НА ЗЕВСОВОМ ДВОРУ

Ђорђе Михаиловић, унук солунског добровољца из Првог св. рата, Саве Михаиловића, чувар Зејтинлика

Ђорђе Михаиловић, унук солунског добровољца из Првог св. рата, Саве Михаиловића, чувар Зејтинлика

Крај године је време када се своде рачуни. У прилог томе, незаобилазна вест је свакако да смо у преступној, али и олимпијској 2004-ој посетили земљу домаћина XXVIII Олимпијских игара – Грчку. Повода је било више, а разлог ипак један – природа једне земље, нарочито ако је за тај део природе везана најчувенија од свих светских митологија. Наш циљ су дакле били Зевсови двори, али смо свакако желели да га објединимо са тамошњим доминирајућим овогодишњим спортским догађањима. А да би доживљај био потпун, ваља одабрати и право друштво. Овога пута су то били планинари  на челу са господином  Крстом Жижићем, који их већ традиционално води на једну дивну маршруту богатог и разноликог садржаја, кроз пределе где је некада било средиште моћне Македонске империје, али и поприште најславније битке у којој је учествовала Српска војска. Посети Олимпу и освајању његовог највишег врха Митикас (2917 m) посебну драж даје митолошка подлога, јер неизбежно Вам кроз мисли пролазе ти чудновати, свима познати ликови, који су на известан начин осликавали тадашњу стварну историју ове земље. Али, они су ипак измишљени. На Кајмакчалану, прескачући трагове дугих ровова, дубоких и после 86 година, и гледајући заклоне и склоништа од камења које још увек стоји сложено, осваја Вас једна сасвим другачија импресија. Дубока и стварна. Све изгледа као да је битка завршена недавно. А они, чијим је херојством извојевана, за разлику од Зевсове свите, заиста су постојали.  Стварајући најславнији део историје за поколења, постали су стваран мит. Ту, на врху Кајмакчалана, у капели посвећеној Дивјунацима, потом на Зејтинлику у Солуну, и најзад у Поликастрону, где је свечано обележен пробој Солунског фронта, положили смо венце, и тиме је наша мисија била завршена.

грудобран на Кајмакчалану капела урна Арчибалда Рајса Зејтинлик Поликастро

НЕ ДИРАЈТЕ МОЈЕ КРУГОВЕ !

Помало је изненађујућа чињеница да сами Грци, од којих сам очекивала у најмању руку да буду поносни на то што су били домаћини Олимпијских игара, једва да за то у себи имају простора колико су им власти због датог догађаја подигли порезе. Тако су темпераментни грађани колевке Олимпијских игара често гунђали када их питате било шта у вези Олимпијаде, исказујући незадовољство чак и поводом изгледа маскоте Игара. Не дирајте моје кругове, што рече Архимед! Али им је зато играло срце на помен фудбала! Па ипак, шта год им медитерански темперамент давао на вољу, Грчка је пред и за Олимпијаду била дословно умивена, што је свакако било лепо видети, а то што су изненадили остатак света поневши титулу европског фудбалског шампиона, имало је за последицу да су радње биле преплављене свим могућим реквизитима што за играње фудбала, што за навијање и то наравно у плаво-белој комбинацији боја. Могао би се стећи утисак да је исписано ново поглавље грчке митологије, и да су њени актери играчи националног фудбалског тима. Свако питање о томе изазивало би најпомпезније речи добродошлице, знајући како се на Тргу Републике у Београду славила њихова победа, али и како се ту, по кафићима и ресторанима пратио директан пренос са туристима из других земаља, и како су после финалне утакмице звонила црквена звона, а на улицама играло као у Риу! Ако свему овоме додамо и доминирајући тандем у дискотекама: Ремоса и Деспину Ванди, можете имати јасну представу шта је обележило Грчку ове сезоне.

  на Крову Грчке по силаску, испред планинарског дома егејски галеб

ФОНТАНА  МЛАДОСТИ

Међутим, до митских врхова Олимпа не допире ништа од тога за шта рекосмо да је обележило једнуОлимп сезону. Ту сте сами са својим импресијама које пружа игра сунчевих зрака са маглом над висоравнима, уски и дубоки процепи у кречњачким масивима под којим се простире огроман цирк; опрезан, колико и радознао поглед дивокоза којим Вас прате док походите њихов терен. Али, то је горе, далеко од насеља, планинарског дома и звука меденица, на висинама преко 1500 m. А да бисте дошли дотле и наставили до коначног циља, морате кренути најмање дан раније, зависно од тога шта желите. За сам Дом на Прионима, фото: Крсто Жижићуспон до највишег врха, или још неколико суседних, довољно је да кренете дан раније, како бисте до вечере стигли до прелепог планинарског дома Приони, обавијеног густом боровом шумом, на висини од 1100 m, а та шетња траје нека четири сата лаганог хода ком и те како пркоси гравитација, јер рачунајте да на себи морате носити ранац са стварима неопходним за 24 часа боравка на планини, укључујући и само ноћење. Наравно, храна и не мора бити обавезна, јер у Прионима имате диван комфор, трпезарију и у њој камин. Оно што ми је остало нејасно и на шта нисам добила одговор, јесте забрана истакнута
на зиду трпезарије да је играње карата и шаха забрањено!на Афродитиним изворима

Али, ако желите више од пуког пењања и силажења, онда одвојте свакако више времена пре него се упутите у Прионе и наставите даље ка свом циљу. Бар један цклисура Темпиео дан, како бисте видели оне важније ствари у околини највише планине Грчке: антички град Дион, тврђаву Платамон, клисуру Темпи и у њој Афродитине изворе који су по предању „фонтана младости“, и ко се умије у њима задржаће заувек лепоту и младост, баш као и прелепа богиња Афродита, која се ту купала, али и састајала са својим љубавницима…

У СУСРЕТ СВИТАЊУ И БОГОВИМА

Шетња од подножја Олимпа, докле смо се довезли аутобусом, до планинарског дома Приони, је прави ужитак, јер да подсетим, ова највиша планина Грчке је уједно Национални парк и резерват биосфере (MAB подручје, под заштитом UNESCO-а). Узгред, до Приона се може и предивном пешачком стазом дуж кањона реке Енипее, коју краси изузетна амбијентална лепота, те је препоручујемо као својеврстан фотосафари. Шта год да Вас је привукло да ту дођете, морате знати да, од преко 1700 врста кањон Енипеас, фото: Крсто Жижићбиљака које ту имају своје станиште, 23 су ендемске, што значи да расту једино ту и нигде више, а Ви сте у јединственој прилици да то видите. Митологија каже да су се богови са Олимпа хранили амброзијом, а пили нектар. Једна од ендемита је и Achillea ambrosiaca, и још неке чије нам само име указује да су ендемити (Erysimum olympicum, Festuca olympica, Veronica tessalica, Siene dionysii, и Мост преко Енипее, фото: Крсто Жижићдр.). Поред ових, наравно најзначајнијих биљака, ту су и бројне друге врсте које и ако не тако ретке красе планину прекривајући је својим раскошним бојама. Пажња научника ипак је фокусирана на Jankaea heldreichii – врсту дрвета коју сматрају живим фосилом, јер потиче из леденог доба.

На жалост, у групи од 40-ак планинара тешко да ћете моћи да видите и представнике фауне, али када изађете из шумског појаса ка врху, сусрет са по којом дивокозом сасвим је реално очекивати. Осим њих, Олимп насељавају и јелени, дивље довокозасвиње, дивље мачке, ласице, лисице, веверице и друге врсте сисара, од укупно 32 врсте. Небом над Олимпом царују и ретке врсте птица које су у овом Националном парку под најстрожијим режимом заштите (до сада је регистровано укупно 108 птичјих врста). Верује се да су у античко доба ове просторе насељавали и лавови, а поуздано се зна да је у XVI веку ту живео и медвед.

Осим живог света, лепоту чини потпуном и крајолик са Стари манастир Светог Дионисија Олимпскогпоточићима и воденим каскадама, прелепим клисурама, мирис смоле и терпентина столетних четинара; тајновити, кривудави шумски путељци испресецани корењем стабала; мали дрвени мостови који премошћавају брзе и бистре планинске водотокове, а зашто не и понегде нека стена на којој је неко у тренутку инспирације, надахнут свом том лепотом исписао стихове…

Дал’ због свих тих утисака, или умора, или свежине планинског ваздуха која се спустила пре ноћи и почела да стеже као да није лето, тек вечера поред топлог камина после 4 и по сатВисови Олимпаа хода, учинила је своје. Журило нам се у снове, јер нас је сутрадан чекало финале – највиши врх Грчке, Митикас, висок 2917 m. Некада давно овај врх се звао Пантеон. Било је то место окупљања митске дванаесторице, а сам трон врховног бога Зевса налазио се на оближњем врху Стефани (2905 m), одакле је Он свој гнев исказивао у виду муња и громова, те Вам и данас домаћини умеју упутити савет да се никада не зна када над Олимпом може да загрми, без обзира колико је дан ведар. Али, ми ипак знамо да је то својство свих високих планина током лета.

свитањеА  ГДЕ  ЈЕ  ЗЕВС ?

Кренули смо у сусрет свитању, предухитривши прве сунчеве зраке. Неко ко је знао какав нас призор очекује, рекао је – Спремите фотоапарате – Хоризонт боје индига почели су да пресецају праменови танких, облака пурпурног сјаја. Од одблеска излазећег сунца изгледало је као да они емитују светлост. На неки начин, тако и јесте. Као претходница Сунца, они су попут небеских, ноћних фењера умивене Сунцем...лагано будили планину пред прве сунчеве зраке. Сад ја кажем, баталите фотоапарате, ово треба доживети!

На изласку из борове шуме затекли смо кречњачке масиве врхова Олимпа у јутарњој – наранџастој одори. УЈутро, фото: Крсто Жижићмивена руменилом јутарњег сунца, планина је дисала испуштајући из својих недара велове магле који су лагано следили сунчеве зраке и увијали се даље око стрмих литица ка божанским врховима. Каква игра светлости!

Дан је постајао све топлији, и када смо дошли до места Скала, ослободили смо се вишка одеће. Они, мање амбициозни, упутили су се на леву страну ка врху Сколио (2911 m), а остали су наставили пут право на највишу коту изнад застрашујуће стрме Зонарие. Овде је заиста потребна концентрацпроцепија, и пожељно је оставити ранац, јер до самог врха нагиб је тако немилосрдан, да све ваља подредити доброј равнотежи. Али, ако сте то у стању, бићете поносни; осетићете како је то када једним кораком прелазите најужу кречњачку пукотину, провалију чије су
литице високе пар стотина метара, а испод се простире огроман цирк; пробијаћете се кроз прамење прозирних облака, да бисте најзад изашли из њих и гледали их са митског Митикаса, како хрле ка Вама. А ту, на врху поред стуба са грчком заставом је и књига утисака, па када се бар мало саберете од истих, можете то и записати, рецимо – а где је Зевс? Понекад је нешто могуће онолико колико нас машта понесе, мада се то не односи на чињеницу да је планина Олимп и важан археолошки и историјски предео. Ту су се за време Турске окупације крили чувени арматоли. Било је то много пре 1913-те године, када су Христос Какалос  и швајцарски планинари Frederic Boissonass и Daniel Baud-Bovy освојили Митикас први пут. За време немачке инвазије 1941., грци су заједно са аустралијским и новозеландским јединицама овде формирали борбену линију са окупатором. Касније, грчки покрет отпора у недрима Олимпа имао је сигурно склониште… Једноставно сам пустила мисли. Ту су Уран и Геа  изродили своју децу – титане, а од њих, Крона и Реу, митске владаре света на челу са Зевсом.

Нападамо врх! Фото: Крсто Жижић Ваља туда и сићи... Фото: Крсто Жижић неко је био инспирисан...

Гордана Атанасијевић, 2004. године

Означено као , , , , , , , , , , , , , , , , , ,