Реликтна принцеза

Објављено у Планинарском гласнику број 52

И ако се многи наши локалитети одликују присутношћу разних природних реткости и драгоцености, због чега уживају законску заштиту, овдашњи љубитељи природе, као да се никада на то неће довољно навићи. Увек се изнова дивимо и чудимо – од куда баш код нас тако нешто, и толико тога баш овде? А све има своје зашто, па тако и чињеница о необичним и ретким облицима рељефа, или распрострањењу живих врста баш ту, на просторима централног Балкана, има солидну основу, коју су експерти одавно објаснили.

Не само Балканско полуострво, већ и читав медитерански басен, садржи изузетно вредне центре биодиверзитета, односно разноликости живог света, каквих је у свету тек тридесетак. Шта више, са 2700 врста ендемских биљака, ботаничари Балканско полуострво сматрају центром ендемизма, и ако ту чињеницу свесно прихватимо, онда би нашим лаичким чуђењима могао доћи крај, као и интерпретацијама, која не ретко нису баш аутентична, већ мало преобраћена управо тим неуким, пуким дивљењем, када се нађемо на месту где расте таква једна врста, па нас заокупи снажна емоција, налик на смешу локално-патриотског поноса и Сојеровске еуфорије пред нечим, чега „нигде нема осим овде“.

А како може бити другачије, када се нађете у скровитој пукотини огромног кањона, оивиченог суровим вертикалама, које обрастају армије нежних бусенчића са светло љубичастим цвастима у облику розета? Сва та огромна, рапава кречњачка симфонија, уфејдована нежним тоновима, добија мекши, питомоји израз. А онда Вам неко каже да ТО расте само ту, што наједном развије осећање почасти што можете да је видите, дотакнете, фотографишете. Нарочито на местима где се кањонско корито шири, и даље заклоњено високим крошњама, попут страже, као да сте у некој од палата њене престонице. А истина је тек нешто мање узвишена, колико да развеје мистику свих ових метафора.

После свих ових година бављења природом, схватам да сам се све време трудила да управо то превазиђем, у тежњи да објасним оно што оком могу да видим, а што плени свачије биће. И даље не одолевам веровању да оно што је највредније и најлепше, природа најљубоморније скрива на сразмерно теже приступачним местима. Многе биљке су смештене тамо, где се може доћи једино ако се има жеља за тим и уложи одређен труд. Захваљујући тој чињеници, неке популације су већином очуване. Такав је случај и са симболом планина – рунолистом, али и са рамондом, која стасава на много нижим висинама. Оне на жалост ипак страдају од стране колекционара, углавном на местима где су приступачније, и где се број преосталих јединки може избројати и изразити у десетинама појединачних примерака.

Рамонде су веома занимљиве и ретке биљке Србије. Оне су љупког изгледа који подсећа на афричку љубичицу коју гајимо по кућама. У народу су познате и као колачићи.
За рамонде је везана једна необична и ретка појава: чак и ако се потпуно осуше, могу поново оживети када их залијемо. Вероватно захваљујући овој особини, рамонде су преживеле чак и последње ледено доба.
Пронашао ју је први Јосиф Панчић 1874. године и назвао  је српска рамонда (лат. Ramonda serbica). Биљка је пронађена најпре на Ртњу, а касније и у околини Ниша.
У то доба на српском двору живео је краљ Милан Обреновић са својом прелепом принцезом, а касније и краљицом Наталијом. Краљ је веома волео да борави у у Нишу, тадашњој другој престоници Србије. Са краљем и краљицом је увек путовао и др Сава Петровић, дворски лекар. Доктор Сава Петровић је био изузетно образован човек, а поврх свега је волео ботанику. Много времена је проводио у дугим шетњама по природи. Тако је открио да у околини Ниша живи још једна врста, коју је назвао нишка рамонда (лат. Ramonda nissanа). Али, то име нова врста никада није званично понела.

Легенда каже да је уважени дворски лекар био очаран лепотом краљице Наталије. У њену част је променио име нишка рамонда у Наталијина рамонда (лат. Ramonda nathaliae).

Рамонде су по много чему занимљиве и ретке биљке. Први их је идентификовао и описао Јосиф Панчић 1874. године, пронашавши је најпре на Ртњу и у околини Ниша. Један од њених варијетета носи име краљице Наталије, јер је, како се причало, дворски лекар, Сава Петровић, иначе и пасионирани ботаничар, био очаран лепотом наше краљице, која је у своје време важила за једну од најлепших жена света.

У стручној литератури, Ramonda serbica се често назива Српски феникс (Serbian phoenix flower), због своје јединствене особине да чак и када се задуго потпуно осуши, могу је оживети нове кишне капи. Сматра се да је управо захваљујући тој особини, ова врста преживела последње ледено доба, које се завршило пре 25000 година.

Име ове малене и посве инспиративне биљчице, чије присуство краси само неке одабране планине и клисуре, носи и посебно признање које сваке године, под покровитељством Скупштине града Ниша, књижевна колонија „Сићево“ уручује исто тако само одабраним књижевницима за њихова дела.

Рамонде су вишегодишње зељасте биљке и спадају у терцијарне реликте, једна од неколико врста које припадају тропско-суптропској фамилији Gesneriaceae. Као таква, она је пример живог фосила балканске и европске флоре. Предпоставља се да потиче од афричке флоре из периода терцијара. Рамонде су ендемити централног Балкана (Србија, Црна Гора, западна Македонија, Албанија Грчка, Бугарска), и њихова станишта налазе се у клисурама и нижим планинским гребенима на висини од 150 до 1800 m, у пукотинама кречњачких стена, заштићених шумском вегетацијом, и то углавном на оним које су  окренуте ка северу. Код нас су распрострањене на Ртњу, северним падинама Сврљишких планина, Сувој планини, Јелашничкој, Сићевачкој и клисури Миљковачке реке, Лазаревом кањону, Радованском камену, Чифлику, Копривнику, Руговској и клисури Сушице, Жљебу, крај извора Дрима, у кањону Ибра, Коритнику, клисури Призренске Бистрице и клисурама северних огранака Шарпланине, Ошљаку и Пастрику.

 

Једно од највелелепнијих станишта Рамонде посећивала сам годинама, наилазећи само на њене прецветале остатке. Али, прошла зима, која беше блага, без снега, а пролеће без већих падавина, учиниле су Лазарев кањон проходним у време њеног пуног цвета, ког сам коначно могла да видим после осам година похођења тог места. Признајем, да ми је радозналост прерасла у опсесију, обзиром на чињеницу да када цвета, од таквих као ја, чувају је хучне, набујале воде Вејске реке, које кањон чине непроходним.

Субота, 3. јуни 2007-ме, Дубашница обасјана сунцем, у Лазаревом кањону раскошна игра светлосних снопова, а од звукова природе, нису присутни једино они које прозводи вода. Његове двери биле су отворене острашћеним радозналцима, а пукотине високог коридора отварале су Рамонде, приказујући његовe пролећне тонове у пуном сјају. Овакав утисак не умањује сазнање да ово није њено једино станиште, већ напротив, истиче свом снагом магијску особину скровитости овог терена, идеалног да у њему нађе уточиште ова прелепа, мала реликтна принцеза. Крхког, још тананијег изгледа, спрам сурих кречњачких литица, у којима се гнезде орлови, својом суптилном појавом, она снажно истиче један контраст, својствен само овом крајолику.

Заиста, доживљај проласка многих предела, може бити потпун тек када знамо поред чега све пролазимо и по чему корачамо. А када то знамо, враћаћемо му се много пута, не бисмо ли га доживели у свим његовим издањима, од којих сваки има посебан смисао једне исте целине наше тако гламурозне природе. Већ после недељу дана, водила сам на то исто место групу планинара. Успели смо да дођемо до првих стена на којима станују рамонде, али су набујале воде, својствене пролећу ограничиле наш даљи пролаз. Верујем, да је и то била и те каква привилегија упорних трагалаца за ретким и драгоценим призорима. Један од разлога што успон на Малиник водим увек у то време, јесте и овај, како бисмо имали бар шансу да уловимо тренутак, када ће воде бити довољно ниске, да нас пусте до њених првих одаја, у време када цвета.

Нежан цвет посвећен тужној краљици

Краљица Наталија рођена је 1859. године у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник, а мајка принцеза од Молдавије. Удала се за српског кнеза Милана Обреновића 1875. године. Имали су само једно дете, сина Александра.
Краљица Наталија је важила за једну од најлепших жена света. Један француски књижевник рекао је да она представља лепоту грчке богиње.
На жалост, прича се није завршила као у бајкама и краљ и краљица нису живели срећно до краја живота. Развели су се 1888. године. Наталија је протерана из Србије и отишла у манастир.
Своју имовину оставила је Универзитету, манастирима и црквама Србије.

Гордана Атанасијевић

Означено као , , , , , , , , , , ,