ЛЕДЕНИ БРЕГОВИ (др Владо Милићевић, 2004.)

Све до трагедије Титаника 14. априла 1912. године свет скоро да и није помињао ледене брегове који су слободно пловили северним и јужним морима. Када је 7,5 милиона ондашњих америчких долара плаћена пловећа инвестиција и 1 522 путника и чланова посаде настрадало у хладним водама Атлантика, око 500 километара од обале Њу Фаундленда, тек тада је на видело избила прича о моћним леденим бреговима. Катастрофа Титаника сврстана је у једну од 100 највећих које памти људска цивилизација, име Титаник постало је симбол пропасти, док су се ледени брегови преобразили у симбол моћи. Све то одиграло у току једне једине ноћи.

До половине седамдесетих година двадесетог века није се мењала предрасуда о леденим бреговима нити је човек помишљао да могу бити симбол избављења, а не само починиоци страдања. Неочекивано, открили смо да нисмо само закорачили у компјутерску еру, већ и у еколошку заблуду о свом битисању на планети, јер је клима постепено почела да се мења без познатог узрока. Када је нађено да је разлог томе човек и његова индустријска производња и да због свега тога свет лагано клизи у кризу (загађена атмосфера, недостатак воде и сл.) на ледене брегове је бачено ново светло – преобразили су се у неизмерно значајне резервоаре питке воде. Одједном, ти удаљени светови Антарктика и Гренланда постали су ближи и привлачнији, а приче о њима много топлије и симпатичније. Више нисмо замишљали сурове зиме и ледене ветрове који дувају тим пустим пределима, већ смо се сетили и оних поларних истраживача као што су били Roald Amundsen (1872-1928), Robert Skot (1868-1912), Fridtjof Nansen (1861-1930) и други и почели да схватамо да су били у праву када су у тим удаљеним просторима откривали нове и непознате истине о свету у коме живимо.

Глобално загревање је дефинитивно успоставило позицију ледених брегова. На њих сада претежно гледамо као на пловеће масе питке воде које су се отргле од поларног ледника и кренуле ка топлим морима. Сваке године у просеку са Арктика крене око 280 километра кубна, док са Антарктика чак 1 800. Пошто им је специфична тежина увек мања од 1 (просечно 0,9) шест седмина ледене масе је испод воде, па је то најчешће био узрок многих морепловачких заблуда у процени опасности.

Основни покретачи ових гигантских маса и даље су ветрови и морске струје. Увелико се разматра да то буде човек, јер би изузетно много значило када би се усмерили ка жедним пределима југозападне Африке и пустиње Калахари, Јужне Америке и пустиње Атакама или ка Саудијској Арабији. Како сада ствари стоје неисцрпне резерве се узалудно троше или их гутају океани тек да би се продужио циклус кога једноставно називамо кружни ток воде у природи.

Антарктик, кога бисмо сасвим поуздано могли назвати оцем ледених брегова, произвођац је најмоћнијих маса, плочастих монолита џиновских димензија. Неки су чак 8 километара дугачки са висином од 45 метара изнад нивоа мора и уколико му је ширина само један километар тада има укупну запремину од 2,5 километра кубна. Недвосмислено, то су значајни планетарни водени ресурси.

Број арктичких ледених брегова је, међутим, много већи. Они су мањих димензија и зато су знатно опаснији, јер их радари теже уочавају када су водене површине немирне. Сонари су много ефектнији по том питању, али су њихове границе благовременог откривања ограничене и зависе од састава воде и брзине кретања комерцијалних бродова.

Сва та сазнања о леденим бреговима наводе нас на једно питање: да ли Србија има било какве везе са појавом ледених брегова? На први поглед одговор је одречан, јер је она оријентисана ка Медитерану, а и не оскудева у води. То је тачно, али може бити и велика заблуда. Да бисмо дали одговор на постављено питање узећемо канадски климатолошки модел коме је дато име „Летња промена ледене масе“ а тиче се развоја Арктика у 21. веку.

По овом моделу питање климатског отопљавања је реалност коју не може прикрити ни један индустријски лоби нити било какав планско смишљен рат на планети. Једноставно, планета је угрожена променом климе, а крунски доказ представљају све бројнији ледени брегови који се одвајају од матичне средине и једноставно нестају током времена. За 2030. годину очекује се да се количина леда на северном полу сведе на једну трећину садашње величине, а да 2095. потпуно нестане! Све би, дакле, било у потпуној супротности са Миланковићевим циклусима осунчавања, а разлог томе је, наравно, човек и његова  индустријска производња, експлоатација фосилних горива и неконтролисана емисија угљен-диоксида у атмосферу.

Ова црна слутња Србији треба да представља стварни сигнал типа „то је тек врх леденог брега“. Под овим се јасно подразумева да се „нешто иза брда ваља“ и да треба непрестано ослушкивати и бити на опрезу. Шта ово другим речима значи?

Србија има велике изгледе да постане значајан извозник питке воде. Ово је оствариво само уколико се рационално газдује површинским, а посебно подземним водама. Климатолошка катастрофа која лагано откуцава последње тренутке људској немарности и упорном гурању климатске „прашине“ под тепих звани Кјото протокол може чак бити од велике користи онима које је природа ставила под свој протекторат, а у ту категорију спада и наша земља. Сваки отопљени ледени брег и померање климатске клацкалице на више суштински представља планетарни аларм. Ипак, неће сви подједнако сносити последице, јер нису сви подједнако угрожени иако се таква представа глобално намеће.

Уколико прихватимо канадски модел развоја климе у овом веку, тада нам се намећу два нова модела која могу да се назову „губитак-добитак“. Да видимо како они функционишу.

Према садашњем развоју климе Србија добија:

  • топлију климу, већи број пражњења у атмосфери;
  • могућност узгајања јужног воћа на читавој територији;
  • најмање две жетве;
  • већи број инсеката и заразних болести;
  • гушће шуме;
  • већи број животињских врста, посебно гмизаваца;
  • ужарене и жедне градове са несношљивом микроклимом;
  • већи број срчаних болесника;
  • експанзију бањског, сеоског и планинског туризма;
  • већи наталитет;
  • могућност да постане значајан извозник питке воде;
  • обилате пљускове.

Према садашњем развоју климе Србија губи:

  • пролеће и јесен;
  • зимски туризам;
  • шуме у пожарима;
  • број површинских токова;
  • градско становништво;
  • речни саобраћај;
  • територијалну сигурност због миграције са југа ка северу;
  • здрав начин исхране и здравље становништва;
  • текстилну индустрију;
  • затравњене површине и пашњаке;
  • воћњаке у нижим надморским висинама.

Ледени брегови су само физички хиљадама километара удаљени од Србије. То су поуздани весници отопљавања климе на планети иако има и оних који то упорно негирају, јер је у супротности са њиховим интересима. Као и Ел Нињо тако и они на један специфицан начин шаљу поруке о метеоролошкој планетарној комуникацији и потврђују да је све у сталној вези, почев од првог емитованог Сунчевог зрака са наше звезде, па све до најдубљег дела абисалног понора Маријанског јарка у близини јапанских обала. Тако нас уосталом и учи Миланковић: нити смо сами, нити можемо сами опстати. Сваки тај узалудно потрошени резервоар залеђене воде део је неме опомене да су се некада Земља и Сунце удружили у орбиталну путању која се одразила у захлађењу климе и конзервирању воде за будуће генерације. Хоћемо ли баш ми бити ти који ће све то раскалашно потрошити и нестати због жеђи са лица планете која би сасвим поуздано другим речима могла да се назове воденом?

  

 Најхладнији регион Планете

* – 67,7°C је апсолутни минимум забележен у Ојмјакону у фебруару 1933. године

* До 100°C је највећа разлика између летње и зимске температуре на нашој планети, од 30°C лети до -70°C зими и то у Бољшеземељској тундри.

др Владо Милићевић

Означено као , , , , , , , , , , ,