Нема горе без вука и ’ајдука

Најконтраверзнији лик из животињског царства; негативац из многих бајки у којима је био оличење препредености, зла и подмуклости. За већину он представља шумског крволока од кога се леди крв, нарочито при пуном месецу, а с’ друге стране, са аспекта историјске митологије, представља велику мајку. Колико су бајке уз које смо васпитавани имале удео да ова врста данас постане чак угрожена у неким крајевима, нисмо сигурни, али да је у великој мери уопште ВУК омражен, то свакако. Колико међутим истине може бити у бајкама, или легендама, сасвим је извесно.

Ако бисмо свакој животињској врсти доделили по неку песму за коју сматрамо да је за њу одговарајућа, онда би за вука без сумње то била она од Дугмета -Шта би’ дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве…- Јер шта би друго могао да пева онај кога оквалификоваше да је плод мрачних сила, они исти који својој деци дају име управо тог „вукодлака“ не би ли га исто штитило од тих мрачних сила и демона.

Не постоји нико ко незна за легенду о настанку града Рима, тј. браћу Ромула и Рема које је одхранила вучица. Стари народи су добро познавали вука, једнако га се плашили и поштовали. И ако многи грчки и римски писци о њему говоре са одбојношћу и нетрпељивошћу, које је Изегрин вазда изазивао, у старој германској митологији, Вотанову животињу више цене него што је презиру. Касније, хришћанство је потиснуло високу песничку митологију старих народа, претворивши Вотана у ђаволског дивљег ловца, а његове вукове у псе, који на крају постају вукодлаци. Па ипак, кроз сва та времена, презир према вуку проткан је потајним страхом пред страшним и надприродним способностима ове животиње. Тако је у нашем народу било уобичајено мушком детету дати име Вук, не би ли га то сачувало од урока.

HOMO HOMINI LUPUS ESTДА ЛИ?

Добра организованост вучје заједнице је са стратешког аспекта у човеку од давнина изазивала дивљење. Вук наиме може да живи као самотњак, у пару или чопору. У заједници (чопору) раде узорно тимски, потпомажући се међусобно и комуницирајући различитим завијањем. Зими, када је снег дубок, сакупљају се у веће чопоре у којима иду по трагу својих претходника, баш као што су чинили Индијанци у рату, да би заварали непријатеља својим бројним стањем; али и да би идући у колони пртили снег ради лакшег кретања. Све то никако не илуструје стару латинску да је човек човеку вук, као ни чињеница да је овај шумски разбојник иначе породично биће, доживотно одан својој вучици, која у томе ни мало не заостаје за њим. Еее, да је човек човеку вук…!

Слично куји, вучица је добра и нежна мајка. Своје вучиће брижно чисти, лижући их, а доји их дуже него што је то уобичајено код куја, бринући се и касније када им млеко није једина храна, да увек буду сити. Њена позорност не попушта ни трена када има младе, и зато их често премешта, чим у нечему наслути опасност за њих. Увек сам тврдила да је матерински инстинкт једина особина која се током процеса еволуције није уопште изменила, и једнака је у свих мајки, ма којој врсти припадале. Ако изгуби своје младунце, вучица тешко прихвата губитак, дубоко жалећи. С’ друге стране, ако дође до губитка мајке, младе ће прихватити друга вучица, која ће се о њима старати, баш као мајка, и дојити их. Зато се каже да вучићи имају онолико мајки, колико и тетки. Иначе, своје младе вук и вучица подижу заједно у оквиру породице.

СТРАСНО ОДАНА ЗВЕР

Вукови су познати и као велике скитнице. У зависности од природе терена, у стању је да прелази од 60 (планински предели) па до преко 100 km дневно (по равници). Током ратова, пратили су кретање војске. Догађања на просторима бивше Југославије током 90-их година, указују на податак да су вукови мигрирали са терена где су постојала ратна дејства на оне мирније, где их није било.

Његова издржљивост, окретност, и заиста велика енергија условљава још једну његову особину која је дефинитивно била пресудна када је реч о његовом имиџу, јер га његова вечита глад нагони да увек више побије, него што поједе, због чега га сматрају штеточином и то наравно много више зими него лети. Јеловник му је веома широк и чине га животиње како велике, тако и мале, дивље, или домаће, мртве или живе, а прија му и биљна храна. Ипак, крупније животиње вук није кадар да напада сам, већ само када је у чопору, када условно може бити опасан, чак и за човека. То што је стрвождер чини га важним у ланцу исхране, те се сматра „шумским санитарцем“.

Вук и вучица су до краја живота верни једно другом. Инстинкт?

Као припадник канида, вук је интелигентна животиња. За разлику од свог племенитог рођака пса, он је звер и као такав, не да се условљавати и манипулисати; његови поступци су последица инстинкта, захваљујући чему се вешто прилагођава свакој ситуацији и много јаче (безрезервно, посесивно) може да се веже за човека, ако га овај одгаји. Супериорно дрзак, он користи своја одлично развијена чула, те се за пленом шуња са једнаком количином опреза и препредености. А шта је са срцем, када се већ стално повлачи та паралела између вука и пса ?

Потпуно сам свесна да ће ме критиковати модерни биолози, што прецењујем класичан приступ бихевиоризму, јер је превазиђен и поетично искарикиран. Па ипак, непорециво је да нас животиње разумеју, и да са њима и те како можемо да комуницирамо, без да им само развијамо условне рефлексе, како би их нечему научили. Животиње и те како осећају, а говорећи о вуку, тај став је необорив, а догађај који је забележио Кивије још у претпрошлом веку, то одлично илуструје: вука је одгајио човек, који га је касније, када је одрастао, поклонио зоолошком врту. Животиња је постала утучена, изгубила апетит и била равнодушна према околини, једном речју, депресивна. После неколико недеља је ипак постао приврженији онима који су се њиме бавили, и чинило се као да је почео да заборавља старог господара. Међутим када се овај после 18 месеци вратио, вук је препознавши његов глас показао еуфоричне изливе радости. Али, човек је након посете опет отишао на пут, а животиња је патила као када је први пут била напуштена. Након три године, човек га је поново посетио. Било је вече. У потпуно затвореном кавезу, вук није могао да види ништа ван њега. Али

када је чуо глас свог никада заборављеног господара, почео је снажно да завија. Када су му отворили кавез, похрлио му је у сусрет, скочио у наручје, лизао му лице и хтео да изуједа чуваре који су покушали да га врате у кавез. Када га је и после овог сусрета човек поново напустио, вук је оболео и није хтео више да једе. Временом, он је оздрављао, али веома споро, после чега је постао опасан за ма ког ко би му се приближио. Није преболео издају своје просте и безусловне оданости.

фото: Добривоје Урошевић

Нека осећања, међу којима су и она која осећамо према вољеној особи, психолози називају нижим емоцијама. Али, кога сте разумели у наведеној причи; на чијој страни сте били, а кога презрели ? У кинолошкој систематизацији, пси који су еволутивно најближи вуку (међу којима су најстарије расе паса), сврстани су у пету, тзв. примитивну групу; а неки познаваоци скрећу пажњу да ти пси могу бити опасни. Овакви људски страхови су сасвим друге природе и често немају никакве везе са стварним особинама врсте на коју се односе. Страху нема места када је реч о животињама, јер оне се једноставно понашају онако како им диктирају њихови исконски импулси. Када их једном схватите, више их се не бојите, нити у њима видите опасност. Њихова психологија је неупоредиво једноставнија од људске и пре свега у потпуности искрена.

У селу Злот, човек је одгајио вучића, који је чувао имање и све у њему. Чинио је то толико ревносно, да је преклао припадника своје врсте, када се једне зиме чопор вукова, вођен глађу спустио ка селу, да нападне стоку.

ЧОПОРИ ХАЈКАЧА И ЗАШТИТАРИ

             И ако је још у предпрошлом веку, Брем указивао на опадање популације вукова, вечито разуздани ловци, вековима негују традицију хајкачког лова под изговором да спроводе планетарни програм за заштиту човечанства од ове „штеточине“. У томе су чак толико успешни да су се у многим земљама развили покрети за спашавање ове врсте. Европска комисија је 3. октобра 2005. тужила Финску Европском суду правде због законског лова на вукове. Скандинавске земље су у више наврата увозиле вукове, јер им је опстанак био доведен у питање. ЕУ има врло рестриктивну политику у погледу лова, али је зато Србија омиљено  одредиште ловаца из тих земаља где се то не сме. Ловци нам долазе из свих крајева света да на миру убијају све оно што због забрана не могу тамо одакле долазе.

Друштво за очување дивљих животиња Мустела је својевремено проценила популацију вукова у СЦГ на 1000 јединки, сматрајући то стабилним популационим трендом. На територији Војводине је заштићен актуелним законским актима о лову и заштити природних реткости, док је на преосталом простору Србије и Црне Горе сврстан у категорију незаштићених врста. Новим актом о заштити природних вредности предвиђено је активно газдовање вучјим популацијама. Стручњаци из Мустеле сматрају да су основни фактори угрожавања пре свега нестанак и расцепканост станишта, прогањање, илегална тровања и прекомерни одстрел. Знатне штете које причињава стоци и ловној дивљачи, само је алиби за лов као профитабилну привредну делатност. Забављајући се и на свој начин уживајући у природи (тако кажу), ловци убијају своју конкуренцију, док вук то чини да би имао шта да једе. Људи из Мустеле препоручују промену статуса заштите, активно газдовање, формирање експертског тима, стално праћење стања популације и израду националног акционог плана за очување вукова.

Деловање Мустеле по питању вукова је у оквиру ширег програма Мреже за очување великих звери на Балкану („Balkan net“), коју поред Мустеле чине НВО Грчке, Бугарске и Македоније. А каква је ситуација ван Балкана ?

Кризно стање вучјих популација проблем је свих земаља централне и западне Европе. Ситуација је најгора у Шведској и Норвешкој где је ова врста дословно пред истребљењем, и преостале јединке могу се набројати на прсте обе руке. Слично је и у Немачкој, те је европска заједница почела да финансира такозване “ light“ пројекте који имају за циљ ревитализацију вукова на њиховим доскорашњим стаништима. Вероватно најтемпераментнији, и најбројнији – италијански ловци су својој земљи можда и највећа препрека на путу до решења овог проблема. Генерално, оно што је свугде проблем јесте убедити локално становништво да не треба уништавати вукове, јер их сматрају штеточинама. То је покренуло у неким земљама програме за едукацију, али и мере које обезбеђују обештећење у случајевима када се догоди да вукови нанесу штету. На Британском острву вукова нема одавно, што је још у предпрошлом веку забележио Алфред Брем. За то време, сточарство се развијало одређеним путем дотле да се данас може рећи да је одвећ култивисано да би се размишљало о повратку вука. С’ друге стране, он ту више и не би имао где да се врати, јер су му станишта одавно уништена. Другим речима, на вука ту више не рачунају.

Тако у историји коју исписујемо ми људи, као господари поверене нам Планете пролазе вукови. Дивна створења, способна за приврженост и жртву, носиоци веома важне улоге у природи. Ни зли, ни опасни, они су оно што јесу: мудри и моћни, симболишу дивљину, одани својој заједници. А када нађу себи пара, тј. када се једном сретну и заснују породицу, вук и вучица остају заједно до краја живота. Када један од њих угине, други остаје самотњак.

Ако сте икада чули песму вукова у планини, били сте у прилици да чујете звук исконске тајне, попут оне из шума шкољке… Кажу да једино планине живе довољно дуго да могу заиста разумети њихову песму. Стари горштаци су говорили да „нема горе без вука и ајдука“.

А некада је живео у усамљеним, мирним и дивљим пределима, нарочито у густим, мрачним шумама, мочварним превојима и пространствима јужних степа. Сатеран у гетое, вековима прогоњен од нас са срцем Црвенкапе, што на миру хоћемо да беремо цвеће, без бојазни од сусрета са сопственим страховима, броји своје (надајмо се НЕ) последње дане оном истом исконском снагом  којој човечанство може само тежити. Малодушност и ускогрудост људски род тера на инфериорне и деструктивне поступке уништавања оног што је старим, ишчезлим цивилизацијама, попут рецимо индијанске, представљало узор и врхунску тежњу ка савршеном складу. Ако заиста волите, куца ли у Вама вучје срце ?

 

У СЛАВУ ЖИВОТА

       Некада давно, тек након што су се удружили у први чопор, легенда каже како су вукови запевали бескрајну песму среће. Чудесна музика привукла је месец који се, у жељи да што боље чује песму посве заобли. Поносни на овакав успех вукови запеваше двоструким жаром…

      Према једној од легенди из скандинавске митологије, Один и његова браћа створили су свет. Пошто му је било досадно током путовања, он створи вукове који ће га пратити где год да путује и да му помажу у лову. Ти први вукови звали су се Гери и Фреки. Они беху одани своме господару, чувајући га и пратећи у свим његовим путовањима, током којих су остављали своју одраслу младунчад, која на тај начин настанише цео Нови свет. Начин на који су вукови славили живот, Одина је испуњавао радошћу.

      Он потом створи и два гаврана, којима је задао да му извиђају терен. Назвао их је Хугин и Мунин. Били су веома вешти у налажењу плена, али увек гладни, и никада нису могли сами да улове плен. Зато су се удружили са Геријем и Фрекијем, те су заједничким радом увек били сити.

      И данас се гаврани могу увек видети у друштву вукова, и даље за њих проналазећи плен, док им ови за узврат остављају део хране.

      Коначно, када је Один створио прве људе, Емблу и Аска, од којих потичу сви људи, он им наложи да уче од свог пријатеља вука. Тако људи научише да брину о својој породици, да је штите и бране и сарађују међусобно у потрази за храном. Вук им је пренео многе мудрости научивши прве људе многим вештинама, што објашњава зашто је у стара времена био поштован и цењен.

 

 

 

 ЧОВЕКОВ ПРАУЧИТЕЉ

       Аустралијски научници претпостављају да су први људи неке вештине које су их одвеле на пут развоја савремене културе и друштва вероватно научили пре 100 хиљада година од предака данашњих паса. – Верујемо да су многи чиниоци узроковали развој данашњег човека, како с анатомског, тако и с друштвеног гледишта, а чврста веза између људских предака и вукова један је од кључних – тврди Paul Tacon, вођа истраживања из Аустралијског музеја.

      Он и биоархеолошки саветник Coin Pardoe аутори су теорије по којој су преци човековог најбољег пријатеља помогли људима да преживе, а доказе за њу проналазе у археологији и генетици. Они процењују да је та повезаност постојала пре најмање 100 до 130 хиљада година, што је много пре него што се досад веровало. Tacon претпоставља да живот на строго одређеној територији не постоји међу осталим приматима, док пси и вукови силовито бране своју територију, а такав начин живота вероватно је прихватио и човеков предак након многих нараштаја заједничког живота са вуковима. Отисци руку на стенама вероватно су били начин обележавања територије некадашњих људи, на сличан начин на који пси територију обележавају мокраћом. Будући да је људима ослабљено чуло мириса, вероватно зато што су почели да се ослањају на припитомљене вукове, почели су да користе трајнији начин обележавања територије, а то је на крају довело до свих врста фигуративне уметности пре отприлике 40 хиљада година.

      Лов на велику дивљач вероватно је био још лакши у сарадњи с вуковима, а само захваљујући лову на велику дивљач, човек је успео да преживи у тешким условима, у пустињама и на Арктику. Још је важнија можда теорија по којој је човек, учећи да припитомљава вукове, можда научио и да развија односе с другим људима. Приматиобично развијају чврсте везе између мајке и младунчета, али не и  између јединки истога пола. Tacon и Pardoe су мишљења да је пријатељство између човека и пса вероватно олакшало и стварање пријатељскијих односа међу људима.

      – То је представљало велику предност у борби за опстанак, јер је убрзало пренос идеја између група људи, размена материјалних добара, али и мешање гена – каже Tacon. Стручњаци ипак кажу да су за проверу те теорије неопходна додатна истраживања. Донедавно се веровало да су пси припитомљени пре само 14 хиљада година. Вучје кости пронађене су у Великој Британији уз људске кости старе око 400 хиљаде година, у Кини уз кости старе 300 хиљада година те уз 150 хиљада година старе кости у Француској, али уз претпоставку да су људи вукове јели.

ВРСТЕ  ВУКОВА

       Од укупно пет врста вукова, две су одавно изумрле, а насељавали су земљу током плеистоцена, тј. за време леденог доба.

     Canis dirus је један од њих, уједно и највећи од свих канида које су икада постојале. Насељавао је пределе Северне америке и био величине 125 – 175lbs.

       Други јеCanis edwardii, много мањи, величине 35 – 40 lbs. Такође је живео у пределима северне америке током леденог доба.

        Етиопијскиилиабисински вук (Canis simensis) живи у још свега 6 планинских области у Етиопији. Највећа популација налази се у оквиру Националног парка планина Бејли, са око 120 до 160 јединки. Има статус критично угрожене врсте.

       Слично је и са риђим вуком – Canis rufus, за кога неки амерички стручњаци тврде да је већ нестао из дивљине.

        Canis lupus, или сиви вук, по многима најлепши од свих, такође ужива статус врсте којој прети да буде угрожена. Он живи по шумама, планинским областима и тундрама северне америке и највећи је од свих сада постојећих врста вукова. Посебно атрактиван – бели арктички вук је једна од његових подврста.

        У оквиру ових наведених врста, развијене су и подврсте, па тако можемо рећи да поменути арктички вук или Canis lupuis bernardii насељава северне делове Канаде, а да Canis lupus tundrarum (pambisileus) настањује северозападне делове Америке, а у њеним зимзеленим шумама живи Canis lupus lyacon, а у јужнијим деловима Canis lupus niger.

        На Азијском континенту живе Canis lupus albus i Canis lupus campestris. На Арабијском полуострву егзистира подврста Canis lupus arabus, а на тлу Индије Canis lupus pallipes.

        Сви европски вукови сврстани су у подврсту Canis lulus lupus и поред разлика између мањих, црвенкастих и стидљивих вукова Италије и Шпаније оних већих који насељавају Балканско полуострво. Највећи су они који насељавају северне делове Европе, што уједно значи и да су најређи.

Одлазећи у природу,  ми му долазимо у дом.  Може се догодити да мотри на вас, али на одстојању.

Зато што је владар својих простора неустрашивог срца,

с љубављу, 

Гордана Атанасијевић

 

 

Означено као , , , , , , , , , , , , ,

Коментари

  1. Sta reci vise?….Hvala vam na ovoj prici u ime svih vukova…….

  2. Postoji jos jedan bitan aspekt koji nije pomenut a to je ZASTO je vuk bio bitan u staroslovenskoj mitologiji. Naime, verovalo se da duse preminulih na „onaj svet“ odlaze u vucijem oblicju. Najverovatnije se zato veruje i da ih je Sveti Sava o svom danu svake godine hranio i darivao i imao narocito postovanje prema njima.

  3. Арсен Андрић says:

    Vrlo rado bih se ukljucio u rad svih udruzenja ya ya[titu VUKA.

  4. Samotnjak says:

    Izuzetno zanimljiva prica o najboljem na svetu…

    „За разлику од свог племенитог рођака пса, он је звер и као такав, не да се условљавати и манипулисати; његови поступци су последица инстинкта, захваљујући чему се вешто прилагођава свакој ситуацији и много јаче (безрезервно, посесивно) може да се веже за човека, ако га овај одгаји. Супериорно дрзак, он користи своја одлично развијена чула, те се за пленом шуња са једнаком количином опреза и препредености. А шта је са срцем, када се већ стално повлачи та паралела између вука и пса ?“

  5. odlican tekst o savrsenom stvorenju vrednom svakog divljenja <3

  6. Sta reci vise?….Hvala vam na ovoj prici u ime svih vukova…….