Сећање, као чуло за време

Понекад, када се препустимо простору, вођени истраживачком радозналошћу и недокучивом тежњом за спознајом, израњају читави епови, са на изглед пустих салаша и поља; зашавши у предео, под патином времена, предамном се отварао читав један заборављени свет, чији су преживели актери зрачили архаичним сећањима на догађаје за које сам тек површно чула некада, случајно у одломцима; живот, за који сам мислила да више не постоји, а који ипак и даље тече тамошњим ретким житељима кроз вене, чинећи овај простор правим магнетом за моје мисли у дужем периоду. Једноставно вас снажно привуче, увуче у филм о коме размишљате док поново, готово опсесивно не похрлите тамо поново. Али не само лепотом природе. Има ту нечег што још увек не умем да објасним, тако да овај албум има почетак, али свакако не и крај… Ту сам по први пут осетила једну нову димензију сећања, која сам, и ако нису моја сопствена, доживела као људско чуло за време.

Кликните овде за повратак на главну страну са галеријама.

Имате коментар?