О ПУТОВАЊУ – Херман Хесе (1904.)

Ни сада, после више од 100 година не може се рећи другачије: есенцијално значење путовања је духовне природе и самим тим врло лично. Ова прича носи у себи врло лепо и прецизно описану суштину кретања кроз простор и специфичности које их чине посебним, а које зависе од нас самих. Уједно, то је и начин доживљавања предела који Клуб својим делатностима жели да подстакне и развије код појединаца.

Када је тражено од мене  да напишем нешто о поезији путовања, на први поглед ми је изгледало примамљиво да од срца нагрдим грозоте модерних тежњи за путовањима, помахниталу жељу за путовањем, једнолике модерне хотеле, градове за странце, као што је Интерлакен, за Енглезе и Берлинце, баденски Шварцвалд који је поружнео и постао безмерно скуп, олош из великих градова који жели да живи у Алпима као код куће, тениске терене у Луцерну, гостионичаре, келнере, хотелске обичаје и хотелске цене, домаће вино и народне ношње које су се исквариле. Али, када у возу између Вероне и Падове пред једном немачком породицом нисам крио овакве погледе, хладно и љубазно су ме замолили да ћутим; а када сам други пут у Луцерну ошамарио једног ниткова од келнера, нису ме замолили, већ су ме натерали да неодложно напустим кућу. Од тада сам научио да се савладавам.

Такође ми је пало на памет да сам изузетно много уживао на својим малим путовањима, да сам био задовољан и да сам са сваког од њих са собом понео веће или мање благо. Па чему онда грдња?

О томе како би модеран човек требало да путује постоји много књига и књижица, али колико ја знам, нема ни једне добре. Када неко креће на путовање требало би, коначно, да зна шта ради и зашто то ради. Данашњи варошанин то незна. Он путује зато што је лето у граду сувише врело. Он путује зато што се нада да ће променом ваздуха, гледањем друге околине и  људи да се одмори од уморног рада. Он путује у планине јер га с нејасном жељом мучи неразумљива чежња за природом, за земљом и растињем; он путује у Рим јер то спада у образовање. Али, углавном путује зато што путују његови рођаци и комшије, зато што после може о томе да прича и да се с тим размеће, зато што је то мода и зато што се после тога код куће опет осећа тако лепо и пријатно.

Све су то разумљиви и честити мотиви. Али зашто господин Кракауер путује у Бертесгаден, господин Милер у Граубинден, госпођа Шилер у Санкт Блазин? Господин Кракауер то ради зато што има толико много познаника који увек иду Бертесгаден, господин Милер зна да је Граубинден далеко од Берлина и да је у моди, а госпођа Шилер је чула да је у Санкт Блазину ваздух тако чист. Све троје би могло да промени своје планове за путовање и правце, и било би потпуно исто. Свуда може да буде познаника, свуда може да се да новац, а Европа је неизмерно богата местима са добрим ваздухом. Дакле, зашто баш Бертесгаден? Или у Санкт Блазин? Грешка је у овоме. Путовање би требало да представља стални доживљај а нешто вредно може да се доживи само у окружењу са којим постоје духовне везе. Неки симпатичан излет, весело проведено вече у било којој башти ресторана, вожња паробродом по омиљеном језеру, сами по себи нису никакви доживљаји, никакво обогаћивање нашег живота, нису подстицаји који имају трајну снагу. Они могу то да постану, али за господу Кракауера и Милера, тешко.

Вероватно за ове људе уопште нема ни једног места на земљи са којим имају дубље везе. За њих нема земље, нема обале или острва, нема планине, нема старог града који их привлачи снагом наслућивања, чији би изглед испунио њихове најдраже снове и чије би им упознавање значило сакупљање блага. Па ипак, кад већ морају да путују, могли би то да раде срећније и лепше. Пре путовања би морали, па макар само и на карти, да се бар површно обавесте о оном што је најбитније за земљу и место куда путују, какав је положај, какав облик земљишта, какви су клима и становништво у поређењу са домовином и уобичајеном оклином онога који путује. А за време боравка на непознатом месту морали би да покушају да се упуте у оно што је карактеристично за ту област. Морали би да планине, водопаде, градове не загледају само у пролазу као ефектне појаве, већ да науче да сваку од њих препознају као неопходну и израслу, и због тога и лепу појаву на том месту.

                  Ко има добру вољу, лако ће доћи до једноставних тајни уметности путовања. Неће пожелети минхенско пиво у Сиракузи и неће сматрати да је изветрело и скупо ако га тамо нађе. Неће путовати у стране земље, а да бар у извесној мери не познаје њихов језик. Природу, људе, обичаје, кухињу и вина у туђини неће мерити по мерилима своје домовине, неће желети да Венецијанци буду одречнији, Наполитанци мирнији, људи из Берна љубазнији, вино кијанти слађе, Ривијера хладнија, острва стрмија. Покушаће да свој начин живота прилагоди обичајима и карактеру места, па ће у Гринделвалду устајати раније, а у Риму касније итд. Свуда ће покушати да се приближи народу и да га разуме. Неће се дакле кретати у интернационалним хотелима, већ у гостионицама чији су власници и радници домаћи, или јш боље, код приватника, на основу чијег ће живота стећи слику о животу народа.

Било би невероватно смешно када би путник у Африци хтео да седне на камилу у героку и цилиндру. Али, сматра се нормалним да се у Цермату или Вангену носе париски костими, да се у француским градовима говори немачки, да се у Гешенену пије рајнско вино и да се у Орвиету једу иста јела као у Лајпцигу. Када ову врсту путника упиташ за Бернску Висију, причаће са негодовањем о високој цени карти за воз који иде преко врха Јунгфрау, а када почнеш са њима да причаш о Сицилији, сазнаћеш да тамо нема соба које се греју, али да у Таормини има првокласна француска кухиња. Питаш ли о тамошњем народу и животу, испричаће ти да носе исте, бескрајно смешне ношње и да говоре једним потпуно неразумљивим дијалектом.

Доста о томе. Хтео сам да говорим о лепоти путовања, а не о неразборитости већине путника. Поезија путовања није у одмору од свакодневнице, рада и љутње, није у случајним сусретима са другим људима и посматрању других слика. Она се не налази ни у задовољавању радозналости. Она је у доживљавању, што значи обогаћивању, у органском примању новостеченог, у повећању нашег разумевања јединства у разноврсности, великог ткања земље и човечанства, у поновном проналажењу старих истина и закона под сасвим новим околностима.

                  Уз то долази и нешто што бих специјално хтео да назовем романтиком путовања: разноврсност утисака, весело или плашљиво очекивање изненађења, али пре свега, оно највредније, однос са људима који су нам нови и непознати. Испитивачки поглед портира или келнера исти је у Берлину као и у Палерму, али поглед рецинског пастира, кога си изненадио на једном скровитом пашњаку у Граубиндну, нећеш заборавити. Нећеш заборавити ни малу породицу у Пистоји код које си једном боравио две недеље. Можда ћеш заборавити имена, вероватно се нећеш јасно сетити малих субина и брига тих људи, али никада нећеш заборавити како си се, најпре деци, а онда бледој жени, онда мужу или деди приближио у једном срећном часу. Јер, са њима ниси морао да причаш о познатим стварима, ниси се надовезивао на старо и заједничко, био си им толико нов и стран као и они теби, морао си да се оставиш конвенционалности, да црпиш из себе самог, да се вратиш коренима твога бића, да би могао нешто да им кажеш. Са њима си вероватно говорио о ситницама, али као човек са човеком, испитујући и питајући, са жељом да научиш да ове странце мало разумеш, да освојиш један део њиховог бића и живота и да га узмеш са собом.

Ко у страним пределима и градовима не иде само за познатим и најупадљивијим, већ прижељкује да разуме оно што је истинско и дубоко, и да га с љубављу прихвати, у његовим ће сећањима посебан сјај имати углавном случајности, ситнице. Када мислим на Фиренцу, као прву слику не видим катедралу или палату Сињорије, већ језерце са златним карашима у Гардино Боболију, где сам првог свог поподнева у Фиренци разговарао са неким  женама и њиховом децом, први пут чуо флорентински језик и град који ми је познат из многих књига по први пут осетио као нешто стварно и живо са чим могу да причам и што сам могао да ухватим рукама. Све ми се сигурно и јединствено појављује из веома малих, споредних догађаја, и ако сам заборавио и неколико лепих слика из Уфиција, имам зато сећања на вечери које сам провео ћаскајући са домаћицом у кухињи, са момцима и људима у малим винским крчмама, сећања на причљивог кројача из предграђа који је на својим кућним вратима на мени крпио поцепане панталоне, и уз то ме почастио ватреним политичким говором, оперским мелодијама и веселим народним песмицама. Такве маленкости често постају срж драгоцених сећања. Симпатични градић Кофинген и поред кратког задржавања – била су то два сата – нисам заборавио, јер сам се у њему песницама потукао са једним момком који је био заљубљен у крчмареву ћерку. Дражесног места Хамерштајн, јужно од баденског Блауена, са свим његовим крововима и лучицама не бих се тако јасно и лепо сећао, да га једном, касно увече, пошто сам био залутао у шуми, нисам случајно пронашао. Када сам скренуо код једног испуста, угледао сам га изненада и неочекивани како лежи доле испред мене, мирно и успавано, са кућама приљубљеним једна уз другу, а иза свега тога је управо излазио месец. Да сам овде стигао удобним друмом и прошетао, ништа више од тога не бих знао. Био сам тамо само један сат, а цео живот имам лепу, драгу слику. А са сликом овог сеоцета имам живу представу о читавом, јединственом пределу.

Ономе ко је у младости са мало новца и без пртљага препешачио једну добру деоницу, сигурно су познати ови утисци. Ноћ проведена у пољу детелине, или у свежем сену, измољен комад хлеба и сира у удаљеној бачији, неочекивани долазак у гостионицу у којој се одржава сеоска свадба на коју те позивају, све то чврсто остаје у сећању.

Само, због случајног не треба заборавити битно, због романтике не треба заборавити поезију. Опустити се на путовању и веровати у драги случај свакако је добра пракса, али свако путовање мора да има чврст, одређени садржај и смисао, ако се од њега очекује да буде пријатан доживљај у дубљем смислу. Да се иде около по страним земљама из досаде и површне радозналости, а да нас при том не занима и да нам је страно њихово унутрашње биће, недопустиво је и смешно. Управо као неко пријатељство или љубав који се негују и којима се приноси жртва, као нека књига која се са размишљањем изабира, купује и чита, тако и свако путовање из задовољства или студијско, мора значити љубав, жељу за учењем, предавање. Оно мора да има сврху да нека земља и народ, неки град и предео постану духовни посед путника који с љубављу и предавањем мора да ослушкује туђину и да се са истрајношћу помучи око тајне свога бића. Кобасичар који путује у Париз и Рим зато што се покондирио и због неравнина у образовању, нема ништа од тога. Али ко дуго, од ране младости носи у себи чежњу за Алпима, за морем, или за старим италијанским градовима, и ко је уштедео баш колико треба новца и времена за путовање, он ће сваки камен за обележавање миља, сваки сунчани и снежни врх и морски предео у туђини урезивати у себе и неће га пустити из срца пре него што разуме језик ових ствари, пре него што му мртво постане живо, пре него што немо проговори. Он ће у једном дану бескрајно много више да ужива и да доживи, него модеран путник годинама, и док је жив са собом ће носити благо радости, разумевања и срећног задовољства.

                  Ко не мора да штеди време и новац и ко жели да путује, морао би да има снажну потребу да земље за које слути да их његово око и срце прижељкују, део по део учини својим и да у лаганом учењу и уживању освоји за себе један део света, да у многим земљама ухвати корене и да са Истока и Запада сакупи камење за лепу грађевину једног свеобухватног разумевање жеље и њеног живота.

                  Не поричем да се већина данашњих људи који желе да путују састоји од уморних становника градова, који немају ни један други захтев осим да неко време осете освежавајућу и утешну близину живота у природи. Они радо причају о „природи“ и према њој имају извесну на пола плашљиву, на пола заштитничку љубав. Али, где је траже и колико њих је нађе?

...као и сваком путовању. Јер, то је начин да се са њега вратите испуњени новим

                  Веома је раширена заблуда да је довољно само отићи на неко лепо место да би се приближило „природи! И да би се доживеле њене силе и утехе. Потпуно је тачно да ће грађанину који је напустио своје вреле улице свакако морати да прија свежина и чистоћа ваздуха на мору или у планинама. И тиме се задовољава. Осећа се свежијим, дише дубље, спава боље, захвалан се враћа кући и мисли да је баш уживао у „природи“ и да ју је упио у себе. Незна да је од тога узео и разумео само најповршније, најнебитније, а да је оно најбоље, неоткривено оставио да лежи на путу. Он не уме да гледа, да тражи, да путује.

У основи је погрешно мишљење да је много једноставније и лакше да се у себе прими један део Швајцарске или Трипола, или Серверног мора, или Шварцвалда, него да се добије ваљана представа Фиренце или Сиене. Људи којима од Фиренце урезано у сећање не остаје ништа осим торња palazzo vecchio и куполе цркве, неће ни од језера Шлир са собом понети ништа осим обриса Венделштајна, а од Луцерна ништа осим једне слике Пилата и испарења плаветнила језера, и после неколико недеља ће по ономе што стварно имају у души, бити сиромашни као пре. Природа се пред ноге баца тако мало као и култура и уметност и управо од неуког човека из града захтева бескрајно давање пре него што му се разоткрије и преда.

Лепо је да се возом, или у поштанским колима путује преко Готарда, Бренера или Зимплона и лепо је да се путује Ривијером од Ђенове до Ливорна, или бродом од Венеције до Киођа. Али после таквих утисака ретко кад остане трајна својина. Само изузетно префињени и образовани људи су способни да приме и задрже карактеристике неког већег предела који су овлаш окрзнули. Већини остаје само општи утисак о морском ваздуху, плаветнилу воде и обрисима обале, а и то брзо нестане, као сећање на позоришну слику.  Тако је код скоро свих учесника омиљених групних путовања по Средоземљу.

Не мора све да се види и упозна. Ко је темељно прошао два брда и две долине швајцарских Алпа, боље познаје Швајцарску него неко ко је са картом за кружно путовање за исто време прошао целу земљу. Ја сам сигурно био пет пута у Луцерну и Фикнауу, а Фирвалдштетско језеро још увек нисам у себи схватио и докучио док нисам на њему провео седам дана сам, у чамцу на весла и прошао сваки затон и испробао сваку перспективу.  Од тада ми оно припада, од тада могу у сваком часу, без слика и карата да замислим сваки његом најмањи део и да га изнова волим и уживам у њему: облик и вегетацију обале, изглед и висину планина, свако село са црквеним торњем и пристаништем, боје и одсјаје воде у сваком часу дана. На основу ових чулно јасних представа могао сам и да разумем тамошње људе, да разликујем и разумем понашање и дијалекте у приобалним селима, типичне црте лица и презимена, карактер и историју појединих градића и кантона.

А венецијанска лагуна би ми, и поред моје велике љубави према Венецији, остала страни чудан и несхватљив куриозитет да нисам, уморан од глупог гледања једног истог, на осам дана и ноћи узео чамац, хлеб и кревет код једног рибара из Торчела. Веслао сам дуж острва, гацао сам режом по мрким, муљевитим спрудовима, упознао биљке и животиње лагуне, дисао и посматрао њен јединствен ваздух, и од тада ми је она присна и пријатељска. Тих осам дана сам вероватно могао да потрошим на Тицијана и Веронезеа, али у оном рибарском чамцу са троугластим златномрким једром научио сам да боље разумем Тицијана и Веронезеа, него у Академији и Дуждевој палати. И не само неколико слика, већ и читава Венеција није за мене више само лепа загонетка које се плашим, већ је постала много лепша стварност која ми припада и на коју, зато што је разумем, имам право.

Дуг је пут од лењог посматрања златне летње вечери и о д безбрижног, лагодног удисања лаког, чистог, планинског ваздуха, до унутрашњег разумевања природе и предела. Дивно је да се лагодни часови одмора проведу у лежању на ливади топлој од сунца. Алипотпун, стотину пута дубљи и племенитији ужитак има само онај коме је ова ливада са планином и потоком, и јовама и ланцем врхова у даљини, присан, потпуно познат део земље. Да се из једног таквог комадића тла читају његови закони, сагледавају неопходности његовог стварања и вегетације, да се схвати у односу на историју, темперамент, врсту градње и начин говора и ношњу тамошњег народа, то захтева љубав, давање, вежбу. Али такве муке се исплате. У земљи коју си својом великом жељом и љубављу учинио блиском и својом, свака ливада и свака стена на којој се одмараш, предаће ти своје тајне и приближиће те снагом коју неће дати другима.

                  Рећићете, не може свако да проучава парченце земље на коме живи недељу дана као геолог, историчар, истраживач дијалеката, ботаничар и агроном. Наравно, не. Ради се о осећању, а не о познавању имена. Наука још никог није учинила блаженим. Али ко има потребу да не направи ни један празан корак, ко стално живи у целини и ко осећа да је обухваћен ткањем света, томе очи свуда брзо иду на битно, на право, на оно што се налази на земљи. Свуда на земљи ће наћи дрвеће, облике планина, животиње и људе да их осећањем докучи и да се на њима заустави, уместо да трчи за случајностима. Он ће открити да се ово заједничко, типично, изражава и у најмањим цветовима, у најтањим бојама ваздуха, у најбезначајнијим нијансама дијалекта, облицима градње, народним играма и песмама, и у зависности од његове обдарености, једна шаљива реч омиљена у народу, или шум лишћа, или црквени торањ, или један мали, редак цветић, постаће за њега формула која потпуно и сигурно обухвата читаво постојање неког предела. А такве формуле се не заборављају.

Доста са овим. Хтео бих још да кажем да не верујем у неки посебан „таленат за путовања“ о којем се често говори. Људи којима на путовањима туђина брзо и срдачно постане блиска и који имају око за право и вредно, то су исти они људи који су у животу уопште препознали смисао и који знају да следе своју звезду. Јака носталгија за изворима живота, тежња да се осети пријатељство и јединство са свим што живи, ствара, расте, то је кључ за тајне света које ћете жељно и с радошћу следити не само на путовањима у далеке земље, већ и у ритму свакодневног живота и доживљавања.

 

Означено као , , , ,