ЗАБОРАВЉЕНИ РАЈ

          Ако једном одлучите да упознате боље источну Србију, и свој пут почнете са севера, од Ђердапа, завршићете га кањоном реке Јерме на крајњем југоистоку. А можда, поведени овим редовима, или близином места у коме већ живите, кренете баш с југа… А много тога би вас могло привући, што од прелепих пејсажа, који просто заробљавају својом лепотом сва чула, што склоп рељефа,  погодан за рекреативно пешачење и планинарење, или можда готово заборављен, архаичан начин живота житеља ових крајева који су увек расположени да приме сваког госта који дође из далека.

          Стрме литице планина крију гнезда поносних орлова, а тајновите густе шуме отворе пећина и легенде о скривеном благу у њима. И нема путељка који вам, док ходите неће пресецати потоци и речице, или ћете ви њих прелазити преко брвна, малених старих ћуприја, или старих камених мостова, попут оног преко Блаташнице, у Звоначкој бањи, којим је некада до 1963-ће године пуштао пару никада заборављени Ћира.

          Чак и да сте из веома урбане средине, убрзо схватате да овде у овако богатој природној ризници, уз мало познавања живог света не можете остати ни гладни ни жедни, јер је око вас обиље шумских плодова, а шумовите падине препуне извора, од којих су многи и лековити, попут оног имена Слоново уво, који је кажу добар за вид, те га ваља и пити, али се и умивати отворених очију. Мештани, али и монаси оближњег Погановског манастира, радо ће вам причати о историји и животу ових људи у прошлости. А живот ту, и поред прелепе природе којом је Бог несебично даривао овај крај, готово никада није био лак. И данас ово је на жалост (или на срећу свих нас који волимо нетакнуту природу), један од можда најпасивнијих крајева земље.

          Турци су вековима убирали плода од ове земље, а народ није желео да она  храни туђина поробљивача. И тако је сељанима Доброшева дошло на ум да саде винову лозу, али наопачке полажући гране, како се не би ни примила. Али, лозе су се ипак примиле, а кад то турци видеше, рекоше – Какав ли је ово поган народ, те лозу сади наопако – и селу наденуше име Поганово. Недалеко од тог села, пред крај XIV века, у долини реке Јерме, непосредно пред дверима њеног кањона, подигнут је манастир Св. Јована Богослова, који се сматра бисером средњевековног градитељства и сликарства иконописаца који су припадали грчко-егејској и охридској школи. Погановски манастир је задужбина Константина и Јелене Дејановић, а неки мотиви са фресака могу се видети једино ту и нигде више (Извор мудрости, Алегоријско учење Св. Јована Златоустог и др.), и од 1979-те године је под заштитом UNESCO-а. На жалост, обострано сликана икона, поклон царице Јелене, и још неке реликвије су  након пустошења током Другог с.р. бугари однели и данас се чувају у крипти Цркве Александра Невског у Софији.

          Преко пута манастира, с друге стране Јерме, некада је била железничка станица, али пошто више нема ускопружне железнице, сада је то ресторан, где можете уживати у традиционалним специјалитетима овога краја: јагњетина, салата од сремуша, пиротски качкаваљ, сармице од лозовог листа, у оригиналном етно-амбијенту. Али, ако сте жељни акције, и уз то још одговарајуће опремљени, наставићете даље дуж тока Јерме, кроз њен величанствен кањон ка селу Власи, па маленом, кривудавом стазом кроз густу грабову шуму изнад села Власи, ка пећини Ветрена дупка, која је име добила по хладном ваздуху који из ње избија, јер се дворане са обиљем пећинског накита, бигреним каскадним кадицама и малим језером налазе на 30-ак метара вертикално од улаза.

          Пут дуж тока Јерме до села Власи, усечен у стену, просто је грех прећи каквим превозним средством, јер призори кањона, са окомитим, готово усправним литицама висине 800-993 m,  пружају незабораван доживљај. Али, осећај правог сједињења са Мајком Природом даје, осим уживања у пејсажима и садржај који подразумева праву акцију: жеља да се попне високо, ближе небу, на врх планине и са висина којом лете грабљивице – древни становници пустих литица, осмотри и шира околина. Тако сам учинила и ја не тако давне 2003. са циљем да направим ову репортажу. Пријавила сам се за учешће у планинарској акцији коју и данас реализује искусни Здравко Шево. Следећи пут, повела сам и своју децу, да виде ту лепоту, и поново смо се пели на Влашку планину (1443 m), и Асеново кале (1032 m), силазили у пећину Ветрена дупка, умивали се на Слоновом уху, лишени потребе за икаквом посебном опремом, осим оне уобичајене коју морате имати за одлазак на планине. Ја сам ове стазе прешла у патикама, што није препорука, али ми тада ни најмање није сметало. Стазе су довољно лагане и за почетнике, што сам и сама била на тој акцији. Све што је на врху Влашке планинепотребно је жеља да спознате чари овог простора, фотоапарат и ранац са нечим што ће вам утолити жеђ, али и неки од фактора за сунчање, како небисте осим лепе, преплануле боје, евентуално „изгорели“ на чистом, али проређеном планинском ваздуху.

          Прешавши тако реку Јерму, почели смо лагано да се пењемо газећи пурпурно црвену земљу подножја Влашке планине, лагано се приближавајући опустелом, старом селу Трнско Одоровце. По цветним ливадама још пасу стада оваца, коза, и говеда, али се нигде не чује дечји смех и игра. Тек шимшир, испред једне куће чија врата одавно чува катанац, јер је на брави паук исплео мрежу, казује нам да је ту некада била дивна башта, у којој се играло много деце, која су сад у неким градовима… Становништво старо, куће од набоја, а отпали креч са старих фасада открива црвену земљу од које су грађене. Стара кола која коњи одавно нису вукли, јарам који одавно није обгрлио воловске вратове… Као да се ништа није мењало читав век.

          Застали смо поред извора да се освежимо и напунимо своје чутуре, а по изласку из села четинари – бели борови и клеке нам својим присуством дискретно указују на којој смо висини. Стаза је сада била знатно ужа, да би се већ при крају претворила у праву козију, али уредно означену планинарским знацима. На стенама лишајеви живописних боја. Близу смо.

          Кршевити пропланак врхова Влашке планине, покривен жутим јагорчевинама и љубичастим пресличицама; свеж мирис планинских висина, радост због постигнутог циља, одмор, сунчање, опуштање. Испред нас погледом досежемо стотинаме километара ка хоризонима: планински масиви у суседној Бугарској са Зеленградом у једном од подножја; нешто ближе је Руј (или – голо брдо), преко кога прелази гранична линија. Лево је Видлич у чијем подножју је Димитровград, а даље, такође са леве стране Стара планина и врх Миџор, и ближе у правцу Ниша – Сува планина и Трем. С десне стране може се видети Власинско језеро, близу кога извире река Јерма,  и над њим масив Чемерника. Помислих како би било дивно спустити се параглајдом, и крстарити попут птице над овом лепотом…Асеново кале

          Наредног дана, чекао нас је мањи успон, на Асеново кале, узвишење наспрам саме Звоначке бање, које је добило назив по бугарском цару Асену, који је ту саградио утврђење, што историја пак није потврдила, већ су име сачували бугарски калуђери променивши првобитни српски назив – Јасеново кале (названо по јасеновом дрвету). Како год, остаци темеља и зидова утврђења постоје од тесане бигре и опеке, и предпоставља се да га је саградио деспот Стефан Лазаревић почетком XV века, али су Турци искористили одлазак војске на богослужење у Одоровачки манастир, те заузели утврђење, а манастир порушили.

          Прешавши реку Блаташницу преко старог каменог моста, којим је ишао Ћира својом уском пругом, кренули смо ка врху – ка рушевинама старих зидина неутврђеног порекла. Са леве стране моста лековити извор Слоново уво, а даље чим се пређе мост – узак, дубоки процеп, кратког кањона Блаташнице назван од давнина Цедилка. Ту је место где ћете проклињати себе, ако сте којим случајем заборавили фото-апарат! Одмах по преласку моста, уска пруга пролази кроз два мала камена тунела, и намеће се размишљање – коме ли је требало да уништава уску пругу? Никоме не би сметала све ове године, а сада би била сјајна туристичка атракција баш као што негде и јесте, попут „Шарганске осмице“ рецимо…

          Идући ка врху, прелазили смо ливаде и пашњаке, разговарали са чобанима, а сво време, од поласка из Звоначке бање и назад, пратио нас је Мики – малени пас, мешанац. И заиста, стаза је лагана, и могло би је (осим при самом врху) прећи и дете. Прави ужитак за рекреативце – љубитеље активног одмора, или бар викенда. На врху сте награђени уживањем у предивном погледу на панораму Звоначке бање, село Звонце, планину Стол, Влашку планину, Бугарску са Рилом на хоризонту.

          При силаску идемо ка Ветренском језеру. Земљани пут пресеца безброј поточића. Забехарена стабла воћа, и опојни мирис процвалих јоргована. Брвна која воде до извора. Напуштена воденица, без воденичног точка ког је некад окретала Блаташница. Унутра сав алат као да је до јуче ту млинар живео и радио, али уместо домаћина затичемо закључана врата и две посмртне листе старог брачног пара. Последњи млин у овом крају. Можда се неко сети да овој воденици врати живот, па да се уз хук ове речице чује и звук воденичног камена.

          Из разговора са старим мештанима сазнајемо да је рудник каменог угља у оближњем селу Ракита био жила куцавица целог овог краја. Радио је од 1925 до 1963-ће године, и давао је угаљ који је био један од најквалитетнијих у Европи – бољи од чувеног Шлеског! На питање, чиме се сада људи овде баве, рекли су нам – ничим, призводе само за своје потребе да се прехране, а млади одлазе у оближње градове, или даље, јер овде немају шта да раде. Мештани се надају да ће им рудник у Ракити опет бити отворен и да ће то вратити живот овом крају. А ту је почетком двадесетих година прошлог века постојала и пруга, и хидроцентрала која је снабдевала крај електричном струјом, а развијени су били и трговина, занатство, сточарство и воћарство. Ваљавице сукна којима су одавно одбројани дани, стоје као неми сведоци бољих времена, и једна је претворена у пилану на воду. Надамо се да  другу неће оставити запуштену како би остала бар као спомен на минула времена. Одговор на питање једном мештанину, да ли би им значило када би рудник у Ракити био поново отворен, био је више него дирљив – Да, значило би нам као мајска киша пшеници -.

Ђавоља дупка

 У својој књизи “Гробови под каменим небом”, проф. др Јован Петровић Ветрену дупку назива Ђавољом, и наглашава да таквих ђавољих пећина има у нас  на десетине. А зашто? „У њиховим дубинама немани имају и своје градове у шта ће вас уверавати 80-огодишњи старац, али и његов 10-годишњи унук. Зато се  и плаше пећина. За време летњих жега они преко дана спавају, па док хрчу из пећине дувају тако јаки ветрови да могу одувати човека са улаза. Понекад се пробуди, те се од рике цела гора тресе, а слабије гласове испуштају они јадници који су у пећину пошли да нађу скривено благо па се отуд више никад нису вратили у село. Предање каже да је у турско доба пред пећином у ладу пландовало стадо оваца под будним оком младог, јаког и неустрашивог чобанина који се чак смејао онима који су се пећине плашили. Али, у зло доба, наиђе јако невреме, муње су севале на све стране. Ошамућене овце се подигоше и једна за другом нестадоше у пећини, а за њима и храбри чобанин.“ каже у својој књизи покојни професор Петровић који је био најбољи познавалац пећина у нашој земљи.

Трећа по дубини јама у Србији

Пећина Ветрена дупка састоји се из две морфолошке целине: изворског дела од улаза који се налази у шуми изнад села Власи, и понорског дела – јаме Пештерице. Да би сте дошли до дворана са сталактитима и осталим украсима, морате бити опремљени, јер пећина није туристичка, нема светла и мора се спуштати 20-ак метара вертикално. Али, труд се награђује уживањем у богатом и разноликом пећинском накиту, чудноватих облика. У њој је и језерце – сифонско, и оно представља спој са јамом Пештерицом (180 m), трећом по дубини, после Немачког и Буроновог понора. Она својим отворм зјапи на падини Влашке планине, с друге стране. Јаму је открио, и то кроз врло узбудљиву и неизвесну спасилачку авантуру професор Јован Петровић са својом већ легендарном групом спелеолога, и све то описао у својој књизи Гробови под каменим небом.

Означено као , , , , , , , , , , , , , ,

Коментари

  1. деда Света says:

    маами Палић, Ђердап,
    Копаоник, али ипак знај,
    као што је ‘округ Власи’
    надалеко не постоји крај