ОСВАЈАЧИ БЕСКОРИСНОГА (Един Дурмо, 1982.)

Писати о планини коју волиш, којој дајеш дeо себе, није нимало лако. Размишљања се своде на једну ствар: приказати што верније оно што пружа та планина, онај однос који се роди између човека и те планине, зачеће једне вере у неуништивост, постојаност, страх, патњу… Намучи се човек ако жели све то да доведе у један ред, да успостави складност и повезаност, јер све те мисли, баш као и планине које газимо, бивају искидане, разбацане, извијају се једна изнад друге, свака тежи да се извуче из најдубљих станица мозга и да постигне примат над осталима, да она буде та којом ће човек бити заокупљен, да се подреди вољи те мисли.

А све су нам драге. Сваки спомен на поход је прича и мисао за себе, сваки час проведен у гори је читава историја планинарске снаге и воље, сваки трептај је ризница великог богатства, испуњена усхићењем и жељом. Пожелимо да уздрхтимо. Стена, небо, планина… и ми. У том зачараном кругу, што стално хлапи и кипти, настојимо да украдемо што више, да упијемо богатство и беду разбеднелих, а сами смо бедна пролазност. Једна празнина! Празнина која ће пући од нагомиланог стида, блуда, среће, муке, празнина пуна ничега, јер све што имамо једно је велико ништа. И у часу када се вечно узнесемо, када душа буде слободна, када та иста душа не буде тражила оком, руком и уснама већ самом собом, у том часу ћемо знати истину. Једину и тешку. Истину за све! Клонулом руком уморни песник ће слати посљедњи поздрав планинама, а оне ће стајати као што су стајале онда када је свет био чист као заметак у мајчиној утроби. Саме у својој лепоти и бесмртности. Тада ће песнику бити казано посљедње сазнање, сазнање о срећи, о болу, о љубави која никад не копни…

Док се с металног неба буде спуштала ноћ, хладна и лепљива као смрт, у утроби планине одболоваће своје посљедње гажење пролазници срамног света. Пролазници у планини, пролазници у животу, као што пролази вода кроз речно корито да се више никада не врати.

Споменух једном приликом „освајаче бескорисног“. Свако на свој начин може судити о поруци коју они носе у себи. Ти младићи, често несхваћени у кругу свога деловања, постављени пред фразирана питања: чему све то, каква је корист од тога, што вас чека након успјеха (неуспеха)…

Где је стварно корист? Ја знам само једну ствар, ствар која се не учи него дође сама по себи, уврежи се у мозак као јак осећај, а то је да се у мени преплићу јака потреба и жеља, које су заборавиле сваку корист и због тога су најчистије и најузвишеније. Хтети и желети! Журећи бескорисном у сусрет, корисно остављамо иза себе, за друге, за оне којима је то корисно потребније. Нама је доста место под небом и вера у себе.

Стена стоји. Пркоси многима. Тешка је, као што је тешка ова борба у мени: ја против себе, жеља против разума, страх против пркоса.

Стојим под стеном и гледам је док се у мени догађа убиство, убиство мене, разума, убиство страха. Ово последње нас не чини кукавицама. Напротив, њиме постајемо јачи. Победивши страх, ми смо моћнији над самим собом, ми смо храбри. Храброст! Испод мене остаје дубина, остају препењани метри сиве стене која ме је заплашила и коју побеђујем својим страхом што се губи и јавља као ритам откуцаја срца, иза мене остаје корисно. Сваки камен, свака пукотина, ступ, сваки живац те стене је сада мој. Искри и расте у мени, распламсава се у буктињу среће и заноса, пламен што обасјава мрачне норме данашњице, јадне и труле, мемљиве као што су најпоганија свратишта. Носим тај пламен у себи као драгу успомену, заборављајући на зној, и умор, заглављено уже, на изгребене руке. Остало је задовољство и… бескорисност.