Шафран – цвет за који се убијало

За ову свима нам драгу планинску биљчицу нису везане никакве легенде нити народна предања, али је једина за коју су изрицане чак смртне пресуде.

Прича која има срећан крaj: GINKO BILOBA

Некада, у време из ког је човеку био познат једино по фосилним траговима, био је главна храна диносаурусима. Касније, и док се у Кини већ 5000 година користи његов екстракт у лечењу кардиоваскуларних обољења, у Европи и Северној Америци се за његова лековита својства сазнало тек недавно. Данас, је екстракт гинка један од најтраженијих производа, јер је познато да се ради о правом ЕЛИКСИРУ ЗА ДОБРО ПАМЋЕЊЕ.

Tајанствени плави вилајети

Кaо дa сaме пећине нису већ довољно тaјновите, природне силе су неке од њих учиниле прaвим мистеријaмa, које мaме истрaживaче из читaвог светa. Некaдa, оне су биле нa копну, и човек је њимa ходaо. А ондa их је у себе узело море и тaко су нaстaле чувене „кaрипске плaве рупе“. У плaвим дубинaмa тaко су зaувек остaле многе тaјне. О неким откривеним, рaзговaрaли смо сa нaшим нaјпознaтијим рониоцем светског глaсa – Божaном Остојић

Бити сигуран као медвед

Недавно убиство медведа у Бањалуци, подсетило ме је на жалост на овај текст из 2003. године јер вас може ближе упознати са овом врстом и њеним стањем данас.

Моћна звер која симболише снагу, одавно спада међу најугроженије врсте на Планети. Од свих данас постојећих врста које насељавају све континенте, осим Африке, Аустралије и Антарктика, ни једна није измакла страшној статистици.

Тајне језера Восток

Живот је свуда око нас, најчешће тамо где се најмање надамо

У НАРУЧЈУ ДИВА

Може се о овој планини причати и много другачије, јер ту заиста свако доба маестрално показује своје крајности: у пролеће се затичемо пред највећим и најбујнијим ћилимом од разнобојних латица, с јесени шуме су распеване свим бојама од жуте преко бакарне до тамне умбре; у време када се плету ивањски венчићи по силаску са врхова пливамо у језерцету подно врха, а зими сурова белина буде идилична захваљујући коначишту на засигурно најбољем могућем положају. Када се промоле из окопнелих снегова, милиони висибаба просто блокирају пролаз до врха, тако да се трудите да их прескачете, ходајући стазом. Свако годишње доба овде има своју причу, али у овом одломку тога нема. Ово је нешто потпуно лично, али због тога се планина воли и зато нам је истински потребна, макар и да тога нисмо свесни.

НА ЋИЛИМУ ИЗАЗОВА (Иран II део)

„Ма колико ме овој, а и другим земљама као планинара призвале њене планине и врхови које још нисам открио, овде вас неизбежно понесе магија Истока, коју побуђује много тога што срећете на сваком кораку, нарочито када видите остатке градова који су били драгуљи људске цивилизације, центри својевремено најблиставијег царства које је икада постојало – ПЕРСИЈЕ“ – Драган Павловић

ПЛАНИНЕ, ПАЛАТЕ И БАЗАРИ (Иран I део)

За кишне шуме, полове и над њима магичну светлост – Аурору бореалис или аустралис, далеке пределе и културе, не можемо рећи да заслужују више простора, већ да то изискују, јер како бисмо вам другачије могли приближити нешто што је тако далеко. Тако овога пута започињемо причу у којој ћемо вам, кроз један планинарски подухват дочарати једну далеку земљу на чијем тлу је некада било једно од највећих и најсјајнијих царстава на свету, велико персијско. То је ИРАН, земља чије су градове некада давно красиле раскошне палате и базари, а данас искрено гостопримство и велика љубазност његових становника, лепа природа и надасве планине чији су врхови прави изазов.
Ово је први део приче која је право надахнуће за путовање на исток који још увек тако мало познајемо.
Написао ју је Драган Павловић, а материјал су обрадили др Владо Милићевић и Гордана Атанасијевић

НА ЗЕВСОВОМ ДВОРУ

Још један од оних старих текстова, када сам са акција доносила репортаже за редакцију. Успон на Олимп, који данас никако не бих окарактерисала као лакши, или средње захтеван, овде сам доживела крајње поетски и то је разлог што овај текст желим да поделим са вама и тиме га сачувам од заборава. Надам се да ће бити занимљив подсетник за све вас који путујете не само ради успона на врх, већ шире спознаје лепота и вредности простора. Да вас не збуни прва реченица, текст је објављен у децембру, пред Нову годину, мада кад год да вас затекну ови редови, можда нешто и резимирате. Нарочито ако баш овде још нисте били.

ДИВ КОЈИ СПАВА

Са ове временске дистанце, могу рећи да сам откривањем планинских пространстава закорачила у нови део свог живота, али на начин којим нису доминирали физички параметри, као што је кондиција и томе слично. Била сам кротак почетник и учила тако што сам ћутке гледала друштво око себе, радећи што и они. Оно суштинско догађало се у мени, мојим мислима. Као урбани аскета, одметла сам се у потрази за одговорима које нисам налазила у свакодневној вреви. Требале су ми висине да ослушнем себе. У годининама што су уследиле, ходање по врлетима никада за мене није имало спортску назнаку. Био је то пре свега наставак духовне еволуције, за коју су ови висови били неопходни, а приче које сам тада писала јер ми је то био посао, буде сентименте на те прве кораке…Ово је једна од тих

ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ

„Својство природе је да од људског ока скрије оно најлепше. Да бисте то видели, морате имати веома јаку жељу и чврсту решеност да одговорите многим изазовима, који нису безазлени и често врло опасни. Али, ако савладате захтеве које пред Вас постављају десетине километара кршевитог пространства, далеко од путева и инфраструктуре, спознаћете заборављено и за најкраће време можда прећи онај, по Ничеу, најдужи пут – до самога себе.“
Писала је Гордана Андрић, сада Атанасијевић, 2003. године, после прве посете овом пределу, за часпопис „ПетПланет“. Беше то култна планинарска акција под вођством доајена домаћег планинарства Крста Жижића. Текст приметно одаје доживљај виђен оком новинара и планинара почетника. Али, је лепо подсетити се, сачувати га од заборава…

ЗАБОРАВЉЕНИ РАЈ

Овај текст је објављен 2003. године у еколошкој рубрици часописа „ПетПланет“, чији сам била уредник. Из њега ћете моћи себи, бар приближно да дочарате лепоте једног дивног предела из угла почетника, што сам тада била. Одлазак у предео кањона Јерме била је моја прва планинарска акција, што сам сазнала тек пред повратак. Пошла сам са намером да напишем репортажу, а успут сазнала да сам боравила са планинарима. До тада уопште нисам знала да постоје овакви излети. Наравно, одмах по доласку са пута наставила сам да похађам овакве догађаје, али кањон Јерме ми се урезао у сећање нечим о чему бих морала дуже да пишем, а што бисте и сами с лакоћом схватили, ако посетите овај крај.