Ботаничке ноеве барке

Као ретко где на свету, наши простори крију многе природне реткости о којима, често и сами веома мало знамо. О њима вам причамо, између осталог и зато да бисмо знали чиме се можемо поносити, али и шта нам је Бог дао на чување, јер на жалост, незнање или немар, разлог су што таква природна блага нису изложена само зубу времена, већ и људској деструкцији.

Један од ретких природних феномена у свету, јесу пловећа тресетишта, или прилагођено уху обичног читаоца – ПЛОВЕЋА ОСТРВА. Она се налазе на три наша језера: Семетешко језеро на Копаонику, језеро Виситор на истоименој планини у Црној Гори и најзад највећа тресава на Балкану – Власинско језеро, које је већ познато са својим пловећим острвима.  Она су праве оазе ретких примерака угрожених биљних врста, од којих већина живи још једино ту – на пловећим ноевим баркама од тресета.

Када је Бог даривао природне лепоте, на нама дефинитивно није штедео. Јер како другачије објаснити толико занимљивих геоморфолошких творевина импозантних димензија на тако малој површини у односу на остатак Планете? Или невероватно бројну заступљеност спелеолошких објеката на деловима Источне Србије, а далеко од тога да је квалитет накита у многима од њих мањи куриозитет, да не идемо даље од Мермерне пећине код Гњилана, која је једина те врсте у свету. Све то, и још много тога сећа ме на речи нашег академика Пантовића, које је спонтано изговорио, након формалне свечаности промоције Спелеолошког атласа Србије, децембра 1999-те године у Српској академији наука, да вероватно зато што свега тога имамо мислимо како је то нешто уобичајено и „нормално“, а у ствари „НИЈЕ НОРМАЛНО“, нити свугде уобичајено, већ необично и ретко. То увиђају сви који дођу код нас да проучавају такве ствари, и имамо зато много разлога да будемо поносни, али и обавезу да то сачувамо.

ИЗМЕЂУ  ИСТИНЕ  И  ЛЕГЕНДЕ

Пловећа острва су ме одавно заинтригирала, почевши од првих прича о њиховом настајању које су ми испричали мештани. Те легенде се препричавају до данас и живе тако што се преносе с колена на колено, трпећи при том промене од стране маштовитих приповедача, и наравно има много верзија. И све су то наводно истинити догађај из прошлости, за који су мештани Копаоника везали нека своја веровања, и њима тобоже објаснили тајну постања острва која плове Семетешким језером. Неколико векова са колена на колено, препричава се како се поп са својим ђаконом спремао да врше жито у свети дан. Ђакон га је опоменуо да не би ваљало тада радити, али се свештеник позвао на то да мањка хране, и да се мора. Опоменуо их је и један старац, док су се спремали за вршај, али их није успео одговорити, те када су сутрадан завршили са вршањем жита, земља се, кажу, отворила, поп и његов ђакон су пропали, а то место испунила је вода и камилавка, која симболише вероватно свештеника. С друге стране, једно село подно Копаоника понело је назив Попово поље јер су, како кажу мештани, ту нашли капу неверног попа.  Међутим, и поред тог греха, језерска вода је лековита. Анализама је утврђена њена бактериолошка исправност, а помаже људима који пате од кардиоваскуларних, кожних и реуматских обољења.

Познати чувар народних прича, Радомир Величковић са Копаоника је љут на рониоце који су овом језеру установили дубину (29 m), јер му руше илузију да је оно заправо БЕЗ ДНА, што ће вам на лицу места многи тамошњи житељи потврдити. Јер оно је наиме, постојбина копаоничке аждаје! Прича се да се ноћу чују чудни звуци, налик на крике животињске немани. Сваке године о Светом Илији, ту се одржава велика културноуметничка манифестација „Илински дани“. Но, и поред тога што је реч о природном бисеру, због небриге надлежних језеро је остало у забити у коју залазе само упорни радозналци, као ви који читате ову причу.

На планини Виситор, чула сам приземнија тумачења: тамошњи мештани покретљивост острва повезују са чувањем стада од вукова. Овце би чобани натеривали на пловећа острва, која би после одгуривали од обале, те им тако вукови нису могли ништа.

А добитници награде „Маслинова грана“ за 1999-ту годину, били су „Власински вукови“, управо због свог залагања да сачувају пловећа острва Власинског језера, знајући да је та јединственост њиховог краја веома драгоцена и ретка у свету, али и да је мета многима који их нехајно уништавају, откидајући тресет за потребе баштованства, повртарства и сл. У жирију је била и моја маленкост, и без дилеме имали су мој глас.

 

             Професора Слободана Јовановића, са биолошког факултета универзитета у Београду, питали смо да нам каже како заиста настају ови феномени, обзиром да све те тресаве ипак немају исто порекло. Том приликом он је најпре скренуо пажњу да је судбина сваког језера, па и оних олиготрофних, глацијалних (ледничких), познатијих као „горске очи“, да преко разних сукцесивних фаза, једног дана бивају обрасла вегетацијом која је иначе развијена у околини језера. – Ради се дакле о природном процесу геолошког старења језера, приликом чега долази до његовог затрпавања. Тресава, тј. тресавски екосистеми су само једна од тих сукцесивних етапа у том развоју.

Што се тиче Семетешког језера, оног на Виситору, Проклетијама, на Шари итд. она су природна олиготрофна, ледничка језера, где овај процес лагано тече. Тресет се развија у приобаљу и напредује према центру, али се дешава да се делови тресета откину, па тако настану острвца која плове површином са све вегетацијом. Са Власинским језером је међутим у потпуности другачија ситуација – објашњава нам професор Јовановић – Некада давно, пре ледених доба, постојало је Власинско језеро, које је реком Власином истекло, направивши пробој између Чемерника и Плане; оно је практично „исцурело“, тако да је остала једна огромна тресава, која је и данас највећа на Балканском полуострву, позната као власинско блато. Можемо рећи да је ова тресава веома добро истражена ботанички, флористички и палеоботанички. Али, после огромног временског периода од свог настанка, власинско блато је потопљено1949-те године, зарад изградње бране и формирања данашњег акумулационог језера Власина. Земљана брана пресекла је ток реке Власине и Власинска тресава била је жртвована, али се догодило да су се делови тресета негдашњег власинског блата, просто одлепили са дна новоствореног језера те су тако почела да плутају површином језера, представљајући својеврсну атракцију. Зависно од активности ветрова, она се могу видети како плове површином језера, и могу се сваког јутра затећи на другом месту. –  

ПЛОВЕЋЕ ОАЗЕ

Причу о настанку појединих тресава, професор Јовановић наставља указујући на њихову свакако најважнију особеност. Ради се наиме о нарочитим ботаничким резерватима изузетно ретких биљних врста, од којих су многима управо ова острва последње уточиште. Он сугерише зато питање – у чему је садржана специфичност и куриозитет тресава уопште, у жељи да нам нагласи да се ради о правим малим ризницама биљног света и каже – То су изузетно осетљиви, фрагилни екосистеми, који када се једном наруше, или униште, природним, или неким насилним путем, више се никада не могу вратити у првобитно стање. Ове наше тресаве у Србији, међу којима је Власинска и данас највећа на Балкану, представљају својеврсне оазе, или стручно речено – рефугијуме бореалних типова вегетације, које су далеко на северу распрострањене у читавој Евроазији. Тресаве на Балканском полуострву су практично најјужније енклаве нечега што је на северу остало распрострањено и после ледених доба. Поред осталог, она су и специфична станишта поменуте реликтне флоре, тако да се морамо крајње одговорно односити према тим стаништима, јер ако их све скупа саберемо, и изразимо јединицом површине у хектарима, верујте да бисмо их могли на прсте две руке набројати. Стога су ова острва налик својеврсним „Ноевим баркама“, носећи собом примерке биљака које су остатак вегетације из далеког леденог доба. Мислим при том управо на бореалну флору, која је изузетно угрожена због угрожавања тресетишта. Ево податка да је после потапања Власинског блата, преко 20 врста НЕСТАЛО. Истовремено, сада, на Власинској тресави постоји око 250 различитих врста, међу којима 30 врста маховина. У Црвеној књизи васкуларне флоре Србије где су представљене најугроженије биљне врсте, можемо рећи да просто врви од података са пловећих острва, па и оних малих тресава дуж водотокова, поточића, притока Власинског језера. Само са подручја Власинске тресаве, ради се о 39 крајње угрожених врста. –

Скромно запажамо оно што се просто намеће из јасног излагања виспреног предавача, нашег саговорника, да ова острва имају изузетан значај за флору. Добили смо кратак, али динамичним тоном изражен одговор – Апсолутно, јер то су рефугијуми ! – А то управо значи оно што смо нагласили на почетку ове приче, да су пловећа острва последња уточишта за неке биљне врсте, од којих нам професор Јовановић наводи следеће – Карпатска длакава бреза (Betulla pubescens Carpatica), потом језичасти љутић, (Ranunculus lingua), а биљке месождерке су посебан куриозитет тресава, због хендикепа што имају недовољно минерала у подлози. Једна од месождерки која расте искључиво на пловећим острвима Власинског језера, је Drosera rotundiflora. А поменуо бих и малу мешинку (Utricularia minor), водену биљку, које је остало, према новијим истраживањима још свега неколико десетина УКУПНО, и то само на пловећим острвима.

Тресет је наиме кисео. Он се формирао у условима изузетно хладне климе у непропустној биолошкој подлози, то је обично силикат, а делови изумрлих биљака се тешко и споро разлажу. Тресет је зато ресурс изузетно квалитетног супстрата за узгајање биљних култура, што га чини веома пожељним. Он се легално, али још више НЕлегално експлоатише као богато природно ђубриво за потребе баштованства и повртарства. Следећи угрожавајући фактор представља нитрификација земљишта путем напасања стоке на овим тресавама, и најзад – ремећење водног режима, јер тресава без воде не може да опстане. Чим каптирате неки извор, тресава остаје сува, што доводи до престанка живота на њој. – објашњава нам професор Јовановић.

После свега испричаног, питала сам оно за шта предпостављам да већина вас размишља док чита ове редове, колико је тога до сада већ уништено. Уследио је на жалост очекивани одговор – Јако много, верујте. Копаоничке тресаве су можда најдрастичнији пример. Ова планина је својевремено била препуна мањих и већих тресава. Све су оне жртвоване зарад изградње монденско-туристичког планинског града на тих 1700 m надморске висине. Ради се о јако пуно хектара тресавске површине и можда је Јанкова бара једна од тамошњих последњих тресавских оаза. Ту још живи прегршт примерака бореалне флоре – мухоловке, мешинке, итд. -. Разговор је иначе вођен пре него што се појавила идеја о скијалишту на Старој планини, тако да није наведен драконски пример уништавања Јабучког Равништа!Лепљиве капи на нитима горњих делова њених листова подсећају нс росу, тако да је у народу зову РОСУЉА

          А рекли сте да је процес иреверзибилан, дакле што је изгубљено, изгубљено је за увек…? – Да, свакога дана можемо то да очекујемо и то је оно што не смемо да дозволимо. Завод за заштиту природе Србије је у својој студији о подручју Власинског језера предвидео и посебну заштиту тресава. На Пештерско-сјеничкој висоравни билоје много више тресава док није изграђена брана „Сјеница“, што је довело до ремећења водног режима реке Бороштице, и тресава код села Угао је потпуно нестала, јер је практично издренирана одвођењем воде подземним тунелом. Надамо се да ће нова студија заштите, која је у вези предлога за ново рамсарско подручје на том терену, обухватити и овај проблем. Наиме, летос је Завод за заштиту природе Србије завршио прво у оквиру прелиминарних истраживања  у циљу заштите подручја Пештера, а посебно се ради и валоризација подручја Карајукића бунара на Пештеру са становишта предлагања за заштиту по Рамсарској конвенцији. Још нису одређене границе будућег заштићеног природног добра, али оно што је извесно, то је да ће се оно одликовати изузетним природним вредностима, које се огледају у присуству ретких примерака пре свега флоре, изванредним примерцима крашког рељефа, пећина, итд. Посебно значајним у овом вредновању сматрају се тресаве као осетљиви екосистеми где обитавају биљке које се не налазе нигде другде; биљке које „воле“ влагу и хладноћу, одређени хемијски састав тла, итд. Број тресава на Пештеру се смањује услед мелиорације и пољопривредних радова, али су и поред тога и даље значајно заступљане, при чему је једна од још увек постојећих тресава међу највећима у Србији. Поред ње, ту је и читав сет мањих тресава око Сијенице. –

           

            Далеко, високо, мимо урбаног туризма, у сенци смрча, под врховима Виситор и Зелетин, скривено од комформиста и свих који о исконској природној лепоти у најбољем случају тек сањају, снева језерце Виситор, док га обрастају пловеће тресаве уводећи га у сан из кога се једном, неће пробудити. Остаће само легенда.

 Атанасијевић Гордана

 

 

 

 

Означено као , , , , , , , , , , , , , , , ,