ПЛАНИНЕ, ПАЛАТЕ И БАЗАРИ (Иран I део)

Колико сте пута помислили да се упутите на источну страну света, ван свог Старог континента, ка границама далеких царстава, којих више нема, али о којима нас још задивљују легенде и пребогата уметничка баштина? Толико мало о томе се зна, обзиром да оно што до нас допире путем медија, углавном може само да нам угаси апетит за једном таквом амбицијом. Па ипак, помисао на приче из 1001-не ноћи, и довитљиву Шехерезаду увек побуђују машту и разгарају жељу да се крочи на тло где је створен  Хамурабијев закон – око за око; а свако дете зна за Али-Бабу, Аладинову чаробну лампу, летеће ћилиме…Дамаванд, свитање 

            На безброј пута постављено питање – зашто се пењем на планине – престао сам да дајем одговоре, јер их има бесконачно много. Ипак, дубоко у себи знам да постоји само један једини: да бих упознао себе, открио све своје слабости и на крају изашао као победник, превазилазећи их. Тако сам летос са гупом своје пасиониране сабраће кренуо пут Ирана ка његовом највишем врху – Дамаванд  (5671 m), симболу ове далеке и древне земље, иначе још увек живом вулкану, чију последњу ерупцију човек не памти. Он је заправо у својој последњој фази активности – на издисају, и зато још увек злокобно избацује симпор-водоник као последњи трзај своје некадашње динамичне активности, и као такав представља велику опасност за све оне који су решили да освоје његов поносни врх.

Оно што је Олимп за Грчку, Фуџи за Јапан или Килиманџаро за читаву Африку то је Дамаванд за Иран, јер је овај врх позорница античких јунака старе Персије, попут Џасмана, Ростима и Ферејдуна,Дамаванд описаних у Књизи краљева (Шахнаре), тада највећег епског писца – Аболгасем Фердоуси (940 старе ере – 1020 нове ере), која по лепоти ни мало не заостаје за Хомеровом „Илијадом“ или „Одисејом“. Први га је освојио енглез, W.T. Thompson 1837.  године, да би тек 1975. те то учинили српски планинари, међу којима је била и једна дама – Јелена Радовић. Наши планинари овде нису чести посетиоци, те смо нас четворица, Зоран Филиповић, Милан Косановић, Драган Вулетић и моја маленкост, први после пуних 29 година. Сваки пут ка оријенту значи авантуру. Ми смо се за ову припремали похађајући кратак курс персијског језика, а затим, стопама својих претходника, кренули аутобусом ка „Путу свиле“.

Истанбул затичемо у раним јутарњим сатима и после краћег одмора проналазимо иранску агенцију за превоз путника где обезбеђујемо полазак за Техеран. Пошто се налазимо у делу света где се време не мери ни минутима, ни сатима, него данима, ни мало нас није изнервирало, па чак ни изненадило што смо уместо у 14 h кренули тек у 17 h. За то време посматрали смо са интересовањем драму која само што није прерасла у тучу између шофера и групе Курда који су желели да користе превоз. Шофер их првобитно одбија, без обзира што их је свега десетак, објашњавајући да је то међународна линија и не вози унутар Турске. Али, после трочасовне расправе долази до разумевања, чак се изљубише и сви уђоше у аутобус. Кренули смо. До негдашње престонице Ирана, града Табриза дели нас 30 сати вожње.

Арарат – загонетка Ноеве барке

Ово је најдужа и највиша планина у Турској (5165 m). То је стратовулкан, за који се предпоставља да је своју последњу ерупцију имао пре 10 000 година. Према Старом Завету, на овој планини се насукала Ноева барка после 150-тодневног потопа, седмога месеца, седамнаестога дана, док је вода опадала све до првог дана десетог месеца, када су се указали врхови Арарата. Ово је тешко проверити као чињеницу, јер су Урартске Араратпланине велике, са стотину врхова, мада је Арарат највиши. Осим тога, горњи делови ове вулканске планине покривени су изломљеним деловима лаве, што је чини веома тешком за успон, а нарочито силазак разних животиња, из Ноеве барке. Па ипак, за овај масив везане су бројне приче очевидаца нечега у шта су се заклињали да су остаци Ноеве барке, нарочито 1850-те године. Како год, али таква сведочења су једини разлог бројних истраживања на овој планини. После опсежних истраживања спроведених кроз сво то време, коректно би било рећи, да ако се остаци Ноеве барке заиста налазе на планини Арарат, остаје да се испитају још неки њени делови. Од свих истраживања обављених на земљи и из ваздуха, укључујући и она са употребом софистицираних мапа, високе прецизности, нека предпостављају могућност да се остаци Ноеве барке налазе испод леденог покривача, што експедиција која је уследила 1988. год. Араратније потврдила, а следећа је била неуспешна.

Можда је интересантно то што су неки геолози, међу њима и  др Clifford Burdick (припадник „седмодневних адвентиста“) нашли јастучасте комаде лаве на висини од 14 000 стопа. Такви лоптасти облици лаве настају када она директно тече у водену средину и ту се хлади, што значи да је ниво воде некада уистину био близу кратера, али КАДА ? Налажењем јастучасте лаве поменути доктор нашао је доказ да је тада био вулканизам, али не и не велики потоп. За ма какво озбиљно закључивање, овде је неопходно утврђивање старости јастучастих облика лаве. Свака прича која те податке не садржи, просто се не може сматрати озбиљном, и представљала би манипулацију.

Пут преко непрегледне анадолијске висоравни је као пут кроз време. Првобитно крај вас промичу нове и модерне грађевине, а како вожња одмиче, савремене призоре смењују предели и људи из неких минулих времена. Као из древних легенди појављују се номади са својим непрегледним стадима, села за која бисмо могли рећи да се вековима нису мењала да није једног јединог детаља – сателитских антена на крововима! Контраст нестваран, колико и истинит, јер се крећемо путевима свиле.

Ближимо се турско-иранској граници. Пред нама се појављује старозаветни призор – прелеп снежни врх планине Арарат. Застаје нам дах. Магија постаје стварна. Пролазимо пределе о којима су писали пророци, идемо ка тлу једне од највећих и најстаријих цивилизација.

Земља племенитих

            Назив Иран води порекло од античких речи „а-ир-ја-нем ва-и-јо“, које у зороастријској светој књизи – Авести – означавају земљу Аираца. Овај термин односи се на одређене висоравни које су насељавали Индо-Иранци, народ који је такође припадао  Аирцима. Временом, реч „Аир“ трансформисала се у „Ер“ и најзад у „Ир“, што је на древним језицима тог времена значило – племство. Званичан назив Ирана у периоду Сасанида (400-600 године после Христа) било је Ираншатр или Ираншахр. „Шатр“ или „Шахр“ значе земља, тако да Ираншахр значи Земља Племенитих или Земља Племстава.

Вероватно данас нема земље на свету о којој постоји више предрасуда него што је Иран. Исламска револуција, рат са Ираком, данашњи рат у Ираку, многи неспоразуми са светом, хистерична Шарене планине у близини Табризапропаганда у медијима, учинили су то да човек поверује да залутали путник износи из ове земље главу на раменима само случајно и уз много среће. Многи мисле да ће у Ирану срести фанатике који попреко гледају сваког човека друге вере, или уплашене и повучене људе који се боје да са странцем контактирају. Права истина је да ће Вас осмеси, отвореност, срдачност и љубазност овдашњих житеља сусретати на сваком кораку. Све предрасуде падају већ на граници, где нас љубазни службеник са осмехом преко реда води на преглед пасоша, при чему нам ствари и не погледају.

Мајсторство без конкуренције

            Оријентални теписи се ручно израђују од Турске до Кине, у многим земљама оријента, али персијски свакако држе примат. Израђивали су се пре нове ере, а најстарији је нађен приликом археолошких ископавања у Сибиру, у скитским гробовима, а сматра се да потиче из V века пре н.е. и да је управо персијског порекла. Други, у свету чувени оријентални тепих познат је под именом „Хозројево пролеће“, назван по Персијском владару из VI века наше ере. И уопште, када је реч о историјском развоју уметности ткања ових тепиха, у Персији је она увек била повезана са владарским династијама. По предању, у Ктезифону, престоници Сасанида, у владарској палати је постојао тепих огромних димензија са представом врта, проткан златом и сребром и украшен драгим камењем.

            Персијанци су одувек били изузетне занатлије са посебно развијеним уметничким даром. Најстарији тепих данас потиче из Персије (период између 300-500 година пре Христа), зове се Пазирик и чува се у Ермитажу (Петроград, Русија).

            Град Табриз, и данас је чувени ткачки центар ових дивних тепиха, а обзиром на његов географски положај, тј. близину Анадолије, не сме се заобићи ни тамошња умешност, јер Марко Поло је тврдио да се најбољи и најлепши теписи праве управо ту. И у Анадолији, и у Персији XVI и XVII век је време процвата производње тепиха.

            Израда чворованих тепиха је мукотрпано тежак посао у коме су спретније жене, које дневно могу да израде 6000 до 10 000 чворова. Интересантно је свето правило у исламским земљама да када неудата жена почне да ради тепих, нема право да се уда докле год га не заврши.

У двомилионски Табриз стижемо у раним јутарњим часовима. То је некадашња престоница Ирана, сада удаљена око 200 km од турско-иранске границе. Налази се у азербејџанској области и данас представља један од најзначајнијих ткачких центара где се израђују надалеко познати персијски Сахандтеписи украшени различитим мотивима.

Циљ нашег доласка у Табриз била су два врха која се налазе у непосредној близини овог града. Први је Саханд висок 3700 m, а други је Сабалан који достиже 4811 m, и до њих сигурно нећемо на летећим ћилимима. Оба треба да нам послуже као нека врста тренинга за горостасног Дамаванда, јер упутити се директно тамо значило би кренути у авантуру без припреме, аклиматизације и без познавања елеметарних услова боравка на овдашњим висинама.

Између вулканских кратера и пустињских пространстава

            Бистри извори, воћњаци нара, плантаже пистаћа, редови топола, логори номадских сточара у разним сезонама, високе планине, простране низије, снегом покривени стари вулкани, бујне шуме планина Елбурз, обале Каспијског мора и Персијског залива су препознатљиви призори природе Ирана.

            Високе планине, простране неистражене пустиње и бројне реке и језера, чине топли минерални извор на падини Сабаланајединствене услове, важне за туризам, јер у свако доба године, овде можете наћи сва годишња доба. Топле воде Персијског залива и Каспијске обале и зими омогућавају, ужитак у пријатном пролећном времену, истовремено када планине Ирана имају погодне услове за зимске и планинске спортове.

            Велика надморска висина иранског платоа као и знатан број региона смештених на висини већој од 1000 m, условила је популарност планинарског спорта. Величанствене и високе Елбурзшке планине на северу, планински венац Загрос на западу који се пружа од Корасана до Балукистана на истоку, окружене су Иранском висоравни. Најважнији врхови Ирана су: Дамаванд (5671 m) североисточно од Техерана, Сабалан (4880 m) западно од Ардебила; Саханд (3707 m) јужно од Табриза; Такт-е-Солејман (4820 m) у центру Мазандарана; Зардкух (4550 m) у провинцији Бактиари; Дена (4309 m) северно од Јасуја; Тафтан (3941 m) јужно од Зедана и још десетак других врхова на разним странама земље.

            Планине Ирана припадају периоду кенозоика, и на некима од њих, које су ледничко језеро на Сабаланувулканског порекла, појављују се термални извори. Од преко 500 познатих минералних вода и термалних извора, већина се налази на Елбурзшким планинама, у области Азербејџана, затим на планинама Загрос, а неки су близу Исфахана, Мешид и Бандар Абас. Термални извори Ардебила, Ларијан на падинама Елуорза, као и Махалат привлачи посетилаца ради рекреације, или терапије.     

            Јужне обале Каспијског језера, чине дивљи предели бујне природе и обронци Елбурза покривени густим шумама, али и питоме пешчане плаже. Јужне обале и острва имају своје посебне природне и туристичке атракције, нарочито зими. Чувене пустиње Лут и Велика Слана пустиња (Кавир), са својом површином од око 360 000 km2, спадају међу најзанимљивије и још увек неистражене просторе. 

У првој шетњи Табризом упознајемо много људи. Радо причамо са њима и они са нама, питају одакле долазимо, а када кажемо из Србије и Југославије старији изговарају име Тита, неки знају за Босну, али је обавезно руковање и традиционално и гостопримљиво питање „треба ли вам помоћ?“ Све предрасуде о верским фанатицима и хистеричне медијске пропаганде о затворености иранског народа падају пред осмесима и љубазним понудама овдашњих људи, а када упознајемо младића по имену Сијамак који перфектно говори енглески, без проблема остварујемо планирану шетњу до једног врло интересантног старог и старог насеља, неке врсте иранске Кападокије – село Кандован одакле крећемо на наш први успон.

Кандован Кандован Кандован

Пут до Кандована је пут кроз прошлост. Пролазимо пределе без вегетације, а када се дође у ово село које је настало пре око 700 година када су Персијанци бежали пред најездом Монгола и сво се налази у пећинама на висини од 2000 m, као да се времеплов зауставио у време раног средњег века. У пећинама у којима су се тада склонили, остали су до данашњих дана.

Након обиласка Кандована, на наш први успон, на планину Саханд, кренули смо око осам сати изјутра. На пола пута налазимо извор и ту правимо одмор са повећом групом људи. Иранци искључиво пију чај, алкохол је забрањен, али постоји и култ воде.

Одмор не траје дуго и већ настављамо даље. Успон је релативно благ, вегетација је проређена, налазимо искључиво жбунасто, трновито и расцветало растиње и негде око један сат по подне доспевамо на планирани врх. Тамо затичемо велики број иранских планинара, а међу њима и породице са децом. Схватамо да је ово веома популаран спорт у Ирану. Поново се масовно упознајемо са људима, постављамо или одговарамо на иста питања као у Табризу или се чак сликамо са њиховим женама.

Дође и време повратку. Из само меСабаланни знаних разлога заостајем за групом неких тридесетак метара док ми мисли лутају бесциљно. Изненада поред пута сусрећем човека који седи поред једне камене плоче на коју је ставио јабуку. Руком ми показује да седнем и да је поједемо заједнички. Љубазно га одбијам и журим да стигнем своје, не схватајући да сам човеку нанео велику увреду. Тек касније сам од Сијамака сазнао да је то у Ирану чин великог гостопримства и пријатељства као што је код нас дочекивање са хлебом и сољу. Било ми је искрено жао што сам се тако лакомислено понео и одбио незнаног пријатеља.

Већ следећи дан крећемо аутобусом за град Мешкин, удаљен око 200 km од Табриза. Пут нас поново води кроз пустињски предео којим су се некада кретали каравани са свилом, зачинима, теписима. Идемо ка другом циљу који се зове Монт Сабалан за који мислимо да је идеалан за аклиматизацију. У Мешкину поново побуђујемо радозналост мештана и опет иста питања „ко смо, шта смо“. Тражимо превоз до подножја планине и склоништа које је удаљено неких 30 km даље. Налазимо власника „ландровера“, али он тражи 150 хиљада риала (око 15 евра) да би нас пребацио тамо. Нудимо му 75 хиљада и после ценкања које је за њега представљало велику почаст превоззакључујемо цену од 100 хиљада риала или око 10 евра.

Крећемо у нову авантуру. Време, међутим, стаде да се мења, поче киша, а кад уђосмо у планински кланац, сачека нас магла. На проблем са видљивошћу надовезао се и проблем са предњим точком, јер су на тако “добром” друму поиспадала три шрафа! Кроз густу маглу назиремо провалију испод себе и закључујемо да је јако добро што се слабо види. Возач успешно отклања квар тако што користи бројне резервне шрафове и ускоро крећемо даље. Са повећањем висине магла лагано нестаје, а уместо ње појављује се снежни покривач. Стижемо до склоништа и ту проводимо ноћ уз праву снежну олују која траје скоро до зоре.

Устајемо рано, око 6 h, јер тога дана планирамо успон. Све се умирило, видљивост је одлична, а процењујемо да је дубина снега око 40 cm.

Као да су са неба пали, изненадно се појављују осморица иранских планинара. Упознајемо се и крећемо за њима, пратећи истовремено маркацију која води ка врху и која јСаханде овде у виду заставица, а не обојених знакова на стенама. На висини од око 4300 m једном иранском планинару је позлило и на наше запрепашћење његов колега му даје ињекцију дексаметазона. Већ на 300 m више одустају од даљег успона, а ми настављамо сами. Око три сата поподне, после седам сати успона, доспевамо на 4811 m и освајамо наш други циљ – Монт Сабалан.

Силазак са планине могао је бити кобан за све. Из искуства знамо да је понекад много тежи него успон, па се то правило овога пута поновило. Зоран се на несрећу оклизнуо, али се све завршило са повећом посекотином на челу. Прошло је без прелома, а могло је бити много горе и за њега и за нас…

Коначно, срећно стижемо у склониште, где смо коначили, а сутрадан одморни и задовољни кренусмо за Мешкин. На пола пута сусрећемо номадски народ Лаури и Кашкаи који вековима живе на исти начин, напасајући огромна стада оваца, коза, камила и коња. Они не признају нити познају било какве административне поделе, већ хиљадама година иду тамо где је паша боља, разапињући своје шаторе. Радо пристају да се сликамо заједно.

Стижемо у Мешкин, а затим аутобусом настављамо за Табриз. На путу имамо проблем са кондуктером који тражи да се за пртљаг наплати много више него за нас. Прихватамо то нерадо и тек после објашњења једне младе иранске девојке, а потом стижемо у Табриз где нас чека Сијамак. Остајемо у Табризу до увече, а онда се растајемо са драгим пријатељем и крећемо за Техеран ка главном циљу нашег путешествија који се зове Дамаванд, прастари стратовулкан чију последњу ерупцију човек не памти. Имамо ли снаге да га освојимо?као Краљ...

 – крај првог дела –

Означено као , , , , , , , , , , , , , ,