Осма капија

Стазама открића:

„Желели смо да својим приступом померимо границе, покажемо скривене лепоте нашег природног трезора, истраживачки, без стереотипне форме која спутава; да свежим ветром инвентивности прхнемо у једра слободе људима који воле боравак у природи… Али, нисмо могли очекивати да ће наша званично прва клупска акција бити овенчана новим открићем“
Гордана Атанасијевић

Не вреди…Морам, по ко зна који пут да почнем тим незаборавним првим утиском, када сам угледала Ваља Прераст пред сутон и остала задивљена пред  монументом нашег геонаслеђа. Висок, елегантан камени лук, чију је глатку, водом углачану унутрашњост обасјавало руменило залазећег сунца. Из даљине се чинило као да  се ради о вештачкој расвети, али нашавши се пред задивљујућом природном грађевином, схватила сам да је она под идеалним углом који јој омогућава да увек у предвечерје буде овако украшена.

Ти природни мостови, такозване прерасти, веома су ретки, и углавном представљају последње што остаје од пећине, након што се или њене таванице уруше, или их обликује вода крашким процесом. Током дугих геолошких периода, кречњачки слојеви нестају, а местимично остаје понеки лук, да као сведок епохе, немуштим језиком приповеда о томе како су настали. У делу источне Србије, коју називамо „карпатском“, геоморфолози су описали 7 изразитих природних мостова, и 4 чије размере још увек одговарају тунелима (пећуре, тунелске пећине), и који ће постати прерасти тек у далекој будућности.

После више од десет година дивљења овим изузетним експонатима под ведрим небом, импресије њиховим индивидуалним особеностима и даље су гласније од свих материјалних чињеница које сам о њима сазнала. А њихова чудноватост је људе опчињавала миленијумима, далеко пре него се ико од научника њима позабавио. Многа веровања из пребиблијских времена, нарочито су везана баш за прерасти. По њима, ту се сукобљавају силе добра и зла; душе мртвих, управо туда улазе у Рај, те отуд често затичемо речицу окићену цвећем (за нечију душу). Веровало се (и још увек се верује), у изузетно снажну магијску моћ воде која тече испод прерасти и њено лустративно дејство, којим ослобађа од свих злих чини. За неке се верује да имају исцелитељска својства, и колико год биле забачене, посећиване су често од оних који верују да им могу помоћи. Све то их на овим просторима, где су репрезентативно заступљене, чини оним што заиста јесу, у пуном смислу. Другим речима, немогуће је проћи пут од једне до друге прерасти, а да и даље ову појаву доживљавате само као орнаментику флувиокраса.

Првомајска четвородневна акција Клуба активних уживалаца природе (serbianoutdoor.com) на северном Хомољу, у околини Мајданпека, била је осмишљена да покаже људима нове стазе уживања и спознаје са нагласком на древну историју обраде метала, јер управо ту, налази се најстарији рудник метала у Европи, тако да се зна да је баш изнад Рудне Главе, пре 7000 година, човечанство искорачило из каменог у доба метала! Опуштена истраживачка атмосфера, која је окупила неколико жанрова на овом догађању, и која дозвољава скретања са стазе ако се спази нешто занимљиво, довела је до обелодањивања нечег што нико није могао да очекује – откриће нове прерасти – ОСМЕ  КАПИЈЕ, чије ће се тајне тек одгонетати…

 

Напредујући опуштено од Фељешане ка Брези, мимо зацртаног трека у GPS-у, на превоју, пред сам гребен уприличили смо предах, и припремали се за наредних 5 km хода под опсадом прелепих мотива за фотографисање. Али, нису сви седели на пропланку у хладу. Неко је поведен трилерима из мојих прича зашао у оближње шуме, ка месту где је на топо-карти означен извор. И можда би се само вратили са напуњеним чутурама, без посебних сензација, да учесник из Смедерева, Часлав Влајић, није споменуо ПЕЋИНУ! Повела нас је радозналост, обзиром да на карти ту нема никакве пећине, већ само вртаче. Заправо је и нема, стаза ка извору је водила кроз КАПИЈУ! Пред  лучно извијеним каменим дверима, које су отварале пролаз ка извору понорнице, чекала ме је учесница са питањем „Гоцо, јел ово ПРЕРАСТ?“.  Почела сам аутоматски „Па не, види…ПРЕРАСТ је МОСТ, дакле испод ње мора протицати барем неки поточић…пази поточић!“, спазих и са неверицом крочих под округли свод, видевши истог трена други отвор и речицу.  Да, то је ПРЕРАСТ! Камени лук који надкриљује речицу. Не могавши да верујем да их има још и да смо управо код једне о којој нисам прочитала ни један рад… Дакле, она је јавности непозната. Била.

Остатком дана, екипа је делила расположење са пуно емоција. Оно што смо могли је да фотографишемо и апроксимативно одредимо димензије, како бих исто вече вест проследила стручњацима и медијима. То што ми је интернет исто вече заказао, беше пријатан изговор, да дамо одушка нашој еуфорији. Међутим, чим сам допутовала послала сам вест свим редакцијама; „Политика“ је објавила новост, читаоци „Планете“ добијају комплетну причу, а нашем Кауповцу др Срђану Белију из Завода за заштиту природе Србије и Академском спелео алпинистичком клубу (АСАК-у) проследила сам и званичан допис са свим потребним подацима, као позив да проуче појаву. Договор је пао брзо и једва сам чекала да сване тај дан када ћу видети како то изгледа када стручна екипа идентификује ново откриће, о чему сам раније само слушала, распитујући се. Ишчекивани догађај међутим, био је све осим рутинске идентификације!

Наравно, много пре него што смо се ми тамо појавили, мештани разбацаних појата на Брези, од давнина су добро знали  малену понорницу и њен мост – Гаура Урсули, како су звали и једно и друго, што у преводу са влашког значи Мечја рупа. Овај топоним иначе не постоји на топо картама. Поред др Белија, геоморфолога Завода за заштиту природе Србије, четворочлану екипу АСАК-а чинили су: Предраг Стошић, Борис Станојевић, хидрогеолог инг. Михаило Мандић – Зис и др Јелена Ћалић, геоморфолог из Института „Јован Цвијић“ (САНУ). Да наведемо и петогодишњег Тому, спелеолошко дете, коме је вероватно бесмислена песмица о „Једној пећини строгој у којој живи Баба Рога“, јер ни најмање није зазирао од скакутања око понора са мачем у руци. Сјајан тим за истраживачку лекцију. Али, када смо крочили пред двери Мечје рупе, осим дивљења, развијала се и резерва при изјавама, јер се испоставило да је овај мост по много чему другачији од оних које знамо до сада, те да ће неки одговори захтевати даља истраживања. Њен лук чини кречњак; речица не пролази својим током испод њеног свода, већ напрасно под њим понире, што ни код једне прерасти није случај. Испитивањем једног од два бочна канала, спелео екипа је установила да се он вероватно спаја са понором којим отиче речица, али је запушен. Сложили су се око тога да је узводни лук резултат рада воде, док се у вези низводног лука мишљења разилазе, тј. тезе умножавају. Слушам и размишљам – нешто је ипак морало пробити ову стену, а верујем да је овакве облине могла извајати једино вода. Оно што до тад нисам чула, а тицало се чињенице да је ово кречњачки свод, јесте јачина коју лучна творевина поседује самим тим што има такав облик. Опет, и ако је кречњачке структуре, компактнији је од околног материјала, кога узводно чине туфови и пешчари.

Што се водотока тиче, од мештана Илије Бабића сазнајемо да се воде понируће Гауре Урсули, појављују на Даниловим врелима. Ни овог топонима нема на картама, али обзиром да је то једини извор са те стране, логично би било да се њене воде појављују баш ту (ако подземни водотокови уопште имају логику). Али је интригантна могућност да је Мечју рупу у неком претходном геолошком периоду пробио неки други ток обрнутог смера од садашњег! И још нешто: даћу себи слободу да кажем да ми се један термин нарочито допао – палеопрераст. Изговорен је несташним тоном, испраћен осмехом, по чему претпостављам да се ради о жаргону смишљеном на лицу места. Међутим, прво што сам тад помислила, била је прераст у Рготском камену, која се данас налази поред, а не преко тока реке која ју је обликовала док је имала другачији ток (меандарска прераст).

Колико год да сам пасионирана, не могу као лаик да судим о основаности теза које сам тога дана чула. Држећи камеру у руци, од присутних ауторитета нисам тражила коначан суд, већ сам желела да снимим само први утисак, ништа више. Али, ти утисци и њихова дискусија су нешто што заиста покреће машту. А за то, (можда) за разлику од стручњака, имам бесконачан простор. Па ипак, стрпљење ће бити потребно и мени и њима, јер још доста тога требати докучити у овом ребусу званом Гаура Урсули, који ће очигледно бити преседан, што се тиче генезе природних мостова. А здрава истраживачка машта пасионираних увек има упориште негде између импресије и гласа науке. Јер и они и ми имамо једну заједничку црту: тежњу да током времена, посматрајући нешто довољно дуго, разумемо камен и воду кад проговоре. И не само то, с културолошког аспекта, за сада је јасно једино порекло назива, јер у левом стубу моста постоји уздигнуто удубљење, карактеристично за склониште (брлог) медведа, којих је овде некада било. Али шта је са осталим култним веровањима, која се по правилу нижу у околини сваке прерасти? И то треба сазнати од преосталих, иначе све ређих житеља Брезе.

Обзиром на неистраженост ових предела и њихов карактеристичан литолошки састав, прича о овим изузетним природним феноменима – каменим мостовима, очигледно није завршена. Потребно је истраживати и уопште не сумњати у извесност нових открића. A oд 13 – 15. jула, КАУП (serbianoutdoor.com) вас води у обилазак прерасти источне Србије, овога пута као неко ко је постао део аутентичне истраживачке приче! Због обимности свега што ће се том приликом видети и сазнати, учесници добијају CD са мултимедијалном ауторском презентацијом. Биће то прилика да се прерасти виде и доживе из прве руке у пуном светлу њихове лепоте и значења.

 

За часопис „Моја планета“ (број 21/20.06.2012.): Гордана Атанасијевић

Председник Клуба активних уживалаца природе Београд

Означено као , , , , , , , , , , , ,