COMEDIE TRAGIQUE – Нађа Новаковић (2001.)

(или, „Ко то грицка нокте, још…“)

На једном индонежанском острву живи мало племе Папуанаца, људи лилипутанског раста и антрополошких карактериситка које се могу, на први поглед, упоредити једино са каменим добом. Они су разасути у неколико села по најнеприступачнијим деловима влажних и маглом обавијених прашума Нове Гвинеје те потпуно одсечени од модерне цивилизације у било ком облику. Једно од тих племена бави се техником расецања камена које, након обраде, даје у размену другом племену. Ово опет, са таквим пљоснатим и на неку врсту штапа привезаним предметом, прави оруђе и оружје.

Ако не грешим, на истим просторима антроплози су забележили следећу социјалну појаву: два племена лове дивљач и након улова следи подела међу становницима села. Свако село даје оном другом готово исте делове ловине и утилитаристички човек Запада би се с’ правом питао чему размена једнаких делова плена?

Одговор је врло прост: они негују радост давања.

Једном недељно, обично суботом, идем у набавку воде са романтичним називом „Cristaline’“. Купујем је у пластичним флашама које након уоптребе сабијам у малу гужву да боље стане у вечито пуну кесу за смеће. Потом у сезони трке Париз-Дакар на ТВ-у гледам како Сахара годишње прогута једну територију величине Ирске. Дакле, пре или касније, сви се претварамо у Пустињу. Онда са великим интересовањем пропратим борбу Мауританаца за добијање воде која се налази 40 метара под земљом. Гледам становнике пустиње како се моле и певају док крај њих попут поскока трзају и звекећу Mitsubishi мотори, џипови и камиони. Као обично, радове на проналажењу питке воде прате бројне тешкоће које се на крају, уз помоћ технологије са Запада (а како би другачије?), успешно савладавају. Из дебеле цеви шикља млаз. У црне турбане увијени Мауританци скачу од радости. Сад могу да се купају. „Liberation“ је објавио да се 57% Француза тушира два пута недељно.

Мој положај је јасан: ја сам проклета јер не могу да живим са сложним и милосрдним Папуанцима пошто тамо нема салона за депилацију. С’ друге стране , осуђена сам да цвилим за ваздухом, купујем воду и безуспешно покушавам да се прогурам преко реда на преглед код алерголога. Свако вече уредно пропратим метеоролошку прогнозу у којој је представљен степен загађености ваздуха од један до пет. Артур Кларк, чијих је шест власи одаслато у Свемир, има право: пољопривреда нестаје, јер возећи се од Лиона до Париза, на потезу од скоро 500 км, не видех ниједну краву, овцу или кокошку на испаши. Они „лудују” у стиснутом смештају где их хране брашном од риба измиксаног са остацима других угинулих животиња да би их после онако сумануте заклали и за педесетак марака по килограму продали вечито гладим конзументима-месождерима који ће, потом, на steаk ставити јаки сенф из Дижона да му „да укус”  и „убије смрад” .

Дакле, схватам да ће наредни век бити век борбе за воду и ваздух док ће храна постати алтернативна. Проблем је што то нема ко довољно гласно да каже. Они који казују, не чују се од „Spice Girl“ и осталих „money-making”  проблема и феномена.

Ја бих да ми неко врати само део папуанске слободе. С’ њом ће се вратити и осмех. Једини искрен осмех који видех на ТВ-у од њеног постанка.

Мени блиска персона рече пред саме октобарске изборе у Србији 2000. да ће „особа коју зна, ићи да гласа на два гласачка места у два различита града“. При том ће јој особа коју ја познајем чак правити друштво. Да поједноставим, поента је у томе што ће особа Y коју познаје мој пријатељ X, гарантовано и нескривено гласати „за оне друге”. Све сам то, онако ђаволкасто, објаснила мом супругу Французу, који ми је онда врло озбиљним тоном рекао да се за так’о нешто у Француској кривично одговара те изразио типично западњачко скандализовање над „немогућом” чињеницом да се прва особа не само није бунила и замерала другој особи на кршењу закона и неморалности, већ јој је чак била и пратња и саучесник!

Тад сам ја села и размислила јесмо ли ми у Југославији збиља супротстављени једни другима онолико колико мислимо или се само претварамо да јесмо (са врло трагичним последицама тог претварања), за разлику од земље „les droit de l’ homme“ где се чини да људи живе у безгрешној физичкој и мисаоној слози а уствари су једно другоме вук.

Што не представља никакве видљиве последице по исте.

Папуанци ништа не знају о изборима, изборној крађи и председничким кандидатима. Они се гологузи шеткају између тропског грања и смејуље белачкој неспретности. Објашњавају му како да хода а не саплете се, удише кисеоник а не угуши се, пије воду а не удави се, укратко – преживи. Њихов доживотни Председник је природа у свим својим демократско-диктаторским аспектима; њихов парламент су њихове потребе, а слобода – нетакнута, дечја наивност. Наивност исказана кроз радост, гнев, страх, плач; кроз испољавање емоција sans frontieres.

Ниједан Папуанац не гризе нокте.

Ујутро је позвонио комшија „одозго“ и уредно се извинио на узнемиравању а после краћег и досадног увода обавестио нас да би у суботу правио „малу журку“ са нешто музике и тако то, „па ако не смета“. Не смета, рекли смо ми. Напротив, мало живости би ми баш пријало, казала сам ја. И помислила: „У овом гробу тапацираном дистанцираношћу, сигурношћу и равнодусношћу, добро дође мало дерта…“, те весело затворила врата ишчекујући ноћ и дешавања која ће донети собом.

Из букета мојих шароликих очекивања, што по соби, што у кухињи, што у купатилу, стигло је и вече и ја сам похитала у кревет раније но уобичајено жељно ишчекујући – ишчекивано. Ишчекивану песму, буку, неки разуларени смех, звецкање тањирима, пад кашике, покоју разбијену чашу. Неку радњу, неки заплет, драму, трилер. Неку ногу под столом, неки забрањен поглед. Но време се безвучно разлагало у атоме, вукући за собом тромост тишине. Стрпљиво буљих у мрак ослушкивајући бар некакав звук.. Ништа. Баш ништа. Велико и тупо – Ништа. Тек понеко бауљање и померање столица, ал’ од „заплета“ ни знака. Чак ни повишеног тона; чак ни приземне женске кокетерије; чак ни куцкања потпетица… У мене, тако напету, у мрак собе заплетену, урони нестрпљење. Кад ће да почну? Банче ли уопште? Можда су гости отказали? Али, не, чујем лифт. Поново померање столица. Ослушкујем придигнута на лакат. Да им није затајила музика? Шта је са вицевима? Где су им Сосе и Мује, Слоба и Клинтон, разуздане Мађарице и Влајне?

На крају, можда је звучна изолација боља него што смо и претпостављали? Ипак смо уложили паре у добар стан. Видиш, рекох мужу, све је тако тапацирано мирно.

К’о на вечном почивалишту Апача.

А онда се помолих. По први пут искрено, склопљених руку, прстију принетих уснама. И изговорих шапћући…

„Боже, не дај оном Папуанцу никад да допру до њега. Сачувај га од свих увесељавања Западног човека, од његовог хумора, од његове музике, од његовог плеса, од његовог оруђа и оружја, од његове љубави према породици, жени, деци, мајци, брату, куму; сачувај га од брзине, од осиромашеног уранијума и плутонијума; од председничких кандидата, од љубави према домовини, од вишка хране и мањка воде, од полуделих крава, пилића и риба, од Цркве, од модерне уметности, архитектуре, литературе. Од људи као што сам ја. Од оних који не могу без салона за депилацију, без италијанских ципела и „peper steak-a“, без флаширане воде, „ray ban“ наочара и „US open“, без екстремних спортова, без логистке рата, без своје „отаџбине“, без уредне плате, без кредита за SONY -WEGA TV, без љубавника, масонских завера, Кока-Коле и О.К., доделе Оскара, без мирне савести с’ којом пролазе поред бескућника… Ти овисници о новом модему, мобилном телефону и липосукцији. Ти електронски адикти што клизе скутерима, ролерима и тротинетима, сви сивкасти, метални, сјајни, са микро-слушалицама у ушима и микро-чиповима у џепу. Отцепљени од света, од људи, од себе , од звукова, од Природе, од мајке. Углављени у кола, све бржа и бржа, у авионе, у хеликоптере, у ТВ-кутије. У електронске мапе, екографију фетуса, у AIDS, у педофилију, инцест. Заробљени у својим бетонима, асфалтима, азбестима, силиконима и полyестер оделима. У мржњи према шефу, бившој жени, успешном колеги, сопственом неуспеху. Ушушкани у благостање сапуница, дезодоранса, анти-бактеријских производа, храна за псе, даљинских управљача за Hi-Fi, телевизоре, камере, кола, гараже, и DVD.

Помози им.

И сачувај Папуанце јер ће нам опет требати учитељи. Јер ћемо морати из почетка да волимо чупаво и зелено кад све постане тотално бело и тотално сиво, тотално равно и сведено. Тотално тоталитарно, са Mother Company која ће знати кад, где и ко је рођен, са каквим очима, талентом, болешћу. Са којим потребама, манама, генетским кодом. Са уредно пропраћеним бројем кредитне картице, са линијама кретања, линијом живота. Требаће нам опет кад постанемо само бројке, кад заборавимо руке, прсте, ноге, мозак. Кад рукопис нестане као клинасто писмо и краснопис, кад се будемо будили без сна иза нас, без слике испред, без музике изнад. Јер неће имати ко да их ствара. Рукама израслим из срца.

Тад нам доведи учитеље -гологузе Папуанце. Да нам покажу како се силази низ стрмину, пешице, бос; како се ложи ватра, цепа камен о камен, убија дивљач, дели плен. Како се даје. Како се смеје гласно и искрено, игра дуго и предано, и виче… Бесомучно виче кроз шуму. Хвата свој ехо низ планину. Како се воли једна жена и како се радовати детету у њој, поштовати и пријатеља и непријатеља, сахранити у искреном болу; дати и примати. И изнад свега, живети као да ништа друго не постоји осим тих простих ствари којих смо се одрекли зарад једног мита.“

Мита о сопственој срећи.

У недељу ујутро, 22. Јануара 2001. године на врата нам је позвонио комшија „одозго“ питајући да ли нам је, можда, сметало његово бучно славље? У исти мах ја сам на ТВ-у гледала завршетак репортаже о сахарским туарезима и њиховим караванима. О неизвесној борби са песком и „mitsubishi“ џиповима који се у трци међународних размера оријентишу модерним бусолама и каменим пустињским гробовима некадашњих живих бића која никад нису нашла пут ка крају жеђи. Пешчане дине, оштре, дебеле, високе. Камиле које задрто одбијају да се спусте низ њих. Вуча. Бескрајно жутило и црне тканине које лелујају на усковитланом ветру. Гласови развејани уместо косе. Један живот, један хук, другачији од лионског, од комшијске буке. Једна прича, далеко од Нове Гвинеје; Нова Гвинеја далеко од Лиона, од Сахаре, од људи на ролерима, тих чувара брзине и времена, од галабија чувара влаге тела. И нагих Папуанаца чувара Праузрока.

Комшија нестаје задовољан иза врата. Никоме се није замерио, а тако се лудо, лудо провео… Готово незаборавно. Видим га кроз плафон како ставља пицу у микроталасну пећницу, прелистава ТВ- водич, притиска даљински за сателитску антену, слеће на HOT-BIRD, вади Cristaline, потеже гутљај, затвара је и враћа у фрижидер, гледа кроз прозор. Види -ништа. Види – други прозор. Види – градилиште туђег живота, види – бело, сиво, сведено. Мутно. Тражи наочаре са бифокалним стаклима. Анти-рефлект. Затвара прозор због буке, мириса, смога, хладноће, топлоте, озона. Подешава термостат на клима-уређају, благосиља таблету против назеба, главобоље, зубобоље; дигитални топломер, спреј за бронхије, вијагру, интерфон и Интернет који доноси радост „сигурног“ контакта. Без опасности од руковања влажним дланом, од гледања у очи, од смејања, замуцкивања, црвенила, бубуљице на челу, задаха из уста, зноја под пазухом.

„Ја сам ту. Увек сам ту. И увек сам перфектан. И увек сам ту само за тебе.“

Каже Интернет.

„Имам много тога да поделим са тобом. Толико тога…Узми ме кад хоћеш, где хоћеш, колико хоћеш. Подели ме са свима, са собом, са својом тајном, одагнај ме. Ја ћу увек бити ту. Само за тебе…Кад хоћеш, где хоћеш, колико Ти хоћеш…“

Звонце на микроталасној. Pizza је готова и комшија седа у фотељу. Компјутер нечујно одлази да спава. Глава сателитске антене окреће се споро, као у неверици. И хвата… Неког што протрчава кроз зеленило. Појаву која нестаје и опет се појављује. Неког нагог, маленог, жилавог, брзог, са штапом и о штап привезаним парчетом шпицасто-сивог камена. Он танким рукама разгрће грање и трчи високо  дижући колена. Смеје се, шири те руке, шири лице, растеже очи, криви уста и иде у сусрет сниматељу, SONY камери, објективу и сталку, pizzi, комшији, Интернету, у сусрет Лиону. Све са штапом, са бојама на лицу.

Са срцем човека.

 

 

Означено као , , , , , , , ,