ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ

Својство природе је да од људског ока скрије оно најлепше. Да бисте то видели, морате имати веома јаку жељу и чврсту решеност да одговорите многим изазовима, који нису безазлени и често врло опасни. Али, ако савладате захтеве које пред Вас постављају десетине километара кршевитог пространства, далеко од путева и инфраструктуре, спознаћете заборављено и за најкраће време можда прећи онај, по Ничеу, најдужи пут – до самога себе.

 

 OДАВДЕ  ДО  ВЕЧНОСТИ

 Дубоко у Црној Гори, у густој листопадној шуми под Капом Морачком, изнад села Веље Дубоко, дискретно под једним каменом испод стазе провирује несташно река Мртвица – невеста једног од најлепших кањона на свету. Попут вела, тече она по снежно-белим облуцима у његова недра, међу вертикалне, високе литице, које љубоморно скривају магију њене лепоте, све до ушћа у Морачу…

             Могла бих заокружити деценију како ми бројни сарадници из разних области бављења природом, од научника и теренских истраживача, до рекреативаца и путописаца – авантуриста, недвосмислено и једногласно потписују једну исту маршруту као најлепше што се може доживети у смислу активног уживања у природи. Кроз такве разговоре и њихова гостовања у мојим емисијама сам и чула за једног од доајена домаћег планинарства – Крста Жижића, који на ову маратонску шетњу води пасиониране љубитеље природе традиционално већ деценијама. Та акција је део његовог планинарског профила и не може се рећи да то нико не ради као он, јер је једино он и води. А ако се имају у виду сви захтеви које овакав терен поставља пред учеснике, као и опасности на које се обавезно рачуна, онда је у потпуности логично што је на челу свега човек чија се репутација заснива на неприкосновеној одговорности и импозантном искуству. Познавање терена је сувишно истицати, обзиром да је са њих и поникао. Има неке пријатне топлине када Вас старица, водећи брдског коњића натовареног дрвима у беспућу, гледајући Вас са пуном опремом, упита – Јесте ли ви Жижини ?

Временом, у мени је сазревала амбиција да и сама једном пређем тај пут и видим до сад невиђено, тј. све оно о чему је говорила плејада мојих сарадника. Сада, када имам то искуство, дугујем Вам искрено упозорење: свака реч је мала спрам доживљеног, и све што сам видела непојмљиво превазилази и најлепше кадрове из видео-материјала које сам својевремено приказивала гледаоцима приликом гостовања људи који су причали о том крају.

Па ипак, могло би се рећи да је кањон реке Мртвице тек део целе приче; нешто као десерт, „шлаг на торти“, или једноставно награда за издржљивост и доследност. Али, тамо се стиже, пардон – то се савлађује тек трећег дана. Дотле се морају превалити десетине километара зелених поља под белом чипком исплетеној од безброј нарциса; врелих и оштрих стена опасаних плавим венчићима генцијане; проћи катуни покривени шиндром – летњи домови сточара свијени у мирису планинских љиљана. Тешко је заиста. Та борба између мишића и чула, утолико што Вас призори стално заустављају, пијући Вам из очију, што Вам успорава неопходан темпо. Али с’ друге стране Вам та жеђ даје снагу и мотивише да жељно идете даље. Но, без бриге, нашег вођу то није могло да изненади. Брижно и зналачки, у правим тренуцима правио је предахе за тело и душу, како би сачекао заостале и потом кренуо даље.

Буђење данa

             Када плућа место кисеоника дишу жељу, ноћни пут прија, тако да смо три тунела која симболишу границу између Србије и Црне Горе преспавали. Путовали смо даље ка Подгорици и Никшићу, затекавши зору над пашњацима и катунима. То сам чекала, да ухватим тренутак када ноћ издише, када пред сунцем нестаје њена индиго-плава боја. Земља је пуштала из себе маглу која је прекривала уснуле засеоке попут вела, мирног и хоризонталног. И док су моји сапутници још спавали, ја сам доручковала реску свежину густог јутарњег ваздуха, који је мирисао на росу и млеко.

Наш аутобус кретао се старим путем од Колашина ка Подгорици, који кривуда кроз крајолик који као да је насликан на некаквом џиновском кулису: малене куће од камена са малим, уредним повртњацима. За нас, одбегле из густо насељене урбане средине у којој врви од људи непознатих једни другима, ово је било као неко ново тло где почиње прича о људима који су једни на друге упућени и међусобно посвећени, без икакве гужве у близини. Дубоко у себи, убеђена сам да тај, за нас нестварни јутарњи спокој почива управо на томе.

Пролазили смо крај уснулих засеока дуж тока Лијеве ријеке. Њену клисуру премошћава највиши железнички мост (230 m од површине реке до шина)

Прођосмо тако и Васову цркву, посвећену оснивачу племена Васојевића, кривудавим, уским путем, који нас је водио даље у пределе где се време не мери минутима и сатима, па чак ни годинама, већ свим оним што је у то време стало.

Између дивовa

Оно што невероватно плени срце сваког љубитеља планина, јесте улазак у недра моћним црногорским масивима. То усхићење је једнако без обзира који од њих да Вам је циљ. Јер они нису само на изглед силни, већ и лепи, и сваки поход у том правцу, не само да не исцрпљује, већ на неки чудноват начин чини да се осећате снажно, баш као они сами.

фото: Зоран Чубрило

Аутобус нас је оставио у месту које зову Лука Бојовића. На крајњој линији хоризонта, силуета Малог Журима означавала је правац нашег даљег кретања. А ми смо одатле, па све до поласка кући ишли пешице. Наравно, све своје носили смо собом, што подразумева и обавезну врећицу за одлагање смећа, које смо бацили пред сам повратак, јер природу не смемо прљати.

И док смо лаганим кораком, у колони следили нашег водича, почела сам да осећам ону добро ми знану опчињеност. Чинило ми се као да својим корацима покрећем свет гледајући огромне плавичасто сиве громаде на којима се још беласао снег, под врелим
јунским сунцем. У овим крајевима нема електричне енергије, и свих чари које иста собом носи. Ту лети живе сточари са својим породицама у катунима, напасајући своја стада мирисним ливадама; ту се прави најлепши сир на свету. Поздрављајући се са мештанима, ишли смо даље кроз бескрајна пространстваСто краља Николе зеленог, сивог и плавог, праћени радозналим дечјим погледима и лавежом пастирских паса.

Краљевски одмор имали смо крај једног извора, за столом од клесаног камена, и столицама од истог материјала. Направљени су, кажу за Краља Николу. Око нас неколико старих дрвених катуна, са кровом од шиндре, која су просто утонула у несагледива поља нарциса. А крај стазе којом смо се кретали ка Капетановом језеру, пурпурни ћилими љубичица, названих такође по Краљу Николи.

Пегаз of Montenegro

              Језеро се пред нама указало изненада уз звуке клепетуша, љескајући под сунцем које је било у зениту. Са оне стране којом смо долазили, оно је било плиће, а обалу су чинили пашњаци. Са супротне стране огроман сипар, и ту је вода најдубља – 37 метара. Треба рећи да је Капетаново језеро иначе култно место планинара. Терен је погодан за постављање бивака, и полазна је тачка за многе правце. После припреме коначишта, ми смо кренули на врх Стожац (2141 m) са кога се види Манито језеро, познато по томе шта га насељава ендемска врста тритона – Triturus Alpestris Montenegrinus, али и бројним легендама. Једна од њих говори о пореклу још једног имена овог језера. Она каже да је једном давно крај тих вода пасла једна кобила, када је из језера изашао крилати коњ и опасао је. Кобила је на свет донела малог ждрепца, очеве лепоте, али није могао да лети. Једнога дана, гледајући језеро, он је видео свог крилатог оца како лети, и покушао и сам то да учини, али је пао са литице и удавио се, те од тад’ језеро назваше – Брњичко.

фото: Зоран Чубрило

При повратку испратили смо Сунце на западној страни, и језеро затекли у бојама сутона. Сумрак је ушушкао долину ноћним звуцима планине, али то беше само затишје пред буру, јер је ноћ собом носила јак ветар, који је беснео до самог јутра, носећи у вис и неке од постављених шатора. Па ипак, реска свежина јутра, и сунце у плавој позадини, без и једног облачка, обећавало је одличан дан. А шта смо друго и могли пожелети, када смо се упутили на највиши врх Капе Морачке – Ластву, а потом низбрдо ка селу Веље Дубоко, где је планирано да коначимо. Са овог врха, високог 2227 m, види се извориште Мораче, али и читав амфитеатар планинских масива, који су се приказали у пуном сјају по дивном времену. И сам водич нам је рекао да овако добре видљивости није било
годинама. А могли су се видети Ловћен, Оријен и Румија, док је иначе карактеристичан профил Дурмиторског масива изгледао као осликан. Моју пажњу је међутим привукло нешто много ближе. У удолини под Војниковцем, неколико катуна који се једва назиру, јер су мали. Одали су их звици клепетуша. Изгледало ми је да доле не постоји извор. Наравно, питала сам Жижу за то, јер познаје терен, и добила потврдан одговор. Име тог катуна је Капа, и у близини нема извора. А знате ли како људи који ту проводе целу сезону долазе до воде за себе и стоку ?  Сваки дан доносе снег са околних ледника и топе га. Пробајте за тренутак да замислите такав живот, и бар да наслутите тежње тих људи, као и начин на који размишљају. Имајте у виду и то да је сточарство овде веома развијено, обзиром на суровост терена и непостојање ма каквих саобраћајница. Више стада сам видела на потезу Лука Бојовића – Веље Дубоко, него на Златибору !Катун

Силазећи са Ластве скренута нам је пажња када ћемо проћи крај следећег извора, те смо веома рационално трошили воду, али је зато пауза крај последњег катуна била прави празник! Не само због извора, већ и због тога што смо коначно могли корачати у хладу крошњи. Дотле смо ходали преко врелог камена под ужареном звездом, те је било и оних који су под стенама тражили хлад. Ту, у тој шуми први пут смо срели Мртвицу, још малену, како жури кроз шуму ка кањону и Морачи са своја три врела са којих извире.

Тај дан је био заиста напоран, обзиром да смо прешли преко 20 километара, имали један успон, и чини ми се, никада дужи спуст до села где смо преноћили. Тај лагани марш је потрајао до саме вечери. Да ли зато, утонули смо у топлину тог малог села где људи не купују брашно, већ носе житарице у воденицу и мељу, правећи потом оне предивне погаче на заборављен начин… После такве једне вечере, варенике, домаћег киселог млека, лиснатог сира и пршуте, отишли смо на починак покривени најлепшим сновима. Сутра нас чека финале: 6 километара кањона Мртвице.

Горска невестa

Дубоко у масиву Стожца, над Дубравом, истиче река Мртвица из своја три врела. Име је добила, јер током лета пресуши, али и зато што је хладна. Иначе је то један од најживописнијих речних токова, заносне лепоте. На улазу у кањон, у селу Веље Дубоко, она тече са незнатном дубином преко снежно белих кречњачких облутака, те се готово и не види. Њена прозирност збуњује свако око. Лепеза смарагдних, тиркизних до малахитно Данилов путзелених тонова је права поезија. Ни једну планинску реку коју сам до тада видела не могу са тим упоредити. Мртвица напросто има своје боје и њима Вас мами будећи жељу да се стопите са њом, постанете њен део, или да пустим машти на вољу – да једноставно останете ту заувек.

Корачали смо маленом земљаном стазом која се кад кад није ни видела, или бивала испрекидана свежим одронима, стенама и крошњама. Преко њих смо се с’ великим трудом провлачили. Купали смо се, док су поред нас у води пливале змије, а у изувене гојзерице стављали чарапе, како се у њих не би увукао по који шкорпион. Има места где стаза води преко тако високих литица да Мртвицу не можете видети, већ само чути. Карактеристичан део пута усечен је у дубоко у потпуно вертикалну стену (Данилов пут – изградила га је војска и назвала по генералу Јауковићу). Капија жељаНа једном делу, у последњој трећини пута кроз кањон, налази се део којег су планинари назвали Магична шума. Она у потпуности оправдава овакав назив, јер је све у њој обрасло меким теписима маховине, која чак виси са крошњи. Зелена стабла по којима расте папрат, као у дубини Амазоније. Али, за разлику од Амазона, овде тече кристална вода Мртвице, до које се у Магичној шуми долази кроз Капију жеља готово правилног лука у готском стилу, а шљунковиту обалу мије тиркизно-зеленкаста вода, која на овом месту, као да стоји.

Негде тече једва видљиво, клизећи преко стена, да би већ иза следеће окуке пунила каскадне базене. Понекад пенуша прикљештена између стеновитих громада, а понегде се
разлива преко шљунка попут језера незамисливих тиркизних нијанси. Тако Мртвица мења расположење, збијајући шале са свима који пролазе туда да би је видели, збуњени њеном раскоши. А она, сигурна од свега у наручју силног Маганика, висине 2139 метара, хрли ка Даниловом мосту, где се састаје са Морачом. Висина масива под чијим окриљем тече, уједно указује и на то да се ради о једном од најдубљих кањона у Европи, ако је то уопште и важно. Можда и јесте, али свакако није примарна вредност. А шта онда јесте? Покушајте да до тог одговора Афодитине кадедођете сами. Нећете се покајати.

Ја знам да свој пут овде нисам завршила. На против, само сам га започела и сигурно ћу увек када се одавде вратим пожелети да напишем нову причу , јер ће ми написане бити све мање спрам оног што ме овде од доживљаја чека. 

Г.А. јуни, 2003.   

 

 

Означено као , , , , , , , , , , , , , , , ,