ЛЕДЕНИ БРЕГОВИ (др Владо Милићевић, 2004.)

Антарктик, кога бисмо сасвим поуздано могли назвати оцем ледених брегова, произвођач је најмоћнијих маса, плочастих монолита џиновских димензија. Неки су чак 8 километара дугачки са висином од 45 метара изнад нивоа мора и уколико му је ширина само један километар тада има укупну запремину од 2,5 километра кубна. Недвосмислено, то су значајни планетарни водени ресурси.
Број арктичких ледених брегова је, међутим, много већи. Они су мањих димензија и зато су знатно опаснији, јер их радари теже уочавају када су водене површине немирне. Сонари су много ефектнији по том питању, али су њихове границе благовременог откривања ограничене и зависе од састава воде и брзине кретања комерцијалних бродова.
Има ли Србија има било какве везе са појавом ледених брегова? Одговор је одречан, али само на први поглед.

METEOРИ, СВЕТО ГОРЈЕ (др Владо Милићевић, 2004.)

„У централном делу Грчке или Тесалији налази се чудесна пешчарска планина која носи назив Метеори. Отићи тамо и доживети ову планину исто је што и наћи духовну и физичку везу са Природом, јер споне су не само вишевековне и нераскидиве, већ толико испреплетане да је тешко рећи шта из чега извире. У посету Метеорима треба кренути са знањем о њиховом настанку. Пре 70 милиона година то је била планина која се ничим посебним није истицала. Прастара река је доносила песак и шљунак у прастаро море, а они су се таложили, очвршћавали и постајали компактни као пешчар и конгломерат. Време је протицало, све је више бивало тог седимента, а када су унутрашње силе издигле тај простор, настали су Праметеори. Али то је била тек једна половина природне делатности.“ – др Владо Милићевић
Управо због тог знања, ово је драгоцен текст, објављен 2004. године. После ових редова бићете спремни за полазак у сусрет величанственој спознаји једног чудесног простора.

КРАС ДУБАШНИЦЕ, ГОРЊАНА и МАЈДАНПЕКА (др Раденко Лазаревић, 1998.)

Незаобилазно име за све који воле необичне и јединствене карактеристике источне Србије је Др Раденко Лазаревић. Из књиге која обогаћује нашу библиотеку, сазнала сам за извесна мерења, која је он са својом екипом урадио једино он у пределима које веома волим. Спелеолозима је познат огроман допринос који је пружио својим радом, а мени је један наш разговор остао запамћен, када сам му испричала како сам имала толико пута стрепњу шта ће рећи људи које поведем трагом из његових редова. Наиме, терени су кршевити, није их лако савладати, а толико сам била сугестивна, да сам зазирала од реакције – шта ће рећи када коначно виде о чему се ради. Међутим, увек ми је „падао камен са срца“, када су показивали реакције. Он је на то мирним, њему својственим тоном одговорио: „То је тако нормално, Гордана, јер сва чуда су тамо“, мислећи на исток Србије.
Др Раденко Лазаревић није обичан научник и истраживач, већ једна посебност; изузетан човек са нарочитим сензибилитетом за оно чиме се свим срцем бавио. На жалост, из неких разлога (или без), многа његова дела ћете узалуд тражити у продаји. Ово је наш скроман допринос, за који смо сигурни да ће обрадовати многе од вас.

ИСХРАНА У ПРИРОДИ (др Боривој Врачарић, Јосип Бакић, 1977.)

За ову књигу сам касно сазнала и никада је нисам могла купити. Обрадовала сам се када је пре неких 8 година, Вијноиздавачки завод објавио ново издање истог наслова, али то није било то… Захваљујући нашем великом планинарском пријатељу, официру у пензији, Милорау Варелији, задовољство нам је што ово старо издање могу поделити са вама. Књига је одличан пратилац љубитеља природе и изврстан практикум када се упутимо у њене дубине
Из књиге сазнајемо шта је у природи јестиво, а шта не, како до хране доћи, сачувати је и од тога справити обед, где и како направити бивак или склониште, направити огњиште; како наћи, сачувати и прочистити воду… Једном речју, идеална књига за стицање знања како живети у природи

КРШ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ (проф. др Јован Петровић, 1974.)

Много пута су ме питали, јесам ли из тих крајева. Нисам. Откуда онда толико волим тај део Србије? Просто је немогуће иоле волети природу, бавити се њоме, а не уочити разлику и посебност управо тих предела. А почело је познанством са чика Јовом, како је инсистирао да га зовем, а даље је текло како је једино и могло, са све већом радозналошћу. Најинтригантније појаве и облици, дивља природа инедокучива лепота којој тражите узрок јер је другде нисте видели…
Са чика Јовом сам се упознала у Горњоресавском крају, и то о чему говорим, почела сам да тражм у овој књизи, да бих потом скокнула на крајњи исток Кучаја – Малиник и Лазарев кањон. И повратка нема. Србија је прелепа земља, али њен источни део, већи је од свега што је написано и испричано, и као такав ће увек бити магнет за острашћене љубитеље дивље природе

ФОЛКЛОРНА АРХИТЕКТУРА ЈУГОСЛАВИЈЕ (Александар Дероко, 1964.)

Пролазећи наше зелене крајолике, често наилазимо на старе, углавном напуштене куће и појате. Многе од њих обрастају пузавице, као да их земља од које су, узима поново себи. Често су то сетни призори, нарочито када на зидовима видимо старе фотографије у простим, дрвеним рамовима, који буде машту како ли су изгледале када су ти крајеви били пуни живота, када су на ливадама и пропланцима пасла стада, а около трчала деца. Често загледамо детаље, који показују како су изграђене…
Ову књигу, која управо о томе говори, одавно не можемо наћи у продаји, а знам да би интересовала многе љубитеље природе, и ако нису инжењери или архитекте. Зато је од сада имате овде.

ЗАШТИЋЕНА ПРИРОДНА ДОБРА СРБИЈЕ (Драгана Остојић, Марина Вукин, 2007.)

У географском смислу, Србија је мала, али према заступљености и разноликости природних вредности, једна врло велика земља. Срађујући са Заводом за заштиту природе Србије, многа од њих смо представили људима, путем медија и документарних филмова, путописа, интервјуа са њиховим стручњацима, због чега је ова сарадња врло драгоцена. Наш скромни допринос се састоји у томе да, колико је могуће, њихов рад „спустимо у народ“ и тако многе упознамо са сопственом грудом, јер познавати природне вредности своје земље није само у сфери уживања, већ и ствар културе.

Посебно је занимљива приказ о нашем геонаслеђу, као и Регистар заштићених природних добара. И једно и друго представљају материју која је у непрестаном развоју, јер имамо још много тога још увек неистраженог, а нама који смо пасионирани то могу бити референце за даља путовања

ОСВАЈАЧИ БЕСКОРИСНОГА (Един Дурмо, 1982.)

„Где је стварно корист? Ја знам само једну ствар, ствар која се не учи него дође сама по себи, уврежи се у мозак као јак осећај, а то је да се у мени преплићу јака потреба и жеља, које су заборавиле сваку корист и због тога су најчистије и најузвишеније. Хтети и желети! Журећи бескорисном у сусрет, корисно остављамо иза себе, за друге, за оне којима је то корисно потребније. Нама је доста место под небом и вера у себе.“

ОПАСНОСТИ У ПЛАНИНИ (www.gss.rs)

Лично не преферирам ризике, што не значи да сам их избегла. Неопходно је знати ако пожелите више и даље, што је неизбежно кад тад, када се ходи путевима дивљине. Одличан приручник, који сваком препоручујемо!
„Планинарство је више од гледања дивних предела, искуства боравка у дивљини, тражења и испитивања подземних облика, пењања. Планинарство је и изазов, опасност и тескоба. Планинарство није за свакога. Они које походе планинама могу их наћи узбуђујућим и неодољивим, али и фрустрирајућим. Постоје квалитети у планинарству којима смо инспирисани и који нас држе у убеђењу да је активност у планини више од разбибриге, више од траћења слободног времена, више од спорта, од такмичења. Да ли је то страст? Сигурно да, понекад и више – опсесија – ментална принуда.“

ШТА ПРИЧА ПЛАНИНА (Елизе Рекли,1900.)

За ово дело може се рећи да је прва аутентична књига о планини, обзиром да ју је написао човек, географ, који је услед политичких прилика свог времена, морао да се склони од јавности. Како ћете је тешко, или никако наћи, сада имате прилику да је читате и можда баш тако начините, бар у мислима прве кораке спознаје висина.
„…И не знајући управо камо ме ноге носе, бејах изашао из шумна града, па се упутих великим планинама, које се указиваху тамо далеко, у дну хоризонта.
Ударих преким путевима и непрестано иђах све даље и даље, застајући тек вечером пред крчмама у страни. Дрхтао сам, чим бих чуо људски глас или људске кораке. Али ипак зато, ходајући тако усамљен, слушах са сетним задовољством песму птица, жубор реке и хиљаде гласова, што долажаху из великих шума.“ (Е. Рекли)

ЛЕПЕ ШУМЕ СРБИЈЕ

Веома лепа монографија коју препоручујемо, настала је захваљујући Фото савезу Србије и Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде године 2008. Уз дозволу, показујемо вам је, са жељом да утонете у шумску поезију Србије.
„Фотомонографија под називом ЛЕПЕ ШУМЕ СРБИЈЕ је пред вама. Шуме и дрвно богатство Србије, као права благодет с непролазном лепотом, свежином, узвишеношћу и снагом је извориште чудесних тајни које остају недовољно истражене иако су многе природне појаве сагледане. Шума и дрво нису само рефлексија нашег окружења, већ могућност понирања у свет осећања, маште и чулних сензација. Када је природа тема, а приступ спој ликовног осећаја, фотографског умећа и литерарног надахнућа, даје резултат вредан новог визуелног и духовног доживљаја, а самим тим и публиковања.“
Мирослав Предојевић

КА ВИСИНАМА И ЋУТАЊУ (професор Рашко В. Димитријевић, 1935.)

„У почетку ове књиге беше сновиђење. „Краљевски пут да се стигне до познавања душе“. Давно пре но што је била доживљена зрачна стварност „Ка висинама и ћутању“ и пре но што је о њој писац морао да положи себи рачун у лирском рукопису прозе (под првобитним насловом „Тројица на Јаловцу“), деветнаестогодишњаку се чудном ноћном драматургијом несвесног предсказао један од пресудних тренутака његовог будућег живота. Записала га је млада свест о загонетној слутњи…“ (Слободан С. Милетић, из предговора).
Oвај je роман за којим љубитељи природе и планина грозничаво трагају по антикваријатима, представља својеврсну приповест легендарног професора Рашка Димитријевића, који га је 35 година чувао у фијоци. На крају своје књиге, професор каже „Ова приповест написана је пре 35 годинa. Неизбежно је питање: зашто је објављена тек сад? Нека одговор изостане. Ова приповест није више моја. Сад припада читаоцима. Растајем се од ње Сервантесовим VALE.“