Усуди се да верујеш (Драма на ТРЕМУ – други део)

            У нама никад не престаје потреба да верујемо у бајке. Само што тежњу да их остваримо, понекад сломи недостатак снаге или мудрости да се у њу верује. А онда се догоди ту поред нас и останемо затечени пред нечим што је и поред свега, у основи веома једноставно: чиста срца, пуна вере и снова. И нема ту „случајности“, потребно је безрезервно и недвосмислено веровати, без страхова и ма чега што поколеба, а о осталом ће се побринути Бог.

На судбоносном врху

14.02.2010. – Ноћ. Можда сам сањала. Боли…Живим! – лебдело јој је мислима док је ноћ бледела. Умало да ту бол пресече онај ледени дах ветра на Девојачком гробу и она бела лажна, умало фатална снежна степеница… Колико год неко био млад или стар, у тим ситуацијама се обично питамо – ЗАШТО. Након две године, Тања гласно каже – Бог ме је сачувао за Ненада – А тај исти Ненад ми је причао – Женићу се и у 40, или никад, али када сретнем заиста ПРАВУ –  Запросио ју је на врху Трем на првом сусрету, а једноставност и снага њихових одлука мени су остали потпора за смелост у изношењу неких животних ставова у које се данас мало ко усуђује да верује. 

погача у Вргудинцу за добродошлицу! :-) Сватови при успону на Дивну Горицу (1389 мнв)        

 „Гоци, пиши ме за Суву“ – јавила је Тања, чим је почело пријављивање. Акцију за прелазак Суве планине гребеном припремали смо две године и уложено је доста труда да она успе. Поред тога што је траса ултимативно лепа, карактерише је и одређен степен тежине. Оно што нисмо могли да знамо је да ће нас пратити екстремно висока температура, што са ограниченим залихама воде резултира једнаким исцрпљивањем као да ходате по дубоком снегу. Наравно, нисмо ни размишљали да ће та акција остати запамћена по венчању, каквог до тад није било.

           С времена на време, и када се пријавила за учешће, помишљала сам како ту девојку нешто више од планине вуче на то одредиште. Нисам могла да будем свесна колико сам интуитивно у праву. После две недеље, када је наша екипа већ била формирана, јавила се поново – Јел има места и за Нешу? – Е па нема, али пошто улази у Нишу и пошто је то НЕША, седећеш му у крилу до Вргудинца! – гласио је мој одговор 🙂 И ту је почело моје замешатељство, од ког сам у почетку по мало зазирала, плашећи се да постајем посесивна и надобудна. Пратећи Тањине токове, пожелела сам да чујем тог Нешу и кажем му пар ствари, као да је Тања малолетна. И како год то звучало, била сам озбиљна у томе, осећајући да ходам на „свом терену“. Окренула сам његов број – Хало зете, Гоца овде. Значи ми се видимо у петак. Нас са младине стране има 24-ро; када увече поседамо изложићеш нам своје аргументе у вези Тање, па ћемо да видимо за после – Настало је кратко ћутање, а потом је уследио одговор – Леле батеее! –

Домаћин Јоца је за сваки хитац викнуо за шта пуца! Девер Неша, из Радничког, пратио је Младу у стопу! ...и бринуо о њој све док је није предао Неши <3

Јавила сам у оба дома ко још са нама долази и ствар је одјекнула тако да није било никог у Нишу и околини ко за то није знао. Тањи сам предочила да не мора баш све да зна, али да сам заиста озбиљна да видим са ким овог пута има посла. Међутим, ту долази до најважнијег момента, за који нисам знала. Њихова прича је тек почела, али снажно и недвосмислено, чим су се срели. После две године од пада са литица Девојачког гроба, тек са њим је поново отишла ка Трему, и он ју је у наручју изнео на врх. Ту су се први пут пољубили. Јавила ми се са лица места да каже да је на Трему! Обоје су одлично знали шта од живота желе, а хтели су исто.

           Након позива, послала сам поруку обома – Еее, да се ви стварно венчавате, ја бих вас венчала на Трему… Онда је опет назвала и рекла да је то у начелу готова ствар. Е па кад је тако, онда другачије не може бити! Током само два дана, учесници акције су постали сватови и свако је имао одређену улогу. Много тога нисам ни морала сама да решавам, одвијало се спонтано, људи су били надахнути и посебно мотивисани и могу с поносом да кажем – достојни великог догађаја којег су медији врло селективно и оскудно испратили, плашећи се да то случајно не буде нечија „промоција“. Оно што је изузетно важно је да колико год сам све припремала, тешко да би било остварено како беше, без господина Зозе, нашег домаћина на Бојаниним водама. Поред младенаца, који су делили сан о таквом венчању (само што то нико није знао), моје маленкости (по чијем тексту су се Тања и Нешко пронашли), господин Зоза је неко коме су била пуна једра када је чуо за причу и необично је лепо било делити са њим све оперативне радње које су претходиле венчању на врху.

            У петак ујутро, возач се успавао, па смо га дигли из кревета у време када смо већ требали да кренемо. То време сам искористила да се вратим кући по личну карту, коју сам заборавила, а коју, као кума морам да имам. Код искључења са аутопута, пред Сићевачком клисуром, у комби је ушао и наш зет (сви су га већ тако звали), и то са буклијом како доликује. Заправо, једино што смо учинили мимо реда је то што се није ишло по Младу, већ обрнуто. Али, другачије се није могло, обзиром на сплет околности. У Вргудинцу су нас дочекали са погачом! Одатле, успон ка Дивној Горици је врло захтеван. Бројао је 1000 m успона и колико год да смо понели воде, потрошили смо је пре него смо стигли у дом. У касним вечерњим сатима, степениште још незавршеног здања на Пасарелу красиле су свеће за које су се побринули сватови – планинари. Ујутро, наш домаћин нас је испратио хицима у ваздух из своје пушке, пожелевши младенцима срећан живот. Кренули смо ка Трему, који је тог дана бацио у сенку и фестивал у Нишу! 

 Млада је била спремна - прва невеста у гојзерицама!

У последње време, венчања садрже елементе разних кореографија, које се недељама увежбавају, како би званице памтиле доживљај. Неки бирају ексцентрична места за то (под водом, у балону, и сл). Тања и Неша нису ништа увежбавали, а све ћемо памтити док нас има. Они су само следили своје снове. Када сам га упознала, било ми је јасно да ће Тању имати ко да води кроз живот, а када је изговорио завет стављајући јој бурму, све су очи биле пуне суза, колико нас је померио искреношћу изречених емоција и обећањем. А ја хтела да видим са ким Тања има посла!?  Више нисам бринула како ће њена мама да доживи све ово – да сам на њеном месту, била бих срећна. Тако је и било. Пукао је и шампањац, кум је бацио металне новчиће у ваздух, Тања бидермајер – свадба беше по протоколу! Дошли су сви који су могли и желели и свима је срце било пуно. То је ублажило чињеницу да смо до Девојачког гроба остали без воде. Касније смо препричавали комичну ситуацију са отварањем шампањца, горе на врху, јер је био попијен у трену само зато што је течан! На крају стазе, Саша је сачекивао све који су силазили са пуним канистерима воде, а на Бојаниним водама смо спремали роштиљ. Нешини планинари су донели и торту, коју су младенци пресекли цепином, а ми смо им после вечере уручили и поклон.

             Корачати коз живот отвореног срца, чисте душе, растерећен приземних интереса, стазом сопствених снова, је замисао коју негујем колико и она мене, а која ми је небројено пута оспоравана. Много тога и у мом личном искуству није томе ишло у прилог. Али, схватила сам одавно да је немогућност често само привид који намеће свакодневна урбана колотечина. Далеко од тога,  све чега смо свесни добија другачију, реалну димензију. Ту човек добије снагу само зато што јасније запажа и то је суштина моје нераскидиве везе са природом.

           Ова стварна прича јака је потпора јер развејава страхове свих врста чинећи могућом идеју која је у нашим животима најважнија. Зато и треба да остане записана и да буде водиља, јер немогуће постаје могуће само када се усудимо и ослободимо разних калкулација. Једино материјално је то што сам кумовала најраскошнијем икад приређеном венчању са још 23-је прекаљених  планинара Клуба активних уживалаца природе – на здравље! 

  

Кауповци, били смо део великог и најлепшег догађаја на планинама ИКАД, прославили тријумф љубави над замало трагедијом – ВЕРУЈМО!  A следећи пут, на Суву нас воде КУМОВИ!  🙂

 

 

Причу објавила „Моја планета“ (септембар 2012./број 24)

Означено као , , , , , , , , , ,

Коментари

  1. Ivana Martinović says:

    Dirljiva priča o jednom venčanju!Hvala ti Goco!

  2. Нема на чему Ивана, моје блаженство је немерљиво!