Таково – СТОПАМА СВЕТОГ САВЕ: Савинац – Илијак (510 m)

И природа и историја биле су, изузетно дарежљиве према рудничко-таковском крају. Прва га је обдарила питомим, шумовитим планинама, испресецаним чистим речицама и потоцима – пределом привлачним у сва четири годишња доба. Друга је, случајем или судбином – сместила у овај крај бројне догађаје и људе иза којих су остали сачувани материјални и духовни трагови. Већина потиче из периода од више векова уназад, а неки имају корене у цивилизацији старе Византије и Рима. Све се то, у добром броју, на један или други начин, очувало до наших дана, а захваљујући свести наших нових генерација о вредности те баштине, рестаурирано је, заштићено те угодно и корисно за видети и чути. А то је нешто, што ће нашем пешачењу дати пун смисао. Поред наведог, пут нас води поред, вероватно најпознатијег стабла у нас…

 храст Савинац

ПОЛАЗАК: са паркинга Сава центра, тачно у 8.00 h (дођите 10-ак минута раније, да не каснимо у поласку!). У село Брђани стижемо до 10 h. Ту правимо паузу за кафу и доручак  (45 мин), и спремамо се за успон на врх Илијак (510 m), који се одатле налази на 265 m висинског растојања.

После 3,5 km од Брђана, стижемо на врх Илијак, изнад Брђанске клисуре, кроз коју смо при доласку прошли аутобусом. Врх је каменит, без растиња, а велелепан поглед са њега досеже на околне, мање врхове, као и на „преко пута“ Мали Вуин (745 m), јединог у близини, који је од њега већи. Са врха спуштамо се 1,5 km ка Семедражу (391 m). Одатле бусом настављамо до Савинца – маленог села у централној Србији на само неколико километара од Такова. Име је добило по легенди која каже да је некада давно, туда прошао Свети Сава, и да се и дан данас, у камену може видети отисак копита његовог коња. Црква која је саграђена крај брзака реке Дичине која пролази кроз село, посвећена је Светом Сави. Недалеко одатле су и Савини извори, два у самом кориту на 340 m надморске виснине. Припада радиоактивним водама. Савинац има и веома лепе пејзажне карактеристике.

Црква позната под именом Савинац подигао је кнез Милош Обреновић 1819. године, а обновио 1860. године. Цркву је посвети својој Капеласупрузи књегини Љубици. У крипти цркве налазе се мошти Мине Вукомановић, ћерке Вука Караџића. Читава црква је у ствари капела у којој се чувају мошти припадника угледних породица XIX гроб Мине КараџићВукомановића и Обреновића.
Градитељ цркве је Милутин Гођоваћ, познати неимар из Милошевог доба. Зидана је од лепог кресаног камена, без обиља декоративних елемената. Занимљивом истичу се једино камени оквири прозора и довратника.
Иконостас потиче из времена грађења цркве и има посебну вредност. Рађен је у дуборезу и обојен златом и сребром. Престоне иконе које је радио молер Јања даровао је цркви кнез Милош 1822. године. У порти се налази дрвени звоник, а у близини цркве је породнична капела Бана Матковића из 1935. године.
Савинац је засеок села Шарани, удаљен само четири километра од Такова. Шумовите падине које се спуштају до капија самог насеља дају му упечатљив изглед и остављају довољно и сунца и хладовине.
Легенда казује да је, некада, туда прошао Свети Сава – и данас се, у камену, види отисак копита његовог коња. Много касније (1819), кнез Милош ће овде подићи прву задужбину, цркву, у спомен своје супруге кнегиње Љубице. 2009. године црква на Савинцу проглашена је за манастир. У порти манастира Савинац налази се породична капела Бана Матковића.

 У свему описаном ћемо уживати наредних сат и по. Потом настављамо даље пешачењем 2,5 km по таковској равници до спомен парка Таковски грм, историјски спомен-комплекс посвећен подизању Другог српског устанка 1815. године. Налази се на месту некадашњег храста испод кога је Милош Обреновић на празник Цвети устаницима дао заклетву и отпочео борбу за ослобођење Србије од Отоманске власти.

Паја Јовановић - Таковски устанак споменик Таковски грм

Одатле идемо још 1,5 km до Таковске цркве брвнаре из 1795. год. Обиласком ове цркве завршавамо наш обилазак Такова и нашим бусом настављамо вожњу повратком ка Београду. За Београд крећемо у 18.00h и стижемо у 20h.

             У периоду с почетка XVIII века овај део Србије се, услед ратова великих царевина, нашао под влашћу Аустро-Угарске на 20 година. Тај период су Срби искористили да обнове и изграде цркве брвнаре међу којима је и таковска црква посвећена Светом Ђорђу.

Првобитна је изграђена 1724. године а данашња датира из 1795. године и једна је од најстаријих црква овог типа у Србији. Остало је забележено да је прота Мелентије Павловић у овој цркви причестио учеснике Другог српског устанка 1815. године.
Таковска црква брвнара се налази недалеко од центра села, пар стотина метара од главног пута који води ка Горњем Милановцу

Дужина трасе износи 10 km , са висинском разликом од свега 250 m ,предвиђено време пешачења (није урачунато време обиласка Савинца) око 4 сатa. Оваква акција је за све, јер није кондиционо захтевна.

ОПРЕМА:   обавезна зимска опрема. Доручак и ручак понети са собом у ранцу.

ЦЕНА:

1.300 дин

1.200 дин за чланове Клуба

доплата 250 дин ако путујемо минибусом

ПРИЈАВЉИВАЊЕ  и информације на састанцима Клуба, средом у 20 h (Устаничка 125 ц, Коњарник, код хотела „Србија“)

Акцију реализује

Новица Радојичић

065 55 99 346

nole@serbianoutdoor.com

ЈОШ НЕШТО: КРАЈ ГДЕ ЈЕ РОЂЕНА МОДЕРНА СРБИЈА

Археолошки налази на неколико локација горњомилановачке општине потврђују да је ово подручје било насељено и у праисторији. Истовремено, готово да нема села у којем се не могу пронаћи трагови народа старог века: Илира, Келта, Римљана, Гота… Планина Рудник била је стратешки значајна због својих рудних богатстава многим средњовековним државама овог региона. Око њега су ратовали и на њему успостављали границе Византија, Србија, Угарска… Рудник је препун остатака градова, тргова, православних и католичких цркава, гробља, ковница… Са статусом жупе, половином XIII века, био је један од највећих рударских и трговачких центара ондашње Србије. У XIV веку је био поприште сукоба и граница Србије и Угарске. Један од рудничких градова Острвица, била је седиште великог жупана Николе Алтомановића. У XV веку, у време слабљења српске државе, на Руднику је боравио деспот Ђурађ Бранковић. Остаци његовог града још увек пркосе времену. Његов високи челник, Радич Поступовић, саградио је 1431. године манастир Враћевшницу у којем монахиње и данас чувају традиције српског средњег века. Од 1458. године читав рудничко-таковски крај се нашао под турском влашћу која је с краћим прекидима трајала све до устанка у XIX веку. Период аустријске окупације од 1718-1739. године народ овог краја је искористио да обнови и изгради неколико цркава брвнара, од којих су таковска, љутовничка, прањанска и коштунићка и данас сачуване.

Рудничко-таковски крај је у I и II српском устанку чинио језгро отпора турској власти. Војводу Милана Обреновића, Милоша Обреновића, Арсенија Лому, Милића Дринчића, Тому Вучића-Перишића, Јована Лазића и многе друге, упамтила је турска царевина. Таково је 1815. године постало симбол националне борбе за ослобођење. У њему је 1815. године на Цвети подигнут II српски устанак. Милановчани с поносом чувају сећање на ово немирно, али узвишено доба. Десетина хиљада људи сваке године посети меморијални комплекс, музејску поставку и цркву у Такову, цркву Светог Саве на Савинцу (прву Милошеву задужбину и породични маузолеј Вукомановића), Милошев конак у Горњој Црнући и колевку свих Обреновића, Брусницу.


Народ овог краја је учествовао у свих седам ратова вођених на балканским просторима од 1876. до 1945. године. Рудничани и Таковци су највише страдали у И српско-турском рату 1876. и I светском рату 1914-1918. године. Два века славне прошлости остала су заувек забележена бројним споменицима широм милановачке општине. Поменућемо само неке од њих: војводи Милану Обреновићу, устаницима у Такову, кнегињи Љубици у родним Срезојевцима, Милићу Дринчићу у Теочину, Арсенију Ломи на Руднику, кнезу Александру Карађорђевићу, учесницима рудничке офанзиве на Галичу, војводи Живојину Мишићу,1300 каплара, југословенским интернирцима у Норвешкој…
Многи градови вековима сазревају и граде традицију да би постали административни и културни центри. Горњем Милановцу је таква улога намењена и пре настанка. Након вековне турске владавине, Србијом се у првој половини XIX века почео осећати дух слободе. Ношен новим временима, народ рудничко-таковског краја, храбар у ратовима, био је спреман за велика дела и у миру. Омалена, скривена Брусница, колевка Обреновића и седиште округа, постала је тесна у слободи. Упорност Паја ЈовановићБрусничана да саграде нову варош нису омели ни међудинастички сукоби. Држава је формирала комисију која је одабрала локацију и направила први регулациони план по којем ће се градити нека варош у Србији. Потпис кнеза Александра Карађорђевића 17. јануара 1853. године, којим је одобрио мишљење Државног савета о премештању Бруснице, означио је рађање новог града. Ницале су, једна за другом, јавне и приватне зграде, распоређене на 268 плацева, које су осим Брусничана куповали и Крагујевчани, Београђани, Ваљевци, Шапчани, Чачани, Јагодинци… Изградњом велелепног здања Окружног начелства, 1856. године, новоосновани град је фактички постао центар Рудничког округа. Од 1853. до 1859. године варош носи име по реци Деспотовици, поред које је изграђена. И док се Деспотовица убрзано градила, Брусница је лагано умирала. У њој је још само пркосила црква Светог Николе, чувајући сећање на напуштену варош.

Дошавши поново на власт, кнез Милош је 15. Априла 1859. године донео Указ о промени назива Деспотовице у Горњи Милановац, у знак сећања на свог брата, војводу Милана, на чијем је брусничком имању одрастао.
Истовремено, дао је новац за изградњу цркве св. Тројице, чији завршетак, 1862. године, није доживео. Првих деценија уочава се динамичан развој Горњег Милановца. Број становника се од 775 (1862) увећао на 2024 (1890). У том периоду отпочеле су са радом Основна (1857) и Женска школа (1858), Читаоница (1860), Гимназија (1879), Штедионица (1888)… У првој штампарији у граду почели су да излазе листови „Таково“ (1890) и „Рудничанин“ (1893), у време када се мало који град у Србији могао подичити својим новинама.
Прва половина XX века донела је граду много искушења и страдања. Милановчани су масовно страдали, а њихови домови разарани у I и II светском рату. Број становника 1921. године (2436) и 1948. године (2697), у односу на 1900. годину (2836), речито говори о размерама трагедије. Ипак, модернизација града је настављена и у том периоду. Пруга, започета 1912. године, рушена у току рата, обновљена је 1922. године. Електрификација, отпочета 1921. године, омогућила је да се 1927. у болници инсталира први рентген, а од 1928. гледају биоскопске представе. Између два светска рата уочавају се и почеци индустријализације, посебно у производњи бомбона и ратлука. У II светском рату град је претрпео највећа разарања у својој историји. Немци су, само у једном дану, 15. октобра 1941. године, спалили више од половине кућа и готово све јавне зграде.

Послератни период донео је Горњем Милановцу динамичан развој. Постао је значајан привредни, административно-политички, културни и спортски центар.

Погледајте све шта смо спремили за 2014.

Пријавом за учешће у акцијама Клуба, у обавези сте да током акције поштујете Статут и Правилник о извођењу активности КАУП-а, без обзира да ли сте члан КАУП-а, или неког другог  удружења.

Означено као , , , , , , , , , , , , , , , ,