ДИВ КОЈИ СПАВА

Са ове временске дистанце, могу рећи да сам откривањем планинских пространстава закорачила у нови део свог живота, али на начин којим нису доминирали физички параметри, као што је кондиција и томе слично. Била сам кротак почетник и учила тако што сам ћутке гледала друштво око себе, радећи што и они. Оно суштинско догађало се у мени, мојим мислима. Као урбани аскета, одметла сам се у потрази за одговорима које нисам налазила у свакодневној вреви. Требале су ми висине да ослушнем себе. У годининама што су уследиле, ходање по врлетима никада за мене није имало спортску назнаку. Био је то пре свега наставак духовне еволуције, за коју су ови висови били неопходни, а приче које сам тада писала јер ми је то био посао, буде сентименте на те прве кораке…Ово је једна од тих

Дурмитор

Порекло имена планине није поуздано утврђено, али постоје две предпоставке. Према једној, оно потиче од латинске речи dormitorium (спавање), јер су се наводно римски легионари пролазећи туда питали да ли планина спава. Нешто поетичнија верзија гласи да је тако назван јер се веровало да је то Див који спава. Али, друго тумачење је вероватно ближе истини –  Дурмитору су име дали Келти, тј. његово име потиче од келтских речи дру-ми-тор, што значи вода са планине

Боботов кукВећину природних лепота, ако бисте хтели да доживите, морали бисте да се потрудите. И ако сте решени,уложен труд ће бити, у најмању руку сразмерно награђен. А такве красоте су често скривене, далеко од нас, и некако постајем сигурна, после неколико сличних искустава, да што су даље и скривеније и што је више труда потребно да се до њих дође, оне су лепше, а жеља да се открију и доживе, јача. Да ли је баш то она неописива и снажна сила која човека привлачи ка екстремним спортовима, авантурама, не бих тврдила, пошто код себе ту склоност не примећујем, али је то свакако оно што пасионираног љубитеља планина увек враћа планини, и главни мотив свих планинара зашто су уопште то и постали. Јер, истини за вољу, нема тих туристичких аранжмана, који ће Вас одвести тамо где може једино Ваша жеља. А природа је тајновита колико и лепа, и своје двери ће Вам отварати постепено, баш колико је упознајете. Колико ћете брзо у томе напредовати, зависи готово искључиво од Вашег слуха да пратите њен пулс и схватите поруке које Вам она упућује својим знацима. И наравно од природе Ваше амбиције. Да ли ћете при том сами истраживати, или бирати акције које други организују, мање је важно, јер је у почетку свако искуство драгоцен корак даље. Петодневни активан боравак на једном од најлепших планинских масива у Европи, осим незаборавно лепих утисака, био ми је у том смислу, квалитетна лекција.

 

Национални парк Дурмитор

            Део масива Дурмитора, површине 39000 ha, кога карактеришу посебне природне вредности, проглашен је године 1952-ге за национални парк.

           Од укупне површине Парка, 41% заузима кањон Таре, који је године 1977-ме, одлуком UNESCO-а проглашен резерватом биосфере (MAB подручје). Иста организација је године 1980-те, део подручја Парка (2000 ha) уврстила у свој регистар Светске баштине културних и природних вредности.

          У оквиру националног парка Дурмитор постоји 9 строгих природних резервата ( I категорија по IUCN).

 

У загрљају лепотица

Бескомпромисно неприступачан пасивном посматрачу, конформисти, а опет
еуфорично отворен за све које срце води природи и најлепшим пејсажима, које овај Див крије високо у својим недрима, док својим кршевитим плећима придржава небо…. Његове стазе и богазе, прави су изазов за рекреативно планинарење, и ма колико да се уморни вратите, сигурно ћете опет желети да дођете на ову дивљу висораван, чак и онда када освојите све њене врхове. Увек ће Вас звати неизбрисива импресија коју даје видик на непрегледна снежно камена пространства, која су Вас примила и дала Вам некакав чудесан осећај моћи и слободе; инспирација да још једном покушате да овековечите лепоту тренутка – пером, кистом, или фотоапаратом; куриозитет да пронађете још неки пут до неког врха, којим пре нисте прошли;  простодушна срдачност и гостопримство људи, који вас дочекују једноставно и топло, или пак жеља да после акције вечери проводите дружећи се уз добро вино, звук гитаре, и традиционална, старинска јела. А можда је све то тек непотребан изговор за поновна враћања, која уопште не морају имати никакав разлог.

 

 

Суза Европе

             Када на путу ка Дурмитору долазите из Србије, монументални мост на Ђурђевића Тари означава улазак у Национални парк. Величанствено дело људског ума и руку, достојно својом лепотом парира прелепој горској невести Тари. Грађен је од 1938-1940 године, по пројекту и замисли проф. инг Мијата С. Тројановића. Литице најдубљег кањона Европе, а другог по величини у свету (први је кањон реке Колорадо), премошћава  5  елегантних лукова висине 145 m, од којих највећи има распон 116 m.

            Чудноват утисак обузима док прелазите овај мост пешице, гледајући Тару како нестаје међу горостасним шумовитим литицама Дурмитора, који као да посесивно и љубоморно чува своју Тару од очију свих. Човек, као да се такмичио да јој угоди, али и буде такмац планинском Диву, те се узвиси равно њему како би је могао прећи, али и уживати у њеној лепоти, немоћан да одвоји поглед од нестварно зелене боје кристално чистог тока. Једном речју, на овом месту обећавате себи рафтинг туру низ Тару првом следећом приликом, ако је до сада већ нисте приуштили.

На северозападу Црне Горе издигло се парче земљине коре на 1500 m надморске висине са све шумама, речицама, језерима, селима и врховима стремећи у небо. А природа га је извајала у оно што је тај део груде од давнина и због чега је надалеко познат у свету. Унедрен између горских лепотица – Пиве, Таре, Драге, Сушице и Комарнице, простире се основни масив Дурмитора. Основна одлика рељефа овог масива је управо поменута пространа језерска висораван, дубоко усечени кањони и чак 18 горских очију – ледничких језера, увек бистрих и будних док Див спава… Са њих се ноћу блистају звезде, а дању, као у огледалима умножавају врхови. И ако нисте расположени за ходање, чаролија језера ће свакако заробити Вашу пажњу. Она су посебан украс Дурмитора, и дају му јединственост, какву немају друге планине. Ледничког су порекла и већина њих је на надморској висини од преко 1500 m. Најниже је Сушичко на 1140 m, а највише језеро Зелени вир на 2028 m. Обзиром на то, идеја о могућем купању у овим језерима била ми је сумњива. А онда, већ првог дана, угледах Јаблан језеро, где попут најлепшег девојачког ока снева под стражом витких смрча, испод Црвене греде, на 1788 m надморске висине. И илузија се распршила. Реска свежина бистре, смарагдне воде годи и релаксира по врелом летњем дану, а сунчање под окриљем столетних шума изузетан ужитак и за мене ново искуство које је уфејдовало аналогне доживљаје са мора. Једнако је пријатно, испратити Сунце предвече у водама Црног језера, парајући краулом његову мирну површину…. И није хладно.

 

 Лепота суровости

Са простране висоравни уздижу се витки, импозантни врхови, од којих њих 48 има висину која премашује 2000 m. Највиши од свих је Боботов кук (2523 m), кога овде зову Соа Небеска. И ко год први пут дође има за циљ да се попне на ту софу, јер његова висина представља изазов. Мада, није све у висини, рекла бих мало тога. И тешко да би ико смео да се усуди да за било који од врхова тврди да је најлепши, јер је сваки од њих јединствен, и  пружа посебан доживљај, било по начину на који се до њега долази, или по видицима које пружа, или по карактеристичним и упечатљивим пејсажним карактеристикама којим се одликује сваки понаособ.

Поглед са Боботовог кука досеже стотинама километара у плавичасте даљине и по доброј видљивости допире до Рудника на северу, Копаоника на истоку, Оријена и Јадранског мора на југу, и Чврснице на западу. Обзиром да је највиши, рачунајте да ћете морати да се потрудите да бисте оправдали своје амбиције и били награђени видицима и прелепим пејсажима који се смењују на путу до њега, тако да ћете у пуном смислу доживети сву разноликост рељефа ове планинске композиције.

Од Жабљака се ка Сои Небеској све време иде кроз густе лишћарске шуме, потом смрче, све до Инђиних долова. То место је нека врста планинарске раскрснице. Ту смо се поздравили са екипом која се упутила на Међед (2287 m), и наставили даље ка Локвицама. Тада смо изашли из шуме, а пред нама су се указала огромна пространства крашке површи пуне вртача, ледничких циркова, сипара и огромних камених блокова које је требало савладати, као и сам снег (и ако је јули!). Пред сваким превојем надала сам се да ћу затећи другачију слику, да ћу угледати врх, или да ће ми бар изгледати ближи, али уследила су нова пространства сурових, стеновитих композиција, а то посно тло је предамном непрестано оживљавало раскошно обојеним живописом најразличитијег планинског цвећа преко грубих и оштрих стена, одвлачећи ми пажњу својим контрастима. Од загледања у пејсаже почињем да заостајем за групом, и сусрећем оне који су одустали. Ужитак почиње да ми нарушава напор око преласка камених блокова и снежних појасева. Колону више нисам видела, нити чула, и бацивши поглед на огромну, високу громаду испред себе на коју сам се упутила, помислила сам у тренутку да је просто немогуће да дотле стигнем. Али, коначно се иза последњег превоја после Валовитог дола указао призор од кога застаје дах! Висинска панорама Дурмитора: Зупци, Ђевојка (или Соа, још једна), живопис Шарених пасова, Пруташ и огроман леднички цирк – Шкрка са своја два модра језера – Великим и Малим Шкрчким. Дивља пустош, симфонија кречњака и ледника, и колега који је камером бележио ову раскош спонтано је изустио повлачећи швенк – Лепота од суровости… -.

А предамном Боботов Кук. Сада више ништа није било исцрпљујуће. Угледала сам га одједном, и не мислећи да ми је то циљ за данашњи дан. Остао је најкраћи део пута до највише тачке, али и најужи, најстрмији, на једном месту без и једног ослонца, те је захтевао концентрацију. Напајајућа лепота околине томе даје лакоћу, али наредних пола сата то мора бити у сасвим другом плану, јер је сваки корак деликатан и не сме се подценити, јер успон је успешан тек када сиђете са планине. Пред тај последњи, најузбудљивији корак, поново сам угледала своју колону. Наравно, нису ме оставили, а мени је, признајем, лакнуло. Сам моменат када крочите на врх можда и представља тријумф над самим собом, и расположење је било примерено, али све то не би било тако да није свега што се дотле прешло. Можда пре поласка на такве подухвате сам врх и јесте циљ, али схватиће ко буде пробао, да његову величину чини све што прођете да бисте на њему провели тек онолико времена колико је потребно за фотографију. Врх је само бљесак, а пут до њега све остало. Ко зна – зна, а ко не, нека проба, јер вреди. 

Ледена пећинаНа 2100 m надморске висине, испод врха Обла Глава, налази се пећина нарочита по томе што јој украси нису од камена, већ од леда. И мада једнако чврсти као и камени, ови сталактити и сталагмити по мало збуњују онако провидни. Од великог, улаза, неправилног облика, силази се снезном стазом до необичне ледене дворане

     

Како Бог заповеда

И тако, сваки ће врх имати своју причу, таман да га походите и више пута, увек ће нешто бити посве различито. Тако Међед призива најбољим видиковцем за Црно језеро, над којим се покровитељски уздиже. Изазовним га чини део стазе дуж веома уског гребена,  док се поглед губи низ стрме литице, које умеју и лети бити у прамењу магле, што захтева обазриво кретање. А он просто провоцира да му се дође под скуте, док онако гордо надкриљује Црно језеро, као да је његово и ничије више. Минин богаз (2387 m) је име добио по пастиру и ловцу. Карактерише га виткост и попут копља оштар врх, који га чини препознатљивим међу осталим врховима Дурмитора. Планиница (2330 m) има репутацију најбољег видиковца овог масива. Шарени пасови и Пруташ  (2393 m), су најживописнијег колорита, и препорука су рекреативцима који не желе превише напора. Савин кук (2313 m) је вероватно и најпознатији широј публици. По предању, ту је одмарао Свети Сава, и када је ожеднео, прекрстио је штапом стену и из ње потекла вода. Извор Савина вода се налази на 2300 m, и верује се да је лековит. Црвена греда (2175 m) над Јаблан језером, је такође била једна од планираних одредишта. Са ње се пружа бајковит видик на Змиње и Црно језеро откривајући нам како су скривена у густим шумама смрча и јела. Сваки од њих има карактеристичне атрибуте, поред којих би свако поређење било „мртва трка“. И доста је стало у тих пет дана, али је за мене то био тек почетак откривања Дурмитора. Остало је десетоструко више.

Стаза до Савиног Кука је направљена почетком прошлог века како би њом прошао црногорски краљ Никола Први. На једној стени под самим врхом Боботов кук, постављена је мала, дрвена спомен-табла на којој пише: Ћиру од потомака… (1989.). Некада се наиме овај врх звао Ћирова пећина. А Ћиро је заиста постојао. Доживео је трагедију грешком убивши сина, нишанећи у дивокозу, и од туге се више није враћао међу свет. Сурови пределиВук Ковачевић и ја обликују суров живот, који ипак није изгубио топлину, далеко од тога. Пред катунима код Локвица пресрећу нас звуци клепетуша, и стотинак оваца. Срећемо пастира. Ови катуни и савардаци посебан су украс Дурмитора и привлаче једном нарочитом топлином готово заборављеног, архаичног начина живота. Помаже Бог, честити домаћине, – поздрависмо Вука Ковачевића, горштака са Жабљака, који овде током лета борави са својим стадом. Неколико нас је било заинтересовано за боравак у катунима, нашта је он срдачно узвратио позивом да дођемо. Баш ту, у његовим катунима је неко време живео и наш познати глумац Петар Божовић, похвалио се Вук. И није нас питао куда ћемо, јер је знао. Преко Локвица стално пролазе каравани планинара. Неко је споменуо његову изолованост, али не! Изолован је урбан човек, оптерећен очекивањима, жељама, неопходним условима за живот, али и мноштвом суштински неважних ствари. Никако пастир који има петорицу синова и једну кћер, и који живи како Бог заповеда.

Разговарам са Ковачевићем и присећам се нечег за шта се не сећам где сам тачно прочитала, схватајући сву веродостојност навода – Има неке сличности између Дурмитора и Дурмитораца, који као да су градили куле и тврђаве угледајући се на Своју Планину. И незна се које му  је шљеме прече, оно кућно у миру, или шљеме у планини. И незна се да ли су Дурмиторци сабљама и пушкама бранили лице Дурмитора, или је он својим гребенима и њедрима штитио главе Дурмитораца. –

 

Када се небо спусти са Сое

Чини ми се да нисам знала шта значи покиснути до голе коже, док то нисам доживела спуштајући се са Сое Небеске. И ништа на висини не значи што је дан био ведар и што смо се пре поласка чак намазали фактором за сунчање да не бисмо изгорели. Небо се једноставно спустило са своје Сое и порсуло на Дурмитор кишом и градом, без нарочите претходне опомене. Ко до тада није извадио кабаницу, после није ни могао, јер би отварањем ранца ризиковао да га напуни водом. Овакве „згоде“ су прави тест за опрему, али и искуство, пре свега. Искусан планинар познаје метеорологију, јер она много тога условљава на терену.

Како стигосмо до Локвица, појавио се опет Вук Ковачевић, и видевши нас онако мокре, понудио нам топлу варенику. Захвалили смо, али пожурили натраг, нестрпљиви да разменимо утиске са групом која се вратила са Међеда. Јер, у Босачи нас је чекала вечера коју смо при поласку договорили са домаћинима, те тако прођосмо Вука Ковачевића у типичном градском маниру „Журим, хвала, други пут“. Размере глупости те уобичајене, аутоматски изговорене фразе вредне су презира, јер одсликавају површност, деструктивну по људско биће. Планине су ме научиле да застанем ту где сам, ослушнем, утонем и останем можда и сатима. Јер једино је то оно што збиља јесте. Јуче је прошло, сутра није извесно, па самим тим ни било какав „други пут“.

Могло би се још много страница написати о свему што се овако може доживети за тако мало, али изузетно испуњеног времена. Примећујем како ме ова искуства мењају и задовољна сам у ком правцу то иде. Почео је да ми смета сат. Сувишан је негде где на време указују сасвим други чиниоци, више него довољно, не уклапа се, губи значај, „жуља“. На следећу акцију га сасвим сигурно нећу понети. Тај круг са дванаест подеока је тепсија у којој сечемо на кришке дане када смо у својим градовима, без себе и свог времена. Смисао и суштина је далеко од тога, ван домета казаљки, тамо где се спонтано ослобађа свест о битном и небитном.

Гордана Атанасијевић, 2003. год.

 

Означено као , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Коментари

  1. деда Света says:

    урбано нас богме гуши
    док природа ето маами
    чему онда дилеме нам
    помогнимо себи сами

  2. „…тамо где се спонтано ослобађа свест о битном и небитном.“

  3. Petar Djukic says:

    Odlično, lirsko svedočenje. U potpunosti prihvatam ocenu o jedinstvenosti i bogatstvu sadržaja Durmitora. Delim ushićenje koje čoveka ponese kada prvi ili bilo koji put ponovo doživi pojedine lekalitete kao što su Zminje jezero, Crvena greda, Ćurovac, Grčko groblje, pa čak i Škrčka jezera ili Kosannica, da ne pominjem Soe nebeske, Đurđevića Taru…
    Čestitam na prilozima, emocijama i bogarstvu opisa… Pođimo do Durmitora, po ko zna koji put ponovo, otkrivaćemo da je svaki put sve lepši.