима је био оличење препредености, зла и подмуклости. За већину он представља шумског крволока од кога се леди крв, нарочито при пуном месецу, а с’ друге стране, са аспекта историјске…

Read More→

Ботаничке ноеве барке

Као ретко где на свету, наши простори крију многе природне реткости о којима, често и сами веома мало знамо. О њима вам причамо, између осталог и зато да бисмо знали чиме се можемо поносити, али и шта нам је Бог…

Read More→

Објављено у Планинарском гласнику двоброј 47-48

Цветови са вечних снегова

Скривен високо на планинама, међу глечерима, или на литицама кањона, рунолист је преживео давна ледена доба и данас, као реткост представља симбол чистоте и заштите природе, због чега се налази и на амблему нашег Клуба. Налаз новог станишта биљке која…

Read More→

Објављено у Планинарском гласнику број 52

Реликтна принцеза

И ако се многи наши локалитети одликују присутношћу разних природних реткости и драгоцености, због чега уживају законску заштиту, овдашњи љубитељи природе, као да се никада на то неће довољно навићи. Увек се изнова дивимо и чудимо – од куда баш…

Read More→

Објављено у Планинарском гласнику број 60

Кад Ђаво баци рукавицу (Драма на ТРЕМУ – први део)

Већини незгода на планини једно је заједничко: ТРЕНУТАК када се не размишља о могућој последици извесног потеза. Касније их препричавања изобличе, па иза неких меморијалних плоча стоји чак више верзија једног истог догађаја. Желим да ова прича зато остане записана,…

Read More→

Принц Јужног Кучаја

Сада просто знам да Малиник у човеку развија неку врсту здраве зависности. Већ годинама се враћам овој планини, која чини крајњи источни обронак масива јужног Кучаја, изнова се уверавајући у њену јединственост са којом ни данас не могу ништа да…

Read More→

Капије тајни

У клисурама малених речица обале спајају високи камени мостови. Неки од њих су прави монументи, и леже скривени у тајанственим шумама источне Србије. Они су нема сведочанства далеке прошлости. Ови величанствени лукови – прерасти су заправо последње што остаје од…

Read More→

У дубини Треста

Путовање мимо путева

Спадам у оне који пут (било какав) почињу да доживљавају далеко пре поласка, замишљајући пределе кроз које ћу проћи и шта ће ми при том бити доступно. Свесно подгревајући властиту радозналост, из подсвести ми израњају призори које сам као жељене зацртала, обично током зимских месеци. Временом, моји одмори су постали потпуно не конвенционални, обзиром да сам престала да се ослањам на званичне пакете и понуде, а све више на призоре…

У кањону Белог Рзава

Дан у уметничком атељеу мајке природе

Трагајући за подацима о иначе најсевернијем станишту РУНОЛИСТА у нас, пажња ми се заварила за једну фотографију, чији је аутор Срђан Белиј, и нисам се могла смирити док тамо нисам отишла. А на њој речица између божанствених вертикалних литица, а вегетација по њима, била је налик веловима у свим нијансама зелене боје. Бели Рзав је типичан пример оне врсте пејсажа, која Вам се представља недвосмисленом лепотом, бацајући у еуфорију, јер се ради о раскошној лепоти која запоседа сву пажњу.

Лазарев кањон

Цртом између бујних шума и љутог крша

Неће Вас Лазарев кањон одмах привући хедонистичким замкама, у које се радо и лако упада, нити Вам из прве „мазати очи“ призорима попут оних на Вилеровим гобленима. Не. Он Вас најпре провоцира да зађете у њега, да нештедимице уложите труд, мислећи како сте га „освојили“, а потом, када се вратите кућама, нагонити да везете у својој свести сопствену, али несвакидашњу слику о томе шта Вас је туда водило, исцедило сву снагу да прођете његове препреке да бисте видели бизарно скривене и екстравагантно атрактивне кутке његовог грандиозног простора, необично заклоњеног са свих страна од евентуалних случајних погледа.