ПРЕДАВАЊЕ: ЖИР – од Бога дар

Плод храста – жир, користили су као намирницу стари Словени. Захваљујући жиру, Срби су преживели 1815. Павле Шојић и Јован МемедовићДанас, Павле Шојић, професор у пензији, бави се 20 година само жиром што је Јовану Мемедовићу била инспирација за једну од емисија „Сасвим природно“.

Нама је задовољство да вас позовемо да упознате нашег и вашег вечерашњег госта, Павла Шојића,  који ће нам открити вредност жира и показати шта од њега прави, а у недељу, 7. децембра ћете  моћи и да га посетите на Космају, када управо из тог разлога тамо одлазимо.  

Врло нам је драго што смо у могућности да приредимо једно тако занимљиво и корисно предавање, које нас враћа природи.

Улаз је слободан, а долазак препорука

ДОБРО НАМ ДОШЛИ

 “Свечаним уношењем младог храстовог дрвета у кућу отпочиње код Срба светковање Божића. Храстово дрво најјаче је дрво које даје и најјачу топлоту. Јесте ли намазали бадњак медом? Јесте ли се радовали са својом децом његовој светлости и топлоти у роју варница? Дрво среће, дрво сласти, дрво здравља и снаге и младости, дрво живота и љубави”, записао је пре седам деценија владика Николај Велимировић. Порекло обреда, међутим, сеже и међу најстарије манифестације људске религијске праксе, засноване на анимистичком схватању света у које се убраја и поштовање шума, гајева, дрвећа и биља. Ово веровање било је познато и код старих Словена, а за њега су знали антички народи, па Келти и Германи. Људи су ово дрво увек сматрали посебним. Зато су обичавали и да у џепу са собом носе плод храста, жир, као амајлију намењену дуговечности. Жир подсећа на главу човека са капом која штити половину и више храстовог плода. Одатле и обичај да се у касну јесен дође пред стабло храста и каже молитва: “Помози ти мени као што су богови теби”, после чега се жир откида са петељке и од њега прави наводно моћна амајлија. У сваком случају, храст је увек и свуда синоним постојаности и снаге. По легенди, Херкулов штап био је од храстовог дрвета. Одисеј на повратку два пута долази по савет божанском лишћу великог Зевсовог храста. О храст је било обешено и Златно руно које чува змај: храст је имао вредност храма. Стари, огромни храстови представљали су за народ божанство, свето место за окупљање и молитву, па и приношење жртви. Тада се на њихово стабло урезивао крст. “Нико не сме да одсече такав храст, нити и опало суво грање са њега да гори, јер би се таквом кућа угасила или би му рука усахла”, записао је Веселин Чајкановић. Тако су настали и записи, освештано, свето дрвеће око села. То је најчешће био баш храст. Остало је забележено и да се Сократ заклињао храстом као дрветом које прориче и све зна, док је антички историчар Плиније писао да су људи у старом Риму и Грчкој плод храста сматрали најдравијом храном. Од средњег века, плод храста био је намирница у многим земљама Европе, а тврди се да су га на Балкану јели у време несташице хране, па су зато овдашњи народи једини избегли епидемију црне смрти, куге! За друиде и Келте храст је био свето дрво (Келти су га посветили Дегди, творцу) и симбол снаге и отпорности. Познато је да су и Гали изузетно ценили дрвеће које је за њих било извор живота, заштите, хране, одбране од непријатеља, предмет магијских обреда.

PROJEKCIJA_Žir 

 

Означено као , , , , , , ,