Кад Ђаво баци рукавицу (Драма на ТРЕМУ – први део)

Објављено у Планинарском гласнику број 60

Већини незгода на планини једно је заједничко: ТРЕНУТАК када се не размишља о могућој последици извесног потеза. Касније их препричавања изобличе, па иза неких меморијалних плоча стоји чак више верзија једног истог догађаја. Желим да ова прича зато остане записана, јер тако је заиста било. Немојте судити, важно је схватити да могућност да се нешто деси увек постоји и вреба и да је нико није дочекао спреман.

Захваљујем свима који су ми помогли да прикупим све неопходне податке за овај текст, а то су сви актери. Из пуке скромности, нико није желео експонирање, што поштујем, зато нисам наводила имена. Носила сам се мишљу да из истих разлога ни ја не потпишем овај текст. Али, то ме је одмах вратило на првобитну сврху целог писанија. Да би све остало како јесте неко мора иза свега тога да стоји.

Verba volant, scripta manent

(речи лете, записано остаје)

фото Иван Илић

Близину Ниша из далека наговештава маркантан масив, прелепог облика – Сува планина. Сваке зиме у фебруару, традиционална републичка акција ту окупља више стотина планинара из разних крајева Србије и других (углавном суседних) земаља, који се тад пењу на њен највиши врх – Трем (1810 m). Овај култни планинарски догађај планинари готово еуфорично ишчекују, а многи од њих понављају учешће, прижељкујући лепо време.

Снежни успони су леп доживљај, али и изазован јер изискују добру кондицију, знање, искуство као и одговарајућу опрему, што треба крајње озбиљно схватити. Зато ће уводу овде бити крај, јер желим да истакнем и укажем на величину и значај ТРЕНУТКА. Повод за овај наслов познат је свима који се баве планинарским спортом, као и актери догађаја. Па, ако се пад са снажне стрехе већ, Богу хвала, добро завршио, онда нека остане за наук, да се никада и никоме не понови. Кад се већ десило, нек не буде залуд, јер нико не живи 1000 година да би све научио на сопственим искуствима.

фото: Рајко ЈанковићДвадесетседмогодишња планинарка из Београда, Тања Рашевић, била је једна од око 850 учесника XIV зимског успона на Трем, која се спремала да тог 13. фебруара 2010. године стане на највиши врх Суве планине. После осам година планинарења, први пут се одлучила за зимски успон, и то на планину којој се до тад дивила са туђих фотографија. За пасионираног планинара попут ње, зимски успон на Трем била је одлична прилика да сретне и бројне пријатеље. Пошла је спремна и добро опремљена са групом од 24 планинара из ПСД „Железничар“ из Београда, коју је водио врстан високогорац Влада Радивојевић – један од оних, који као и други одговорни и савесни људи, ничим неће моћи да потисне стечене емоције тог викенда. Пошто сам Тању више пута водила на акције, позната ми је њена спретност, као и спремност да следи упутства и учи. Она дефинитивно не спада у планинаре које морате држати на оку.
Авај, сви се слажу да лошије време при успону на Трем до сада никада није било. На брисаном простору, од Девојачког гроба на горе, ветар је просто секао, додатно обарајући и онако ниску температуру. Та ситуација је многе учеснике одвратила од коначног циља. Организатори акције, који су упркос својој младости врло искусни, проценили су да многи учесници нису сасвим адекватно опремљени, те да ће им вунене рукавице и капе, обичне а не ски-наочаре (или немање наочара), бити од мале користи по мећави каква беше тога дана. Температура је достизала десети подеок испод нуле. У таквим условима, никако се не смемо носити мишљу „издржаћу ја то“, већ треба заштитити лице маском, на главу ставити подкапу („фантомку“) преко ње капу и ски наочаре; у противном, лице ће нам бити изложено непогодним спољним утицајима. То што неко нема ово што треба, а крене, углавном обећава посао ГСС-у, што је неодговорно како према себи, тако и према другима. Једног учесника задесио је озбиљан проблем хипотермије, само што је то у сенци веће несреће, која се заиста чудом завршила сачуваним животом.фото: Марија Спасовска

Јутро у селу Доњи Душник. Међу сненим планинарима у школи ушушканој снежним покровом, Тања се прва пробудила, у 5 h и укључила мобилни да се пуни, јер је утикач дотле било заузет другим пуњењима. У 7.15 h планинари организују колону спремајући се за успон. Време колебљиво; током свечаног отварања акције, сунце се бори да се укаже иза тешких облака, а планинарима очи „на врх главе“ у нади да ће горе ипак бити ведро. Из масе учесника, Тања се трком враћа у кућу, сетивши се да јој је мобилни остао тамо; скида га напуњеног и пакује у џеп. Хтела је да га има како би некима који су остали кући послала поздрав са врха.
Наду да ће горе, изнад облака време бити боље, у потпуности је елиминисао излазак на гребен, на Девојачком гробу. Ефектефоти: Славко Шмит ниске температуре (-6 C) појачавао је неочекивано јак ветар од око 50 m/s, претварајући пахуље у стрелице које су се убадале у очи и изложене делове коже. Тања је имала свој темпо, усклађен са њеним могућностима у новом искуству. Кренула је са првом групом, али је већ код ловачког дома, на одмору, успон наставила са другом која је кренула касније. Али, то је није деморалисало, јер је људи све време било свуда око ње, није се издвајала, једноставно је пратила целу ствар, одмеравајући се у овим, за њу, новим условима. Изашавши на гребен у подне побеснели ветар ју је само уверио да се добро опремила. Променила је рукавице, узевши скијашке и наставила даље запиткујући оне који су силазили, колико још има до горе. Приметила је двојицу ГСС-оваца како носе једног потхлађеног човека. Ближило се 13 часова. Тања је полако фото: Рајко Јанковићнапредовала стазом са које су јој се почели откривати стеновити одсеци, по којима је Трем познат. Ту, на 1600 m nv, у махнитој мећави, дочаравали су сурову лепоту планине, онако опточени снежним стрехама. Знајући да су велика зимска опасност, привукле су јој пажњу и пожелела је да тај призор фотографише. Вади апарат, скида рукавицу и качи је у кајш од штапа. Сати тачно 13. Стојећи на стази, која је на том месту врло близу литице, фотографише, враћа апарат у торбицу, чији се чичак случајно качи за мрежицу од унутрашњег џепа јакне, и у том моменту ветар јој односи рукавицу на стреху. – Оде ми рукавица у амбис, ма ко је шиша – помислила је, – ту је други пар -. Али Ђаво је то чуо и рукавица се зауставила, што ју је инстинктивно навело да покуша да је дохвати штапом. Све дотле стајала је на тлу, али тад прави раскорак другом ногом, и стреха под њом се одваљује. Док пада отворених очију, без гласа, брзином превеликом и за ока трептај, из даљине, са своје десне стране чује једно дугачко – НЕЕЕЕЕЕ!!! –

Млади планинар из ПАК „Мосор“ ми наводи да су потхлађеног планинара покупили са снега по ком се котрљао узели за руке на рамена и одвукли. –Свега 200 m ниже, примећујемо и лице које стоји на самој ивици литице на којој је стреха. Пролази ми кроз главу како треба да му приђем и упозорим да се склони јер знам опасност на литици при том ветру, а и стрехе су опасне варалице које лако преваре. У том, видим како рукавица излеће из руку особе која покушава штапом да је дохвати. Викнуо сам: “НЕ! СТАНИ!“, на неких 10-так метара удаљен. Штап је био прекратак и лице полази корак ка литици. Моје дуго „НЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ!!!“ је било недовољно. Стреха се ломи, човек пропада, ја и друг који смо све то са неверицом посматрали, у немогућности да стигнемо до човека, у чуду трчимо ка литици. –


Када би ово био филм, редитељ би овде укинуо тон, а наредни кадрови би текли веома, веома успорено, колико да дочарају бар приближно како је то када се ТРЕНУТАК претвори у вечност и промени ток мисли за увек. Јер тај моменат, сваком је зауставио реалну перцепцију и задржао се у очима као филм у који још нико није био у стању да поверује. Планинар – очевидац ми објашњава – Свашта ми пролази кроз главу али највише мисао “не ово се не дешава”. Долазим до литице гледам, дерем се, уплашен онога што видим и закључак који се намеће “ко год да је, више није жив”. Не верујем, али гледам низ вертикалну литицу видим снег доле и ништа више… Дозивам, нема звукова моји другови и још пар људи долазе да виде шта се дешава. Ледена зебња и страх. Размишљам… имам прусик искористићу га да се спустим, али дуг је само 12 m требала би ми још два таква. Знам да је и после тога изузетно оштра стрмина која води низ шуму и да је ту тешко ходати и по сувом времену без навеза – Најзад, схватио је да му је једино преостало да чека остатак екипе ГСС-а, коју је био позвао. Чекајући њих, ни после десетак минута виђена сцена му се не смиче пред очима.

Сасвим случајно, неко је фотографисао место пада

– Ја падам отворених очију у неми бели амбис, потпуно опуштеног, готово млитавог тела, без гласа, мозак ми не региструје шта се управо дешава; са своје десне стране чујем једно дугачко „НЕЕЕЕ…!!!“ али прекасно. Не верујући шта се догађа, истовремено сам знала да ме је неко видео – каже Тања, за онај флеш од времена током кога је летела низ вертикалу високу 20 m. Али када је наглавачке упала у снег стрмине од 60 степени, започело је котрљање даљих 50 метара, током којих јој се чинило као да гледа филм – Као да ми се Душа издвојила из тела и тако посматрам како нестајем у густој белини; као да гледам филм, сцену која се снима без понављања… док ми је кроз главу пулсирао цео мој живот, као што кажу да се у тим тренуцима догађа. Онда сам помислила „О Боже мој, не дај да умрем на овако глуп начин. Само сам хтела да, као и други, попнем тај чувени Трем“. Звук крцкања и тумбања је неизбрисиво снажан; сваког трена очекујем туп ударац у главу „БАМ“ и равна линија…крај програма. Али превртању никад краја, пред очима ми драги људи, мама, тата, млађи брат и дечко, сви у црнини, тужни. НЕ!! Не могу им то приредити, нису то заслужили, морам да живим! Желим, али сам немоћна да зауставим бацакање, одскакивање и ломове. И поред свега, још увек не схватам да се ово заиста дешава, зазирући од помисли да је то ипак крај… Одједном се нагло заустављам. У моменту, али стабилно, нешто је зауставило моје превртање с’ леђа која ми је штитио ранац (45 l). – фото: Дејан Хветковић

У потпуности свесна све време, Тања у својој причи још дуго неће спомињати бол. Заустављена у дубокој, немој белини лавине, потпуно затрпана снегом, на око 1450 m надморске висине, одмах се потрудила да скупи снагу и дође до ваздуха. Промоливши главу из снега, схвата да ју је зауставило дрво. Лежећи на ранцу, главом на доле, покушавала је да се усправи у седећи положај, балансирајући како је тежина ранца не би повукла даље доле. Онда је дозивала колико год је могла гласније, али ни јачи глас из здравих плућа не би могао допрети далеко по онаквом времену. Пиштаљка јој је била у ранцу, тако да је и та опција пропала. Онда је узела мобилни телефон, који је тог јутра умало оставила у соби где је спавала, и видела да су му батерије на издисају, услед хладноће. Одлучила је да прво позове водича Владу, али је он тад био недоступан. Размишљала је брзо, шта да уради да себи помогне, без панике, осим што се питала – Како ли ће ме уопште овде наћи -. Онда је звала тату – Пала сам у провалију тата, свега се сећам, све вас волим највише на свету, не желим да умрем… – Онда је шмрцнула, али не од суза, или хладноће. Из носа јој је текла крв. Листала је даље именик, тражећи људе који би могли да јаве шта се догодило коме треба; тако успева да ступи у контакт са другом кога је последњег срела, и он је јавио Штабу за њен пад. Потом је звала дечка и чула прве спасиоце. Погледала је на сат, било је 13.40 h.

фото: Дејан Хветковић
Екипа ГСС није била далеко, тек стотинак метара даље од места пада, за који им је јављено истог момента. Низ литицу нису морали да се спуштају, пошто им је један од локалних планинара показао процеп у стени кроз који се може проћи до доле. При оваквим падовима, тешко да се особа затекне у свести. У овом случају, прећутно су се носили са сумњом да ће вероватно наћи тело. – Претраживали смо терен уз литицу, дозивали и онда зачули женски глас како се одазвао из шуме, удаљен неких педесетак метара од литице. Помислио сам да је реч о некој залуталој планинарки, а не о човеку који је пропао кроз стреху. Прво, кад су причали о „човеку“ сведоци су причали у мушком роду. Друго, деловало је невероватно да неко коме се деси такав пад буде свестан. И треће, није било никаквих трагова који су водили од литице до девојке у шуми – прича вођа екипе ГСС-а. Они су даље искоординисали њено спуштање и након елементарног прегледа, започели транспорт најпре на Тањином ранцу, а после је, током спуштања стигао и остатак екипе ГСС-а са формацијским носилом.

Питали су ме да ли се сећам како сам пала, ичега…гледајући с’ неверицом, како неко може бити присебан и читав, након пада који се практично не преживљава. Дрхтала сам… Током котрљања, све ми се смакло са главе, а косу и шал ми је натопио снег, који је ушао и у јакну – У једном тренутку, пре него је стигао остатак екипе са носилима, Тања је затражила да јој помогну да хода, пошто јој је лева нога била неповређена. Али, тај покушај је био врло болан, те су је одмах вратили на импровизовано носило. Знајући је, схватам да је хтела да им олакша, што је чинила све до краја спуштања ка Бојаниним водама. Јачи од бола је био осећај да је направила грешку, због које се сада многи муче и секирају. Прва ствар коју ми је рекла када смо се чуле била је о томе колико јој је непријатно због свега што се догодило. Слично се осећао мој колега Влада Радивојевић, који је остао наредна три дана у Нишу док је Тања била у болници, трудећи се да учини шта је могао. – Осећао сам се бедно, јер нисам био поред ње када јој је пружана помоћ…– каже ми он, а мучила га је чињеница што није био доступан када га је звала, што када је успео да је добије, спасиоци су јој већ пружали помоћ, што је до места несреће морао да чује безброј верзија о целој ствари, што су му из Штаба рекли да се спусти у Душник док су њу спуштали ка Бојаниним водама. Тек мало се смирио када ју је коначно чуо… можда све то није битно, али постоји нешто што се зове савест, одговорност и етика, а актерима овог догађаја ни једна од наведених особина није недостајала. – Требао сам да те водим за руку – рекао јој је, –Не вреди Владо, онда би ти неко други пао – одговорила је.

 фото: Дејан Хветковић фото: Дејан Хветковић

Вођа екипе ГСС-а је ступио у контакт са жандармеријом града Ниша са којима је договорено да их сачекају са возилом на сеоском путу који се налази неколико стотина метара ниже. На договореном месту су били у 14:45 h. Да снег није био толико дубок са те стране планине и да је возило могло да се пробије, Тања би била у болници за око 2 сата од тренутка како је пала. Да су ГСС-у биле на располагању моторне санке, као што би било логично, било би све ажурније, као што би ваљало. Овако, носили су је на смену до Дома, а екипа жандармерије им је кренула пешке у сусрет.

За многе који знају Тању, није незамисливо ако кажем какав је део екипе она била током спуштања. Момци су временом губили снагу, јер су били гладни, а у ранцу је било хране, па их је задиркивала – фото: Мирослав Мики СтанојевићЕј, па немојте баш све да смажете, нисам јела од јутрос, а устала сам у 5 -. Стално су покушавали да јој наметну разговор како би остала свесна –Тања, знаш ли ти која си срећница? Не само што си преживела оно што се не преживљава, него се десетак момака сјатило само око тебе, а неким девојкама то теже полази за руком и са једним – Одмах је одреаговала – А који сте ви срећници што сте успели да уловите девојку секси изгребаног лица! И то што вас је толико скочило замном само значи да сам ипак посебна девојка – Настао је смех, а онда се сетила да је у песми боља од њих и почела је да пева „Каћушу“, старе српске песме, „Македонско девојче“… Ноћ се спуштала, хладноћа, којом је била окована тих 9 сати, продирала је у њено изломљено тело.

У Дом су стигли у 22 h, кратко се опраштају са Тањом и директно је одвозе за Ниш у ургентни центар . Руке и ноге готово да није више осећала. Чула је телефон који је звонио, али није могла да се јави. Током наредних неколико дана, њено стање се стабилизовало, и амбулатним колима су је превезли кући.
Тањи је сломљено 6 ребара, повређено десно колено, угрувана десна рука. Да буде опет на некој од планина, требаће времена, али једно је сигурно, то неће бити она иста девојка која је инстинктивно кренула штапом ка рукавици. Осим што планине воли, сада је начисто са чињеницом да се оне морају поштовати и да у том смислу нема ценкања. Некога планина опомене, а некога не. Тања је имала ту срећу да је опомену ипак примила.

Да се зна:

У Тањином спуштању са североисточне стране су учествовали:

1. Дејан Хветковић, ГСС – вођа ГСС групе
2. Игор Радосављевић, ПАК Мосор Ниш
3. Иван Илић, ПАК Мосор Ниш
4. Миљан Ристић, ПАК Мосор Ниш
5. Владимир Перић, ПК Железничар Ниш
6. Драган Ђелкапић, планинар из Чачка
7. Жељко Дуличевић, планинар из Новог Сада
8. Марко Радошевић, ГСС
9. Никола Јовановић, ГСС
10. Бојан Жолнај, ГСС
11. Игор Илић, 63. падобрански батаљон
12. Драган Стојановић, 63. падобрански батаљон
13. Ненад Подовац, ПК Железничар Ниш, ПАК Мосор,
161. вазухопловна база
14. Жандармерија града Ниша

Са југозападне стране су се налазили:
1. Јеленко Тодоровић, ГСС
2. Бојан Драгутиновић, ГСС
3. Милан Вучић, ГСС
4. Милан Рабреновић, ГСС
5. Јован Саковић, ПК Шиљак Бољевац

Гордана Атанасијевић

Означено као , , , , , ,