НА ЋИЛИМУ ИЗАЗОВА (Иран II део)

Сусрет са далеким културама увек значи више од планинарења, али сусрет са Дамавандом је носио изненађења у сваком погледу. После толико година успешних освајања врхова широм света, овде сам први пут осетио истински страх да можда нећу преживети…

            Путујући из Табриза, у престоницу Ирана стижемо са првим зрацима Сунца. Над уснулим градом у подножју јужних обронака Елбурза, са северне стране доминира планинско седло Тоукал, високо 4000 m. Осамдесетак километара североисточно, уздиже се наш циљ – симбол Ирана, снегом прекривена вулканска купа Дамаванда, висока 5671 m. За њега се још каже да је планина легенди, јер постоје заиста многе, а већина говори о чудовишту које наводно живи у самом кратеру.Техеран

Техеран је, као и свака метропола, град пун разноликости. У њему живи чак 12 милиона људи, у малим трошним здањима, па до оних велелепних. Смештамо се у један од бољих хотела у самом центру града, тако да врло брзо схватамо једну особеност везану за овдашњи начин вожње, а та је да прећи улицу овде често може бити готово суицидно. Сама вожња техеранским улицама је прави авантуристички подухват без сигурног завршетка, а у поређењу са истанбулским возачким безакоњем представља десет пута горе искуство. Коме се живот смучио лако може да га прекрати прелазећи његовим улицама. Велики број аутомобила и јефтина нафта, којом је ова земља пребогата, умногоме су допринели чињеници да је Техеран данас један од најзагађенијих градова на свету.Техеран

С’ друге стране, његови становници пију најчистију воду у читавом Ирану. Доведена је са околних планина, а главно извориште налази се у подножју Дамаванда. Зато није ни чудно што је њен квалитет тако висок, јер се користи отопљена снежница која се пре филтрације и употребе природним путем процеђује кроз подземље вулканских стена пребогатих минералним материјама.

Техеран је и велики трговачки центар са на далеко чувеним базаром, који није најлепши у Ирану, али је несумњиво највећи. Град је познат по многобројним музејима, велики је образовни центар у коме се налази чувени Техерански универзитет.

Због свега тога, два дана одмора у овом граду, било је заиста садржајно. Такође, ваљало је и набавити карте, и прикупити што више информација о успону на Дамаванд. Обилазећи град, посетили смо и нашу амбасаду, јер по неком неписаном правилу, када се човек нађе у далекој и непознатој земљи обавезно треба да се јави својој кући и остави смернице кретања за сваки случај.

Голестан (Техеран) Голестан (Техеран) Голестан (Техеран) Голестан (Техеран) Голестан (Техеран)

После два дана заслуженог одмора пребацујемо се осамдесетак километара даље до места које се зове Рејне, а налази се на висини од око 2000 m. Рејне је уствари варошица са једном касарном, полицијском станицом, поштом, неколико продавница и тзв. планинарским домом у коме нас љубазно дочекује домар Реза. Њему захваљујући организујемо пребацивање џипом до првог склоништа на висини од 3200 m.

Склониште се састоји од једне камене зграде са две просторије без кревета и џамије, а поред ње се налазе још две просторије намењене женама. Ту живи стари хоџа са својом женом, обављајући своју верску дужност и чувајући повеће стадо оваца и коза.склониште

Смештамо се у једну од тих просторија где нам се убрзо придружује још десетак иранских планинара. Уз заједничку вечеру разговарамо о сутрашњем успону, а након позива на редовну вечерњу молитву, устају и одлазе. Полазим и ја за њима.

На улазу у џамију један од планинара ме пита које сам вере. Објашњавам му да сам хришћанин, али да бих волео да будем са њима на молитви. У први мах то их изненађује, а затим примећујем да се то изненађење прелива у задовољство и прераста у срдачан позив да им се придружим. Скидам патике и босоног газим по меким ћилимима који су разастрти по поду. Молитва почиње. Убрзо осећам пријатну колективну вибрацију. Два веровања, а уствари исти смисао. Свако се моли на свој начин – једном Богу.

Моја молитва била је за све који одлазе на врх Дамаванда. Молио сам у име заштите за срећан одлазак и повратак са његовог врха, предочавајући при том сам сва зла којих сам могао да се сетим. Заборавио само на једно…

У сан ме воде мисли о чудним путевима Господњим, и томе како је свака подела само фикција, била то вера, нација, раса, географски простор. Делимо се као да ће нас то учинити већим од оног што већ јесмо. А само смо људи који се мало, или нимало не разликују.

Сутрадан устајемо веома рано. Наши пријатељи крећу према другом склоништу које је на висини од 4200 m, а ми остајемо да сачекамо Мухамеда који ће до тамо на мазгама да пребаци нашу опрему. На велико изненађење стиже повећа група иранских планинарки у препознатљивој гардероби са шеширићима на глави и ранчевима на леђима. Интересантно и лепо друштво.иранке

Уз шалу, смех, упознавање и са жељом да сви стигнемо до врха крећемо сат касније. Успут сусрећемо два планинара. Једном су везане очи, а други га води и упозорава на сваки камен. Знали смо да је несрећник доживео снежно слепило, јер се успињао на врх без заштитних наочара које су обавезне на овим висинама. У супротном долази до губитка вида, сужења зеница и страшног печења. Ти симптоми обично трају од пет до седам дана и обавезна је лекарска интервенција, јер ако изостане може доћи до трајног оштећења вида.

После четири сата лаганог успона долазимо до другог склоништа. Подижемо шаторе, јер у њему нема места за све. Ту затичемо пољске планинаре које смо случајно упознали у Техерану. Двојица су успела да се попну на врх и у разговору нам скрећу пажњу да освајање циља није ни мало наивно, јер постоји велико сумпорно испаравање. То нисмо најозбиљније схватили, јер смо се добро осећали, а нисмо ни имали проблеме са висинском болешћу.

Са висине на којој смо се налазили сви полазе у освајање врха што је у начелу погрешно и у супротности са правилима аклиматизације и медицинским аспектима. Требало би боравити негде на висини од око 5000 m и одатле освајати врх. Нама је било лакше, јер смо већ претходно били на два врха, те тако крећемо директно са другог боравишта у освајање Дамаванда. Пред нама је савлађивање скоро 1500 m висинске разлике.

Ноћ уочи поласка веома лоше спавамо што због узбуђења пред полазак, што због изузетно јаког ветра који својим ударима спушта температуру дубоко испод нуле. Због ветра мењамо време поласка и уместо у четири ујутро крећемо у пола шест када се скоро потпуно смирио.

На врх Дамаванда полазимо са јужне стране планине, која није технички напорна. Стаза води ивицом гребена где местимично има снега. Први пут осећамо мирис сумпора, али на то не обраћамо пажњу. Почиње да свиће, видимо да је склониште далеко иза нас, а нешто ближе група планинарки која је кренула за нама.

Од око 5000 m стаза је прекривена снегом. Температура је на овим висинама већ увелико испод нуле, процењујем да је око -15o  C. Све више осећамо присуство сумпора због чега већину почиње да мучи главобоља. Снег све више отврдњава, на појединим местима прелази у лед.

Неочекивано настаје проблем код Милана, Зорана и Драгана. Да би што више олакшали своје ранчеве нису понели дерезе, а на моје упорно наговарање једва су прихватили да узму цепине. Сада на једној залеђеној узвишици у дужини од око 100 m настале су муке како савладати ту деоницу. Уз максималну пажњу и коришћењем цепина савладавају тај део пута и са олакшањем настављамо даље.

На висини од око 5500 m излазимо на седло док је врх Дамаванда тик испред нас. Али овде уместо кисеоника удишемо – сумпор! Свуда око нас, испред и са стране видимо димне облачиће. У први мах помислио сам да то ветар разноси снег, али како површина није била бела него жуто-зелена, схватам да су сумпорна испарења уочљива голим оком.

То је, дакле, та последња фаза вулканизма. Све се већ давно пре нас одиграло, и ерупција, и изливање лаве, и израстање планине, и хлађење, а остали су само последњи трзаји азијског џина и најстаријег вулкана на свету. Отац свих вулкана је још само роптао, избацујући из својих плућа заостале гасове и паре које се стручно називају фумароле, али и као такав био је моћан. Питао сам се какав ли је био у свој својој снази када је тек израстао из праиранског платоа.

Победити џина није ни мало лако. Видим Милана и Драгана неких стотинак метара испред себе. Знам колико су то упорни и издржљиви момци, па ме и не изненађује, али је зато Зоран заостајао.

Кретање је све теже. Уствари, одвија се ритмично: два корака напред, затим застајкивање да би се удахнуо преостали најминималнији проценат кисеоника у ваздуху, па онда опет два корака напред и тако редом. У глави почиње да ми добује и схватам да се трусумпорна ерупцијајемо отровним гасом. Шта даље? Наставити са пењањем и тровањем или одустати од свега?

Врх нам је на дохват руке. Одлучујем се да нема одустајања иако је све теже за ходање. Посматрам стазу испред себе која води непосредно поред места са највећим испаравањем сумпора. То је то, помислим, врхунац искушења пре врха планине. Последњи испит и последњи кораци читаве експедиције ту су пред нама.

Милан први долази до “ђаволског” места и убрзаним корацима залази за стену. За њим нешто спорије доспева Драган, имам утисак да баш ту застаје, али убрзо и он нестаје. Полако се приближавам месту одлуке – победити или бити побеђен. Ветар лагано дува, али непрестано мења правац, а ја размишљам како би било добро да се нађем на месту испаравања у тренутку када те отровне гасове ветар разноси од мене.

Доспевам до стене и питам се, зар се баш мора тим путем. У тренутку проласка поред сумпорног вулканског отвора морао сам да удахнем и то је било катастрофално, јер је значило удисање стопроцентног отрова. Очи ми нагло засузише, а у грлу и грудима осећао сам прво пецкање, а затим јако пробадање. ИстоВеличанство...г тренутка у глави ми узавре од изненадне акумулације новонадошле температуре, тако да сам имао утисак да ми је мозак прокључао. Поскочио сам и почео да се враћам, стављајући снег на уста која су била прекривена марамом због заштите од сунчевог зрачења и сумпорних испарења. Довикнуо сам Зорану да не иде овамо док ми се у глави мотала мисао да не могу даље, да је ово крај мог пута. Осећао сам и кривицу при помисли на оне који ме воле; своју породицу, јер на овако нешто нисам рачунао, а требао сам. Па ипак, за дашак кисеоника почињем да се борим услед помисли на то како је мојим друговима, који су испред мене, када је овде ниже тако. То ме помера, враћајући ми снагу. Питам се шта ваља чинити: ризиковати поново или не? Већ следећег тренутка себи кажем да нема избора, јер горе су моја два друга за које не знам да ли су живи или не.

Зовем их, али се нико не јавља. Сумњам да се нису онесвестили или је нешто горе у питању. Морам тамо, јер ми то савест налаже. У тренутку за који се увек каже да је пресудан угледам један пролаз између две стене где нема снега, али ни сумпорног испаравања, само зелено-жута површина на којој се таложио сумпор. Налазио се у некој врсти заветрине тако да се могло много лакше дисати и успети на врх.Поглед на Дамаванд из Токала

Крећем корак по корак и, најзад, доспевам до врха. Милана и Драгана угледах како седе на врху Дамаванда полуошамућени. Схватили су шта значи мој крик, били смо горе живи и здрави. Враћам се по Зорана и бодрим га да савлада последњи успон. И он успева. Фотографишемо се за вечна сећања, у славу човекове вечите упорности за победом, док се српска застава поносно вије на највишој коти овог дела света.

Све то догодило се 17. јула 2004. године.

Драган Павловић, Зоран Филиповић, Милан Косановић и Драган Вулетић освојили су врх Дамаванд висок 5671 m. Остаће то трајно записано у аналима српског, али и светског планинарства. Освојен је вечни симбол Ирана, стубасти стратовулкан који још повремено подрхтава, али не од своје активности већ од потреса који изазивају кретања тектонских плоча дуж једног од највећих планетарних раседа  који носи назив турско-ирански.карта

Старост Дамаванда се процењује на око 2 милијарде година! То је за нас смртнике незамисливо време, јер представља једну трећину укупне старости саме планете. Зелено-жути талози сумпора око вулканског кратера чији је пречник око 300 m, међутим, веома су млади, тек десетине хиљада година, али су зато изузетно опасни по људски организам. Отац вулкана Дамаванд је увелико поспан и уморан и само се још његови прсти трзају у том последњем путу ка вечном сну. Топли извори којих је свуда унаоколо још се греју на његовом давно запаљеном огњу.

Освојили смо прастару планину, али собом нисмо понели ни један њен комадић из поштовања према симболу вечности. Оснажени еуфоричним осећањем тријумфа, ишло нам се одмах даље. А имало се куд, те смо чак и журили и исте вечери кренули за Исфахан, потом, Шираз, древни Персеполис – престоницу Персијског царства и Јазд. Сада смо могли мирно да се препустимо магији Истока и присетимо се о чему је све причала заносна Шехерезада свом немилосрдном калифу током хиљаду и једне ноћи, не би ли жива дочекала следећи дан. Делом пута прошли смо и пустињско тло. Неприступачан океан соли и песка (Велика Слана пустиња – Кавир и Жута пустиња, заузимају готово 1/3 површине Ирана). Знали смо да и на том тлу почивају остаци величанствених градова моћне и лепе Персије, али нам је време неумитно истицало. И поред 10 000 пређених километара, видели смо тек делић. Биће боље на лето, када опет будемо дошли. Бар знамо ћуди старог Дамаванда, па нас неће преварити.Дамаванд

ИЗМЕЂУ ВРТОВА И ШЕДРВАНА

После неких 500 km пута, рано ујутру стижемо у Исфахан. Ова стара престоница данас је главни град истоимене покрајине Ирана и остао је један од најважнијих градова Блиског Истока. Врхунац свог развоја достигао је током XVI и XVII века, када је настала и изрека „Есфахан – Несфе дахан“, што у преводу значи – Исфахан је пола света. У том периоду је после многих векова пустошења, земља почела да се диже из пепела. Преко ње су пре тога прошли Арапи, Турци, Џингис-кан, а страшни Тамерлан оставио је овде неизбрисив траг: у Исфахану је подигао брда начињена од лобања 70 000 побијених бранилаца града. Када је одлазио, за собом је са згаришта повео најбоље градитеље Исфахана, који су у Самарканду  подигли фантастичaн трг Регистан, стварајући нову престоницу света („Звезда истока“).Имамова џамија

Ранијих година XVI века, први владари династије Сафавида протерали су и последње освајаче, а када је на власт дошао шах Абас Велики, Исфахан је заиста постао “пола света“. На супротном крају трга се налази Имамова џамија, обложена милионима плавих плочица.  Уз Таџ Махал, Имамова џамија сигурно је најлепша грађевина коју је ислам поклонио свету. У њој је сабрано хиљадугодишње искуство иранско-исламске архитектуре, орнаментике и дубореза. Зуко Џумхур је писао: „Џамија је тако скупоцена и лепа, да ни сам Бог, у чију је славу и величину подигнута, не борави у њој сваког дана и у свакој прилици.“ Као и већина најлепших грађевина Исфахана подигнута је у време шаха Абаса Великог који је наредио да се у један од њених зидова уреже наредба којом се од порИмамова џамијаеза и свих намета ослобађају бербери, травари, продавци огледала, сакаџије, масери, видари, сви они који раде у јавним купатилима и старају се о хигијени, лепоти, чистоћи и здрављу царевих поданика. Имамова џамија затвара јужну страну грандиозног Имамовог трга, ког су некад звали Слика света. Трг је дуг 510, а широк 165 m. Централни део његове западне стране заузима Али Гапу палата, са чије терасе су шах Абас и амбасадори свих великих сила тог времена посматрали утакмице полоа на тргу. Зидови палате су шупљи, пројектовани као акустично чудо које у сваку од многобројних просторија преноси звуке музике, коју су изводили музичари седећи у отворима усред зидова једне једине собе. Наспрам палате је још један градитељски бисер – џамија шаха Лотфолаха, једина у исламском свету која нема минарет, зато што је служила као место за молитву само шахбазару и његовој породици.

Наспрам трга је базар. Пијаце су душа сваког града у Азији. То су места где живот најјаче пулсира, где боје, мириси, укуси и звуци најлакше приближавају ову земљу странцу. Исфахански базар затвара северну страну Имамовог трга и чине га километри уличица у којима се продаје све што се може замислити.

Иранци су иначе веома срдачан, комуникативан и образован народ, тако да сте на сваком кораку у прилици да неког упознате. Један пролазник запазио је књигу у Зорановој руци, те је пришао и рекао како је у тој књизи фотографија његовог оца, који је сликар. Позвао нас је у атеље, и потом водио кроз базар упознавајући нас са занатлијама и занатима. Као да смо се вратили 100 година уназад. Из околних кујунџијских радњица чује се ударање чекића. Продавци нас позивају да уђемо у њихове мале, а препуне робом, дућане. Улазимо базару радионицу осликавања ћилима, па у ткачницу тепиха, у радионицу за израду боја од природног материјала, и на крају, наш водич нас води кроз један пролаз и веровали или не, нашли смо се, попут Аладина из анимираног филма – на крову базара, где нам поглед пуца на кровове целог Исфахана. Шетња се завршила у традиционалном ресторану, где седећи на ћилиму, скрштених ногу дегустирамо иранску кухињу.

Авенија Четири врта је најдужа улица у Исфахану. Још у XVII веку, целом дужином је било постављено улично осветљење, као у свим другим већим градским улицама. Она повезује Имамов трг са реком Зајанде, излазећи право на велелепни мост са 33 лука, за који је тешко определити се да ли је бисер градитељства или уметности. Обале реке, која град дели на северни и јужни део, у ствари су непрекидни низ паркова, који су раније били краљеве баште. Дуг је 300, а широк 14 m. Користи се као мост и као брана. Ноћу лебди као галија изнад воде, осветљен изнутра лампама и фењерима, окаченим у скривеним угловима унутрашњих лукова. Читав град после врелог дана долази увече на реку. До касно у ноћ, мостови су пуни људи.Мост са 33 лука

Са јужне стране реке је део града који се зове Нова Ђулфа. Ту је шах Абас још у XVI веку прихватио Јермене, који су бежали од турског терора из своје постојбине подно Арарата, старе Ђулфе. Били су добри мајстори, чувене занатлије, и брзо су због вредноће и поштења били прихваћени у својој новој домовини иако су били хришћани. Многи Јермени и данас у миру живе у Ирану. У овом кварту постоји чак 13 цркава. Најпознатија  је прелепа  црква Ван, подигнута одмах по доласку Јермена у Исфахан, занимљива архитектонска комбинација строгих линија катедрале и куполе у исламском стилу. Нажалост, нисмо могли да уђемо у цркву јер је било касно. Исфахан је магичан град и колико год се времена у њему проведе, није довољно.

Ђулфа, јерменска црква Ђулфа, јерменска црква јерменска црква Ван

ТАМО ОТКУДА ПОТЕКОШЕ РЕЧИ

У Шираз стижемо касно увече. Шираз – град песника, налази се у срцу јужне провинције Фарс, по којој је и језикШахова џамија, Шираз, који ми зовемо персијски, добио изворно име фарси. Долазећи са севера из безводне пустиње, у тренутку се улази у врата Шираза, неку врсту клисуре са чијих страна се сливају многобројни потоци, природни и вештачки са безброј фонтана и стаза које воде до ресторана и чајџиница. У близини је место који је велики Хафез назвао “Аллаху акбар“(Бог је највећи), зато што би се сваком путнику који би у Шираз  долазио први пут, отеле те речи. Није чудо да су се на оваквом месту родила и живела двојица великих персијских песника, Хафез и Сади. Много њихових песама је, осим вери, посвећено ружама и винМаузолеју. Кад су они живели у XIII и XIV веку било је познато чувено шираско вино. Гробови Хафеза и Садија су места ходочашћа, зато Шираз и зову Свети град персијске речи. Оба маузолеја налазе се усред огромних вртова. Изнад Хафезовог гроба је мермерни саркофаг прекривен  његовим стиховима, које је урезао Малек, принц калиграфа. Сам Хафез је тражио да се ту уклешу речи: “Ово ће бити место ходочашћа, за све грешнике света доброг срца.” Над вртом сШиразтално лебде звуци музике који допиру из чајхане која је у склопу маузолеја, где смо и ми пар сати одахнули уз пијуцкање чаја. Садијев маузолеј је саграђен изнад извора поред кога је он провео последње године живота, пошто је претходно стигао да обиђе пола, тада познатог, света. Оба гроба су стално покривена свежим цвећем. Много дана је потребно да би се обишле баште, хамами, музеји и џамије Шираза. Крећемо према  “Долини краљева“ – Нагсе Рустам. Ту су високо у стенама гробови Дарија I, Ксеркса, Артаксерскса и Дарија II, владара династије Ахаменида. Кир велики је поставио темеље њиховом царству, а наследници су то царство проширили до Индије на истоку и Егејског мора на западу. Империја је трајала до 331. године пре Христа, а онда се клатно историје вратило на другу страну и Александар Македонски је прегазио Персију, претворивши у пепео величанствену царевину. Сва четири гроба имају облик гигантских крстова уклесаних у стене, поређани су у низу а испод њих је неколико џиновских рељефа из каснијег периода, старих само 1600 година.

ЖИВА ДУША МРТВОГ ГРАДА

Десетак километара од Шираза је Персеполис, некадашњи “центра света”. Градитељи то зову “дух места”. Иранско име за Персеполис је Такхте Дјамсид. Почео је да га гради Дарије I, 521. године пре Христа. Основа му је  величине 450×300 m, а када је завршен, град је био окружен зидом високим 18 m. Имао је само један улаз, преко степеница широких толико да су њима могли да се крећу коњаници. На врху степеница налазила су се “Врата свих нација”, чије су стране чувале огромне фигуре бикова. Одатле се ишло у ападану, пријемни хол, чији је кров држало 36 стубова високих 20 m од којих је данас остало само 13. Читав комплекс палата био је потпуно покривен, а сваки детаљ обојен живим бојама. Био је то центар персијског царства у које су сваког 21. марта, на почетку нове године, на поклоњење долазили представници покорених народа. Персеполис је 330. године пре Христа, до темеља
варварски разорио Акександар Македонски. Оргија уништавања требало је да сломи дух Персијанцима и да симболички покаже како ће нестати читава њихова империја. Плутарх наводи да је било потребно 10000 мула и 5000 камила како би се однело благо из разореног града. После уништавања симбола царства, Александрова војска стигла је до Индије, никад не успевши да допре даље од граница до којих се пружала персијска држава. Оно што се данас може видети у над остацима Персеполиса, изазива снажан утисак и помешане емоције између дивљења и туге од чињенице докле доводи људска деструкција.

   

УЧЕНИЦИ ВАТРЕ

JаздПут нас даље води у пустињски град Јазд. Смештен између две велике пешчане стихије, пустиња Кавир и Лут, он носи титулу најлепшег, још увек живог (настањеног) античког града, који свој амбијент несумњиво дугује мешавини старог пустињског града и наслеђа старе религије – зороастеризма. Улице су оивичене дрворедима што их додатно чини шармантним. Радећи тепихе од давнина, становници производе свилу и тканине које су имале репутацију пре него се ту зауставио Марко Поло крајем XIII века на једном од својих путева свиле.

У епохи Сасанида, Јазд је био важан центар Зороастеријанаца и археолог Херзвелд сматра да је име града извучено од Заздегерд (име сасанидског краља), или Јазд-е-каст, што би значило Бог је хтео.Храм ватре

Јазд је град “кула ветрова”, претече клима-уређаја, које постоје скоро на свакој кући. Ради се о торњевима, високим 4 до 5 m, који имају отвор у кући и горе (као димњак), тако да струјање ваздуха у њиховој шупљини заправо хлади, тако да се може рећи да је то не само најстарији, већ и најчистији клима уређај. Огромни градски резервоари за воду налазе се на дубини од десет метара испод нивоа улица, тако да је вода коју пијете са градских чесми хладна као да је извађена из фрижидера. Уске улице, са пуно хладовине, ипак не могу да ублаже врелину подневног сунца, која нам отежава шетњу. Преподневне сате зато користимо за обилазак “Куле тишине” – места где су Зороастеријанци куле ветрованекад остављали своје мртве да их поједу лешинари, које је ова култура сматрала светим птицама, јер су чистачи околине. На тај начин тела мртвих нису прљала ни један од четири основна елемента – ватру, воду, земљу и ваздух, а после одласка лешинара, кости су затваране у мале сандуке и сахрањиване. Пре ислама, Зороастеризам је био званична религија Персије, а данас се “Салам аташ” (поздрав ватри, врховном верском симболу), чује много ређе. Првосвештеник ватре, Заратустра, митска је личност о којој има мало веродостојних података. О њему је говорио Фридрих Ниче у свом делу  “Тако је говорио Заратустра”. Овде се налази највећи и најстарији храм ватре – Аташкаде. Непосвећени могу само кроз стаклени зид посматрати пламен на ватреном олтару, који кажу да је упаљен пре 1600 година. У Јазду данас живи највећа заједница Зороастеријанаца у Ирану. Иначе, поред муслимана – Шиита, којима припада 98,5 % становника ове земље, од припадника других религија ту су хришћани, Зороастријанци, Јевреји и Муслимани-Сунити.

Око 642. године Јазд је био заробљен од стране арапа, али је због своје позиције, која је била ван домашаја великих путева освајачких похода, избегао деструкцију монголских хорди 1220. године. На свом путу ка Кини, Марко Поло је 1272. године посетио „племенити град Јазд“, који ће у XIV веку прећи у руке мозафарида који су ту саградили бројне монументе.Јазд

Користећи постојеће несугласице између мозафарида, Тамерлан ће заузети Јазд 1380. године и успоставити своју власт. Под сефевидима он ће се обогатити захваљујући трговини свилом, али 1722. године, авганистанска инвазија проузроковаће уништење и масакр великог дела становништва које је пружало оптор.

Поподневни пакао проводимо у чајџиници, старој 200 година, наткривеној платном. На средини је прелепа фонтана, а песма канаринаца се чује са свих страна. Време као да стоји. Враћам се у мислима уназад 200 година, кад су ту, на истом месту, седели бедуини – путујући трговци са својим караванима. Из тог сањарења ме тргао Зоранов глас: ”Време је да кренемо“.

написао: Драган Павловић

обрада материјала: др Владо Милићевић (геолог) и Гордана Атанасијевић

Означено као , , , , , , , , , , , , ,