У НАРУЧЈУ ДИВА

Да ли због амбијенталног контраста са Београдом, али и другим планинским пределима, ово место ми дође попут уточишта. Крајолик поседује неку врсту бескраја и својствену топлину, коју сам склона да доживљавам лично, јер ми ширина тог фасцинантног хоризонта буди и отвара биће. Само површном посматрачу Он може изгледати сурово и пусто, али то је само варка на први поглед, као покушај да га такви слободно заобиђу. Јер, када се једном нађете на његовом гребену, осетићете као да вас је примио у душу. Препознала сам ту чаролију пре више година, када ми се заувек утиснула у сећање, као загрљај силе која ме чува. А стизала сам увек када Га прекрије густа ноћ и једино по чему сам знала да је то Он, било је непробојно високо црнило изнад чијих је оштрица бљештао небески звездани свод, када прођем Горњане. Као да сам утекла, прешавши неку невидљиву границу, а онда, попут почасне страже, поздрављао ме је отмено и узвишено Велики Крш, заклањајући од остатка света. Све што сам слутила, видевши први пут ту моћну громаду како се пркосно извија високо, заклањајући светлосни рој са неба, доживљавала сам касније увек као скровито наручје неке моћне лепоте. А свратила сам тек да видим и прођем, неслутећи да ћу се том етеричном загрљају гордих, крашких литица што почивају на челично тврдом граниту, касније враћати годинама.

Као када помислите на неког блиског ког дуго нисте видели, тако мојим мислима чежњиво прође Горњански прстен уз питање, како ли сада изгледа, као да подсвесно персонификујем необично маркантну гребенску кичму, створену прадавно, силама које су формирале Планету какву данас знамо. Но, како су те силе током дугих геолошких периода тако маестрално извајале овај предео, биће да је осим мене још Неко ту био субјективан. Како год, вишак мисли ослободиће се већ ујутро, када се уз јутарњу кафу предамном прикаже Стол. Дотле, добровољно остајем у магији ноћи, која овде као нигде готово посесивно својим тамним велом прекрива све осим неба. До јутра све мора остати тајна. И тако сваки пут. Тај осећај је неизбежан и не мења га присуство друштва са којим идем. Углавном су то они који прећутно иду ка истом, вођени жудњом да пред собом угледају лепоту искона.

фото: Александар ВељковићСтигосмо. До самог конака, мора се мало пешице. Ранац на леђа, лампа на чело, и шумска свита ће да утихне на тренутак у част путника који собом доносе светлост кад јој време није, а своја ноћна чаврљања ће наставити, чим прођемо и ушушкамо се код својих домаћина. Да све буде идеално, у сред овог предела находи се топли Дом коме су врата намерницима увек отворена; мало здање од камена са великим камином у трпезарији. Нестварно, зар не? Топла чорба за добродошлицу, уз подсећање да ако желимо „има топле воде…“, после чега се тоне у дубок сан. Мислима не можемо управљати, а оне које понекад ремете одлазак у сан, вребају баш тај тренутак. Заиста незнам где су све мисли света када падне ноћ овде на Столу. Ово је забрањена земља свему што мисли одвлачи ван красовитих литица, иза гребена преко чије оштрице се не усуђују. Уистину, нигде се боље не спава.

СтражаУ свануће, док се будим заједно са новим даном, постајем свесна колико сам лагана. Као да су горостаси у чијем сам окриљу, бдели читаву ноћ и ткали танану пређу снова, свлачећи са мене све што сам несвесно собом донела. Свежа, срца раскопчаног, хрлим напоље да се измешам са првим дахом јутра, које ће наредних сати дизати своје велове. Од много места које веома волим, само овде увек с’јутра имам тај недокучив осећај да се само на мене чекало; као да је и сам дан вребао онај први трептај још сненог ока, затитравши ми кришом, најнежније својом првом светлошћу по трепавицама. Питала сам се како би то текло да је којим случајем напољу мећава, каква уме бити, или слично невреме. Ирационално сам  уверена да би тај пир застао, нешто би га распршило да не ремети мени даривано благостање. Како год да се чини, али ови красови, мени никада нису показали такво лице.

Увек кажем – планине нас бирају и дозивају и то чује ко треба. Тако су људи са којима сам доживљај Горњанске красоте делила, увек били заиста право, одабрано друштво. Тај самозвани Клуб множио је осећања, истовремено их у тој интеракцији разносио овим планинама, што је гласно ослобађало енергију која се бујично сливала из свега што се оком могло дохватити. Створено расположење распевавало је гору и тешко да је то нешто што сада само ја могу да присвојим као свој доживљај.

Али уз све емоције које генерише ово чаробно окружење, једно морам признати. Мој први долазак био је испровоциран интригантним рељефом препознатим на карти: провокативно згуснуте изохипсе издуженог гребена и чињеница да је са једне стране читав његов руб одсечен, пробудило ми је знатижељу. Са те стране гледан, а то је управо из правца где је Дом, он је налик глечерским висовима, који својим шпицевима парају небо, због чега му и тепају Алпи источне Србије. А ка западу, његове падине су шумовите и лагано се спуштају. Та импозанта громада, што се протеже од Ланишта на северу до Бучја ка Бору, са једним прекидом, симболично названим Врата, куда пролази пут, дуга је 18 km а, а стара 277 милиона година.  У далеком карбону, током херцинске орогенезе, формирани су његови гранитни темељи, преко којих дуж 30 km леже седиментне наслаге из доње јуре у слоју од 2000 метара. На тој платформи почива раскош Горњанског краса по којој су распоређени његови гребенски масиви: Мали, Велики, Голи крш и Стол. Уздужна преседлина Цепе раздваја два доминантна узвишења: Велики Крш и Стол, прекривајући прастари контакт гранитне основе и млађих седиментних кречњака. А управо на тај превој избијамо када се из Дома упутимо ка висовима Великог Крша.

Превој Цепе између Стола и Крша

И већ ту видик се расипа дуж читавог низа кречњачких одсека назубљеног гребена. То је оно непробојно црно од синоћ. Сада је снежна белина кречњачких стена блистала под пролетњим сунцем, као постројена за смотру. Наједном ми та моћна ниска од стена размекшава утисак, као да зове себи… Хрлимо му у шумовита недра, уском и стрмом стазом, са ретким маркацијама, али напредујемо брзо, као да ходамо по равном. Да, да, само да крочимо на гребен. Тад све стаје. Са посне камените кичме види се и Дунав и преко њега, све, па и то да је Земља округла! Ако човек жели да осети како је то када свет око њега изгледа као прострта географска карта у природној величини – ово је право место. Зато је то Велики Крш. Његовој стаситој грађи није потребан онај аритметички параметар изражен бројем који ће га декларисати као високу планину. Не. Он је велик до узвишености. Са њега мисли немају препреку, све што видите ваше је.

"Горњански прстен"

Благи ветар разносио је мирис тренутно доминирајућих јоргована, чије бусење опстаје упркос оштрини услова који ту на гребену владају током хладнијих месеци. Жуте перунике својом нежном грађом томе дају посебан контраст. И све те живописне цвасти стасавају на посном, кречном камену, чинећи га живим. Једни без других не би били што јесу. Овако заједно били су као извор и гутљај. Друшто ми се размилело по назубљеним ивицама и свак је заузео положај што за сунчање, или обед, загрљај, а мисли им попут неспутаних ластавица.  Читав смисао овог успона је управо у томе. Сада смо могли шта год нам воља. Седели смо тако на гребену и бивали све вишље.

Из таквог стања тешко пада одлука да се истом стазом мора поново доле, јер би било потпуно природно следити ону нит коју је повукао овај Див гранитног срца: наставити даље његовом величанственом гребенском путањом којом се пружа до свог краја. Тај зов не напушта биће све док се ова кршна ивица не прође целом дужином и бива  гласнији  после сваког доласка, јер је увек награђивао неизрецивим утисцима. Гледам низ гребен, зажмурим. Треба се само препустити и планина ће ме спустити низ своја плећа где треба. Ретко где се са неког гребена има тако савршена прегледност и као да све око мене зове… Маштања којим вас преплави овај призор је као зов бескраја. Савршена хармонија бића улива охрабрење да се кротко и смирено упутим где је показано. Извора на том путу нема, дан би морао бити довољно дуг, а опет, снег је од велике помоћи када треба прећи сипарске блокове, јер их држи да се не покрену и однесу собом на доле. Причали су ми да током таквих подухвата, оштро растиње гребена прекраја панталоне у шортс. Мени је то звучало мелодрамски. Не могу вечито прекидати ову мисију на истом месту у различита доба, враћајући се оном истом стазицом којом сам се и попела. Не, јер се круг мора затворити. Увек се вратим са лепим фотографијама које одмах по доласку кући наново разгоревају жељу да се опет дође. С временом те успомене бивају попут колачића којима смо се послужили са тацне, а слутим да Велики Крш нуди дубљи доживљај. Идем даље. Сама.

фото: Миљана Вуковић

Савлађујући препреке у природи, човек нужно еволуира на путу до циља, јер природа захтева стрпљење. У животу се свакодневно суочавамо са питањем Могу ли ја то, а не ретко пут пресеку тривијалности које смо преценили. Пратећи пулс природе, много лакше се раздваја важно од неважног и долази до одговора да ли се нешто заиста може. Пробајте, упознаћете себе. Не осваја човек врхове, већ самог себе. Таква спознаја је у потпуности лична. Можда ће звучати чудно, али неки моји пријатељи су успевали да се попну на највише врхове света, а да то никада није била тема наших разговора. Нити је чак сама висина као бројни параметар била суштина, јер они са једнаком инспирацијом походе и знатно ниже пределе, вођени тежњом за животним складом. Освојила сам врх, звучи бесмислено. Али када неко каже Планина нас је пустила, или Отворило нам се, тад се разумемо и све је јасно. Ко уме да слуша, схватиће да ако жели више од показаних фотографија, мора сазнати сам.

А гребени су вазда посебни. Пруже се тако пред вас и готово узимају за руку водећи даље. Тај величанствени и ничим заклоњен брисан простор уздиже нас пред величанствене панораме и опчињавајуће пејсаже; не постоји начин да вас слично расположење понесе на каквом другачијем месту, а сасвим извесно да се нигде као на таквим границама између неба и земље, не може тако неспутано продирати како према хоризонтима, тако и у сопствено биће, без најмањег зазора да то нечим може бити прекинуто, као када смо доле. Кичма Великог Крша је најдужи гребен у нас и као такав представља својеврстан географски амфитеатар из кога у пуном кругу поглед обухвата целу источну Србију и шире. Желим да осетим етеричне латице његове руже ветрова, да пођем што лакша и помешам се с мирисима пролећних цвасти. Коначно, одлучила сам да то мора бити рано лето. Поштујући моћ ћудљивих сипара, дуго сам била у недоумици хоће ли ме пустити да их безбедно пређем, без снега који би ми у томе помогао.  Дан ће бити довољно дуг и неће ме принудити да измичем ноћи. Мада… Зашто би ме и то оптерећивало. Поћићу у свануће, па и ако ме сачека сумрак, не мари. Ноћ и дан су делови исте приче.

***

недалеко…

И ако све ређе, подно Крша, по разбацаним и већином опустелим појатама, преко лета срећемо и неке од оних мештана, чије је животе заобишао напредак технологије и телекомуникација. Чињеница колико предео обликује биће, тада постаје упадљива. Начин размишљања, расуђивања и уопште једноставност прихватања живота и света какав јесте, импресија је колико и наук. Без струје и телефона, ови људи оду на починак кад испрате сунце, а буде се у праскозорје да га сачекају. У међувремену, имају све – целу ноћ и цео дан, без да им то украде, или бар окрњи нека од благодети потрошачке цивилизације. При том, имања, разбацана по брдима су довољно близу како би се људи осећали блиско у средини, попут ове, где су једни на друге упућени.

Не знам зашто, али немам навику да се у неприликама тешим могућношћу лошијих ситуација. Нешто се у мени побуни и када чујем тако шта. С друге стране, бесконачно ме импресионира лакоћа ношења тешког начина живљења, једноставност прихватања истине и пролазности, као да не постоји никакав други избор (постоји ли?). Таква искуства су вредне лекције које касније црпим у разним околностима, проналДеда Аврам крај хајдучког гроба у свом двориштуазећи у њима сваки пут још већу дубину значења, јер показују да су тешкоће у животу претежно ствар перцепције.

Људи који умиру тамо где су стасали, у горским недрима, живећи како Бог заповеда, поседују непроцењив дар објективног запажања и тачне процене животних околности, лишен и најмање
сложености. Они умеју једном реченицом, без придева, да обухвате велике суштине, које нам се касније враћају стално, често са умирујућим дејством, помажући да прихватимо нешто у чему нема ничег неприродног, и ако се опиремо као да јесте. И док гледам деда Аврама и његову жену, житеље прекрасног предела крај Кунуне, питајући се колико им је икада био на располагању лекар, они су ме гледали право у душу, прозревајући оно што би им можда испричала, да сам ту боравила месец дана. Све више постајем уверена да ме не би превише ни питали о ма чему, јер би знали. И ко зна колико им збркано изгледамо ми који туда прођемо случајно, долазећи из градова у којима живимо, мислећи како у њима имамо све.

Јер, ако вам се живот ових горштака чини пре свега монотоним, вероватно вас плаши помисао шта би сте са собом на њиховом месту. Колико дубоко у себе смемо да утонемо у дугим зимским сатима без ичега чиме смо навикли да кратимо време? Ови стари никада себе нису тиме обмањивали, они са временом знају да живе.

Гордана Атанасијевић, 2008.

Језерце подно Стола, крај Дома