Бити сигуран као медвед

Моћна звер која симболише снагу, одавно спада међу најугроженије врсте на Планети. Од свих данас постојећих врста које насељавају све континенте, осим Африке, Аустралије и Антарктика, ни једна није измакла страшној статистици.

Како највећи међу њима – бели поларни, тако и остали: гризли, тј. мрки, амерички црни, азијски – тибетски, наочарасти, белогруди, сунчев и свима знана панда, већ дуже се налазе међу водећим када је реч о угроженим врстама, чија је бројност опала до критичног нивоа, тако да су све на црвеној листи IUCN-а. Шта их је дотле довело? Шта се чини да се стање у ком су се обреле ове моћне и поносне звери, санира?

Плишани снови

             Од свих играчака, најпопуларнија је МЕДА. Плишани, или од каквог другог материјала, је прво чега се, ако не сви, а оно бар већина нас сећа из најранијег детињства. Меда је тако био саговорник, први чувар наших тајни и снова; његова снага за нас је значила топлину и сигурност. Шта год да носи чаролија одрастања, посматрајући живи свет са стотинама врста доведених пред ивицу истребљења, сви личимо на лоше политичаре. Јер, чињенице показују супротно од онога што сви људи света говоре – да воле животиње. Заиста, нисам никада чула да неко каже да не воли биљке или животиње и природу уопште, али сам на жалост небројено пута видела како се бацају марамице,  пластичне кесе и боце по парковима, ливадама, потоцима и пећинама (!). А Ви ? И шта смо сви поводом тога учинили ? Ок, предпостављам да сте се, као и ја усуђивали да кажете „Опростите, мислим да Вам је ово испало…“, али смо понекад и зазирали од ма какве опомене, стрепећи од могуће реакције. А сетимо се медведа и звука добоша… На тај звук се окупљао народ да гледа како „игра мечка“. Моћна, поносна и велика звер понижено
би поскакивала на врелим летњем асфалту, жедна, често болесна и лишена достојанства. Људи си гледали. Доводили и децу. А пошто је дозвољено све што није забрањено, овакви преформанси су се деценијама догађали на Балкану. То је само један сегмент ове приче, додуше веома мучан.

 Горштак искреног срца

             Медведи су врло стара група животиња, јер се најстарије врсте рода Ursus појављују у средњем делу терцијера – миоцену. Они су блиски сродници псима и заједно са њима потичу од прапретка пса из најстаријег терцијера. Током различитих временских епоха, климатских смена, мењао је станишта прилагођавајући се датим околностима. Пећински медвед је једна од таквих врста. Било је то колосално створење, висине 2,5 метра, и по многим нашим пећинама нађени су његови фосилизовани остаци скелета. Несумњиво да је велики пећински медвед најчувенија од изумрлих врста. Он је живео на европском континенту током средњег и касног плеистоцена, а ишчезао пре око 10 000 година. Његове кости су налажене у многим пећинама од Шпаније до Кавказа. Бројна су налазишта и у нашој земљи, али је највеће у Дракенхол пећинама у Аустрији, где је остало сачувано око 30 000 скелета ових животиња, које су ту издахнуле у току свог зимског сна, или као последица болести, глади, или старости. Имао је масивну лобању, куполастог чела, и био величине данашњег Аљаског мрког медведа. По његовим зубима, стручњаци су закључили да је јео претежно биљну храну. По цртежима пећинских људи леденог доба, види се да су их ови ловили. Неколико хиљада година су пећински и мрки медвед истовремено насељавали Планету, али је Пећински изумро пре око 10 000 година.

У суштини, медвед је повучена, готово стидљива животиња, која живи високо у планинама, хранећи се претежно биљном храном, осим белог, који је готово искључиви месојед. Стоку напада само када нема друге хране, а посебна посластица су му мрави! Може се дакле рећи да су сваштоједи. За разлику од свог заједничког претка – пса, који се развио у витке и окретне тркаче, медвед је еволуирао у крупну и јаку животињу, врло снажних мишића. И ако здепаст и незграпан, веома је брз и спретан; пентрање на стабло му не представља никакав проблем, а вода ни најмању препреку. Па ипак, повученост га увек држи даље од посетилаца, повлачећи се на друге терене када види трагове човековог битисања. Бескомпромисно ће једино напасти женка која има младунчад. За њу сваки уљез представља опасност за њену децу, и то никако не може да се подведе под агресивност, јер која мајка не би тако поступила?

Ова простодушна грдосија, свесна своје снаге, у суштини је наивчина која осећа да јој је то довољно. Покушајте само да замислите мизерног ловца, ситог за разлику од свог неолитског претка, у лепо скројеном маскирном оделу са скупим снајпером како добро скривен нишани у срце поносне звери, са max дистанце вребајући тренутак када ће доскочити његовој пажњи, и усмртити га хицем из свог оружја. Цела та ствар изгледа, и јесте веома перфидна, јер ти „храбри“ ловци, често слабих мишића и далеко дебљи од медведа, тешко да би смели да стану разоткривени и без оружја на двадесетак метара испред ове звери. Чак ће и платити високу цену за одстрел трофејног примерка. Даље тумачење оваквих поступака човека већ изискује стручњака друге врсте.

Што се пак наших меда тиче, због свега овога, његову природу је најбоље описао Chudi, који каже – Ниједна друга звер није тако шаљива, тако пуна доброћудног хумора и тако љубазна као добри медо. Он има добру и отворену природу. Лукавство и моћ сналажења прилично су слабо развијени, и зато оно што лисица постиже лукавством, орао брзином, медвед постиже правом и неприкривеном снагом -. И зато, ловци, стидите се. Осим доскорашњих уличних мечкарења (којем је такође претходило убиство мајке како би се дошло до младунчади за уличне представе), лов је још један, чини се незаобилазан фактор који је ову, као и многе друге врсте довео до критичне тачке. На азијском континенту, још увек су присутне борбе медведа, праћене клађењем и већим новчаним улозима. Људска декаденција је бесконачна,  „Цивилизација – канализација“, како то рече Цане Брејкерс.

 Шумски сањари

          Они живе сами, на својој територији, осим када је реч о женки са младунчадима и пара који је на „меденом месецу“ у сезони парења. Групе формирају само у изузетним околностима, када је територија мала, а хране има на претек. Понекад панде створе групу, а предпоставља се да је разлог томе бамбус, који није тако разбацан по станишту као шумски плодови којима се хране друге врсте медведа. Територије мужјака и женке се кад кад преклапају што обоје толеришу, али свака јединка штити своју област од јединки истог пола. Када се одвоје од мајке, мушка младунчад бирају себи потпуно нову – своју територију, док ћерке не одлазе далеко, и њихова новоизабрана територија се готово редовно преклапа са мајчином.

Мало се зна о начину њихове комуникације, осим да то већина њих чини испуштањем различитих гласова у одређеним ситуацијама; затим да обележавају територије својим мирисима (урином) и покрећу уши и уста у намери да нешто „саопште“. Ма којој врсти припадали, медведи се слично понашају када треба уплашити већег непријатеља – праве се већи издижући се на задње ноге и дижући предње шапе високо, употребљавајући своје дуге и оштре канџе.

Након периода трудноће чије трајање варира у зависности од врсте (од 3 до 7 месеци), женка доноси на свет једно до троје (ретко четворо, само код једне врсте) младунчади, који су веома мали (1% тежине мајке), слепи, готово без длаке, немају зубе и у потпуности су зависни од мајке, која их не напушта током наредних неколико година (две, три, или више, зависи од врсте). Мајчино млеко је веома богато масноћом и мечићи тако брзо напредују. Са три месеца напуштају склониште и траже храну са мајком, а престају да сисају са шест месеци. Женка је често у ситуацији да штити младунчад од одраслих мужјака, који их понекад убијају, јер у њима виде препреку за парење.

Медведи су углавном активнији ноћу него дању, и више воле лето него зиму. Током лета, већи део дана преспавају, као целу зиму. Међутим, медвеђи зимски сан није исто што и хибернација, као код корњача и других гмизаваца. Медвед се једноставно још пре почетка зиме спрема за свој зимски сан, припремајући себи удобну постељу од грања, лишћа, маховине и траве у некој пећини, или међу стенама, понекад задовољавајући се и шупљим стаблом. Време када ће се сместити у брижљиво спремљену постељу, зависи од климе предела и метеоролошке ситуације. Равномерна зима и дубок снег везују га за лежај и често тако чврсто и дубоко усни, да не реагује ни на падање оближњих стабала. Али, ако је блага зима, његов сан не траје дуже од неколико недеља.

 Чаша жучи иште чашу меда…

             Свих осам врста медведа данас су на листи угрожених врста, а пет је на ивици истребљења. Поводом алармантних чињеница, Светско друштво за заштиту животиња (WSPA) је 1992. године започела кампању звану  LIBEARТY, у намери да се суочи и бори са проблемима, али пре свега да
открије шта је све допринело да до такве ситуације дође. А медведа је све мање, јер се:

  1. лове ради спорта;
  2. убијају због крзна и
  3. жучних бешика
  4. затварају ради вађења жучи;
  5. користе за улични „плес“ и
  6. наступе у циркусима, и најзад
  7. због уништавања њихових природних станишта.

Није ли парадоксално, када једног сладокусца какав је медвед који обожава кошнице пуне меда, убијају због његове горке жучи, која се веома цени у традиционалној медицини. У Јапану се жучне кесе и жуч користе користе у традиционалној медицини званој „кампоyаки“ и то за третман интестиналних проблема, затим за болести јетре и желуца. Лој се користи за побољшање квалитета косе. Застрашујућ је податак организације TRAFFIC Јапан, која је део WWF-а, да је од 1978. до фебруара 1988. године 681 kgг сушених жучних кеса белогрудих медведа увезено у Јапан из Индије. Стручњаци су проценили, зависно од величине и тежине жучних кеса, да је то значило смрт за најмање 8011 примерака, а у најгорем случају 17025 ! У традиционалним кинеским апотекама, поред жучних кеса на полицама су и лобање, као и коже. На Тајланду се у специјализованим ресторанима спремају посебна јела од медвеђих шапа и меса за корејске туристе, жељне здравља и снаге. Понекад, да би се гости уверили у фришкост и аутентичност меса, медведи бивају убијани пред њима!

WSPA је организација која ради на заштити свих живих врста, са ставом да животиње, не само у оквиру врста, већ као индивидуе имају право на слободан живот лишен насиља од стране човека. У ту сврху, спроводе се едукативни програми са циљем подизања свести људи, верујући да је човечанство одговорно да обезбеди свакој животињи и врсти дата права.

И ако највећа, WSPA није једина организација која се, поред осталог бави и заштитом медведа. Ту је и IBF (International Bear Foundation) са седиштем у Холандији, PROTIER из Швајцарске, и многе друге. Због постигнутих резултата и одличног стручног тима, свакако треба споменути друштво АРКТУРОС из Грчке, са којим иначе одличну сарадњу има наша НВО МУСТЕЛА, и то нарочито када је реч о проблему мрког медведа на просторима Балкана.

У нашој земљи је својевремено употреба мрког медведа за улични плес била велики проблем, који је решен захваљујући људима од акције из свих структура. Драго ми је што сам, као аутор документарног филма „Медведи који плешу“, била део те кампање. Осим љубави према живом свету, био је то дуг из детињства, према успомени на тада најдражу животињу – МЕДИ.

За крај, ево кратког представљања осам данас постојећих врста медведа:

Поларни бели медвед  (Ursus Maritimus)

Он је највећи од свих врста медведа и за разлику од њих, готово да је искључиви месојед. Живи иза северног поларног круга, у Арктичкој области Канаде, Гренланда, Норвешке, Русије и
Америке. Његово тело je веће дужине него у других врста медведа, екстремитети су такође дужи, и уопште његова фигура је прилагођена морском животу.

Бели медвед

Бели медвед

Бројност његове популације се озбиљно спустила од 1960. али је сада стабилна. Међутим, и ако није у опадању ова врста је означена као РАЊИВА, што значи да би јој статус могао постати угрожен, ако се не отклоне узроци који су до тога довели. А он се и даље убија због трговине жучним кесама, а у Русији је развијен криволов због његове коже, која се извози у Јапан. Исто тако, станишта су му битно угрожена нафтним изливањима и истраживањима.

Процењује се да их је у природним стаништима остало још 21 000 до 28 000.

А пре 4000 година, преци данашњих Ескима мигрирали су у еколошку зону, која тада још није била настањена људима, и ту ловили морске сисаре северних мора. То је омогућавало живот дуж Артичке обале. Откривајући области у којима живи бели медвед, они га нису само ловили, већ посматрали његов начин живота и учили, тако да је начин на који ескими и бели медведи лове фоке, идентичан. Бели медвед тако има посебно истакнуто место у култури и духовном животу Ескима. Духовни чувари шамана су обично поларни медведи, и веровало се да су душе људи и медведа повезане, тј. замењене. Убијање медведа бивао је велики догађај, који је захтевао ритуални опроштај његове душе. Понекад је медвед бивао онај који је убио човека. У оба случаја, убијени се сматрао жртвом, а онај други предатором, био то човек, или бели медвед.

Ово је једина врста медведа која је под међународном заштитом. Третман за бољитак њиховог опстанка своди се углавном на бригу о животној средини – велике нафтне мрље и акумулативне отровне материје депоноване у њиховој храни (животиње затроване нафтом, којима се медвед храни). Потрага све већег броја земаља за природним резервама нафте и гаса, могла би на жалост само да подстакне овај проблем.

Мрки медвед  (Ursus Arctos)

Мрки медвед

Мрки медвед

          Он је најпознатији медвед, у Америци га зову гризли, а насељава и планинске пределе азијског и европског континента. И ако је модел најпопуларнијој и одвајкада најдражој дечијој играчки, жртва је спортског лова; малтретира се употребом за тобожњи „улични плес“, тј. мечкарење; изловљава се противзаконито због трговине његовом жучи. Изумрлом се сматра
свака врста чији живи примерак није виђен више од 50 година. На жалост, то је случај са Мексичким гризлијем, који је заувек ишчезао са наше планете. Процењује се да је данас остало мање од 180 000 мрких медведа, слободних у природи.

         Ово је иначе најраспрострањенија врста медведа, који поред осталих насељава и наше просторе. Процењено је да њихова популација код нас броји 230 јединки, али да је тај број у опадању. Због тога, посебном одлуком ресорног министарства од марта 2002. године, медвед је  у Републици Србији заштићен ловостајем преко целе године.

Амерички црни медвед (Ursus Americanus)

Амерички црни медвед

Амерички црни медвед

         Живи на северноамеричком континенту, страда због спортског лова и трговине жучи. У природи их је преостало мање од 700 000.

         И ако се зове „црни“, боја његовог крзна често је много светлија, и заправо се креће од браон нијансе, боје цимета, беж, па до чисто беле. Насељава северноамерички континент од топлих крајева Флориде до Арктика.

         Женка је у просеку тешка 41-170  kg, а мужјак 57-25 kg. Не размножавају се до своје пете – шесте године старости. Када постану полно зрели, сваке друге – треће године на свет доносе не више од два младунчета, тежине 500 gr. Они преду када су сити и плачу када су гладни, или им је хладно.

Тибетански (азијски) црни медвед (Selenarctos Thibetanus)

Тибетански (азијски) црни медвед

Тибетански (азијски) црни медвед

          Живи у југоисточној Азији и интензивно се коље ради прераде жучне бешике. Држи се и у заточеништву на фармама, због вађења жучи. Поред тога, лови се због трговине љубимцима. Због тога, ова врста је РАЊИВА, а подврста Балукостански азијски црни медвед, који живи у Ирану и Пакистану, сада је већ у тежој категорији, тј. УГРОЖЕН је, што практично значи да му прети коначно изумирање, ишчезавање као врсте, ако се не предузму кораци за његов опоравак. Процењује се да их је преостало највише 50 000, уз напомену да WSPA не располаже прецизним податком у вези њиховог бројног стања.

         Црне је боје, са нешто светлијом њушком и карактеристичном крем шаром на грудима. Активнији је ноћу, док већи део дана проводи спавајући у пећини, или дрвету.

         На жалост, азијски црни медвед има ту трагичну почаст да буде врста која је најпожељнија на „медицинском“ тржишту због јачине делотворности његових органа. Ловокрадице их због тога немилосрдно уништавају, тако да се ова врста нашла пред реалним ризиком од изумирања.

Наочарасти медвед (Tremarctos Ornatus)

Наочарасти медвед

Наочарасти медвед

          Име је добио по карактеристичним, кружним тракастим шарама око очију, које се разликују у јединки, али су генерално исте.

         Живи у Јужној Америци и као врста пропада због значајних уништавања станишта, а не ретко, фармери га убијају као штеточину. Због тога, ова врста је РАЊИВА, што значи да би могла постати угрожена, ако се не елиминишу претходно наведени штетни чиниоци.
Процењује се да их је у природи остало око 10 000.

         О њиховом начину живљења незна се много, али је познато да је ноћу активнији и да већи део дана преспава у свом склоништу. Веома је прилагодљива животиња, и као и остали медведи, живи усамљенички живот, осим у време парења када пар проводи заједно неколико недеља, јер полни чин подстиче овулацију. Поред тога, у друштву се може видети још једино женка са младима. Иначе, женка постаје полно зрела између 4-те и 7-ме године старости, а на свет може донети и по три младунца (тројке).

Белогруди медвед(Melursus Ursinus)

Белогруди медвед

Белогруди медвед

         Живи у Индији, Непалу, Шри Ланки и Бангладешу. Малтретира се уличним плесом и изловљава ради жучи. Због карактеристичне шаре на грудима, оранж боје, на енглеском говорном подручју га зову и Sun bear, што би у преводу значило – сунчев медвед. Последњих деценија прошлог века популација му је опала за 20% због уништавања његових природних станишта и озбиљнијих разбијања заједница. Због свега тога, ова врста је означена као РАЊИВА, и могла би постати угрожена ако се не елиминишу фактори који су је у ту ситуацију и довели. Процењује се да их је у природи остало још 7 – 10 000.

         Ова врста медведа карактеристична је по неким особинама. На први поглед то је пре свега његово богато крзно црне боје. За разлику од осталих медведа, женка тромог медведа своју младунчад носи на својим леђима (често рађа тројке). Познато је такође да док спавају сисају предње шапе, и да немају зимски сан, чему доприноси и клима поднебља које настањује.

Малајски медвед (Helarctos Malayanus)

Малајски медвед

Малајски медвед

          Ова интересантна врста са препознатљивом, пламеном шаром румено-жуте боје на лицу и грудима, живи такође у југоисточној азији, и због атрактивног изгледа и доброћудне природе, хватају га ради трговине животињама, а станишта су му уништена у озбиљним размерама. IUCN не располаже податком колико их је још остало у природи, али је врста означена као РАЊИВА и сасвим је извесно да је на корак од статуса угрожене.

         Ово је иначе најмања врста медведа, што никако незначи да је слабији; шта више веома је срчан и храбар када се нађе испред већег и јачег непријатеља, као што је рецимо тигар. Он тада испушта гласове сличне лавежу издижући се на задње ноге, док предњим користи своје попут српова дуге канџе и очњаке снажне вилице.

Велика панда (Ailuropoda Melanoleuca)

Панда

Панда

          За многе она је најатрактивнија од свих, због необичних шара, које њеном лици дају изглед мазе, али и помало тужне очи. Панда живи једино у Кини, и веома се тешко размножава ван природних станишта, и зато само два ЗОО врта у свету имају панду – у Сан Дијегу и
Вашингтону. Станишта су јој у озбиљној мери уништена и расцепкана, што је имало за последицу разбијање популације. Због ових чињеница, врста је означена као УГРОЖЕНА и прети јој изумирање! Процењује се да их је у природи остало још свега 1000 ! Шта више, ова животиња је постала симбол угрожених врста.

         Популарна панда је најнесхваћенија животиња на Планети. Дуго се мислило да је нека врста ракуна попут слично названој црвеној панди, али су генетички тестови и посматрања
показали да се ради о медведу. Међутим, неколико детаља збуњују. Као прво то је шест прстију на предњим шапама, што им веома значи за качење за бамбусово грање.

Панда

вегетаријанац 🙂

         Интересантно је напоменути да је, насупрот белом медведу, који је готово искључиви месојед, панда готово прави вегетаријанац, јер осим бамбуса, ретко конзумира ма шта друго. Поред тога, гениталије су у мужјака веома мале и окренута унатраг, што је такође није особина медведа, и више је налик поменутој црвеној панди. Али, и поред тога, од 1995-те године велика панда се званично сматра чланом медвеђе породице.

Гордана Атанасијевић

Кликни и погледај филм

Означено као , , , , , , ,